У сусрет светском Дану учитеља (5. октобар)

„Живети није лако ни мраву у мравињаку, ни птици на грани, а камоли човеку усамљеном у овом суровом свету“, речи су Иве Андрића записане пре више од пола века, а ипак једнако свеже и актуелне и данас. Опстати, а остати човек са људским ликом, данас више него икада раније, значи истрајати у корачању по трновитој стази. Сваки корак причињава напор и бол, али ићи стазом људскости треба да буде мотив сваког човека, учитеља поготово.

Учитељи данас у Србији, а верујем свуда у свету, сањају исти сан  – да оправдају наду коју виде у очима родитеља када под окриље нашех духа ћушну своје дете, тог радозналог несташка или постиђену вилу који тек закорачују у чудесни свет бројки и слова. Сви се упињемо да откључамо бескрајни свет дечјих интересовања и у сталној смо потрази за правом речи, поступком, идејом која омогућава прелазак преко  климавог балвана на реци Неповерења.

Нема оног ко не жели да ти поверени пилићи израсту у дивне лабудове, којима ће правда и знање бити највећи животни светионици. Знањем унапређујемо себе и свој живот, дарујемо светлост својој породици, народу, завичају. Зналац не мора да буде ни гласан, ни нападан. Не треба да прати искривљене трендове, ни политичке опције. Битно је знање, али и наш сопствени дух, јер ми не учимо за школу, већ за живот. Није важна гомила механички попамћених чињеница, које ће у глави бити пар дана. Битно је да стечено знање послужи животу.

Ово смутно време донело је и нама, али и будућим нараштајима неке другачије аршине. Затрпани шумом прописа и правила преписаних из неких других култура, несаображених времену и менталитету нашег човека, изгубили смо звезду водиљу. Почели смо и сами да мислимо да је диплома само парче папира, а не године труда, рада, јачања својих способности. Све је више и међу нама оних који мисле да је представа о некоме много битнија од њега самог. Тако се лажне вредности увлаче у наш живот као постулати савременог доба. Почели смо да верујемо да рад и труд воде самоунапређивању које се не може наплатити, а у друштву материјалних вредности оно што не може да се уновчи, као и да није вредност.

На срећу, онда када се чини да је шума непроходна, појави се светлост будућности. Одушевим се кад уђем у зборницу и чујем да се говори о деци – о њиховим креацијама, успесима, радовима, осмесима, лапсусима. Осмехнем се чак и када се прича о несташлуцима, јер све док има колега који рађе причају о деци, него се жале на папирологију – има наде, а ,,док има наде, могућа је победа!“.

Сви који учимо децу у овим смутним временима, не смемо ни на тренутак дозволити да помислимо да нам је неко у генерацији „изгубљен“! Морамо се борити, указивати пут. Њиме се ређе иде, тежак је пут стицања знања, а не звања. Друштво које њиме корача је мало и усресређено. Тихо је, јер знање и правда говоре и убеђују, а незнање и неправда урличу и прете. Ипак, пут на који изводимо своје пилиће, иако тежи, много је вреднији и дуготрајнији од сваке лагодне и истовремено безвредне животне пречице.

Зато, колеге учитељи, кад вам се учини да сте се изгубили у шуми правилника и папира, ослушните смех својих малишана. Вредност  вашег знања и чистота њихове душе сигурно усмерава заједничке кораке на прави пут.

Advertisements

4 thoughts on “У сусрет светском Дану учитеља (5. октобар)

  1. Повратни пинг: Милиони на длану | Био-блог

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s