Nebeska reka

KREATIVNA ČAROLIJA

AUTORI: Željka Radojičić Lukić, OŠ „Milan Rakić“ IO  Gornja Toplica i Katarina Čarapić, OŠ „Milan Rakić“ Mionica

  • MOTIVACIJA Rezultati  anketiranja, koji su prezentovani na prethodnom času Odeljenjske zajednice, a gde je primetan nesklad  između roditeljskih i učeničkih želja,  uslovili su izbor  nastavne jedinice koja će biti obrađena na času srpskog jezika, a to je bajka „Nebeska reka“ Grozdane Olujić. S obzirom da je osnovni motiv ove bajke sukob između majke i kćeri, želeli smo na primeru ovih književnih likova da pokažemo da je ponekad potrebno pratiti svoje snove i želje, ma kolko one bile u suprotnosti sa roditeljskim stavovima.

OPŠTI CILj Cilj obrade  ove bajke je da učenicima olakša sagledavanje ličnih želja i stremljenja, zatim prepreka, koje stoje na putu njihovih ispunjenja i konačno, da na primerima glavnih likova ovog dela dođu do saznanja da se cilj velikom snagom, upornošću i hrabrošću ipak može ispuniti.

SPECIFIČNI ZADACI

Obrazovni zadaci: Otkrivanje…

View original post 3.239 more words

Advertisements

2 thoughts on “Nebeska reka

  1. Претпостављам да је ово ванредно урађена припрема, по свим мерилима методичке литертуре и школске праксе, али где ту остаје време и простор за креативност, па само писање оволике “документације” о једној наставној јединици преобимно је и за секретаријат Народне скупштине. Некада сам и сâм радио као професор у школи. Једне прилике најаве нам долазак просветних саветника и запрете да ће плате убудуће бити онакве какви буду утисци саветника. Од нас петнаест професора српског језика одмах су три колегинице отишле на боловање; и оне као и већина других уредно су водиле дневник припрема, али било их је страх. Истина, “уредно су водиле” припреме тако што су једне од других годинама само преписивале исте. Ја сâм, пак, никада нисам писао припреме, а од било какве неоригиналности у виду преписивања јежим се, говорио сам увек из главе, са врло живим учешћем ученика, које сам и подстицао. Дијалог је остао моја главна усмереност и данас.
    Дошла су два саветника, један за којег се говорило “Страх и Трепет” и други којег су сви сматрали веома благим. Држао сам час пред обојицом, био сам сасвим млад професор, и обојици сам признао да ја не пишем припреме. Пред првим сам предавао “Ране јаде” а пред другим “Хасанагиницу”; после 15-20 минута мог предавања о тој Кишовој прози Страх и Трепет ме је прекинуо, захвалио ми се и рекао деци да у току целог школовања вероватно неће имати овако бриљантног професора српског језика и књижевности (жао ми је што то морам сâм да напишем, али то је писало и у његовом званичном извештају), уопште га није занимало то што сам му саопштио да никада не правим припреме. Веома благи није могао да приговори мојој “Хасанагиници” ништа, пустио ме је да говорим цео час, можда је очекивао да то нећу моћи. Верујем да је понешто и сазнао тада (опростите ми, не ради се о нарцисоидности, просто сам могао неколико часова о тој предивној балади да држим), али ми је веома значајно саопштио како су припреме веома важна документација, као и то да правим озбиљну грешку и преступ. Да није било његовог колеге Страх и Трепет вероватно бих се припремом убудуће бавио бохесовским методима обраде документа.
    Но, то је прошло, пред крај претходне школске године посетио сам неке моје драге колегинице, и једна са којом сам заиста био и остао у великом другарству замолила ме је да одржим у њеном одељењу час жалећи се како су сада деца страшна јер нису то она добра деца од пре двадесет година. Био је то један од последњих часова (шести или седми), када ја принципијелно нисам никада ни предавао ни испитивао будући да је то заиста нехумано – тада су сви уморни и гладни. У тим приликама бих са њима углавном разговарао о њ. в. Животу: о љубави, о новцу, о срећи, о послу идр. Макар бисмо без обавеза разговарали о књигама. Час у одељењу моје колегинице кренуо је натегнуто, а завршио се њиховом еуфоријом, желели су да поново свратим. Наглашавам опет, не зато што сам ја добар, нисам ја баш тако добар – исти сам као и други, већ зато што су они добри и што желе да им то неко каже. А да ли могу да им то кажу нервозни и од државе и времена унесрећени родитељи или наставници који ревносно испуњавају више-мање формалне обавезе?! Сачувајмо мало времена за Истински Живот, а то деца воле. И награђују.

    • Драги колега,
      Нисам прочитала ко ми је коментар послао, већ сам приближавајући се крају читања само размишљала како да ступим с овим човеком у контакт да напише један овакав чланак да објавим на блогу како би многи видели јасно и гласно изговорено оно што сви мислимо, а само ретки изговарају. А онда, видим на крају потпис свог, сад већ могу рећи, сарадника у креирању овог блога (увек некако размиљам, кад постављам неку шкакљиву тему, шта ће рећи Василије :).
      ја сам се после 5 година вратила у наставу, и просто не могу да верујем шта су направили од просвете и непосредноиг рада са децом. А још мање ми је јасно зашто сви ћуте, уредно слажу хрпе папира, хвале се бодовима и сатима, а не заинтересованошћу својих ученика. После два месеца навођења деце на промишљање, а не меморисање, и сама сам почела да се питам нису ли сви у праву, а ја ипак за неки други посао. Не могу да држим час по неким туђим припремама, не могу да преписујем туђе некреативне планове, не могу да одвајам књижевност од граматике, а језик од живота, не могу да диктирам деци, не желим да бубају, нити постану писари… не требају ми семинари који уче мотивисању деце, треба ми семинар за мотивацију наставника, треба ми овакав глас колега! зато, нећете замерити што ћу овај Ваш коментар објавити и као нови чланак. ХВАЛА!!!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s