Колеге – Писанија или креативност?

Од скоро сам поново у настави, после пет година. Мислила сам да ћу скакати од среће, а дошла сам до закључка да свако треба водити рачуна шта жели – можда се жеље остваре!

Позив наставника о коме сам сањала од малих ногу и мењала предмет својих снова од васпитачице преко учитељице до наставнице српског данас подразумева много тога, а најмање 0оно због чега сам га ја заволела  – писање припрема које су од оног што сам навјише мрзела (методе, облици и друге глупости) прерасле у савршенију варијанту за смарање (стандарди, исходи, активнпост наставника, активност ученика… – хм, три тачке су мало да покажу бескрај глупости!) – нема везе што гомилам интерпункцијске знаке, порука је важнија од правописних грешака!!!! А кад напишете оно што вероватно никада нећете остварити, јер ће вас дочекати деца са реалним проблемима, дечјим причама и керефекама, онда треба да се баците за осмишљавање задатака за индивидуализовану наставу, која је откриће  ноивопридошлих просветитељских  експерата, а у ствари проверена и уобичајена пракса генерација наставника који су завршавали педагошке академије и знање унапређивали праксом, а не којекаквим семинарима (изузеци потврђују правило). А кад смислите индивидуалне задатке за неколико ученика, бацате се на припремање задатака за децу која раде по ИОП-у, али како тој причи претходи надреална гомиле одлука и папира, којима је циљ само да се губи време и деци не помаже благовремено и примерено, она заслужује и посебан чланак. Даље, током месеца, имаћете макар један састанак  неког Тима, Стручног већа или нешто треће или ћете да се стручно усавршавате УиВан установе, с тим да прво треба да разлучите да сте У и кад сте ВАН или да је ВАН и кад је У – овде би требало да се смести онај смешуљак што колута очима!

И да не давим даље, већ сви знамо да треба да се напише Акциони план и кад крену деца на грудвање, и важно је шта пише, а не шта се ради! И само ми није јасно чему стандарди, ако морам своје идеје којима је сасвим довољан сценарио, да преподобим у неке обрасце, калупе и сл, јер то тамо нека ,,екстерн“а штиклира, па ако радим добро, а немам припрему, написаће ми минус и добићу негативну оцену! И коме су још онда важни неки блогови, које деца користе за спремање, обнављање и саветовање, чему поезија и радионице, чему акције читалаштва и анимирање донатора, чему пројекти и чудеса кад сам ја тај заражени наставник без припреме по клишеу?!

Зато сад никог неће зачудити што ћу коментар свог колеге Василија, на један ранији чланак (припрема часа Небеска река) објавити и овде, јер сам читајући га осетила да нисам луда и сама! И верујем да много колега исто мисли, само више немају снаге да кажу и резигнација им је постала нормално стање.

Василије:

,,Претпостављам да је ово ванредно урађена припрема, по свим мерилима методичке литературе и школске праксе, али где ту остаје време и простор за креативност, па само писање оволике “документације” о једној наставној јединици преобимно је и за секретаријат Народне скупштине. Некада сам и сâм радио као професор у школи. Једне прилике најаве нам долазак просветних саветника и запрете да ће плате убудуће бити онакве какви буду утисци саветника. Од нас петнаест професора српског језика одмах су три колегинице отишле на боловање; и оне као и већина других уредно су водиле дневник припрема, али било их је страх. Истина, “уредно су водиле” припреме тако што су једне од других годинама само преписивале исте. Ја сâм, пак, никада нисам писао припреме, а од било какве неоригиналности у виду преписивања јежим се, говорио сам увек из главе, са врло живим учешћем ученика, које сам и подстицао. Дијалог је остао моја главна усмереност и данас.

Дошла су два саветника, један за којег се говорило “Страх и Трепет” и други којег су сви сматрали веома благим. Држао сам час пред обојицом, био сам сасвим млад професор, и обојици сам признао да ја не пишем припреме. Пред првим сам предавао “Ране јаде” а пред другим “Хасанагиницу”; после 15-20 минута мог предавања о тој Кишовој прози Страх и Трепет ме је прекинуо, захвалио ми се и рекао деци да у току целог школовања вероватно неће имати овако бриљантног професора српског језика и књижевности (жао ми је што то морам сâм да напишем, али то је писало и у његовом званичном извештају), уопште га није занимало то што сам му саопштио да никада не правим припреме. Веома благи није могао да приговори мојој “Хасанагиници” ништа, пустио ме је да говорим цео час, можда је очекивао да то нећу моћи. Верујем да је понешто и сазнао тада (опростите ми, не ради се о нарцисоидности, просто сам могао неколико часова о тој предивној балади да држим), али ми је веома значајно саопштио како су припреме веома важна документација, као и то да правим озбиљну грешку и преступ. Да није било његовог колеге Страх и Трепет вероватно бих се припремом убудуће бавио бохесовским методима обраде документа.
Но, то је прошло, пред крај претходне школске године посетио сам неке моје драге колегинице, и једна са којом сам заиста био и остао у великом другарству замолила ме је да одржим у њеном одељењу час жалећи се како су сада деца страшна јер нису то она добра деца од пре двадесет година. Био је то један од последњих часова (шести или седми), када ја принципијелно нисам никада ни предавао ни испитивао будући да је то заиста нехумано – тада су сви уморни и гладни. У тим приликама бих са њима углавном разговарао о њ. в. Животу: о љубави, о новцу, о срећи, о послу идр. Макар бисмо без обавеза разговарали о књигама. Час у одељењу моје колегинице кренуо је натегнуто, а завршио се њиховом еуфоријом, желели су да поново свратим. Наглашавам опет, не зато што сам ја добар, нисам ја баш тако добар – исти сам као и други, већ зато што су они добри и што желе да им то неко каже. А да ли могу да им то кажу нервозни и од државе и времена унесрећени родитељи или наставници који ревносно испуњавају више-мање формалне обавезе?! Сачувајмо мало времена за Истински Живот, а то деца воле. И награђују.“

На крају, само да додам – нису просветари лењивци који имају 3 месецаи распуста, већ најобразованији слој друштва, који је ломатан силним реформама које у ходу добијају или не добијају циљ, па се сломио и чека вођен оном српском – и то ће проћи! 

Advertisements

7 thoughts on “Колеге – Писанија или креативност?

  1. Повратни пинг: Фини као Финци | Био-блог

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s