Прича о писменом задатку, Василије

Сваки пут сам био пред дилемом које циљеве треба да испуни писмени састав који пишемо у школи по задатку професора, јер то радимо да бисмо добили оцену а не из неке наше унутрашње потребе. Добро, и оцена је нешто што нам треба, али претпостављам да најбоља дела из књижевности или неке друге уметности нису настала како би аутор зарадио високу оцену критике, него да би људи уживали у њиховом умећу, чак и они који не знају ништа из књижевности или других уметности. И једном сам питао онога за кога сам сматрао да то зна.

Мој стриц је некада радио као професор српског језика у највећој средњој школи у Србији. Дуго сам оклевао, било ми је некако незгодно да покажем како ми нешто тако сасвим једноставно није јасно, а и он је ретко долазио у Београд откако га је напустио – никако згодна прилика да се укаже и да ја будем спреман на то. Али десило се. Дошао је једног четвртка, и чини ми се да је мало био загрејан од пића, јер је баш тог дана имао неке пословне састанке. Сâм је некако откравио атмосферу, разговарало се прилично лежерно. Некако сам дочекао једну малу паузу између две теме и питао сам:

            „Шта си ти, стриче, кад си био професор, захтевао од својих ученика да напишу у писменом задатку?“

Очекивао сам да ће ми укратко описати нека правила која се, можда, уче на факултету или негде друго. Надао сам се да то неће бити још из основне школе позната шема о литерарном саставу који треба да има увод, заплет, врхунац, перипетију и расплет. Ништа ни слично није се десило, али ме је сасвим изненадио једном необичном причом.

             Прича је текла, отприлике, овако. Док је он још радио као професор, пре двадесет и више година, када је у земљи започињала велика криза, посету његовој школи најавили су просветни саветници за српски језик. То је нека врста контролора који су проверавали рад професора у школи. До тог тренутка био сам убеђен да само ми, ученици, стрепимо од оних који нас проверавају, али он рече да су две његове колегинице, професорке, хитно отишле на боловање јер су се тресле од страха пред контролом. Како су добиле боловање за страх није ми јасно, можда је уплашеност довољна за то, али мој стриц је морао да преузме и часове једне од њих. Десило се то баш у време када је по наставном програму на ред дошао први писмени задатак те године. Дан уочи писменог задатка уобичајено се радила припрема за његову израду, он је ученицима своје колегинице објашњавао како би то требало да изгледа, говорио је о карактеристичним правописним грешкама које ђаци редовно праве и са првим звоном за крај часа кренуо према излазу из учионице. До тог тренутка готово неми ученици загаламили су са свих страна:

            „Али, професоре, професоре, која ће тема да буде сутра?“

Он је изненађен застао на пола пута до излаза, онда се окренуо према њима и питао их:

            „Како то мислите која ће тема да буду сутра?“

„Па наша професорка нама увек тачно каже тему о којој ћемо писати на писменом задатку.“

Он није веровао да тако нешто уопште постоји, и тада је настало убеђивање јер су деца хтела да знају о чему ће сутра да пишу, а он их је саветовао да то готово није ни важно већ како ће да пишу. Кад није више било никаквог излаза, решио је да им саопшти тему сутрашњег задатка. Вратио се до катедре, спустио дневник на њу и кредом на табли почео да пише дугачки наслов задатка. Учионицом је завладала мукла тишина, сви су широм отворених очију пратили лагано настајање теме испод његове руке. Међутим, и када је завршио и окренуо се лицем према њима, сви су били запањени као да су из неког филма, у току чијег емитовања је неко притиснуо паузу. На табли је писало: Инвалид прве категорије седи на пијаци и гледа како нестаје цвекла са оближње тезге.

            „Шта сада није у реду, хтели сте тему.“

            „Шта о томе да пишемо, професоре?“

Све му је одједном било јасно, питао их је да ли у свом комшилуку или у фамилији познају неког пензионера, инвалида, знају ли како изгледа пијаца, шта је цвекла и какве је боје њена унутрашњост кад се расече? Ништа од тога им није било непознато, као ни то да су пензије тада биле срамно мало, зато је мом стрицу преостало да постави кључно питање:

            „И шта мислите, децо, како се осећа један такав човек када се нађе пред призором јарко црвене цвекле коју распродају пред њим а он нема новца да је купи?“

Одједном је настало огромно одушевљене:

            „Феноменално, значи, професоре, то ће да буде тема!“

             Узео је дневник, дошао до излаза и са врата им одговорио:

          „Неће, него нешто исто тако, само мало друкчије.“

            Није могао да буде сведок њиховог разочарења јер је брзо умакао напоље.

             Неких месец дана после тога пио је кафу са колегинацама у зборници када је једну од њих позвала мајка неког ученика, која је дошла да се распита за оцене свог детета. Када се колегиница вратила за сто да доврши непопијену кафу, испричала је ток дела разговора између њих две. Мајка је питала:

            „Ви у школи имате и неког лудака који предаје српски језик?“

            „Не познајем таквог“, одговорила је колегиница.

            „Да, да, имате једног који задаје писмене задатке о инвалидима и цвеклама!“

 То је прича коју сам чуо од стрица. После тога јасно ми је да свако на свој начин доживљава ствари, зато је важно како ће их испричати, мање су важне саме ствари о којима се пише, а оцена критичара готово неважна. Тако би требало да буде, мада ми се чини да је у животу често све изврнуто наглавачке.  

 

Advertisements

6 thoughts on “Прича о писменом задатку, Василије

  1. Драги Огњене, можда и неоправдано нисам дуго био на овом сајту, али понешто се и радило. Видим да се слажете у понечему са мном, док у другоме и не. То вам је као у механици: статички део (статор) нам се подудара а динамички (ротор) потпуно нам је различит. Видите, то стање које препознајете видео сам и ја, то је ваљда јасно, али поред тога моје је мишљење да једино ви, а можда и само ви професори српског језика и књижевности можете да промените ту јадну ситуацију. Она је сада и лакша него када сам ја радио у школи, тада сам имао снаге и говорио сам истинољубиво, не знам зашто али закључили су да сам против власти и, колико знам, једини сам професор у једном од већих градова у Србији који је изгубио посао јер се борио против глупости. Али само да нас је било макар троје-четворо који то раде заједно, све би било много боље . Међутим, и онда, као и данас, све колеге су чекале да неко други нешто предузме и поправи ствари, а остали ће сачекати да виде шта ће се с њим збити. А време је пролазило, ми смо старили. Уопште нису лудаци они који предају српски, не знам шта би човек могао лепше и паметније од тога да ради, али када то заиста посвећено ради. Друга је ствар што је тешко живети са малим примањима, међутим, то ништа не говори о светости нашег позива. Имао сам две-три прилике да се неумерено обогатим, сад ми се чини да сам све намерно чинио како се то не би десило – са ким бих у том случају размењивао мишљења, готово да не познајем никога пристојног а тако богатог. Ово ти пишем због тога што претежан број колега рутинерски отаљава свој посао рачунајући како њихов посао није добро плаћен, пуштају мозак на отаву, и опет време пролази. „Старимо, а то је удес“ – стих је једног српског песника, мог пријатеља из младости. Старимо у целини, ипак, када наш дивни посао радимо са вољом и великом енергијом, онда духом постајемо све млађи. Наш почивши патријарх Павле напустио је овај свет са готово сто година живота у њему, али је до краја на његовом лицу титрао онај невини дечији осмех и веселост очију. Нисам у стању да постигнем тај ниво духовне среће, али нисам, чини ми се, способан ни да изгубим љубав према српском језику. Многи се, ипак, лако одричу својих љубави.

  2. Oh,Vasilije,kako si u pravu!!!!Ali,kod nas je tačno tako kao u poslednjoj rečenici tvog zadatka!A u isto vreme sve je manje „ludaka“ sto predaju srpski!Hva la ti za ovu priču,inspiriše!

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s