Колегиница Љиља Андрић овај проблем решила овако:
Колегиница Јеца као у преузетом чланку.
Колегиница Зорица прича о предузећу коме су главни директор (предикат) и његова жена (субјекат), а понекад дођу и ,,њојзини“ (атрибут и апозиција) па настане славље…
Ја причам о породици и како у њој свако има задужење – избацити смеће, купити хлеб, наместити кревет..Неки чланови су независни (примају плату) други зависни (добијају џепарац)…
Речју, сви се сналазимо пред истим проблемом, а ово је покушај да једни другима олакшамо! 🙂
Када питам ученике да ли разликују врсту речи од службе, око деведесет процената њих ми потврдно одговори. Сјајно! Међутим, када тражим да ми наброје засебно врсте и наведу службе – ретко ко заиста зна. Најчешће „мешају бабе и жабе“ и одговори изгледају овако: „Врсте су: именице, заменице, придеви, атрибут, субјекат…“ или „А, да! Служба: субјекат, предикат, глагол, прилози…“ Не ваља.
Врсте речи се лако памте – има их десет, колико и прстију на обе руке!
ПЕТ променљивих: именице, заменице, придеви, бројеви и глаголи – мењају се по падежима или временима, лицима итд.
ПЕТ непроменљивих: прилози, предлози, везници, речце и узвици – никако се не мењају!
С друге стране, служба је оно што ове врсте речи могу да „раде“ у реченици, тј. функција коју могу да обављају: могу да буду субјекти, предикати, објекти, прилошке допуне, прилошке одредбе…
ЈЕДНОСТАВНИЈЕ: замислите да су врсте речи народи – Немци, Италијани, Французи, Срби, Јапанци…
View original post 92 more words
Веома љупко! Симпатично и духовито објашњење које ће ученици сигурно запамтити.
И ја се надам 🙂 Колегиница Јеца то овако објашњава, ја користим предузеће и сл, а свакако ће деца пре ово запамтити, него нешто друго, мада искрено мислим да је то све принудно сналажење док не добијемо могућност да учимо децу примени стечених знања, а не меморисању. Па шта ако препознаје именски предикат и зна да препозна придев, а у описивању не зна да их примени…У међувремену, помажимо једни друге најбоље што можемо 🙂