РАСТКО, Соња Ђорђевић

Родио се дана

кад су вуци завијали

уз крошње храстових стабала.

 

Виле суђаје

посуле су његову колевку

храстовим семеном
а небеса припуцала

тек реда ради.

 

Његове су очи

први пут у мајчине погледале
разумевши једну од највећих истина

– истину љубави.

 

Очево жезло

лежало је

нехајно ослоњено

уз стуб стола.

 

Нису му поданици

донели ковчеге блага.

Смирени себри те ноћи

унели су у своје стаје сламу

и нежно ишчеткали стаду крзна.

 

Била је зима или лето…

Важно, летописац је закаснио

за годишње доба

заборавивши га у торби

преко бродогаза журећи.

 

Знало се само да је трећи

-онај који осигурава престо

ако несрећа осване гладна

уз зидине Раса.

 

Први чуперак му је ласта загладила

осмехнувши се повратку домовини.

 

И ту му удари жиг.

 

Једне ноћи,

док су мачеви падали са зидова,

Ана се насмеја,

а Немања забрину

стегнувши тајно руком

врећицу са праменом косе

на грудима.

 

Његовог првог пролећа

петлови су чудним гласом

дозивали зору

све док Немања не одлучи

да принца прикаже свету.

 

Малени се осмехивао широко

трупкајући му уз колена

по прашњавом путу

остављајући дубљи траг

на ону анђеоску ногу, десну.

 

Загледавши се у трагове по земљи

себри су до поноћи ћутали,

а онда у једној колиби освану песма.

 

Много векова касније,

једино што од ње оста запамћено

тежаци су сашаптавали у земљу,

као тајну,

сваког јануара:

„У његовим стопама

вукови небеса љубе.“

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s