Град који волим, Слободанка Живковић

Траговима оних који су ми свети

и чији су корени део мене саме,

походе ме данас осећања, мисли,

дозивају прошло да шикне из таме.

 

Караван сараји и друмови царски,

Хајдук Алекса, кастел Миларека,

тврђаве под Градиштем, Алексинац варош

и оно далеко доба средњег века.

 

 

Туда су нам преци ходили одавно,

с буктињом у срцу од зла одлазећи,

опанак и гуњ с цариградског друма

застали да с Моравом сањају о срећи.

 

А земља им плодна отворила срце,

Морава им даровала своја недра бела,

разлили се снови, тајне сакривене,

рађао се Алексинац и малена села.

 

И док време потоње у небо јуриша,

у свечаном миру са храмовних звона,

граде мој рођени, стопалом те љубим

као што су моји стари од искона.

 

Срцем те ослушкујем, погачом и сољу,

желим да си радост и ватра клијања,

да би као роса сав могао стати

у осмеху трава и лепоти грања.

 

Желим да сав будеш у обручу сунца,

сав у тражењима да да цветаш, да грлиш,

небо да те празнује с рађањима јутра,

на крилима ветрова вечности да хрлиш.

 

И упркос болу што га упи време,

у име љубави ти отвараш врата

док Морава шуми, та Моравка вила –

Пријатељу овде си вреднији од злата.

images

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s