ТЕМЕЉИ

Сусрет са Мајдевом увек је сусрет са прошлим које ме дозива осликавајући прошло време као живо. Пре него да уђем у авлију у измаглици се појави велика дрвена капија разапета целом ширином пута. Велика је и гломазна сва зелена од маховине, природног покрова за дрво, која својом свежином наговештава топлоту иза ње. У десном углу, одмах до великог дирека је мала капијица за човека, њен други дирек је уствари тараба којој је једним делом ограђен јабучњак и шљивак.

Сада је остао само један, леви, дирек окован за њега неприродном жицом, попут заборављеног зуба у осмеху нама драгог деде. Ту негде у врзини стоји још један дирек од бетона место састанка Карпоша, чика Мисе и Миладина Кембрића на коме би када стигне парадајз увече уз ракију причали шта је некад било.

У авлији ме увек дочека шум ораха без обзира у које време долазим у њиховом говору је увек нека мешавина свега времена али највише пролећа и лета. Њихова сенка се наслања на сенку мале, од каменa штале, а ова опет на зграду из које смо, како су ми тада рекли, на пут испратили Маја Љубинку. Није ми било јасно како се то креће на пут лежећи и што сви плачу. У штали су скупа Мара, Вида, Рујка, Цвејка, Дуна, Шарка, Мара, Була, е ту се прекида низ јер почиње нечије туђе детињство.

Сада на месту где је била Зграда остао је само бетон пода, али када се зањишу ораси бременити мислима осетим мирис сламарице у којој сам снивао своје снове, али не и овакву стварност. Прашина сламарице ми није сметала, а слатко од дуња на шифоњеру је од самог погледа у човеку стварало осећај лепог.

  Испод крпара и черги у више слојева није било хладно зими јер покривени преко главе били смо слободни од хладноће. У мирису шушке и штале која је била одмах иза зида мишеви су по целу ноћ радили и причали своје приче. Сада тога нема све је савремено и пуно зграда и другачијег живота. Пуноћа живота је очигледан само је некако статична.

Штала је сада велика и функционална само у њој нема Рујке и Цвејке, којима нас је Бог хранио. Не ту је сада нешто што се зове крава али је то уствари пре машина за производњу млека и телади. Пре је човек имао животиње да би имао храну и производио је храну. Сада је само питање робе, што више, што већа количина робе то боље за зараду.

 Од старог обора ни трага ни гласа. Пре када се окоти свиња или отели крава могао си и морао си да преспаваш у јаслима, да заједно са тим новим бићем пробдиш прву ноћ, сада не! Сада су јасла од бетона а човек више не мора да се труди за тај дар живота од Бога и да га воли довољан је професионалац – ветеринар. Изгубила се веза јер је све савремено и доноси новац и зато не треба губити време јер оно је новац.

Не, и не време није новац но једна страница у оквиру нашег спасења. Све те промене су суштински највидљивије на бунару. Споља гледано он се није много променио иако нема стогова сена око њега, још му стоји капа коју му је наместио Жива Златкин, али све остало је промењено. Мртав је, вода му није за пиће, отровала га савременост! У њему су се играле рибе и гасила жеђ ма колика жеђ била а сада стоји поломљено дрво и шут у води опраној од живота разним прашковима и напрецима. Узалуд сантрч стоји са прорђалом кофом, неће се скоро из њене воде гасити жеђ.

Савременост полако улази у земљу, пере се собом од живота и чини је мртвом. Она све паралише и претвара у слику онога што не постоји, баш као и римокатолички сакраменти. Човек удаљен од Бога удаљио се и од природе, шта ће се десити када се све осавремени и када потпуно постанемо зависни од стандарда машина? Живимо као мртви, јер само смо покретни али не живототворни. Но то је добро јер темељи са којима се сусрећем су ми дали да …

Но сва та савременост је само преглавица прождрљивости која је маска за страх да се живот не пропусти. Трзаји вилица као кљешта дана и ноћи расецају туђу смрт да би нам принели живот. Семе туђег живота је залог смрти за нас, јер оно ће хранити нама као и ми њиме.

Празни се суд круга времена да би истицао у понор нестајања којим пунимо своје прзнине. Покрети руку су грчеви мисли којима се језик не усуђује да се обуче, јер онда би се свукао и постао оно што јесте иако не жели да није. Крај нема трешања…

Јереј Бобан Миленковић

Калимнос (Грчка)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s