Романтизам за основце

Уметност је емоција њених твораца изражена покретом, бојом, звуком, речју… Емоције појединаца носе у себи и дашак окружења, животних околности, дешавања, искуства. Зато се уметност не може одвојити од друштвених дешавања. Књижевност прати друштво можда више од осталих уметности, јер вековима покушава да га поправи, или да у љутњи негира стварност посвећујући се себи. Један књижевни правац смењује други, па имитирајући живот обично негира претходника у жељи да покаже сопствени квалитет и важност. Тако се ренесанса супротставља средњем веку, барок ренесанси и хуманизму, просвећеност бароку, а романтизам класицизму и просветитељству …

Романтизам се јавља после Буржоаске револуције (1789), крајем 18. и почетком 19. века, а траје до средине 19. века (револуција 1848. године у већини европских земаља). Није се јавио у свим земљама у исто време и као јединствени програм.

Песници романтизма наследници су идеја француске буржоаске револуције. Они бране слободу, једнакост, братство (3 идеала ове револуције). Међутим, сва три идеала су им оспоравана, тако да се разочаравају и затварају у свет својих осећања тугујући ,,светски бол“, јер они сматрају себе осећајнијим од других људи, па тиме и позванијима да болују патње својих сународника.

Романтичари се отимају  разуму, који доминира претходном епохом (просветитељство и рационализам) и желе да прикажу живот, осећања,  стварност. Инспирацију налазе у природи и народном стваралаштву, које сматрају самом суштином једног народа. Отуда велика заинтересованост европских романтичара (Гетеа, Хердера, Шилера, Копитара) за народну књижевност српског народа коју упознају први пут у сусрету с Вуком.

И све ово што сам вам досада написала личи на све оно што можете прочитати свуда под одредницом романтизам. Али, ипак ништа вам није јасно. 🙂

Зато, идемо другим путем. Јесте заобилазан, али потребан.

Година је 1787. 

У Србији, поробљеној турској покрајини, где већ вековима влада туђин, поткупљивост, сујеверје, пркос и неписменост, родио се Вук Стефановић Караџић. Име му наденула сујеверна мајка како би спасила породицу од урокљивих очију и злих језика.

У Европи победоносно Наполеоно оружје кроји границе држава – Млетачка република биће укинута, а Илирске провинције основане. Маршал Мармон је на путу за Дубровник, турски султан троши и до 20.000 златника за издржавање големе послуге, харема, штала, Катарина Велика угњетава руске сељаке али напредује у освајању Отоманског царства, а Беч се диви генијалности Моцарта, Бетовена и Хајдна.

Једини познати Србин тог доба, Доситеј, бежи због руско-турског рата у Далмацију и тамо наставља да подучава. У Србији нема кога да подучава, јер неписменост влада, а ни не зна се којим би језиком писали. Народ говори једним језиком, црквени оци, носиоци културе и писмености, тај народни језик не познају, оно мало писмених људи пише мешавином црквенословенског и рускословенског…

Е, што је све ово битно за нашу лекцију о романтизму?

Зато што се у оваквој друштвеној стварности и културним условима развија романтизам у Европи, а са Вуком и у Србији. Европа има романтичаре који болују ,,светски бол“ и сањају о мистици далеких крајева, а Срби грцају у зулумима дахија, одметника од турске власти. Приридно је да онда ни теме нису исте – Гете пише Фауста, Пушкин Евегенија Оњегина, а Вук оставља запис о Хајдук-Вељку и тајне списе о књазу Милошу, Његош Горски вијенац, Ђура Јакшић Отаџбину. Док једни жуде за исконским духом народнаим, други се боре за слободу народну.

Дакле, није чудно што романтизам српских писаца одише борбом за национално ослобођење.

Истражи даље сам…

А најлепше реченице о животу, његовим успонима и падовима у једном устаничком времену забележио је прота Матија Ненадовић на почетку својих Мемоара:

,,Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.“

Advertisements

2 thoughts on “Романтизам за основце

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s