Градимир Стојковић

Када сам спремала матурски рад о Његошу, обожаваном писцу због кога сам и изабрала студије књижевности, моја средошколска професорка рекла је да очекује да се појавим на одбрани у црногорској ношњи спремна да заиграм коло као насред цетињског гувна. А онда ми је рекла, после два месеца рада на теми – кад одеш кући, лепо се наједи и седни да пишеш рад испочетка! 🙂 А све због тога што кад сам одушевљена нечим, желим својим одушевљењем и друге да заразим, па моје усхићење постане разливено и неефикасно.

Онда сам научила да спутавам своје мисли и осећања и јасно кажем оно што желим. Писац кога сам насловом најавила неће замерити стилску разливеност, јер се о његовом делу не може говорити сведено и смирено с обзиром да се ради о писцу серијала о најчувенијем српском хајдуку после Малог Радојице, оном о чијим догодовштинама читају и лоши ђаци, о писцу кога представљају најчитанијим писцем за децу ових простора, а који за себе каже да је само обичан човек који воли да деца читају.

Љубав према романима Градимира Стојковића за мене била је љубав на први поглед, онда када смо као студенти добили на читање тетралогију о најчувенијем београдском хајдуку – Глигорију Пецикози. Док сам читала прву књигу, размишљала сам о свим оним девојчицама и дечацима који долазе у нову средину, а ни не помислимо колико је тешко привикавање на ново друштво, навике, обичаје и моду; код друге књиге била сам одушевљена могућношћу да све оне досадне старомодне школске лектире буду освежене једном савременом дечачком авантуром на Дунаву; трећа књига вратила ми је сећање на немир својих средњошколских дана, када сам и сама често желела да се послужим олуком а не степеницама, али нисам се усуђивала – ни тада, не бих ваљда ни сада – Хајдук је то урадио за мене :); четврта књига заузела је и заувек остала на посебном месту моје душе. Читајући је, тада сам замишљала себе с друге стране у својој бившој школи, касније сам почињала своју страницу летописа у неким другим школама драматизацијом Хајдука за школске свечаности, а сада сваке године нову генерацију упознајем са Хајдуком и уживам у њиховом неодбијању да прочитају! А то је сан и наставника, и писца. 🙂

Ове године, Ауторски тим ,,Читалића“, акције у неговању и развијању вештине читања и разумевања прочитаног, понудио је основцима широм Србије, Балкана и српске дијаспоре наслове неких Градимирових дела – Хајдук у Београду, Хајдук против ветрењача, Све моје глупости, са жељом да им понуди интересантно и поучно штиво, које ће усмеравати њихове читалачке навике. Уз то, Градимир је био песник домаћин ,,Читалића 2015.“ у Алексинцу маја 2015.

Својом приврженошћу промоцији читалаштва и подршком акцији ,,Читалића“ на радост Ауторског тима, Градимир је пристао да уз Виолету Јовић и Власту Ценића, понесе скромну, али свим Читалићима посебну титулу – ,,Амбасадора Читалића“ једне мале читалачке државе која се сваке године у мају расцвета жагором деце и наставника у некој другој школи Србије. 🙂

града

Интервјуом са Градимиром Стојковићем, који сам приредила за часопис Друштва школских библиотекара Србије, желим да завршим, надам се, на почетку првог или поновног читања Градимирових дела. 🙂

Интервју са Градимиром Стојковићем

Тешко је говорити о писцима омиљених књига, јер од велике жеље да се представе на најбољи начин својим саговорницима, покуља бујица мисли, идеја, одломака, па на крају заглуши и говорника, и слушаоца. Можда је најбоље о Градимиру Стојковићу говорио Драгомир Ћулафић давне 1997. године:

Времеплов капетана Градимира Стојковића

Градимира Стојковића већ дуже од једне деценије бије глас да је „најпопуларнији писац”, уз то још и „најподеранији хајдук”. И, збиља, његове књиге у библиотекама су лако препознатљиве, као да никада нису биле нове, увек исто искрзане, савијене, изломљене, а кад отворите књигу, испадне по који лист, као да сте затресли јесење стабло. Његове књиге не пате од усамљености, једни их враћају, други их одмах односе, оне, у ствари, не станују у библиотеци. А онај који их врати, обично пита, као дете коме су се усладили колачи, има ли још. А Градимир Стојковић је благодарна душа, зна он добро шта деца и млади воле, па седне и напише нову књигу. Свеједно да ли је то роман, збирка песама или прича. Свуда је он један Градимир Стојковић, јасан, читак и питак, занимљив, узбудљив, писац који зна да нема приче без приче, који уме као нико да вас заголица, помази, засмеје, али и уозбиљи, зачуди, да вас натера и да поцрвените, он, једноставно, не воли оне што даве, досађују и гњаве, на страни је дечјих слобода и увек „гласа за љубав”.

 

Школски библиотекар: Ви сте последњих двадесет година најчитанији прозни писац за децу. Многи кажу да деца не воле да читају; ми, школски библиотекари, сведоци смо дечје наклоности према књигама, али одређеним. Наравно, Ваше су у самом врху по броју корисника. Шта ви кажете – да ли деца воле да читају или је то давно заборављена дисциплина?

Градимир Стојковић: Нисам сигуран да сам још увек најчитанији прозни писац за децу. Дошло је време, свакако, да неко млађи, другачији и свежији, преузме ту улогу. Само, и проза намењена деци мења облик.

Нема више правог i grada1999романа, чак ни правих прича. А ако и постоји оно што наликује романескном облику, то више није писано тако да буде занимљиво обичном, школском читаоцу. И проза „намењена деци“, као и она „намењена одраслима“ постају све неразумљивија, дакле постају намењена елитизованом читаоцу. Али то је мало сложенија тема, и мислим да јој овде није овде место. Напокон, чини ми се да читање још увек није „заборављена дисциплина“, бар не док су нам деца у основној школи.

Школски библиотекар: Можете ли описати Ваш најдражи сусрет са читаоцима?

Градимир Стојковић: На жалост, не могу! У мом тзв. књижевном животу било је на хиљаде сусрета, а мислим да је готово сваки од њих био посебан на свој начин. Не памтим их, бар не толико. Могу да издвојим понеки сусрет са необичним догодовштинама, а то се, ипак, не може назвати најдражим, зар не?

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку младим читаоцима?

Градимир Стојковић: Имам – читајте књиге!

Школски библиотекар: Можете ли навести, за будуће читаоце и писце, неке од својих омиљених књига?

Градимир Стојковић: За млађе: А. А. Милн: Вини Пу; Јан Лари: Карик и Ваља; В. Осејева: Васек Трубачов; Кенет Грејем: Ветар у врбаку; Димитар Инкиов: Ја и моја сестра Клара; Весна Видојевић Гајовић: Пуженко и његова кућица; Милоје Радовић: Продавци смеха; Гордана Тимотијевић: Кутија за звезде

За мало старије: Гроздана Олујић: Гласам за љубав; Миленко Матицки: Журка; Славка Петковић Грујучић: Љубав на први корак; Весна Алексић: Карта за летење; Драган Лукић: Појављивање великих девојчица

Видите, нема оних, свима познатих писаца, која деца и овако и онако читају или морају да читају. Њих сам намерно прескочио, што не значи да их не препоручујем, напротив!

Школски библиотекар: Велики део свог радног века провели сте као школски медијатекар. Неки кажу да је ова професија код нас тек у заметку, други и то оспоравају, трећи проблем технолошких вишкова решавају овим радним местом – шта Ви мислите о свему?

Градимир Стојковић: О свему томе не мислим ништа посебно. Већ сам дуго ван тих токова, али школска библиотека/медијатека мора да постоји. И у њој морају да раде врло, врло стручни људи, не технолошки вишкови. С таквим стварима није се играти. Да ли ововремски министри, поред својих министарских звања, имају и образовања нешто више од основне школе? Јер ако су послењи пут одлазили у библиотеку док су били основци, не вреди им ништа објашњавати. А понашају се управо тако, на жалост.

Школски библиотекар: Очигледно је да библиотекарство све више наликује медијатекарству и да ће будућност библиотекарства бити пружање информација у сваком облику – електронском највише. Да ли смо на путу да таблети замене књиге?

Градимир Стојковић: Неће таблети заменити књиге, то је извесно. Није фотографија заменила сликарство, није филм заменио позориште, мада је код књиге будућност специфичија: чини се да ће књига постати екслузива доступна само онима чија је истинска култура далеко изнад ове коју стварамо народу по узору на евроамерички модел. Дакле, књигу ће читати пробрани и изабрани, остали ће се занимати таблетима и сличним будућим изумима за безнапорно битисање онога што данас називамо човечијим умом.

Школски библиотекар: Знамо да нам деца више времена проводе на Фејсбуку него у учионицама, а и кад су у учионици, често су на Фејсбуку. Шта мислите о друштвеним мрежама и њиховој примени у настави? Да ли је Фејсбук благослов или пошаст 21. века?

Градимир Стојковић: Ни једно, нити друго. Фејсбук је управо оно о чему сам малочас писао: ствар народне (не)културе по узору на евроамерички модел. Само смо криви за то. Кукамо да нам деца проводе време за рачунаром, да не излазе из соба, да се не играју, да су отуђена од света и једно од другога. A ко их томе учи? Нађите бар један (за савремену децу) довољан разлог да се играју нпр школице, или кликера, а да не спомињем жмурке, нека бије, што, претпостављам, не знају чак ни њихови родитељи! Спорт? Тренирају клинци од пет-шест година да би постали једнога дана професионалци, па зарађивали голиму лове, наравно. Фејсбук је, дакле, последица и нема говора о некаквој примени у настави. Једино да би се мувало, можда.

i hajduk2Школски библиотекар: Ваш Хајдук је књига коју читају и лоши ђаци. Многи писци се упињу да „уђу“ у школску лектиру, Ви сте већ тамо, али не тако срећни тим статусом, јер не можете да контролишете дистрибуцију, па самим тим ни ауторска права. Да ли се у Србији може живети од писања?

Градимир Стојковић: Грешка! Ниједна књига о Хајдуку није у школској лектири! Можда само онако: по слободном избору. Никада не бих дозволио да било која моја књига буде у лектири. Лектира је морање. Не бих да ми деца замрзе књигу, јер морају да је читају! Уосталом, ко мене, аутора, пита!? А што се тиче ауторских права, хајде да о томе не причамо! У Србији то не постоји. Бољерећи зависи од односа издавача према аутору. Ту тренутно имам среће, јер је мој данас примарни издавач Пчелица из Чачка, поштен и одговоран. До пре пет-шест година живео сам од писања. Данас не. Данас буквално од писања не живи нико, а од умешности у пласирању себе и својих дела живи једва десетак људи у овој области званој „књижевност намењена деци и младима“.

Школски библиотекар: Увек ме је интересовало да ли постоји неки прототип за лик Глигорија Пецикозе. Можете ли рећи нешто о томе?

Градимир Стојковић: Не постоји прототип. Хајдук је скуп неколицине ликова клинаца из мог просветарског живота, оних који су долазили у Београд отуда, „Богу иза кичме“, па урањали у београдски живот. А Београд је био као из оног вица: „пливај сине или се удави“. Хајдук је рађен по судбинама клинаца који су испливали и постали часни и вредни људи. Има и нешто мојега, наравно: мисли као ја, као онај који га је осмислио и написао.

Школски библиотекар: У тешким временима, а чини ми се да су у Србији увек таква, каже велики писац да се Библија отвара на својим најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне речи као једини израз. Кад ћутање говори више од речи?

Градимир Стојковић: Аух! Озбиљно питање за неозбиљног „дечјег писца“. Dавно, давно у доба када сам мислио да сам „озбиљан“ песник, тј. у доба моје младости, написао сам и објавио у другој својој књизи „Туђа врата“ један стих. Нека он буде одговор (јер паметније ништа не могу да смислим): ЋУТАЊЕ ЧЕСТО НА ГОВОР ЛИЧИ.

Школски библиотекар: Да ли је битније оно што је у нама од оног што је око нас?

Градимир Стојковић: Ето, опет! Не волим да будем толико озбиљан, а терате ме на то! Када сам био мали учили су ме, углавном, да је јако важно оно што је око мене и да треба да се „понашам“ тако да будем као то око мене. Када сам се први пут побунио, јер ми је било битније оно што је у мени од онога што ме окружује, а то је било кад сам са први пут истински, до ушију заљубио у, по ономе што ми је околина моја говорила, „погрешну девојку“, урадио сам (по свом обичају) околини за инат – оженио сам се.

Школски библиотекар: Вреди ли борити се? Наведите неки пример.

Градимир Стојковић: Вреди, па иако знаш да је узалуд. Пример? У раном детињству перфорирало ми је слепо црево, довезен сам сеоским колима из Мраморка у Панчево и стављен на операциони сто клинички мртав. Преживео сам. Као маторог погодио ме је мождани удар – нисам могао да говорим. За писца – језиво! Преживео сам. За непуна два месеца сам се вратио у нормалу: и говорио, и писао. Изборио сам се. Оперисали су ме потом. Рекоше ми да 25% преживи такву операцију. Преживео сам. И, шта велите, вредили се борити?

Школски библиотекар: Препреке на путу до циља нас јачају или слабе?

Градимир Стојковић: А има ли пута без препрека?

Школски библиотекар: Тешкоће су лакше уз…

Градимир Стојковић: …неког ко је на твојој страни: мајка, пријатељ, девојка, жена, а на крају, кад останеш сам, лакше су уз могућност да се склониш у сан.

Школски библиотекар: Да ли је тачно да је победа могућа све док постоји нада?

Градимир Стојковић: Питајте Наду.

Школски библиотекар: Да ли су различитости дар или проклетство људи?

Градимир Стојковић: Ма, откуда!? Ни дар нити проклетство – различитости су нормалне.

Школски библиотекар: Вреди ли данас пословица „Чини добро – не кај се, чини зло – надај се?“

Градимир Стојковић: Не знам. Чинио сам и добро и зло. Кајао сам се и покајао безброј пута и због зла и због добра. А мало, тако мало сам се надао – увек безуспешно.

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку за колеге школске библиотекаре и медијатекаре?

Градимир Стојковић: Будите истрајни у свом светом послу, јер сте углавном ви последња острва културе у дечјим животима.

Разговорала са Градимиром Стојковићем
Маја Радоман Цветићанин

преузето са
 http://www.skolskibibliotekari.edu.rs/glavni/aktivnosti/publikacije/casopis/55-izdavacka_delatnost/casopis/123-gradimir_stojkovic,
19.02.2016.

Још о Градимиру Стојковићу овде, а после правац библиотека или књижара! 🙂

Advertisements

One thought on “Градимир Стојковић

  1. Повратни пинг: Градимир Стојковић | Читалићи

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s