Принцезе у кући лопова, Соња Ђорђевић

ПРИНЦЕЗЕ У КУЋИ ЛОПОВА, Соња Ђорђевић

 

ОТАЦ

ШЕПРТЉА

МАЗАЛО

БЛЕБЕТАЛО

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПРИНЦ 1 (Снежана)

ПРИНЦ 2 (Трнова Ружица)

ПРИНЦ 3 (Пепељуга)

ВИЛА

ДВОРАНИ,Гласник, стража

 

 

СЦЕНА 1

Отац немирно шета и стално прогвирује кроз прозор као да неког очекује.

ОТАЦ: Нема их, па нема. Можда није требало да их шаљем на овај задатак. Како су трапави, мораћу да их тражим у некој тамници. Ни шљиве са пијаце нису могли да мазну, а да им продавац добро не извуче уши. Шта ми би да их отерам да се сами сналазе. Но, ипак треба се побринути за породични посао. Старим, а ко ће да ме наследи?

 

Наставља немирно да шетка по соби.

Улази у собу први Шепртља, снебивајући се и кријући нешто иза леђа.

 

ОТАЦ: Аха, где си досад лопове један лоповски?

ШЕПРТЉА(уплашено): Први сам стигао, значи?! Ух! Требало је да идем оном дужом стазом.

ОТАЦ: А где су ти браћа?

 

У тај мах упадају утрчавајући и задихани и БЛЕБЕТАЛО и МАЗАЛО. Крију се приљубљени уз врата. Гледају кроз кључаоницу, ослушкују, а онда се са изразом олакшања спуштају на под.

 

ОТАЦ: Стигли сте значи!? Да видим шта сте данас успели да прибавите? И нећу више да гледам игле, прибадаче, женске хаљине, корпе, потковице и остале трице и кучине. Пуна нам је остава ствари са којима не знам шта да радим… То једноставно није прихватљиво за једног лопова.

БЛЕБЕТАЛО: Овај… нека прво покаже Мазало свој плен. Ја сам једва живу главу извукао из шуме. Патуљци су ме прво гађали пијуцима, а онда су ме јурили све до оближње кривине.

МАЗАЛО: Што ја увек први?! Није фер! И ја сам уморан. Једва сам се искобељао из оног силног купињака. Пола ми је плена остало у њему.

ОТАЦ: Ни речи више! Данашњи плен на сунце.

Сва тројица се загледају. Спуштају главе и пружају на длановима „плен“. Блебетало једну полупоједену јабуку, Мазало део разбоја, Шепртља једну стаклену ципелицу.

ОТАЦ: Штааа? И ово ви називате пленом!  Опет сте донели некакве глупости! О, Боже, шта сам ти ја, скроман стари лопов, скривио? Шта, кажи ми!

ШЕПРТЉА: Опа, изгледа да сам само ја имао добар улов! (загледа ципелицу) Мазнуо сам је пред носем једне накинђурене госпођице. Да си јој само видео кочију! Еј, молим те, личила је на праву правцату бундеву само од стакла.

МАЗАЛО: Добар улов? А где ти је друга ципелица? Коме ћеш то да продаш? Да нећеш можда да тражиш једноногу госпу?

ШЕПРТЉА: Имам план! Кад се мало стиша гунгула од оног бала, прочешљаћу околна имања. Не може се тако лако сакрити стаклена кочија у облику бундеве а онда само остаје да провалим у кућу и прочешљам ормане. Тад ћу имати обе ципелице.

ОТАЦ: Ципелице ћеш да тражиш, несрећо?! Немаш паметнијег посла него да тражиш ципелице. Бар да си мазнуо ту тиквасту кочију, па да се бар једним од вас изрода поносим, образ лоповски да ми осветла.

ШЕПРТЉА: Али, тата, ја сам бар донео нешто вредно! Шта је донео Мазало?

МАЗАЛО: Хтео сам, части ми лоповске! Оволики сам разбој са златним врхом понео из оне кућерине и да ме нису напале оне купинетине, боже ме прости, ко неке пијавице, видео би ти!

ОТАЦ: У читавој кући само си разбој нашао?

МАЗАЛО: Јесте, само разбој. У читавој кући није било ничег другог осим паучине и прашине.

ОТАЦ: Од свих кућа на свету ти да улетиш у кућу окружену купињаком и напуњену пауцима и прашином. Ништа ти није било чудно?

МАЗАЛО: Али, тата, надао сам се да ће тамо бити сакривено неко благо.

ОТАЦ (бесан): А, ти, Блебетало, ти си се видим потрудио до прве комшијске јабуке.

БЛЕБЕТАЛО: Нећемо да се вређамо, оче! Отишао сам чак до патуљачког рудника. Знаш, прича се да они ископавају злато и дијаманте, па ко рекох да им прочешљам ризницу.

ОТАЦ: Видим, прочешљао си ти њима подрум с јабукама!

БЛЕБЕТАЛО: Ма, не, ћале, улетео сам у замку.

ОТАЦ: Какву замку? Упао си им у казан док су пекли јабуковачу?

БЛЕБЕТАЛО: Лепо сам остваривао свој план и фино сам напредовао кроз шуму, кад зачујем неке гласове. Примакнем се да извидим ситуацију. Чујем како се свађају баш око ове јабуке. Начујем да би дали пола свог богатства за информацију чија је то јабука. Мало ми није јасно зашто се толико труде око једне јабуке која није ни цела, али одмах сам увидео прилику за лепу зараду. Они кукају, а ја лепо здипим јабуку… Е ту су настали проблеми!

ОТАЦ: Бићеш бакалин, значи!? Издајице рода свога!

БЛЕБЕТАЛО: Не пада ми на памет! Зар ти личим на неког ко по читав дан стоји крај тезге и виче: Лепе јабуке! Најлепше јабуке у крају! Фуј!

 

СЦЕНА 2

 

Улази Трнова Ружица са Снежаном.

 

СНЕЖАНА: Једва сам се опоравила од оне одвратне јабуке. Замисли, она вештичара ми је напоменула да ништа неће болети, али ће се принчеви сјатити као муве. Ја је загризла, а оно пече, цврчи, гуши… Једва сам дошла до ваздуха, а онда су ме они морони од патуљака угурали у неки стаклени ковчег. И лепо, тако ти ја лежала, лежала, лежала, али од принца ни трага ни гласа. Ни једног јединцатог.

ТРНОВА РУЖИЦА: Не брини се, Снежо! Уловићемо једног па ћемо га пустити у патуљачку шуму чим сутра кренеш у шетњу. Биће и за тебе срећан крај!

СНЕЖАНА: Лако је теби да кажеш. Ти само одеш преко дана да џеџиш у оној својој кули на перјаним јастуцима, не мораш сваки други дан да гризеш ону грозну ја… Ах, заборавила сам да ти кажем најважније. Знала сам да сам нешто заборавила!

ТРНОВА РУЖИЦА: Шта?

СНЕЖАНА: Буааа! Нестала је ја-бу-ка!

ТРНОВА РУЖИЦА: Како нестала?

СНЕЖАНА: Патуљци кажу да им је неки одрпанац мазнуо пред носом! Буааа! Како ћу принца пронаћи ако немам јабуку! Буааа!

 

Примећује Пепељугу која бесно хода по соби и разговара сам са собом.

 

ПЕПЕЉУГА: Ааааах! Остаћу уседелица! Она кума вила ми је рекла да ципелицу оставим на седмом степенику и да чекам. Ципелицу сам остaвила без надзора само тренутак док сам се пела у кочију, маме ми моје. Црко двапут онај ко ми је украо! Шта ако је принц није нашао? Нисам могла да оставим ову другу. Како би ме онда препознао? Нисам ја једнонога принцеза! Буаааа!

 

Улазе дворани

 

ДВОРАНИН 1: Госпођице Трнова Ружице, можете ли за тренутак?

ТРНОВА РУЖИЦА: Има ли неких новости? Да се није неки принц одважио да приђе кули док сте ви стражарили у купињаку?

ДВОРАНИН 2: Овај, јесте се приближио неко, али, рекао бих, ако ме моје стражарско око не вара, то никако није могао да буде Његово Височанство Принц…

ТРНОВА РУЖИЦА: И што би сад то требало да ме занима? Рекла сам вам сто пута да ме обавештавате само кад се близу дворца појави принц с великим п!

 

Дворани се гуркају међу собом.

 

ДВОРАНИН 1: Имамо…овај… непријатно обавештење…

ДВОРАНИН 2: Заиста непријатно…

ТРНОВА РУЖИЦА: Испљуните већ једном, имам ургентну ситуацију везано за ове две удаваче!

ДВОРАНИН 1: Тај што није изгледао као принц… овај…

ДВОРАНИН 2: Ај, да завршимо па да се предамо на милост и немилост…

ТРНОВА РУЖИЦА: Казујте већ једном!

ДВОРАНИН 1: Мало вам је украден разбој!

ТРНОВА РУЖИЦА: Мало?

ДВОРАНИН 2: Јесте мало (вади из торбе остатке разбоја) – ово смо успели да спасимо.

ТРНОВА РУЖИЦА: И како ћу ја на поподневну дремку очекивања?

ДВОРАНИН 1: То вам ми не можемо рећи. Ми смо само неуки стражари…

ТРНОВА РУЖИЦА: Девојке, неко нам краде удавачку спрему! Знате ли шта то значи?

СНЕЖАНА и ПЕПЕЉУГА (у исти глас): Остаћемо уседелице! (ударе у ридање)

ТРНОВА РУЖИЦА: Не будите блесаве! Ово значи – РАТ!

СНЕЖАНА: Какав рат? Ко ће ићи у рат?

ТРНОВА РУЖИЦА: Па ми, ко би други?!

ПЕПЕЉУГА: Ја никад нисам ишла у рат, осим са маћехом и њеним подлим кћерима.

СНЕЖАНА: Ни ја се нешто не сећам да сам ратовала у свом животу сем са маћехом око огледала…

ТРНОВА РУЖИЦА: Морамо да пронађемо нашу девојачку спрему! Слушајте…

 

СЦЕНА 3

Двојица принчева седе за столом, ослоњени на руке, дубоко замишљени.

Улази ПРИНЦ 3.

 

ПРИНЦ 3: Шта се овде дешава?

ПРИНЦ 1: (тргне се из размишљања) Пих! Па шта би могло? Чекамо.

ПРИНЦ 3: Шта чекате?

ПРИНЦ 1 и ПРИНЦ 2: Принцезу, наравно. Шта би друго чекали!?

ПРИНЦ 3: Аааа! Онда сам и ја на правом месту. И ја чекам принцезу.

ПРИНЦ 2: Чек, чек,чек! О чему ти то? Како сад и ти да чекаш принцезу?! Имаће нас много на једном месту.

ПРИНЦ 3: Моја принцеза је оставила нешто за тражење (извлачи из недара слику ципелице) ево ову ципелицу. Чим дође нека која стаје у њу, ја одлазим!

ПРИНЦ 1: Ух, ти мислиш да си нешто посебно!? Па и мени је принцеза оставила нешто – ево ову (вади из џепа слику) полупоједену јабуку. Видиш! Ту су и њени отисци зуба у природној величини. Само да пронађем зубара који ће ми урадити отисак, одох ја у свет да тражим своју лепотицу прелепог осмеха.

ПРИНЦ 2: Само ја немам шта да тражим. Глупи разбој се разломио. Остао ми је само овај глупи трн. А трн ко сваки други трн, ништа нормално не уме да ти каже, само трабуња о својој породици – трњу покрај неког замка.

 

Принц 3 седа за столицу. Налактио се на руке и загледа другу двојицу.

 

ПРИНЦ 3: Чини ми се да смо сви у проблему.

ПРИНЦ 2: Јашта, у проблему смо до гуше. Све је мање принцеза, а од оних које треба да сретнемо ни трага ни гласа. Ми овде чамимо већ три године и никако да се иједна појави,а није да не чекамо лепо, чекамо, брате, као прави принчеви.

ПРИНЦ 3: Три године! Ауууу, па то је много! И , кажете, ниједна се није појавила за то време?!

ПРИНЦ 1: Ниједна, бато! Не знам, у последње време ми се чини да радим нешто погрешно.

ПРИНЦ 3: Испричајте ми како сте уопште дошли на идеју да чекате баш овде.

ПРИНЦ 2: Ја сам свратио само на пићенце у ову кафаницу, да одморим свог коња. Знаш тешко је јурцати од једне куле до друге. Трсити трње до улаза у замак и онда схватити да је замак погрешан, мапа није добра и на задњем спрату нема ниједне собе, само шишмиши и прашњави намештај, потпуно неупотребљив.

ПРИНЦ 1: Ахм, да… и мени се нешто такво десило. Из једне у другу шуму, од једног рудника до другог, а нигде ни патуљака ни кућице за одмор.

ПРИНЦ 3: А ја сам преседео доста дуго на разноразним степеништима и одслушао толико валцера да ми још у глави одјекује…

ПРИНЦ 2: Ти си бар слушао музику, ниси се мучио са слепим мишевима, трњем и шумама. Јурцање уопште није посао за једног фино васпитаног принца, кажем вам!

ПРИНЦ 1: Потпуно се слажем, друже!

ПРИНЦ 3: Па шта ћемо сада?

ПРИНЦ 2: Не знам шта ћеш ти. То је твој проблем. Ја фино, господски чекам.

ПРИНЦ 1: И ја сам се извештио у чекању. Шуме почињу да ме плаше.

ПРИНЦ 3: Па да онда седнем и ја да савладам технику чекања.

 

Улази гласник

 

ГЛАСНИК: „Даје се на знање свим потенцијалним кандидатима за женидбу: три прекрасне принцезе краљевства нашег позивају све на велики бал  под маскама. Улазница за бал мора бити једна полупоједена јабука, или једна стаклена ципелица или део разбоја, ко се како снађе.“

 

 

СЦЕНА 4

У кући лопова

 

БЛЕБЕТАЛО(утрчава): Еј, јесте чули шта има ново?

ШЕПРТЉА: Где да чујемо, брате? Откад нас отац пушта само по једног из куће, нема никакве забаве. У мојој тури изласка било је толико досадно да сам се једва вратио кући.

МАЗАЛО: Нисам веровао да ћу ово икада у животу рећи, јер ти тако досадно шпричаш, али сада, молим те, буди добар и  све нам неколико пута испричај!

 

Блебетало се осврће да провери да Отац није у близини и вади изгужвани пергамент.

 

БЛЕБЕТАЛО: Шшшш! Да нас отац не чује! Данас сам нагазио једног човечуљка таман кад је закивао један ексер у онај храст на раскршћу путева. Лепо му из џепа вири овај оволики пергамент и таман да га окачи о тај ексер, а мени рука сама крене… и тако се докопах свог лоповског блага.

МАЗАЛО: Чини ми се да си опет побркао лекције – тата је рекао да кожурине нису благо!

БЛЕБЕТАЛО: Није ово било каква кожурина. Да је нешто важно, схватио сам кад сам видео ове овде потписе. Све нека важна имена, краљевске титуле и остало.

ШЕПРТЉА: Ако није мапа дворских ризница или закопаног блага, готови амо! Ћале ће нас закључати на таван и прогутати кључ.

БЛЕБЕТАЛО: Ма, слушај! Кад сам све мало боље разгледао, имао сма шта да видим – приређује се бал!

МАЗАЛО: Бал?! Какве везе имамо ми са балом, то ти је за фину господу. Ми ни из куће не можемо.

ШЕПРТЉА: Јао! Ти то мислиш на мене! Сигурно си испланирао да мазнемо тиквасту кочију кад се силан свет сјати до дворца?

БЛЕБЕТАЛО: Нисам још завршио. Бал јесте за фину господу, али овај овде ред ме је посебно заинтересовао.

 

Окупе се око њега и читају.

 

ШЕПРТЉА: У-у-лаз-з-з-ниииии…

МАЗАЛО: …Ца за бал мо-ра би-ти по-по-по-л-л-лу…

БЛЕБЕТАЛО:  Дај мени! Ипак сам се ја тим редом забављао једно петнаестак минита. Улазница за бал мора бити… обратите пажњу…ИЛИ једна полупоједена јабука, ИЛИ једна стаклена ципелица ИЛИ део разбоја, ко се како снађе.

ШЕПРТЉА: Ау, брате, па ми смо се одмах снашли, зар не!?

МАЗАЛО: Мени ипак нешто сумњиво, да неће да нас можда намаме па ‘апсе?!

ШЕПРТЉА: Е, кад би нас бар у’апсили! Како би тата био поносан!

МАЗАЛО: Мислиш да онда одемо и  докажемо своје лоповско порекло?

МАЗАЛО: Само још тату да подговоримо да и он пође.

 

СЦЕНА 5

Бал

 

МАЗАЛО: Мајко моја лоповска, у шта си нас увалио!

ШЕПРТЉА: Ш’о, брацо, сам си бирао одело. Лепо сам ти рекао да ћеш светлети као фењер у шуми, али се теби допале ове сиве шљокице. Рекао си да су баш кул!

МАЗАЛО: Ма шљокице ме не брину, него овај бал. Шта ако затраже да играмо валцер?

ШЕПРТЉА: Ми не планирамо да се задржимо до окретних игара. Уђемо – мазнемо и бриши кући. Видеће ћале да смо и ми крв лоповска.

МАЗАЛО: А шта ми оно крадемо?

 

Прилази Блебетало и за њим иду принчеви.

 

БЛЕБЕТАЛО: Момци, без сувишних речи! (окреће се смешкајући се принчевима) Другови, ево овде су моји познаници који вам могу помоћи у вашој принчевској невољи. Дискреција загарантована!

 

Прилазе принчеви.

 

БЛЕБЕТАЛО (намигује браћи): Драги познаници, ови су моји новопечени другови у проблему. Желе на бал, а немају улазнице. Ја им рекох да знам неке ликове (поново намигује) тапкароше који могу да им помогну у невољи. Имају они код себе и по неколико копија улазница за бал по повољној цени. Немојте ми рећи да сте све улазнице препродали?

МАЗАЛО: Плануле ко алва, друже рођени!

ПРИНЦ 1: Ау, шта ћу сад? Не враћа ми се нит у ону друмску кафану нит у шуму.

БЛЕБЕТАЛО: Ајде, ајде, хајдучине старе, сигурно је код вас остало још нека ВИП улазница!

ПРИНЦ 2: Плаћам два товара блага само да не морам да се враћам у купињаке и међу шишмише!

ПРИНЦ 3: И ја ћу додати још два ако је нека преостала и за мене! Хоћу бар једном да одиграм валцер а не само да џеџим испред дворца.

ПРИНЦ 1: И ја се придружујем, још два товара. Досадили ми и патуљци,и рудници и шуме! Нисам ја неки тамо дрвосеча, већ један лепо васпитани принц. Нећу довека да чекам своју принцезу, хоћу мало да се проведем!

ШЕПРТЉА: Да мало обиђемо наше тајно складиште, ајде друже (Блебеталу) и ти са нама као испомоћ. (претворно љубазно принчевима) Потрудићемо се да нађемо решење.

 

Повлаче се у страну.

 

МАЗАЛО: Је ли, живота ти, шта ово би?

БЛЕБЕТАЛО: Бизнис, бато! Бизнис! Има бата бубреге!

ШЕПРТЉА: Какав бизнис?

БЛЕБЕТАЛО: Лоповски на квадрат бизнис, наравно!  Хтео сам, мајке ми моје лоповске, хтео сам да одем у тамницу  да се тата поноси на нас, али искрсла ми ова прилика ко кец на десет и…

МАЗАЛО: Нећеш у затвор? А шта ћеш?

БЛЕБЕТАЛО: ‘Оћу кући са пуно благаМислим се, боље живот и благо, него апса и слава! Ко је од лоповске славе видео вајду? Овако донећемо ћалету све о чему је маштао, па можемо сви заједно у пензију!

ШЕПРТЉА: Аха, није лоша та замисао! А шта треба да урадимо?

БЛЕБЕТАЛО: Да разменимо украдене ствари. Принчеви су дошли све са некимсличицама и грдно су се забринули чекајући у реду. Чујем их шта се домунђавају и, наравски, ко сваки поштени грађанин,понудим се почасној господи у помоћ.

МАЗАЛО: Баш ти од свих да глумиш поштеног грађанина…

БЛЕБЕТАЛО: Ш’о? Шта ми фали?

МАЗАЛО: Ништа, само бринем се за твоје лоповско поштење…

БЛЕБЕТАЛО: Лепо разменимо сличице за мазнуте ствари, спакујемо благо, мало мезетимо на балу, па онда кући певајући.

ШЕПРТЉА: Није лоша замисао. Боље то него да играмо валцер!

Долазе до принчева, размењују „робу“, принчеви потписују папире за благо и одлазе.

 

СЦЕНА 6

Принцезе на престолу. Поред сваке посебна гомилица (јабуке, ципеле, грање)

 

ПЕПЕЉУГА: Ух, чини ми се да ова твоја идеја о улазницама за бал није била најсјајнија.

ТРНОВА РУЖИЦА: Ш’о, ја се лудо забављам? Да ниси случајно имала бољу?

СНЕЖАНА: Лако је теби да се забављаш. Ја се осећам као да се спремам за печење ракије, већ ми се врти у глави од ове гомиле изгризених јабука, а о мушицама нећу ни га говорим!

ПЕПЕЉУГА: Не жали се, јабуке бар фино миришу. Погледај моју гомилу. Могу сутра да отворим обућарску радњу. Не знам шта је овом свету. Зар нико ноге не пере? Смрдљивим ногама на принцезу. ‘Оће да ме отрују начисто!

ТРНОВА РУЖИЦА: Ја имам толико дрва за потпалу да ће ме слуге прогласити за принцезу месеца!

СНЕЖАНА: Што ти да будеш принцеза месеца? ‘Оћу ја! Кад могу мигрену да имам, могу и титулу!

ПЕПЕЉУГА: Ћутите. Неместите фризуре! Ево нових принчева! Можда нас ови спасу,а?

 

Улазе принчеви.

 

ТРНОВА РУЖИЦА: Драги принчеви, можемо ли видети ваше улазнице за бал?

 

Принчеви пружају своје „улазнице“.Снежана „загризе јабуку“

 

СНЕЖАНА: Јаој, девојке, ево моје девојачке спреме! Мој отисак зуба, маме ми!

ПЕПЕЉУГА: Ју,(задиже сукњу и проба ципелу) ево моје ципелице! (весело пљешће рукама) Поново сам у игри!

ТРНОВА РУЖИЦА (боцне се трном и одмах заспи, па се после неколико тренутака тргне): Ах, ево и моје окрепљујуће дремке!

ПРИНЦ 1: Драга моја, толико дуго сам…

ПРИНЦ 2(упада му у реч): Као што започе мој колега, толико дуго сам те чекао…

ПРИНЦ 3: Ја нисам толико дуго, али сам и ја део овог чекачког друштва…

ТРНОВА РУЖИЦА (измењеним гласом): Девојке, знате шта ово значи!

СНЕЖАНА: Шта? Овај… заборавила сам од оволиког пробања јабука…

ПЕПЕЉУГА: Нешто је имало везе за нашом удајом и …овај…

ТРНОВА РУЖИЦА: Са ратом, девојке, са ратом!

СНЕЖАНА: Шта смо се оно договориле кад нађемо оне који су нам ук…

ПЕПЕЉУГА и СНЕЖАНА (углас): У-кра-ли…

ТРНОВА РУЖИЦА(виче): Стража, ухватите лопове!

ПРИНЦ 3: Лопове? Какво је ово клеветање?

ПЕПЕЉУГА(гађа га ципелама): Наше ћете спреме да крадете па да немамо срећан крај а толико смо се намучиле. Погледај ми руке! Колико сам се само подова нарибала док сам до ципелице дошла! Хтели сте поново да рибам и мучим се! Е неће вам успети!

ПРИНЦ 2: Али ја ништа не разумем, сигурно је нека забуна!

ТРНОВА РУЖИЦА(боцка га трњем): Забуна, кажеш? Ти ћеш разбој да ми ломиш, лопужо једна лоповска!

ПРИНЦ 1: Мора да су нам продали лошу робу. (слеже раменима) Немам другог решења!

СНЕЖАНА: Моју јабуку називаш лошом робом,а? Због тебе имам главобољу величине дворца и ти ћеш сада да клевећеш квалитет моје чаробне јабуке? (гађа га јабукама)  Ти, бедни лопове! Стража, хватајте их!

 

Улазе стражари и одводе принчеве.

 

ПЕПЕЉУГА (озарена): Сестро моја, каква си ти само генијалка! И спрема нам враћена и лопови ухваћени.

СНЕЖАНА (сва важна): И дланом о длан, проблем решен! Главобоља ми је прошла чим су макнули све оне јабуке. Можемо сада да уживамо у балу.

ТРНОВА РУЖИЦА: А шта ћемо са осталим гостима?

СНЕЖАНА: Сад можемо по својој вољи да бирамо принчеве.

ПЕПЕЉУГА: Чини ми се да је кума Вила рекла да ће прави принчеви имати записе о нама из неких списа староставних. Ах, онда само да поправимо фризуре и поравњамо хаљине и чекамо.

 

Улазе БЛЕБЕТАЛО, МАЗАЛО и ШЕПРТЉА.

 

ТРНОВА РУЖИЦА: Ију, погледај оног у шљаштећем оделу. Што је згодан?

СНЕЖАНА: Увек си волела трештеће ствари, Ружо!

ТРНОВА РУЖИЦА: Наравно, не знаш ти како је стално спавати међу прашином и шишмишима. Зажелиш се таквих шљаштећих ситница. (стресе се) У кули је мрааак!

ПЕПЕЉУГА(показујући на Шепртљу): А и друг му није лош. Како се само кицошки носи.

СНЕЖАНА: И још имају и једног и за мене. Баш би била срећа да су прави принчеви за нас – ми се знамо и добро слажемо, па још и они да се знају па да будемо комшинице ииии – наши срећни завршеци биће још срећнији!

ТРНОВА РУЖИЦА: Сад кад смо све средиле, време је да се опустимо и отплешемо понеки плес и за своју душу. Ако неће принц у кулу, ја ћу овог принца сама да стартујем. Доста ми је чакања.

 

Устају, прилазе лоповима и отпочињу плес. Лопови плешу незграпно, стално стајући на ноге или хаљине принцеза.Чује се Мазалов глас: Леле, рекосте да нећемо да плешемо!

 

ШЕПРТЉА (застаје да не би Пепељугу више газио): Јао, како су вам само предивне ципелице, моја дамо!

ПЕПЕЉУГА: Мајке ти!? Принц, па се још разуме и у моду! (подиже хаљину и показује ципелице)Зар нису то најдивније, најјединственије ципелице које су људске очи икада виделе?

ШЕПРТЉА: Узела си ми реч из уста! Никад нешто тако лепо нисам видео. Кад би само са мном прошетала дивили бисмо им се заједно на месечини.

ПЕПЕЉУГА: Како сте само романтични, мој принче! Толико принчева у мом животу, а ниједан није умео да оцени значај тих ципелица за моју будућу срећу. Ви сте први! Хајдемо!

 

(искрадају се док улази нови пар – Снежана и Блебетало. Блебетало не игра ништа боље. Одједном стаје.)

 

БЛЕБЕТАЛО (накашље се): Мхм… овај…

Снежана се смеши у ишчекивању.

БЛЕБЕТАЛО: Имате, лепа моја принцезо, најлепши осмех од свих осмеха.

СНЕЖАНА: Кажи, кажи! По једна јабука на дан и зуби блистају ли блистају!

БЛЕБЕТАЛО: Види се одмах да сте уредни и дисциплиновани! То је данас права реткост! (љуби јој руку) Ви сте права реткост.

СНЕЖАНА(лажно скромно): Их, па Ви ми ласкате!

БЛЕБЕТАЛО: Не ласкам, али овде је тако загушљиво. Било би тако лепо са Вама разговарати у природи покрај каквог потока.

СНЕЖАНА: Покрај потока? Ах, само да негде не наиђемо на патуљке. Патуљке не подносим! Тако су ме неотесано гурали у стаклени сандук док сам ја имала проблема са дисањем. Ах, кад се само сетим!

БЛЕБЕТАЛО: Патуљке ми не помињите! Ево, пре неки дан су ме пијуцима гађали и још носим чворугу величине већег ораха.

СНЕЖАНА: Кажем ја лепо неотесанци, а нико ми не верује. Дај да видим ту чворугу, јуначе мој.

БЛЕБЕТАЛО: Може ако изађемо мало на чист ваздух, овде је тако загушљиво.

СНЕЖАНА: И ја имам још мигрену од оних силних јабука. Прошетајмо!

 

(Излазе са сцене док улазе Трнова Ружица и Мазало.)

 

МАЗАЛО (неспретно сваки час стаје Трновој Ружици на ногу): Ах, извините, не знам шта ми би!

Трнова Ружица опрезно плеше, гледајући сваки час у своје ноге.

МАЗАЛО: Имате тако дивно сањалачко лице, принцезо!

ТРНОВА РУЖИЦА (узбуђено трепће): Баш сањалачко кажеш?!

МАЗАЛО: Кад затворите очи, те дивне трепавице прекрију Вам пола лица! Тако сањалачки, тако дивно!

ТРНОВА РУЖИЦА: И баш пола лица? Ах, како је то поетично!

МАЗАЛО: Можемо, овај, мало прошетати.  Овде је тако загушљиво. Ја бих Вам радо рецитовао стихове, а Ви слободно уздишите и сањарите на месечини.

Излазе и они са сцене.

 

СЦЕНА 7

 

Улази Вила и држи три писма

 

ВИЛА: Удале се! Удале се, замисли!? Мало шетуцкале на месечини, обећали им два товара блага и показали им неке ‘артијетине и оне побегле са бала! Све три! То женско, то глупо, то ништа не види даље од носа! Ни магија не помаже! Џаба ми сва магија света кад оне траже само да им се ласка. (иронично) Лепе ципелице! Дивни су вам зуби…овај осмех! Ох, како сте само лепи кад тако затворите очи! Све им се побркало у глави. Ено их моји принчеви џеџе у тамници, а оне се удале ко зна за какве преваранте. А и ја сам крива што сам их терала толико дуго да чекају. Шта ће, јадне. Једна имала само ципелице, па их гледала, гледала, маштала, маштала и, наравно, да ће пасти на битангу која се истим тим ципелицама диви. Ова друга толико пута опрала зубе да може ваљано да загризе јабуку и нема лош задах кад дође принц да је принц пољуби, па и она… коме ће да поверује него ласкавцу који јој у зубе гледа! А ова за коју сам веровала да је најпаметнија, шта ће и она. Толико времена затварала очи и о принцу сањарила док је тонула у сан,па наравно да ће да поверује блебеталу коме се свиди њено уснуло лице. Нисам добро промислила. Требало је то одмах да удам, ни чини да бацам, нити приче да смишљам. Од чекања на оног правог девојке су тотално заглупавеле.

 

Куца на врата. Отвара Отац у новом оделу, сав накинђурен и шљашти.

 

ОТАЦ: Изволите, дивна госпо моја. Треба ли Вам каква помоћ.

ВИЛА: Овај, не знам да ли сам на правој адреси. (за себе) Помињале су ми толико товара блага, али кућа је сасвим проста, у некаквој, чини ми се, забити.

ОТАЦ: Јесте проста, најдивнија моја непозната гошћо, али је радости пуна.

ВИЛА: Ја своје кћери тражим, господине!

ОТАЦ: Кћери? (љуби јој руку) Па, пријо драга, толико су ми о Вама лепог испричале и чекамо Вас из дана у дан да Вас погостимо у свом скромној ло… овај домаћинској кући. Дајте тај чаробни штапић да вам окачим да Вам не тежи.

ВИЛА: Ох, правог ли џентлмена!

ОТАЦ: А и та крила, никад лепша нисам видео у животу, а толика сам крила ски… овај гледао.

ВИЛА (трепће ко заљубљена шипарица): Мислите? Одржавам их већ толико векова са највећом пажњом!

ОТАЦ: Толико векова? Ма хајте, мислим да претерујете. Заклео бих се да сте пре неку зору из росе рођени.

ВИЛА: Како се само лепо изражавате.

ОТАЦ: Узмите ме под руку, па да ваше кћери поздравимо.

СНЕЖАНА, ПЕПЕЉУГА и ТРНОВА РУЖИЦА (углас): Кума Вило!

 

Вила их уопште не примећује, све време гледа у свог удварача.

 

СНЕЖНА, ПЕПЕЉУГА и ТРНОВА РУЖИЦА(поново): Кума Вило, добро дошла у наш срећан крај!

ПЕПЕЉУГА: Кумо драга, погледај шта је мени мој Шепртљица са тавана скинуо – брдо ципела. И сваки дан ми донесе понеке нове кад се врати из шетње.

СНЕЖАНА: А мени мој Блебо сваки дан за доручак прави питу од јабука и у свакој изненађење – по један прстенчић (показује руке пуне дијамантских прстена) и он често протегне ноге до комшијске јабуке и увек поклон донесе.

ТРНОВА РУЖИЦА: А мој Мазо, редовно  цмок у једно око, цмок у друго око и кад их отворим, а на глави нова дијадема. Каже има пун подрум таквих ситница! Он поподне у радионици све нешто куцка и поправља и чим се пробудим из моје дремке, ето њега са новим поклоном.

ВИЛА (усхићено гледајући свог удварача): Господине, седните дедер покрај мене овамо, да се боље упознамо! (окреће се принцезама и шапуће намигујући) Девојке, нисам мислила да ћу ово да вам кажем, али сада верујем да сам нам ипак свима дочарала леп крај!

 

КРАЈ

Утисци са премијере овде

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s