Семинари и семинари…

Започињем овај чланак статистиком – данас је мој блог посетило 681 интернет корисник, за све време од 2011. прегледало је садржаје мог блога 1. 639.647 посетилаца, чак сам 1951 особу нагнала да прокоментарише неки садржај са блога, а најинтересантнији чланак прегледало је 3766 људи.

Можда некоме ова статистика није битна, али за мене која сам пре 6 година била техници наклоњен наставник српског који је познавао рад на тексту и основе рада на рачунару, ова статистика показује један сасвим другачији живот.

Како је започела моја интернет авантура?

Пре шест година привремено сам се удаљила од просвете (породиљско одсуство) и како ми је било досадно пријавила сам се на неколико електронских семинара. Сећам се да ме је један ( Матерњи језик и еколошка лингвистика) оборио с ногу, а други ми је преокренуо живот (Блог, фејсбук и твитер у настави). У наредним месецима пријавила сам се на све семинаре Славице Јурић (Заједница која учи) и Зорана Милојевића (ОК центар Бор) и заувек заљубила у електронске семинаре.

Спремна да ме половина колега прогласи лудом што уопште усхићено говорим о семинарима, а она друга осуди за замлаћивање на интернету, јер ништа без живе речи и папира, ја ћу навести у част овог другог живота којим сам знање из ,,првог“ учинила доступним за многе – зашто дајем предност електронским семинарима:

  • не морам да жртвујем суботу, свој омиљени и једва дочекани дан, како бих без дневнице седела у учионици и врло често слушала све оно чему су ме на факултету научили (хало, људи, све смо то већ једном слушали, сада нам треба идеје за нове генерације!!!)
  • могу да радим кад хоћу, одакле хоћу и колико хоћу;
  • више пута могу да пређем садржај који ми је интересантан и заиста могу да се бавим постављеним проблемом;
  • јефтинији су, а често квалитетнији (подсећају на производе који се продају кроз ,,мулти левел“ мреже – кавлитетом призивају нове кориснике);
  • повећавају информатичку писменост и дају више могућности за дијалог са одељенима интернет урођеника (наставници морају да схвате да ,,знање није знање знати, већ је знање знање дати“ а креда и табла данас у томе нису баш најефикаснији алат).

Стручно усавршавање је нормалан процес унапређивања сопственог рада и у складу је са напретком друштва. Оно је потреба, а не принуда. Учимо себе ради, да себи олакшамо улазак у учионицу, да учинимо час забавним не само деци већ и себи, да проценимо колико и како рећи родитељу истину о његовом детету… Семинари треба да скрате оно што бисмо годинама откривали сами.

Похађала сам десетине семинара, али на прсте могу да набројим оне обичне (неелекторнске) који су ме надахнули, а сваки електронски ми је дао толико материјала да сам и касније користила обрасце, упитнике, идеје одатле.

На крају –  ако је стручно усавршавање потреба, зашто га не прилагодити себи и учити – под својим условима и на начин на који то одговара сваком од нас?

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s