Свети Сава, Мирјана Чорненки

(У клупи седи неколико ученика, решава задатке. У учионици су и учитељица, Свети Сава и Вук Караџић)

Учитељица: Марко, пиши!

Ученик: (Правда се.) Пишем! Јел` мора писаним словима ћирилице?

Учитељица: Наравно! Па то је основно писмо српског језика! Срамота је да не знаш ћирилицу.

Ученик: Ма, знам штампана слова, али ова писана ми иду тешко. (Правда се ученик.)

(Ученици настављају рад. Повремено застају да размисле. Неки уздишу.)

Учитељица: Децо, у животу морате бити упорни да бисте постигли оно што желите. И писање се вежба. Једног дана биће вам смешно кад се сетите како сте кукали да не знате сва слова.  (Кратка пауза.)  Аааа, децо знате ли ко је најзаслужнији што ми данас пишемо ћирилицом?

(Учениви се јављају. Учитељица једног по једног прозива.)

Ученик: Никола Тесла! Он је измислио струју, па је ваљда и ово!

Деца: Ха, ха,ха…

Ученик: Ја знам! То је Вук Караџић! Он је створио ћирилицу.

Ученик: Није! То су Ћирило и Методије. Они су измислили ћирилицу. Гледао сам филм о томе.

Ученик: Нису они, него њихови ученици. Само се зове по Ћирилу. Слушао сам сестру кад је учила наглас.

Ученик: Нико од вас нема појма. Најзаслужнији је Свети Сава. Да се он није борио за отварање школа, не бисмо ми сад имали ћирилицу.

Ученик: Ја мислим да је то наша учитељица. Она нас учи да читамо и пишемо.

(Ученици преврћу очима на коментар своје другарице.)

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу.

(Ову сцену посматрају Вук Караџић и Свети Сава.)

Вук Караџић: Видиш ли, Свети Саво, како су нам паметна ова наша Српчад. Тако мали, а већ свашта знају.

Свети Сава: То је твоја заслуга, Вуче. Да ти ниси био упоран и упростио ону нашу стару азбуку, ко зна којим би Срби данас писмом писали и језиком говорили.

Вук: Е, то си управу. Богме, било је тешко и мукотрпно борити се за просту ћирилицу и народни језик. Па, само са оним Јованом Хаџићем сам се расправљао десет година. А и митрополит Стратимировић био је ватрени борац против народног језика у цркви.

Сава: Пусти их , Вуче! Нису знали шта раде.

Вук: Само, знаш, Саво, оно дете је управу кад каже да си ти најзаслужнији. Да ти ниси подизао манастире и манастирске школе, ко зна да ли би данас било српског језика и српске ћирилице. Па и ја сам мало ишао у једну манастирску школу, али ми се није дало да је изучим.

Сава: Е, баш ти се није дало. Прво слаба школа у манастирима под Турцима, па на то и куга. Добро си ти и успео да научиш да читаш и пишеш. Право је рекла ова учитељица да само упорни постигну оно што желе.

Вук: Сасвим си управу. Па и ти да ниси био упоран не би био то што јеси.

Сава: Како то мислиш, Вуче?

Вук: Па, јел ниси хтео да се жениш, јел си побегао од куће да се замонашиш? Јел су ти родитељи бранили? И потеру за тобом послали. Па то зна и свако дете. А ти упоран у својој жељи да се Богу посветиш. И видиш да си у томе и успео. Све препреке си савладао и ниси одустајао.

Сава: Мој божји позив увек је усмерен ка помоћи мом народу. За живота помагао сам и учио народ како да му буде лакше. А мом оцу и браћи како да праведно владају и учврсте српску државу.

Вук: Све је то лепо. Али најбитније су школе. Та види их само!

(Сцена се враћа на учионицу. )

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу. Сви они имају део заслуге за очување нашег писма. Све је почело радом Ћирила и Методија који су покрстили Словене, па и Србе. Прво писмо, глагољица, било је тешко, па су га њихови ученици брзо заменили ћирилицом.

Ученик: Јесам вам рекао!

Учитељица: У време Светог Саве књиге су се преписивале ручно.

Деца: Ауууу! А ми кукамо.

Учитељица: Због тога је требало што више људи да научи да чита и пише. Свети Сава је по целој Србији помагао подизање манастира и у њима школа. Ту су деца учила прва слова.

А онда су стигли Турци и манастири и школе се полако гасе.  У време Вука Караџића само понеки манастир имао је школу, а и ту су деца више чувала манастирску стоку, него што су учила.

Ученик: Благо њима! Нису се мучили ко ми!

Учитељица: Да си као већина тадашњих људи неписмен, не би могао ни да играш игрице на компјутеру.

Ученик: Е,то не ваља!

Учитељица: И Вук је ишао у такву манастирску школу. И врло мало научио. Касније је користио сваку прилику да нешто научи. А не као ви. Све вас мрзи. И није одустао од жеље да српском народу врати српски језик и ћирилицу коју је ослободио свих непотребних слова.

Зато вежбај и пиши! Ћирилицу чувај!

Драмски текст колегинице Мирјане Чорненки, проф. српског језика,

 изведен на Савиндан 2018. у ОШ ,,Иван Гундулић“ на Ченеју (Нови Сад)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s