Муке по Грују Механџићу

Поштоване колеге професори српског језика,
Данас је одржан општински ниво такмичења ,,Књижевна олимпијада“ и скоро целог дана пратим путем друштвених мрежа ваше љуте коментаре. Најинтереснатнији ми је био онај који ми је појаснио синовљево питање које ми је поставио око поднева, одмах по доласку са такмичења, сав срећан што се ратосиљао даљег седења у учионици (инструкција да нико не сме да изјури после 15 минута :))
Како сам се мало одмакла од просвете, али и остала довољно близу да још увек осећам све експериметне Министарства, па и Друштва (седмак и предшколац у кући, колеге у пројекту са свих страна Србије, дневним активностима везана за културу-дакле упућена на просвету) мислим да имам довољно материјала за ову причу.
Готово свако тестирање из Српског језика (или треба написати српског језика?! :)) изазове буру коментара и емоција – тешки тестови, непримерени, глупости, цеола страна за читање, то су деца, бодовање ко за аутомате, ко ће да им иде даље… Очигледно, неко прође даље, јер у супротном не би било такмичења, па би се организатори запитали о чему се ту ради. Сличне реакције изазива и тестирање малих матураната, само што се тада ради о минималним захтевима и нема могућности неуспеха (теоретски можда има, у пракси мислим да ни намерно не може да дође до тога да ученик не положи Завршни), па нема ни буре негодовања. Да се којим случајем пред осмаке стави тест на који треба да одговори ученик оцењен ,,тројком“ и то према стандардима, мислим да би 50% основаца ,,пало“.
Причам глупости. Чини ми се, ипак не. 😦
Наставници ће и даље грајати дан два после сваког нивоа такмичења из Српског језика, Друштво се неће оглашавати конкретним редлозима и променама осим смањењем прага и тренутним гашењем пожара, она група наставника којима је 45 минута мало да све испричају и покажу још ово и ово – брбљаће углавном себи у браду о лудим временима, незаинтересованој деци и паду вредности, друга група наставника углавном ,,усредњених“ (савесни а никад ,,добровољци“) ,,опалиће“ по Друштву, Министарству, власти, деци, родитељима, уџбеницима и којечему, а један део преданих стручних вредних посвећених наставника – ћутаће.
ЋУТАЊЕ је једини озбиљни показатељ краја!
Мислим да га је Друштво приметило и отуда за многе ситни, али за пажљиве посматраче огромни помаци. Позив да наставници писањем питања учествују у раду Друштва диван је покушај отварања Друштва практичарима, али искуство организатора једног тестирања у овој области јасно ми говори да то није баш тако лако. И то нема везе са овим питањима, јер су данашња питања вероватно правили они који су их правили и до сада, само што су сада имали примере оног на шта деца могу да одговоре, речју – добили су прилику да универзитетско теоријско знање повежу са нивоом способности даровитијег ученика у Србији.
Данас су се такмичила даровитија деца – четворке и петице, како схватам резултати су лоши, али то није мој утисак дана и година!
Суштина ове приче нешто је сасвим друго!
Ми живимо у друштву које деценијама образује децу на исти начин – велики број информација, широко образовање, темељност, студиозност. Пре педесет година 20% оних који нису могли да одговоре да захтеве Учитеља, Наставника, Професора (пишем намерно влеиким словом имена ових занимања, јер су у то време њихови носиоци такав статус и имали, а и заслуживали га својим знањем, културом, понашањем) прибегавали су бубалаштву. Током пола века 20% бубалица прерасло је у 80% просечних ђака. Народ Тесле, Пупина, Андрића…
Дакле, драге колеге, проблем није Друштво за српски језик, нису немотивисани ученици, нису тестови ни безвезна питања и ником потребни бескорисни одговори до којих се може доћи једним кликом. Није ништа од тога, јер је све то последица козметичких промена, несарадње завода које МПНТР именује, решавања проблема по принципу гашења пожара и проналажења топле воде.
Како нада последња умире, а зарад сопствене деце коју многи од нас шаљу у школу, можемо да чекамо да се нешто промени или – да будемо Учитељи, Наставници, Професори!
То велико слово не добија се коментарисањем на друштвеним мрежама, јурњавом пред долазак екстерне, проналажењем криваца у другима – друштву, временима, моди…
Замерајте се, свађајте се, питајте, оспоравајте! Браните свој предмет свим расположивим средствима! Укључите се у све од креирања маршуте ексурзије до договарања матурске вечери! Не поклањајте ђаке улици, шунду и кичу, пролазним вредностима! Борите се за туђу и своју децу, за свој предмет и светлост српске просвете, за будућност!
И не усуђујте се да ми кажете – За коју плату?!!!
Ако сте то и помислили – изађите из просвете! Паре се зарађују на многе начине, просвета није збириште, већ чистилиште!
Advertisements

One thought on “Муке по Грују Механџићу

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

w

Повезивање са %s