Ђуле, праштам ти надменост и гард…

Био једном један мали град и у њему кућа, и у кући неред. Дођоше неки паметујући људи, па смеће почистише, смрадове на све стране развејаше и одоше. Остадоше људи у малом граду да шапућу и распредају како су све то они нешто знали.

И прође време. И нико не желеше да крочи у кућу. Много је смрдело. Понеки запушише нос и размрдаше се.

И опет прође време. И појави се Госн Во ниоткуда. Каже – Имам идеју!

Е, па кад имаш идеју, изволи, покажи се!

И дадоше Госн Волу кућу, а Госн Во беше добар и вредан, паметан и дружељубив, ал имаше и једну ману – тврдоглавост.

Намисли да очисти кућу – и очисти је!

Намисли да се у кући игра, пева, свира и глуми – и дођоше свирачи, играчи, певачи, глумци!

Намисли да песма и игра буду вредност – и пролазише кућом познати и прави, вољни и духом здрави, весели, сигурни, благословени.

Заигра и град, заигра и душа градска. Али…

Као у свакој причи, и у овој постоји зла вила. Додуше у овој више комада и облика злих вила, али госн Во и на њих беше спреман. Тврдглаво то…

Госн Волу није све ишло ко по лоју. То му и рекоше они што га послаше – Неће ти бити лако! И није било лако. Они што га дочекаше, помислише – И тебе ћемо испратити, али… Неке он испрати, некима се обрадова, завидне комшије препозна, лисаца се пази, цврчке опколи, мравима се окружи.

Реши Госн Во да позове чувене госте. И дођоше гости надалеко познати. Одушеви их искрен аплауз људи у овом чудном малом граду великих идеја, значајних подвига и људи оперисаних од престоничких културниох вредности још увек недовољно сраслих перади из _упета.

И месецима Госн Во цигулигура над подвизима давних и садашњих суграђана и увек међу гостима бираше оне без перади а са корењем из овог града. И одабра неке ни отуд, ни одовуд, ни од оних, ни од ових, наше а светске…

Преговори су били тешки и не без жртава. Разочаран и уморан Госн Во схвати с ким има посла, баци још жетона и откупи финоћу престоничко-бањско-рудничко-паорско-геџинске госпођице. Настрада неколико сујета, много живаца и безброј добрих утисака, али Госн Во и Госпођица Фина ипак се сретоше.

Дива из великог града, углађена, фина, избљува своју надменост, подиже нос и оде иза сцене. Госн Во преврну очи, тврдоглаво стисну уста, пружи руку и изведе Фину на бину.

И запева Фина, заигра град, заискраше осећања, заварничи разумевање. И призна Фина своје предрасуде. И опрости Госн Во. И насмеши се град.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s