Врц, врц… Дуп, дуп

Док сам студирала, све око мене бејаху будући новинари, писци, преводиоци… О просвети нико ни да зуцне, а кад се и поведе прича о томе:

– Ма, какви, мени тата обезбедио место у редакцији… Моја мама је директор ТВ… Мој теча ради у дипломатији…

,, Ау, мислим се, шта ли радимо ми ситни овде?! Добро, бар ће бити места за нас који волимо просвету. Ипак се за то рађа…“

Стигоше дипломе…славље… ука бука, па на биро. Нема посла. Све попуњено…

Месец, два, три… годиница, две, три… Послић, пауза, конкурс, тропа, конкурс, пљус… Једном, двапут, трипут…

– Еј, где си, колега. Како иде писање?

– А ја сам у основној. Фино, од 8 до 12 милина!

– Колегинице, не чујем те на радију. Можда си у уредништву?

– Ма, јок, лакше у школи. Штиклице, школица, штиклице, кућица, лепота.

– А књижевне вечери, секција е, водиш децу на такмичења?

– Ма да л си луда?! Ком треба, нек их води! Они што се доказују, замлаћени, они су ту главни. Добро мени и овако.

– Па, јес, добро кажеш. А јеси за стално?

– Ма, наравно, ал нећу дуго. Бежим ја из просвете. Бизнис, учим Јапанце преко интернета енглески а почињем и да сликам. Извоз за Канаду. Просвета је за будале!

– Па, јес, добро кажеш…

И оде штиклица за стално врц врц, дуп дуп. И оста сневач просветни десет година на одређено без чланске карте, штека и веза…

– Наставнице, је л вечерас та свечана академија?

Врц, врц… Дуп, дуп… Образ, образ…