Вук пред Европом, Бошко Ломовић

„Када се каквој жени не одржавају дјеца,

она надјене дјетету име Вук, јер мисли

да јој дјецу вјештице једу, а на вука

неће смјети ударити. Зато су и мени

овако име надјенули“

 Из Рјечника

И за­то, Ву­че са­мо­у­че,  ви­је­ко­ви за То­бом хра­мљу, јер хром не по­ср­ну док нам име Евро­пом про­но­си­ја­ше. Ма­ле­ни, а са суд­бин­ском гри­жом што смо, и сто пе­де­сет го­ди­на по­сли­је Тво­га упо­ко­је­ња, још не­вје­шти је­зи­ку ко­јем си нас под­у­ча­вао, ево Те и да­нас спо­ми­ње­мо, ис­ку­пљу­јемо се за Кња­же­ве увре­де, Ха­џи­ће­ва ома­ло­ва­жа­ца­ња и Стра­ти­ми­то­ви­ће­ве ана­те­ме. Ако нас од­не­кле гле­даш, про­ци­је­ни ко­ли­ко ва­ља­но то чи­ни­мо.

Срп­ски на­род има свог пре­по­ро­ди­те­ља, ма­ло ко­ји та­ко ра­зно­ли­ког и ра­ди­кал­ног, то­ли­ко ушан­че­ног у те­ме­ље на­ци­о­нал­не кул­ту­ре. Пр­ву књи­гу на­ших пје­са­ма Ти си у сви­јет пу­стио; пр­ву гра­ма­ти­ку на­шег је­зи­ка Ти си са­чи­нио; Тво­је је дје­ло пр­ва збир­ка на­ших ри­је­чи; Тво­је ре­цен­зи­је су пр­ви глас у на­шој књи­жев­ној кри­ти­ци; на­пи­сао си пр­ви бу­квар; пр­ви си уста­нич­ки исто­ри­о­граф и би­о­граф; ро­до­на­чел­ник си на­ше на­у­ке о на­ро­ду.

Без ијед­ног школ­ског свје­до­чан­ства, за­чео си на­шу со­ци­о­ло­ги­ју, па па­ле­о­гра­фи­ју, про­зо­ди­ју, ге­о­гра­фи­ју, ак­цен­то­ло­ги­ју, ди­ја­лек­то­ло­ги­ју, дао ври­јед­не при­ло­ге про­у­ча­ва­њу ме­три­ке на­род­не по­е­зи­је, ста­рог сло­вен­ског је­зи­ка, ма­на­сти­ра, при­ло­ге обра­зов­ној на­ста­ви, ре­пор­та­жи, епи­сто­ли­ци, пру­жио ма­кар и шкр­те по­дат­ке за исто­ри­ју ви­ше на­ших на­у­ка – ме­ди­ци­не, пра­ва, бо­та­ни­ке, зо­о­ло­ги­је, хи­сто­ло­ги­је… Па куд ћеш ви­ше, Ву­че!

Ти си на­шу ду­шу сла­вен­ску и бал­кан­ску Евро­пи пре­по­ру­чио. Нас: чо­ба­не, кме­то­ве, чив­чи­је, хај­ду­ке. Нас: бун­џи­је и гу­сла­ре. По­ста­ли смо ду­хов­на по­сла­сти­ца ро­ман­ти­чар­ској Евро­пи, у кру­го­ви­ма „нај­о­длуч­ни­јих љу­ди, с не­по­ди­је­ље­ним до­па­да­њем“ чи­та­не су на­ше пје­сме – ре­ћи ће Те­ре­за Ал­бер­ти­на Луј­за фон Ја­коб (Талфј). „Не би­смо зна­ли ко­ји би на­род мо­гао по­ка­за­ти та­кво бла­го љу­бав­них пје­са­ма, осим све­те Со­ло­мо­но­ве Пје­сме над пје­сма­ма. Од Хо­ме­ро­вих спје­во­ва на­о­ва­мо не­ма у ци­је­лој Евро­пи ни јед­не по­ја­ве ко­ја би нас мо­гла та­ко ја­сно оба­ви­је­сти­ти о су­шти­ни епа као срп­ска на­род­на пје­сма“ – ди­вио се је­дан од бра­ће Грим. На­ше „про­сте пје­сме“ сти­гле су пред Ге­теа и Кле­мен­са Брен­та, а ве­ли­ки По­љак Адам Миц­ки­је­вич, го­во­ри­ће да смо пред­о­дре­ђе­ни да бу­де­мо „му­зи­чар и пје­сник ци­је­лог сло­вен­ског пле­ме­на“. За Чер­ни­шев­ског су на­ши сти­хо­ви је­дин­стве­на по­е­зи­ја на­род­них ма­са, док за Ни­ко­лу То­ма­зеа има­мо „нај­ста­ри­је, нај­е­пич­ни­је и нај­у­зви­ше­ни­је пје­сме у Евро­пи“.

Пи­сао си Му­шиц­ком ка­ко су спје­во­ви не­пи­сме­них Бал­ка­на­ца те­ма у ди­ја­ло­зи­ма вр­сних умо­ва Вај­ма­ра, Дре­зде­на и Бер­ли­на: „Сад Ни­јем­ци уче срп­ски на­врат-на­нос“. Ен­гелс ће пи­са­ти Марк­су: „Жи­во учих тај је­зик из пје­са­ма ко­је је са­ку­пио Вук Сте­фа­но­вић Ка­ра­џић“. И та­ко, ви­ше су нас сви­је­том про­сла­ви­ле на­ше на­род­не пје­сме не­го сви­је­тло оруж­је. Еј­ва­лах им!

Је­дан фран­цу­ски сла­ви­ста ће ре­ћи да без Те­бе ро­ман­ти­чар­ска Евро­па не би би­ла што је. Ве­ли­ким Тво­јим тру­дом (а хва­ла и цар­ском цен­зо­ру Јер­не­ју Ко­пи­та­ру!), са­мо за Твог жи­во­та и вре­ме­на, пре­во­ди­ће и из­да­ва­ти на­ше пје­сме: Че­си (Хан­ка и Че­ла­ков­ски), Ни­јем­ци (Тајфл, Гер­хард, Фогл и дру­ги), Ен­гле­зи (Ба­у­ринг и Ме­ре­дит), Фран­цу­зи (Во­јар и До­зен), а још и Ма­ђар Са­кач, Фи­нац Ру­не­берг, По­љак Зо­мор­ски, Рус Гер­бељ…

Ни­че се у мла­до­сти ба­вио пре­ра­дом шест на­ших на­род­них пје­са­ма; ни­су из­ма­кле ни па­жњи ком­по­зи­то­ра Брам­са. Знаш ли, Ву­че, да си био те­ма ди­плом­ског ра­да пје­сни­ка Бло­ка? Ни Пу­шкин ни Про­спер Ме­ри­ме ни­су мо­гли одо­ље­ти пје­сни­штву „ди­вљакâ са бр­до­ви­тог Бал­ка­на“.

Ти си, чо­вје­че, по­кре­нуо и дру­ге у дру­гим зе­мља­ма да са­ку­па­ља­ју и „пе­ча­те“ пје­сме сво­јих на­ро­да и збор­ни­ке по­све­ћу­ју „ува­же­ном и дра­гом Ву­ку“. Чи­не то Ма­ке­дон­ци (Шап­ка­ров, Бу­љев­ски и Ђи­нов­ски), Бу­га­ри (Ге­ров), Укра­јин­ци (Ша­шке­вич, Ва­ги­ље­вич и Го­ло­вац­ки), Ру­му­ни (Аса­ки). А сам си за­пи­си­вач био ма­ке­дон­ских, бу­гар­ских, ру­мун­ских и ал­бан­ских на­род­них пје­са­ма.

Хо­ће­мо да­нас да пи­ше­мо ка­ко го­во­ри­мо и да чи­та­мо ка­ко је за­пи­са­но. А за­пи­са­но је ка­ко си био не­по­ћу­дан вла­сти­ма, и све­тов­ним и ду­хов­ним, да си за жи­во­та га­њан и ври­је­ђан, на­би­је­ђи­ван и ухо­ђен, да је Тво­ја отаџ­би­на би­ла глу­ва за Тво­је ва­па­је и при­је­ко­ре, да си јој сла­ву сви­је­том про­но­сио а гла­до­вао, да си ко­рио са­вре­ме­ни­ке а на­ду по­ла­гао у по­том­ство, до по­сљед­њег да­ха си ра­дио на „пол­зу“ на­ро­да свог и у ду­го­ви­ма умро. Би­ло је ви­до­ви­то­сти у кри­ти­ци Фран­цу­за Ла­бу­ле­ја, упу­ће­ној Тво­јим зе­мља­ци­ма: по­мо­зи­те за жи­во­та чо­вје­ку ко­ји вас је про­сла­вио, а не да вас по­сли­је ухва­ти ма­ни­ја за по­ди­за­њем мер­мер­них спо­ме­ни­ка.

Ни­ко у свом се­лу ни­је по­стао ха­џи­ја, па ни­си ни Ти, ма­кар се и Ву­ком звао. Али си од европ­ских ака­де­ми­ја и на­уч­них дру­шта­ва до­био, Ву­че са­мо­у­че, 16 ди­пло­ма, од вла­да­ра три злат­не ме­да­ље, че­ти­ри ор­де­на и два злат­на пр­сте­на. Удо­сто­ји­ли су те члан­ством, али и са­ми би­ли удо­сто­је­ни: Беч­ка ака­де­ми­ја на­у­ка, Бер­лин­ска ака­де­ми­ја, Књи­жев­но одје­ље­ње Пе­тро­град­ске ака­де­ми­је, Пе­тро­па­влов­ско дру­штво љу­би­те­ља ру­ске књи­жев­но­сти, Уче­но дру­штво Кра­ков­ског уни­вер­зи­те­та, Ти­рин­шко-сак­сон­ско дру­штво за ис­пи­ти­ва­ње отаџ­бин­ских ста­ри­на, Ге­тин­ген­ско уче­но дру­штво, Дру­штво за исто­ри­ју Им­пе­ра­тор­ског мо­сков­ског уни­вер­зи­те­та, Оде­ско дру­штво љу­би­те­ља исто­ри­је и ста­ри­на, Дру­штво срп­ске сло­ве­сно­сти, Им­пе­ра­тор­ски хар­ков­ски уни­вер­зи­тет, Африч­ки ин­сти­тут у Па­ри­зу за уки­да­ње роп­ства, Ру­ско ге­о­граф­ско дру­штво, Дру­штво за по­вје­сни­цу и ста­ри­не ју­го­сло­вен­ске у За­гре­бу, Дру­штво љу­би­те­ља књи­жев­но­сти Мо­сков­ког уни­вер­зи­те­та, По­же­шка жу­па­ни­ја… Ма­ло ли је, Ву­че!

При­је 154 го­ди­не иза­бран си за чла­на Ма­ти­це илир­ске и по­ча­сног гра­ђа­ни­на За­гре­ба.

При­је 192 го­ди­не до­ди­је­љен Ти је по­ча­сни док­то­рат фи­ло­зо­фи­је у Је­ни, као „пре­бла­го­род­ном и ве­ли­ко­у­че­ном му­жу“.

Мно­ги од нас, ко­ји тек за ово са­зна­је­мо, са за­ка­шње­њем Ти че­сти­тамо!

Из ,,Завичајног буквара“, Мошо Одаловић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s