Девојачки ћилим, Виолета Јовић

Ткајем ћилим за мојег човека

кој` ће у њег уме да познаје

боје које ће трају довека,

докле потка и основа траје.

Алев конац – моја крвца врела,

што ми срце на работу гони.

Думала сам, докле сам га прела

од кров, огањ и наши синови…

Зелен конац – равно поље, родно

и у њега миришљаве траве…

Где легнемо, да ни буде згодно,

да су ни на исти јаст`к главе.

Жути конац – како јасно Сл`нце,

да ни греје докле век ни траје,

како једно да ни куца срце,

док гледамо, да ни очи сјаје.

Модар конац како модро небо,

бистро како поток у планина`,

чисто како кладенче студено –

помеђу нас да живи истина.

А црн конац – како земља родна

која ће ни рани лебом белим,

да ни увек буде благородна,

да се множи, а да се не дели…

Ткајем ћилим и мисал уткавам:

с кога ли ћу на њега да спијем?

Дал ћу певам кад се заодавам,

ел ћу сама жив живот да снијем?

Неје тек покривка овај ћилим,

ни простирка да се на њу лега!

Ја га ткајем како оћу живим.

Думам кога ћу дарујем с њега.

Ткајем ћилим за мојег човека

кој ће у њег уме да познаје

боје које вежу ни довека,

докле потка и основа траје…

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s