ИЗМОЉЕНА СУДБИНА, Виолета Јовић

Девојачки ћилими претрисам,

у који сам снови уткавала,

наплакујем сетно и уздисам

над све што ми судбина украла.

Ћилими у санд`к останули

да не грубе живот савремени,

у дом туђи несу пристанули,

па си ч`ме куде су склопени

и моље се како и судбина

што је моја тужна, измољена,

удовичка самачка грбина

с црнетине црне уцрњена.

Гледам боје, вуну и свилицу

како се на сл`нце пресјајују

а мољци изели основицу,

по ћилими бубе измиљују.

Пројели ми моје девовање

сање моје никад досањане,

овој више неје за чување

а греота дел живот врљање.

Простирам ји по труле тарабе,

помеђу диреци на конопци

и мислим се: сневала сам џабе

које мож да значе који конци.

Нема конац који мож зашије

закрпу на моју душу празну.

Живот како згужвене артије

да потпалим да ћилими плану.

На гамилу доле прикај реку,

куде сам детињство иживела

запали ји на летњу припеку,

измољена судба изгорела.

Саг ћу да се у небо огледам,

сас звездану доламу покријем

пусти снови нема да распредам.

ионакој више и не спијем.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s