Архиве

Бранислав Јанковић

Врло је тешко објаснити ученицима петог разреда три групе лирских песама које су најстарија усмена историја нашег народа – митолошке, обредне и обичајне песме. Како говорити о словенским митовима деци која никад нису чула за словенска божанства, али су има пластично јасни ликови Ахила, Одисеја и Зевса? Како објаснити разлику између обредних и обичајних песама, а не објаснити запис, храст, суђаје, виле, кравај… Како дочарати свет српске старине, ако о томе нема књига прилагођених савременом читаоцу, који није књижевни теоретичар, историограф, ни научник?

Одувек сам маштала о књизи која ће мојим ђацима представити свет српске старине и показати савременим читаоцима да је свет Господара прстенова и Хари Потера много сличнији свету наших предака него неким другим културама. Део мојих надања остварен је књигом Бранислава Јанковића ,,Сузе Светог Николе“.

Истраживања показују да се у периоду од 11 до 17 година не чита. Ни сама још нисам упознала средњошколца који с вољом чита лектиру. Понекад ни ми сами, њихови наставници, нисмо баш најуверенији у оправданост опстајања неких наслова у средњошколској лектири. Али ми имамо и велику моћ – могућност да нека дела савремене књижевности понудимо својим ученицима уверени да информација сада значи прочитана књига у будућности.

Због свега што роман ,,Сузе Светог Николе“ Бранислава Јанковића доноси ономе ко га прочита и разуме, због тога што инспирише наставнике и враћа књиге средњошколцима у руке, због тога што доноси добро кад год буде прочитан, уместо белешке о писцу и књизи делим са љубитељима овог блога следећу презентацију као позив на читање:

Јужно од Ибра, Миодраг Милуновић

На распетом пољу косовскоме
где црн пастир тишину напаса.
Црно звоно, црних богомоља,
на јутрење призива, без гласа.

Ноћ притеже опуту од бола,
јутро нам се у синору крије.
Залуд јармиш волове у кола
касно ти је стићи, Арсеније.

Твоја стада разгонише вуци.
Ноћ у оку, плаћа виду данак.
Преци нам се у парлогу скрише
ко затрављен сеоски опанак.

Ћирилицу, српску словарицу,
крстаче нам чувају, на гробљу.
Што опадне не дочека зору,
то гаврани двоглави позобљу.

Црном ноћи, верном заручницом,
венчава нас рука агарјана,
па нам свадбе на тамјан миришу,
на кандила и на тиховања.

Свадбујемо као крајпуташи,
крај кумова прекланих у јарку.
На димњаку, роде устрељене,
греју нејач, на мртвом угарку.

Црне свеће, смерне монахиње,
тумарају метохом, без вида.
Разапету зору, о бездање,
у очима скрива, Симонида.

Зло је доба. Зна то нечастиви,
док нам кости о заборав мрви,
да досоли косовску вечеру,
крсни колач, наш данак у крви

Као вода растаче се народ,
што заграбиш, кроз прсте се слије.
У наћвама пауци се легу
касно ти је стићи, Арсеније.

Колевке се њишу мртвородне,
немаш кога да спасиш од зала.
У огњишту гусле сагорле,
светлст нам се у ноћ закључала.

У Грачаници
02.08.2010.

images-2

 

Мајкл Морпурго

Не дешава се често да ме одушеви нека књига толико да пожелим да је јавно препоручим свима који посећују мој блог. Скоро никад се није десило да издвојим име страног писца. Писац кога вам представљам одушевио ме је свим својим делима које сам прочитала

zlatna_dolinaslon_u_bastisenka1 ratni_konjbeli_lav

Било која од ових књига могла би да буде део изборне лектире за основце, али мој фаворит је ,,Златна долина“ коју препоручујем ученицима од 3. до 6. разреда.

Добро дошли у клуб Морпургових обожавалаца, јер сам сигурна да ћете после једне прочитане књиге пожелети да прочитате и остале.

Кликом на сваку од сличица, доћи ћете до описа књиге и биографије писца, који припада кругу омиљених и најнаграђиванијих дечјих писаца данашњице.

8080

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Кад прваци пишу

Да подсетим како може да изгледа рад ученика 1. разреда, јер сам прегледајући неке радове као члан комисија за литерарне конкурсе стекла утисак да немамо у Србији ученика 1. и 2. разреда!

Да се разумемо, и ово што читате мало је умивен рад просечног првака или рад надареног ,,првака“. Не познајем дете, али ми је рад послао неко коме верујем. 🙂

АВАНТУРЕ ЈЕДНЕ СЕМЕНКЕ

Једног лепог сунчаног дана са помало ветра мала семенка је живела на једној шареној ливади.

Са те ливаде ју је ветар носио далеко од куће. Њој је можда било страшно, али је касније било узбудљиво и лепо. Семенка је током пута видела пуно ствари – градове, села, дрвеће, школе, куће, животиње, људе и много цветова.

Питала се какав ће цвет бити.

После неколико дана је слетела на једну лепу ливаду. Њено семе је расло и порасло у леп цвет.

Цвет је био розе боје и звао се лала.

Сара Милановић,

1. разред,

ОШ ,,Великa Ломницa“ код Крушевцпа

Пиши, вреди!

У свакој генерацији имала сам понеког ко ми се урезао у сећање толико да он постаје синоним генерације. Сећам се једне предане Анђеле, мајсторице кратке приче из Ћићевца, једног риђокосог враголастог Данијела, најбољег рецитатора из Сталаћа, дивне Јелене, савршеног казивача српских народних песама из Катуна…

Постоји један дечак, без кога ниједна школска приредба моје садашње школе у последње три године не би била оригинална и незаборавна! Био је главни глумац у свакој коју сам ја спремала. У међувремену, игра фудбал, омиљен је у друштву, поготово девојчица, добар пријатељ и добро дете. Није бубалица, ни превише ревностан ђак, али уз глуму, он је одличан писац, само што писање схвата … ево како…

Ово је управо прегледани школски писмени задатак, који доноси сву његову ведрину, непосредност и делић талента који ће се тек развијати и брусити.

Не дозволи да ти језик грми,

ако ти снага шапуће

Да се не лажемо, нисам неко ко баш уме да прећути, да се повуче и да се угризе за језик. Више волим да пркосим људима, ма колико били већи и моћнији од мене. Ма, и да ме бију, нећу да побегнем, нема шансе! Дефинитивно, то није баш најбољи избор, али покушаћу да се променим, иако знам да не умем да прећутим.

О последицама не размишљам, једном живим, а и време не може да се враћа, а ја не желим ништа да пропустим.

Сваки човек кога знам макар једном ми је рекао ,,Држи језик за зубима, завежи га понекад!“ У последње време одлучио сам да смирујем то што у мени кључа. ,,Провалио“ сам да сам бесан кад прећутим и једно време нисам имао појма како да то избацим из себе…Па, када немам у шта да ударим или неког душмана да се побијем са њим, ја седнем и пишем.

Извадим папир и пишем о окружењу, о ономе што ме чини срећним, али и о ономе што ме чини бесним. Имао сам лоше искуство због свог језика – некад казна, некад туча, а некад повредим неког ко ми највише вреди. Понекад помислим да је ипак боље да их мало повредим, а да ипак чују моје  мишљење. Можда и грешим, али …

Ако си ти, ти што читаш ове редове, неко налик мени, могу ти рећи да знам како ти је… Кад прећутиш и бесан си, извади папир и кажи све. Веруј ми да вреди.

Знам да сам мало скренуо са теме, али небитно. Рекао сам оно што мислим. Ево опет…,,Тебра“, из личног искуства ти кажем, прећути, па избаци на папир, вреди.

Лав Лукић

На Завршној смотри Читалића у Крушевцу захваљујући ангажовању дивне Алексанадре Лукић, упознала сам дечака који је био 5. разред а већ био познат међу песницима које Александра познаје! Била сам одушевљена његовим талентом, али остала без контакта и тако…

Лепо је рећи и којом смо се приликом поново срели. Спојио нас је Фестивал ,,Гордана Брајовић“ у Алексинцу. Зачудио ме је младић који је изашао да прими награду у категорији узраста од 5. до 8. разреда. Дечко висок скоро два метра, сасвим налик средњошколцу, а потврдише – 6. разред!
Лав је добио награду у две категоије – поезију и прозу. Поделио је са публиком најпре песму, добио диван аплауз, али када је прочитао прозни текст, сви смо остали затечени. Лав је добио 2. место потврђујући поново да сви велики таленти морају искушeњима да докажу свој таленат.

Саmо пар дана касније, Лав Лукић је на 10. међународном фестивалу ,,Дјечије пјесничко царство“ у Бања Луци освојио главну награду – престижну титулу ,,Принца Дјечијег пјесничког царства“, и то у изузетно јакој конкуренцији од 4000 учесника из региона, који су послали 6500 песама.

 Слушајући Лавово читање сопственог рада, поново сам занемела, а само да се зна, то је немогућа мисија кад сам ја у питању. 🙂

Хвала, Лаве, за дивну причу и још многе које ће доћи!

 

Књижевни лик

Доживео сам велико изненађење. Сазнао сам да је међу мојим прецима и војвода Лазар Мутап. Једва сам чекао да дођем до неких књига, енциклопедија или интернета па да сазнам нешто више о њему.

Нисам нашао његов портрет. Гледам зато очи рођака и видим све су плаве, једино тата личи на бакину маму. Мора бити да си и ти пра, пра, пра деда имао једну кап неба у очима такође. У детињству си сигурно био плав. Јер ми смо сви плави бар до дванаесте године, а после како ко. Не верујем да си био много висок, јер било је тада више деце око стола него комада хлеба на столу. Бркове си имао сигурно, јер  бркове једино још не гајим ја и мој млађи брат од тетке. Прочитао сам да си био љутите нарави у једној књизи из историје, али ја верујем да си умео и да се смејеш, бар онда када си побеђивао. Таман сам мислио да сам прочитао оно што се о теби могло сазнати када сам наишао на народну песму Лазар Мутап и Арапин.  Ни тамо није било неког ближег описа твог лица. Народни певач те је наравно оденуо у свилу и кадифу, а и коњ ти је био нагиздан. У песми на позив Карђорђа муњевито си се одазвао и иако ниси знао о чему је реч претпоставио си да је у питању неки бој. Био си у праву јер те је Карађорђе молио да га одмениш у двобоју на видинском пољу и ту се потучеш са Арапином. Пристао се одмах. Не верујем да се то догодило, али верујем да те је народ као храброг и поузданог замптио па си зато такав и у песми. Бој није само проста туча и зато у песми ти од првог момента смишљаш статегију. Ишао си са пратњном која се маскирала у турску војску јер си веровао да ће те Турци напсти ако победиш. Пре двобоја си рекао војницима да ако погинеш не улазе у сукоб јер те неће тако у живот вратити, већ да чувају главе. Народ те је описао као паметног и саосећајног. Каже песма да идеш преко поља као звезда преко неба. Био си вољен. Наравно победио си у двобоју.

Шетао сам твојом улицом на Врачару. Она је близу Храма Светог Саве и Завода за трансфузију крви. Драги пра, пра, пра деда давао си крв, веровао у правду и бога и сада си тамо где ти је и место.

Лав Лукић, 6. разред