Архиве

Етичко чишћење, Душан Поп Ђурђев

Да знам да пишем поезију, волела бих да пишем као Поп. А кад имам прилику да читам поезију, бирам да читам одличну – као Попову!

img_20190814_081924-e1565769137483.jpg

Нова збирка поезије Поп Д. Ђурђева ,,Етичко чишћење“ (Бревијар јутутунских похвала лудости) – вришти, изазива, опомиње, констатује… теши? (Добро је, нисам сама/једина/луда… )

Свака песма могла би да послужи као позив за читање.  Ово је једна од позивница:

 

Заборавио сам јутрос песму једну ја

 

Масу из тих зона, мање-више сивих,

очекивали смо, да к нама похрли,

јер међу брисаним са спискова живих

најмање је оних који су умрли.

 

У судбину никад нису веровали,

навикли да секу па тек онда кроје,

брже би се дигли него што су пали,

да би могли себе у жртве да броје.

 

Уз пратњу гусала чује се белканто,

ако ништа друго бар да слушам умем,

али матерњи им нови есперанто,

па не могу речи песме да разумем.

 

Можда бих и мого ако се удубим,

али ћему све то без преке потребе –

што мање добијам то мање и губим,

од народа који се одрекао себе.

 

Из Поговора:

,,Вероватно, нема нам спаса. Али, ево поезије која нам може послужити као она Тарабићева шљива. Можемо се у свом, истовремено, и туробном и катарзичном доживљају савремености, склонити у њену сенку. Да ли ћемо стати – не знам.“

Јован Љуштановић

IMG_20190814_092455

 

 

Advertisements

Библиотекарева порука свету

Ако желиш да сазнаш све о једном граду, о једном народу или о једној земљи, прво посети њихову библиотеку. Она је њихово најверније огледало. У њему ћеш јасно видети – ко су били, ко су и шта су сада и шта ће бити сутра…

И ако у њему, поред њих, видишцео свет и себе у том свету, знај да си на добром месту и да си добродошао…

Ако желиш да сазнаш све о једној библиотеци, не питај њене осниваче, управни одбор, директоре, ни библиотекаре. Питај њене читаоце. Они су стварна, жива библиотека. Они су живи лексикони, енциклопедије, речници, лектире, белетристика, периодика, уметност…

Они су књиге које су прочитали и књиге које се читају.

Они су њени најчитанији, дневни, недељни, месечни и годишњи извештаји о раду.

И само ће ти они тачно рећи све важно о једној библиотеци, једном граду, једном народу, једној земљи и целом свету.

Милоје Радовић,

библиотекар

И још једна клик → овде

Ко је био у једном, био је у свим ратовима, Милоје Радовић

1.

ОЧЕВ РАТ

Последња мартовска ноћ 1941.

Косовска Митровица, војни објекат.

Отац сања свој сан о слободи.

Други снови су на другом месту.

Јутро.

Причешћује се  у митровачкој цркви.

Креће на очекивано место

непријатељског напада на отаџбину.

̽

Осми април 1941.

Отац са саборцима стиже на границу са  Бугарском.

Војници немају оружје.

Ако га неко има, нема муницију.

Не дају им….Издаја, заробљавање.

Отац  постаје број 92 241.

Тачна четворогодишња адреса:

Лагер III/ a. Берлин, градић Лукенвалд.

2.

МОЈ РАТ

Последња мартовска ноћ 1999.

Косовска Митровица, исти војни објекат.

Сањам оца и слободу.

Други снови су на неком другом месту.

Јутро –  сусрет са надлежним старешином.

Каже ми – Ти си тренутно овде једини старешина.

Наредба гласи:

Одвести двадесет и два војника до ваше  јединице.

Она је на путу ка албанској граници.

Њено крајње одредиште Јуничке планине, Ђафа Морино, Ђеравица, карауле Кошаре, Кожњар….

Оружје немамо да вам дамо.

Идете комбијем правац Митровица, Србица, Дреница…Пећ…Дечани Ђаковица.

͓

Моја наредба двадест двојици…

– Довешћу вас до наше јединице живе.

Ко сумња у мене нека се одмах врати.

Његово име неће бити на списку који ћу предати команди.

Нико неће знати да се није одазвао…

А победићемо само ако се вратимо живи.

Сви су кренули.

Нико није одустао, а могао је, без одговорности.

И сви  смо, захваљујући Оцу нашем небеском,

живи стигли у наш трећи батаљон.

И сви смо се, након свега, живи вратили дому своме.

Али, да се вратим очевој и мојој судбини, у нечему истој.

Осми април 1999.

Са батаљоном сам стигао на речено место.

На границу.

Ту смо, непомерени, непобеђени остали до краја рата.

Али, неки од нас се нису вратили.

Отишли су на место боље од овога.

Сада им подносим, непoтпун извештај о нама тада и нама сада.

Коначни ћу им поднети онда

кад за његово подошење дође моје време.

Овај привремени и поетски

подносим данас вама и целом мирољубивом свету.

МРТВА СТРАЖА

Више дилеме немаш.

То си што си. Мртва стража

која је жива само због других.

Од тебе се очекује да извесно време,

сачуваш неке људе и ствари

од неких људи и ствари.

Обавезују те само живи.

Мртви ти нису битни

чак и да си последњи човек

којег су у животу видели.

У извршавању тога задатка,

то је у наредби о мртвој стражи двапут подвучено,

користиш, без бојазни од било какве казне,

сва расположива оружја.

Ватрена или хладна.

Ако околности дозвољавају,

много је боље да то буду ова друга.

Јер су безгласна, више лична, примерена појединцу,

мада се у оваквим ситуацијама појединачне биографије

најчешће завршавају здружено.

У овој, као и у свакој другој стварности,

твоја реч може да те убије,

а туђа да те спаси.

КОПАЊЕ ЗАКЛОНА ЗА ЛЕЖЕЋИ СТАВ

Треба учинити нешто само за себе.

Треба ископати заклон за лежећи став.

Како се то ради нису ти рекли кад јавили су ти

да отаџбина те зове.

Без обзира на величину ратних циљева.

Заклон за лежећи став копа се

према величини сопственог тела.

Пази да главу не подигнеш

у висину цветова.

И копај тако као да ништа друго у животу ниси радио.

О својој биографији не брини.

Неки отвор за лежећи став

већ чека да пригрли њен сажетак.

ПИСАЊЕ БОРБЕНОГ ИЗВЕШТАЈА

То је наређење.

Односи се само на тебе.

Поступаш по њему.

Пишеш извештај о људима са којима си у истом догађају.

Неке од њих познајеш лично.

Знаш како се зову, кад су и где рођени,

кога су оставили код куће,

И чему су се малочас насмејали.

Њима придружујеш оне о којима ништа не знаш.

Описујеш их збирно.

Опис треба да одговара стварности.

Али стварност захтева да их раздвојиш – на мртве и на живе.

За мртве је довољно да напишеш колико их је.

То је важније од онога ко их је убио и зашто.

Живе групишеш у написане пределе.

У мање и у веће, у ближе или у даље.

Надеваш им заједничка имена – десетина, вод, чета, батаљон, бригада, армија.

Јер, треба одједном да се зна

где је ко данас у односу на јуче.

Небо и земљу описујеш узгред,

само ако су наоружани.

Прећуткујеш писма од куће

и дневну штампу.

Писање извештаја завршаваш својом биографијом,

не опширнијом од потписа и чина

Ако га имаш.

3.

РАТ САЖЕТ У ЈЕДНУ РЕЧЕНИЦУ

О РАТУ НАЈМАЊЕ ЗНА ОНАЈ КОЈИ ЈЕ У ЊЕМУ БИО.

 

Милоје Радовић,

Краљево 24. март 2019.

Ако одеш прије мене, Јадранка Регоје

Ако одеш прије мене
наћи ћу те у дну ноћи.
Ако одеш прије мене
можда ћеш у снове доћи.
Ако одеш прије мене
бићеш облак, вјетар, дуга…
Ако одеш прије мене
дозваће те моја туга.
Ако одеш прије мене
јави ми се кроз кап кише.
Ако одеш прије мене
нек’ ти душа замирише
к’о влат траве, к’о купина,
к’о посљедња чаша вина.
Ако одеш прије мене
не постоји раздаљина.

Ћирилица – матично писмо

Дуго српски језик славимо, а њиме се не бавимо. Утолико је важније пренети вести о првим корацима за заштиту ћирилице и њено враћање на место које јој припада. У нади да су садашње активности Министарства културе Србије на очувању и заштити ћирилице, само почетак велике акције за заштиту и очување националног идентитета и културне баштине Срба, са радошћу преносим следећу вест:

,,Радна група Министарства културе и информисања, у коју су укључени представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају, с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Предлог измена и допуна предвиђа да се први члан постојећег Закона усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма. Ћирилица се означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

Предложеним допунама прецизно се означава појам службене употребе језика и писма, што досад није био случај, тако да је, да би се избегла различита тумачења, било потребно навести да се, поред органа власти на свим нивоима, службена употреба језика и писма односи и на образовне установе, медији, привредна предузећа и јавне установе свих врста. Подразумева се и употреба службеног језика и писма у правном промету између правних субјеката односно када је бар једна страна домаћи правни субјекат. Одредба се посебно односи на обележја предузећа и сличних субјеката (назив фирме, седиште, делатност), затим називе робе и услуга, упутства за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

Изменама се предвиђа и оснивање Савета за српски језик и дефинише друштвена брига о службеном језику и матичном писму. Утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да у сарадњи с државним органима воде и спроводе језичку политику, која има и стручно-научне и правно-политичке и прагматичке аспекте.

У складу са „Европском повељом о регионалним и мањинским језицима“ дефинисани су мањински језици. Та повеља као мањинске језике препознаје оне језике који су „различити од званичног језика те државе“, чиме се не улази у право називања језика према имену народа који се њиме служи (тзв. симболичка функција језика).

Додаје се надлежност инспекцијске службе министарства задуженог за трговину за спровођење овог закона у делу који се односи на исписивање назива роба и услуга, упутства за употребу, информације о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

У важећем тексту закона нису предвиђене казнене одредбе за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног писма, а јесу када је реч о члановима који се баве службеном употребом језика и писама националних мањина. Предложеним решењем дисциплинским и казненим одредбама претходи управни надзор надлежних министарстава, којим се утврђују повреде одредаба овог закона, на које могу упозорити и грађани и стручно-научне институције.

На предложеном документу радила је радна група у саставу:

  • др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Александар Милановић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Срето Танасић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
  • др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања,
  • Оливера Игњатовић, саветник у Министарству културе и информисања и
  • Марко Деспотовић, саветник у Министарству културе и информисања.“

Извор: Министарство културе Србије

Ћирилица – част српских интелектуалаца

У сусрет 21. фебруару Дану матерњег језика, преносим овај интервју са др Сретом Танасићем, директором Института за српски језик Српске академија наука и уметности (САНУ), који упозорава да се последњих двадесетак година дешава преименовање српског језика с циљем мењања националног идентитета и цепања српског језичког простора.

dan-maternjeg-jezika

„Цијепање српског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању српског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић сматра да су босански и црногорски језик посебна имена једног језика који се традиционално звао српски језик. Сви ти називи за српски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.

Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…

„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе“, напомиње Танасић.

Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.

О „босанском језику“, оцењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „српски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.

Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.

„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би српски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.

Наводећи да мењање вере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „српскохрватски језик“.

„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима српског језика“, наглашава Танасић.

Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.

„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на српском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме српски језик“.

Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно применити принципе који су утврђени у Европском документу, где пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.

Нагласивши да је српски језик једна од најзначајнијих одредница српског идентитета, заједно са српском православном вером, која не мора бити вера свих Срба, Танасић подсећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.

Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације српских интелектуалаца и оцењује да је ћирилица са српским језиком у основи српског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.

22018_serbian_writing_cirilyc_cirilica

„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић.

Извор: Слободна Херцеговина

 

Бранислав Јанковић

Врло је тешко објаснити ученицима петог разреда три групе лирских песама које су најстарија усмена историја нашег народа – митолошке, обредне и обичајне песме. Како говорити о словенским митовима деци која никад нису чула за словенска божанства, али су има пластично јасни ликови Ахила, Одисеја и Зевса? Како објаснити разлику између обредних и обичајних песама, а не објаснити запис, храст, суђаје, виле, кравај… Како дочарати свет српске старине, ако о томе нема књига прилагођених савременом читаоцу, који није књижевни теоретичар, историограф, ни научник?

Одувек сам маштала о књизи која ће мојим ђацима представити свет српске старине и показати савременим читаоцима да је свет Господара прстенова и Хари Потера много сличнији свету наших предака него неким другим културама. Део мојих надања остварен је књигом Бранислава Јанковића ,,Сузе Светог Николе“.

Истраживања показују да се у периоду од 11 до 17 година не чита. Ни сама још нисам упознала средњошколца који с вољом чита лектиру. Понекад ни ми сами, њихови наставници, нисмо баш најуверенији у оправданост опстајања неких наслова у средњошколској лектири. Али ми имамо и велику моћ – могућност да нека дела савремене књижевности понудимо својим ученицима уверени да информација сада значи прочитана књига у будућности.

Због свега што роман ,,Сузе Светог Николе“ Бранислава Јанковића доноси ономе ко га прочита и разуме, због тога што инспирише наставнике и враћа књиге средњошколцима у руке, због тога што доноси добро кад год буде прочитан, уместо белешке о писцу и књизи делим са љубитељима овог блога следећу презентацију као позив на читање: