Архиве

Кад прваци пишу

Да подсетим како може да изгледа рад ученика 1. разреда, јер сам прегледајући неке радове као члан комисија за литерарне конкурсе стекла утисак да немамо у Србији ученика 1. и 2. разреда!

Да се разумемо, и ово што читате мало је умивен рад просечног првака или рад надареног ,,првака“. Не познајем дете, али ми је рад послао неко коме верујем. 🙂

АВАНТУРЕ ЈЕДНЕ СЕМЕНКЕ

Једног лепог сунчаног дана са помало ветра мала семенка је живела на једној шареној ливади.

Са те ливаде ју је ветар носио далеко од куће. Њој је можда било страшно, али је касније било узбудљиво и лепо. Семенка је током пута видела пуно ствари – градове, села, дрвеће, школе, куће, животиње, људе и много цветова.

Питала се какав ће цвет бити.

После неколико дана је слетела на једну лепу ливаду. Њено семе је расло и порасло у леп цвет.

Цвет је био розе боје и звао се лала.

Сара Милановић,

1. разред,

ОШ ,,Великa Ломницa“ код Крушевцпа

Advertisements

Пиши, вреди!

У свакој генерацији имала сам понеког ко ми се урезао у сећање толико да он постаје синоним генерације. Сећам се једне предане Анђеле, мајсторице кратке приче из Ћићевца, једног риђокосог враголастог Данијела, најбољег рецитатора из Сталаћа, дивне Јелене, савршеног казивача српских народних песама из Катуна…

Постоји један дечак, без кога ниједна школска приредба моје садашње школе у последње три године не би била оригинална и незаборавна! Био је главни глумац у свакој коју сам ја спремала. У међувремену, игра фудбал, омиљен је у друштву, поготово девојчица, добар пријатељ и добро дете. Није бубалица, ни превише ревностан ђак, али уз глуму, он је одличан писац, само што писање схвата … ево како…

Ово је управо прегледани школски писмени задатак, који доноси сву његову ведрину, непосредност и делић талента који ће се тек развијати и брусити.

Не дозволи да ти језик грми,

ако ти снага шапуће

Да се не лажемо, нисам неко ко баш уме да прећути, да се повуче и да се угризе за језик. Више волим да пркосим људима, ма колико били већи и моћнији од мене. Ма, и да ме бију, нећу да побегнем, нема шансе! Дефинитивно, то није баш најбољи избор, али покушаћу да се променим, иако знам да не умем да прећутим.

О последицама не размишљам, једном живим, а и време не може да се враћа, а ја не желим ништа да пропустим.

Сваки човек кога знам макар једном ми је рекао ,,Држи језик за зубима, завежи га понекад!“ У последње време одлучио сам да смирујем то што у мени кључа. ,,Провалио“ сам да сам бесан кад прећутим и једно време нисам имао појма како да то избацим из себе…Па, када немам у шта да ударим или неког душмана да се побијем са њим, ја седнем и пишем.

Извадим папир и пишем о окружењу, о ономе што ме чини срећним, али и о ономе што ме чини бесним. Имао сам лоше искуство због свог језика – некад казна, некад туча, а некад повредим неког ко ми највише вреди. Понекад помислим да је ипак боље да их мало повредим, а да ипак чују моје  мишљење. Можда и грешим, али …

Ако си ти, ти што читаш ове редове, неко налик мени, могу ти рећи да знам како ти је… Кад прећутиш и бесан си, извади папир и кажи све. Веруј ми да вреди.

Знам да сам мало скренуо са теме, али небитно. Рекао сам оно што мислим. Ево опет…,,Тебра“, из личног искуства ти кажем, прећути, па избаци на папир, вреди.

Лав Лукић

На Завршној смотри Читалића у Крушевцу захваљујући ангажовању дивне Алексанадре Лукић, упознала сам дечака који је био 5. разред а већ био познат међу песницима које Александра познаје! Била сам одушевљена његовим талентом, али остала без контакта и тако…

Лепо је рећи и којом смо се приликом поново срели. Спојио нас је Фестивал ,,Гордана Брајовић“ у Алексинцу. Зачудио ме је младић који је изашао да прими награду у категорији узраста од 5. до 8. разреда. Дечко висок скоро два метра, сасвим налик средњошколцу, а потврдише – 6. разред!
Лав је добио награду у две категоије – поезију и прозу. Поделио је са публиком најпре песму, добио диван аплауз, али када је прочитао прозни текст, сви смо остали затечени. Лав је добио 2. место потврђујући поново да сви велики таленти морају искушeњима да докажу свој таленат.

Саmо пар дана касније, Лав Лукић је на 10. међународном фестивалу ,,Дјечије пјесничко царство“ у Бања Луци освојио главну награду – престижну титулу ,,Принца Дјечијег пјесничког царства“, и то у изузетно јакој конкуренцији од 4000 учесника из региона, који су послали 6500 песама.

 Слушајући Лавово читање сопственог рада, поново сам занемела, а само да се зна, то је немогућа мисија кад сам ја у питању. 🙂

Хвала, Лаве, за дивну причу и још многе које ће доћи!

 

Књижевни лик

Доживео сам велико изненађење. Сазнао сам да је међу мојим прецима и војвода Лазар Мутап. Једва сам чекао да дођем до неких књига, енциклопедија или интернета па да сазнам нешто више о њему.

Нисам нашао његов портрет. Гледам зато очи рођака и видим све су плаве, једино тата личи на бакину маму. Мора бити да си и ти пра, пра, пра деда имао једну кап неба у очима такође. У детињству си сигурно био плав. Јер ми смо сви плави бар до дванаесте године, а после како ко. Не верујем да си био много висок, јер било је тада више деце око стола него комада хлеба на столу. Бркове си имао сигурно, јер  бркове једино још не гајим ја и мој млађи брат од тетке. Прочитао сам да си био љутите нарави у једној књизи из историје, али ја верујем да си умео и да се смејеш, бар онда када си побеђивао. Таман сам мислио да сам прочитао оно што се о теби могло сазнати када сам наишао на народну песму Лазар Мутап и Арапин.  Ни тамо није било неког ближег описа твог лица. Народни певач те је наравно оденуо у свилу и кадифу, а и коњ ти је био нагиздан. У песми на позив Карђорђа муњевито си се одазвао и иако ниси знао о чему је реч претпоставио си да је у питању неки бој. Био си у праву јер те је Карађорђе молио да га одмениш у двобоју на видинском пољу и ту се потучеш са Арапином. Пристао се одмах. Не верујем да се то догодило, али верујем да те је народ као храброг и поузданог замптио па си зато такав и у песми. Бој није само проста туча и зато у песми ти од првог момента смишљаш статегију. Ишао си са пратњном која се маскирала у турску војску јер си веровао да ће те Турци напсти ако победиш. Пре двобоја си рекао војницима да ако погинеш не улазе у сукоб јер те неће тако у живот вратити, већ да чувају главе. Народ те је описао као паметног и саосећајног. Каже песма да идеш преко поља као звезда преко неба. Био си вољен. Наравно победио си у двобоју.

Шетао сам твојом улицом на Врачару. Она је близу Храма Светог Саве и Завода за трансфузију крви. Драги пра, пра, пра деда давао си крв, веровао у правду и бога и сада си тамо где ти је и место.

Лав Лукић, 6. разред

Међе, Светлана Биорац Матић

МЕЂЕ

Још деди нокти не помодреше
а стриц и отац кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове.

Стрина и мајка пребројаше све кашике,
шерпе и лонце,
распараше ћилиме ткане,
преломише и колач славски
на равне части…

Посвађаше се око старог дуда
под којим смо, некад, крунили звезде
ушушкани у топло повесмо кукурузне свиле
и пили ширу која се цедила
из тек смуљаног грожђа.

Писну гугутка кад прва псовка паде.
Зајаука икона, залајаше сеоски пси.
Развезаних марама жене почеше
пребирати по клетвама…

После смо окретали главе једни од других,
тражили рођене у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и кришом миловали погледима.

Однесоше године свадбовања и рађања,
занемели више се нисмо ни сећали старог дуда,
ал’ ћутњу не умесмо расточити.

Кад се низ друм разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете,
затекох оца како нариче и тражи
ону половину срца запретену у међе.

А оне у коров зарасле, кућу раскућиле,
па чекају да се вратимо са све четири стране
на које се у ћутњи разиђосмо.

А горе, на старом гробљу, у сенци липе,
један крај другог, стриц и отац
поравнали међе.

Светлана Биорац Матић

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

ТЕМЕЉИ

Сусрет са Мајдевом увек је сусрет са прошлим које ме дозива осликавајући прошло време као живо. Пре него да уђем у авлију у измаглици се појави велика дрвена капија разапета целом ширином пута. Велика је и гломазна сва зелена од маховине, природног покрова за дрво, која својом свежином наговештава топлоту иза ње. У десном углу, одмах до великог дирека је мала капијица за човека, њен други дирек је уствари тараба којој је једним делом ограђен јабучњак и шљивак.

Сада је остао само један, леви, дирек окован за њега неприродном жицом, попут заборављеног зуба у осмеху нама драгог деде. Ту негде у врзини стоји још један дирек од бетона место састанка Карпоша, чика Мисе и Миладина Кембрића на коме би када стигне парадајз увече уз ракију причали шта је некад било.

У авлији ме увек дочека шум ораха без обзира у које време долазим у њиховом говору је увек нека мешавина свега времена али највише пролећа и лета. Њихова сенка се наслања на сенку мале, од каменa штале, а ова опет на зграду из које смо, како су ми тада рекли, на пут испратили Маја Љубинку. Није ми било јасно како се то креће на пут лежећи и што сви плачу. У штали су скупа Мара, Вида, Рујка, Цвејка, Дуна, Шарка, Мара, Була, е ту се прекида низ јер почиње нечије туђе детињство.

Сада на месту где је била Зграда остао је само бетон пода, али када се зањишу ораси бременити мислима осетим мирис сламарице у којој сам снивао своје снове, али не и овакву стварност. Прашина сламарице ми није сметала, а слатко од дуња на шифоњеру је од самог погледа у човеку стварало осећај лепог.

  Испод крпара и черги у више слојева није било хладно зими јер покривени преко главе били смо слободни од хладноће. У мирису шушке и штале која је била одмах иза зида мишеви су по целу ноћ радили и причали своје приче. Сада тога нема све је савремено и пуно зграда и другачијег живота. Пуноћа живота је очигледан само је некако статична.

Штала је сада велика и функционална само у њој нема Рујке и Цвејке, којима нас је Бог хранио. Не ту је сада нешто што се зове крава али је то уствари пре машина за производњу млека и телади. Пре је човек имао животиње да би имао храну и производио је храну. Сада је само питање робе, што више, што већа количина робе то боље за зараду.

 Од старог обора ни трага ни гласа. Пре када се окоти свиња или отели крава могао си и морао си да преспаваш у јаслима, да заједно са тим новим бићем пробдиш прву ноћ, сада не! Сада су јасла од бетона а човек више не мора да се труди за тај дар живота од Бога и да га воли довољан је професионалац – ветеринар. Изгубила се веза јер је све савремено и доноси новац и зато не треба губити време јер оно је новац.

Не, и не време није новац но једна страница у оквиру нашег спасења. Све те промене су суштински највидљивије на бунару. Споља гледано он се није много променио иако нема стогова сена око њега, још му стоји капа коју му је наместио Жива Златкин, али све остало је промењено. Мртав је, вода му није за пиће, отровала га савременост! У њему су се играле рибе и гасила жеђ ма колика жеђ била а сада стоји поломљено дрво и шут у води опраној од живота разним прашковима и напрецима. Узалуд сантрч стоји са прорђалом кофом, неће се скоро из њене воде гасити жеђ.

Савременост полако улази у земљу, пере се собом од живота и чини је мртвом. Она све паралише и претвара у слику онога што не постоји, баш као и римокатолички сакраменти. Човек удаљен од Бога удаљио се и од природе, шта ће се десити када се све осавремени и када потпуно постанемо зависни од стандарда машина? Живимо као мртви, јер само смо покретни али не живототворни. Но то је добро јер темељи са којима се сусрећем су ми дали да …

Но сва та савременост је само преглавица прождрљивости која је маска за страх да се живот не пропусти. Трзаји вилица као кљешта дана и ноћи расецају туђу смрт да би нам принели живот. Семе туђег живота је залог смрти за нас, јер оно ће хранити нама као и ми њиме.

Празни се суд круга времена да би истицао у понор нестајања којим пунимо своје прзнине. Покрети руку су грчеви мисли којима се језик не усуђује да се обуче, јер онда би се свукао и постао оно што јесте иако не жели да није. Крај нема трешања…

Јереј Бобан Миленковић

Калимнос (Грчка)