Архиве

Баш сам враг

Или

Мој утисак о књизи – Како сам аутостопом стигао до Гиниса Драгана Аранђеловића Арчија

Када и после неколико дана од читања, носим књигу у мислима, онда она и заслужује пар речи на мом блогу, мом комадићу слободе.

Никада нисам стопирала, никада нисам ни примила стопера, ако се не рачуна неколико бакица које сам повезла успут док су се погрбљене пешице враћале са пијаце из града у своје село. До недавно нисам ни познавала неког коме је стопирање хоби и ко ужива у слободи, неизвесности, бескрајним могућностима које симболизује тај подигнути прст.

Читање није само упознавање имагинарног света или света који писац дарује читаоцу оголивши себе. Читање је упознавање, прихватање или одбијање, откривање, упознавање и препознавање – света и писца.

Препознала сам једну особу отвореног духа, спремног на ризик и бескрајне могућности. Открила уметника рокерске душе који у пољу бујне траве поред ауто-пута ослоњен ухом на осушену стврднулу земљу у својој стоперској врећи загледан у звездано небо ослушкује песму робова… Присетила се смешка неких других шмекера налик оном с реј бан цвикама и избаченим лактом кроз прозор сребрног мерцедеса, који нажалост нису више са нама.

Упознала сам дух једног времена и једне земље коју нисам упознала ни обишла по тачкама које су оном који је стигао до Гиниса некада биле само рутина, а данас носталгија – Ада Бојана, Буљарице, Котор, Херцег Нови, Цавтат, Дубровник, Мљет, Мелита, Ластово, Корчула, Градац, Макарска, Братуш, Каштеле, Бол, с Понистре се види Шолта, Велебит, Олиб, Силба, Цриквеница, Опатија, Пула, Медулин, Ровињ, Плава Лагуна – Пореч, Умаг, Пороторож, Анкаран… И нисам оживела слику још једног југоносталгичара, већ човека чијим венама кола добра музика и трагање за њом, без предрасуда, граница, стилова и типова.

Открила сам да осим Пеце Поповића на овим просторима постоји још један истински рокер и легенда неких времена која су прошла и о којима би генерације које долазе без његове књиге сазнавале читајући чињенице из сувопарних уџбеничких страница, уколико буду уопште нешто читали. И није важна земља, већ дух, идеје, могућности, култура једног времена и простора…

Радовала сам се упитницима након једног занимања јер су ми они (???) некако рекли да се не смемо предати лудим временима :).

На крају одушевио ме дух вечите младости која се радује аутограму свог идола и у зрелим годинама, а музику коју слуша доживљава као и живот који живи – слобода, неспутаност, могућности…