Архиве

ИЗМОЉЕНА СУДБИНА, Виолета Јовић

Девојачки ћилими претрисам,

у који сам снови уткавала,

наплакујем сетно и уздисам

над све што ми судбина украла.

Ћилими у санд`к останули

да не грубе живот савремени,

у дом туђи несу пристанули,

па си ч`ме куде су склопени

и моље се како и судбина

што је моја тужна, измољена,

удовичка самачка грбина

с црнетине црне уцрњена.

Гледам боје, вуну и свилицу

како се на сл`нце пресјајују

а мољци изели основицу,

по ћилими бубе измиљују.

Пројели ми моје девовање

сање моје никад досањане,

овој више неје за чување

а греота дел живот врљање.

Простирам ји по труле тарабе,

помеђу диреци на конопци

и мислим се: сневала сам џабе

које мож да значе који конци.

Нема конац који мож зашије

закрпу на моју душу празну.

Живот како згужвене артије

да потпалим да ћилими плану.

На гамилу доле прикај реку,

куде сам детињство иживела

запали ји на летњу припеку,

измољена судба изгорела.

Саг ћу да се у небо огледам,

сас звездану доламу покријем

пусти снови нема да распредам.

ионакој више и не спијем.

Девојачки ћилим, Виолета Јовић

Ткајем ћилим за мојег човека

кој` ће у њег уме да познаје

боје које ће трају довека,

докле потка и основа траје.

Алев конац – моја крвца врела,

што ми срце на работу гони.

Думала сам, докле сам га прела

од кров, огањ и наши синови…

Зелен конац – равно поље, родно

и у њега миришљаве траве…

Где легнемо, да ни буде згодно,

да су ни на исти јаст`к главе.

Жути конац – како јасно Сл`нце,

да ни греје докле век ни траје,

како једно да ни куца срце,

док гледамо, да ни очи сјаје.

Модар конац како модро небо,

бистро како поток у планина`,

чисто како кладенче студено –

помеђу нас да живи истина.

А црн конац – како земља родна

која ће ни рани лебом белим,

да ни увек буде благородна,

да се множи, а да се не дели…

Ткајем ћилим и мисал уткавам:

с кога ли ћу на њега да спијем?

Дал ћу певам кад се заодавам,

ел ћу сама жив живот да снијем?

Неје тек покривка овај ћилим,

ни простирка да се на њу лега!

Ја га ткајем како оћу живим.

Думам кога ћу дарујем с њега.

Ткајем ћилим за мојег човека

кој ће у њег уме да познаје

боје које вежу ни довека,

докле потка и основа траје…

Ћеле кула, Бошко Ломовић

Чему мрамор, слова снена

Пуна жâла и вапаја,

Када је за сва времена,

Кула пјесма нараштаја.

Чему очи, чему зјене,

Чему поглед црвоточни,

Кад нас глéде живе сјене

Јунака из дупљâ очних.

Попадаше, за шта – знаше;

Саградише, из незнања,

Неимари Хуршид-паше.

Нашу кућу од лобања,

А да нису могли знати,

Када мине вакат сјечи,

Вијековима да ће сјати

Нур* са неба која лијечи.

Обелиск на челу свијета,

Свратиште за крила лепет,

Кућиште за лати цвијета –

Силницима страх и трепет.

Још ће дуго кућа дремна,

Изванумље ума царског,

Бити луча изванземна

Поред Друма цариградског.

________

*Небеска свјетлост која пада на гроб свеца (турц.)

Боби Прековачки

Познајем девојчицу која не воли да чита, али кад је приморана, тражи своју омиљену књигу, ону Бобијеву.

Драгиша С. Поповић (Боби Прековачки) рођен је 8. августа 1933. у Гњилану, недалеко од Новог Брда, познатог средњевековног града, и Прилепца, родног места кнеза Лазара Хребељановића. Као учитељ у селу Прековцу, Боби почиње да пише песме за децу и та љубав опстаје целог живота. Осим тога, писао је историјске драме и романе у којима долази до изражаја изузетно познавање историје, турског и албанског језика и локалних предања. Писао је и комичне сцене и игроказе.

Већи део живота провео је у Алексинцу где је дао допринос позоришном аматеризму и књижевном животу. Иницијатор многих културних догађаја, а међу последњим уписан је његов рад на оснивању Књижевног клуба,,Велимир Рајић“ чији је први председник био.

Данас Клуб додељује признање Деда Бобијев штап најактивнијем учитељу у оквиру Пролећног конкурса.

За многе песник Биначке Мораве и Алексинца, глумац и редитељ аматер, дугогодишњи секретар алексиначког Црвеног крста, један од првих библиотекара Библиобуса… За мене, један од највећих подржавалаца и пријатеља мог детињства и младости. Диплому професора српског донела сам прво својим родитељима, па њему. Но, лепе успомене не замагљују непристрасан поглед на његово стваралаштво, посебно оно за децу.

У временима пољуљаних мерила и сталних промена зарад бољег, лепшег и савременијег, много тога се одбацује или доживљава незаслужену скрајнутост. Традиционално постаје заостало, поучно превазиђено, једноставно просто, а враголасто друштвено неприхватљиво. Но, деца увек и о свему дају искрен и прави суд. Тако је мишљење једне девојчице која упркос мрзовољи према читању, бира збирку кратких, једноставних али поучних и ведрих песама о познатим појавама биљног и животињског света – прави суд и доказ књижевне вредности.

И када је писао, Боби је говорио да су његове песме намењене деци узраста до 4.разреда (,, док не почну да лажу“:)). И заиста, ово су песме за прваке и другаке, топле, једноставне, пуне препознатљиве стварности. Деца их радо читају, јер почетно читање тражи кратке речи и брзу поенту. Препознају враголастост и поучност, а рима и стил увлаче их у свет књиге и читања што и јесте циљ.

Дворац од ружа Љиљане Крстић – приказ

Дворац од ружа, Љиљана Крстић

 

Прегледи књижевног стваралаштва, историје, осврти… углавном памте имена стваралаца који су видно утицали на велике временске периоде и ствараоце. То су чувари културне вертикале једног народа. Чувари завичајног стваралаштва, уливају се у тај исти ток, али њихово је дело у великим временским освртањима често скрајнуто и каснијим генерацијама недовољно видљиво. Кад нам историчари књижевности поставе оквир, често пак недостаје материјал за слику – слику једног времена, културе, свести, залагања, васпитања…

Љиљана Крстић несумњиво је темама, начином обраде, лепотом стила, препознатљивим изразом – значајан писац с правом заступљен у српским и међунарондим антологијама, зборницима, прегледима, освртима. Но, тај оквир упркос изузетним бојама њеног стваралштва, често остаје ускраћен за улогу коју она има у својој средини, у средини из које је потекла, у којој ствара, израста и битише. Тиха, ненаметљива и скромна, увек спремна да подржи манифестације за децу, децу ствараоце, школарце, изванредни сарадник просветних и културних посленика, својом најновијом књигом потврђује трајност, аутентичност и мисију књижевног ствараоца.

Дворац од ружа, збирка прича, само именом и досадашњим стваралаштвом аутора, упућује на децу. По свему осталом – насловом, изгледом, мисијом, порукама… ово је књига о универзалним белезима људског постојања, бар у српској култури. Појединац не постоји ако није срећан, а унутрашње задовољство почива на слози, љубави, раду, другарству, пријатељству, очувању природе и јединству с њом, машти… А где је машта, ту је школа, ту су књиге и читање. Овим белезима Љиљана Крстић омеђава свет који нам дарује, простор дворца од ружа, грађевине коју треба да гради у себи свако од нас.

Збирка има три целине – На корак до песме, Кључарев кључар и Гласам за птице.

Први део збирке чини неколико песама у прози, које ће већ насловима заголицати дечју пажњу, као нпр. Крилати слон. Домишљатост, фразе које ће дете препознати или се над њима запитати, жеља да се читалачки капацитет младог читаоца изграђује, доминирају овим минијатурама које дају камене темељце Љиљине поетике – живот без свађе, уз помирење, слогу и разумевање, живот ојачан маштом која је свемогућа, породица чија је љубав једина амајлија, осуда технолошких одвлачивача пажње и борба за живот у природи и са природом. А на крају, ту је и оно што само песник види – после краја није почетак,  већ се почетак иза књиге крије!

У другом делу збирке насликан је чудесни свет природе. Са ових страница поздравиће нас кључареви кључари – задихани зечићи, одлучне лисице, добродушни медведи, јежићи, сложни мрави, нежни лептирићи, вредне пчелице, тврдоглаве осице, услужне бубамарице, уздрхтали свици, вилини коњици, јеленак, мува… Обрадоваће нас лагани ветрић, шумски поточић, свежа јутра, обасјана поднева, латице булки, затрептала крила, таласасте боје росе… Ненаметљиво, али сасвим јасно запитаће нас писац сликом сивог суморног града има ли краја људском себичлуку, докле ће дрвеће бити без грана и хоћемо ли препознати пријатеља у сваком дрвету, сваком славују, свакој капи кише и насмејаном облаку.

И кад помислимо да је пред нама идилични свет природе у коме владају другарство и слога, свет у коме свако мора свима бити на услузи, свет изграђен радом, залагањем, посвећеношћу, свет љубави и лепоте, пријатеља добре воље… супротставиће нам слику летећег смећа, немара савременог детета, његове усамљености, породичне отуђености и дечје упућености на телефоне, игрице и друге технолошке занимације. На све оно што савремено дете чини усамљеним, окренутим неком имагинарном свету туђих вредности. Но, нада постоји.

Дарује нам је писац у трећем тематском делу, оном у коме се гласа за птице, за породицу, игру, школу, дружење – за белеге одрастања у српској култури. Подсетићемо се да љубав испуњава све празнине, а породица је љубав; да су човекове потребе ведре мисли, радост и осмеси толико значајни да их треба пресовати као биљке у хербаријуму; да је природа лек свих проблема савременог одрастања, а заљубљеност зачин сваког одрастања; да је природа савршенство из кога настаје поезија, а игра спас од усамљености. И на крају, а можда сасвим на почетку – само ће породица учинити свет подношљивим местом, јер једино она дарује детету сунце у остави.

 

У Алексинцу,

јул, 2020.

 

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

 

„Bivalvia”, Виолетa Јовић

„Bivalvia” Виолете Јовић

 

Виолета Јовић пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже „скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта”. И заиста, са страница њених књига светле обични људи, јунаци нашег доба, они које оговарамо, уздижемо, осуђујемо, унижавамо; они који никада неће ући у историју изузетним подвизима, али хоће у душу читалаца што својим врлинама, што манама.

Нова књига Виолете Јовић, као и обично није само каталог мана и врлина, већ представа вредности које су нам постале важне. Васпитањем и сопствoм наслоњена на породицу, Виолета Јовић дивним избрушеним приповедањем изазива читаоца – амбиција или породица, љубав или заслепљеност, увереност или обмана, угађање себи или другима, част или материнство, породица или залуђеност…

Кроз свет Виолетиних јунака, наших савременика, повешће нас др Радовић, својеврсни контејнер људских исповести, но сабиралиште свих мисли, стања, одлука бићемо заправо ми. Свако од јунака говориће и мислиће своју судбину, а ми, обични мали људи с ове стране папира, постаћемо зборник свих њихових, али и сопствених запитаности.

Три жене, све три мајке и све три повезане причом једног мушкарца увући ће нас у причу о жртви и жртвовању, љубави, заслепљености и обмани, амбицији, сујети и посвећености, материнству, слободи и изборима. Срешћемо мајку неутешну у свом губитку младе кћери, а ипак довољно свесне да каменоресцу да упутство да на кћеркин споменик уместо тако узвишене речи мама, уклеше њене титуле. Срешћемо младу жену која је предрасудама и васпитању претпоставила материнство да би оно постало изговор за животарење уз мушкарца заслепљенпог обманом. Срешћемо мајку која ће амбицију претпоставити материнству, љубави, породици. Срешћемо мушкарца залеђеног у времену умишљене љубави, док му је садашњост производ обмане прошлости. Сви усамљени, а нико сам. Увек затворени унутар троугла који су сами изабрали, јунаци Бивалвије нас изазивају да осуђујемо, пресуђујемо, псујемо и навијамо. А кад освешћење дође, за неке је већ касно. Можда.

Са страница Бивалвије светле наши савременици показујући нам за које смо се вредности определили, или бар које вредности не осуђујемо. Писац нам свакако неће дати одговор. Као никада раније, Виолета ни овде не осуђује. Она само слика време, људе и њихове изборе, дајући нам потпуну слободу и привилегију да спознамо себе и унутрашњост сопствене шкољке.

Маја Радоман Цветићанин, читалац

Ој, дјевојко, селен велен

Ој Девојко, селен велен (нар. песма)

Ој Девојко, селен велен —
Не узвијај обрвама,
Не задаји јад момцима;
И мени си јад задала:
Коња водим, пешке одим;
Чизме носим, а бос одим;
Леба носим, а гладан сам;
Воду газим, а жедан сам.

Ао, ноно бјела

Клетва

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао ноно бела,
Вода те однела
Па — мени донела!

(1845, март)

  • Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.

Риба и девојка, нар. песма

Дјевојка сједи крај мора,
Пак сама себи говори:
„Ах мили Боже и драги!
Има л` шта шире од мора?
Има л` што дуже од поља?
Има л` што брже од коња?
Има л` што слађе од меда?
Има л` што драже од брата?“
Говори риба из воде:
„Дјевојко, луда будало!
Шире је небо од мора,
Дуже је море од поља,
Брже су очи од коња,
Слађи је шећер од меда,
Дражи је драги од брата.“

Власта Ценић

Не могу да верујем!

Листам странице овог блога и просто не верујем да нисам писала о Власти, најсарадљивијем колеги кога познајем на овим просторима, несебичном човеку, великом песнику, чувару завичајног говора. Делила сам његове песме, чак и збирку песама ,,Бате ће се жени“(наравно као Властин дар свима који воле поезију народног говора), али без приче о Власти, овај блог остао би умногоме сиромашнији – ускраћен за сазнање да постоји наставник српског који пише драмске текстове не само за своје ђаке, већ и за колеге, а онда осим што представу режира, у њој и глуми, као што рекох, заједно са својим ђацима и колегама; ускраћен за спознају да постоји наставник српског језика који безрезервно и несујетно дели са колегама своје наставне материјале, али и материјале колега који га посебно одушеве; сиромашнији за причу о човеку који је успео да уједини просветне раднике – ствароце за децу не само дружењем у свом родном Кочану, већ и зборником њихових песама ,,Цветник“ који је у букет спојио песнике просветаре раздвојених простора Балкана; много, много сиромашнији без сазнања да постоји песник – просветитељ који позове своје пријатеље да дарују књигама школске библиотеке, а онда пошта у Дољевцу ради у три смене како би испоручила пакете који Власти стижу из целе Србије и окружења. 🙂

Поштујући још једно правило овог блога – оригиналност, упутићу вас на Властину биографију и библиографију,  а пре тога поделити неколико својих сећања на Власту. Упознали смо се 2013. када су Власта и Виолета Јовић били песници домаћини прве Смотре читалаштва ,,Читалићи“ у Алексинцу. сарадњу смо наставили на дечјој песничкој колонији у Дољевцу, а онда је све постало нормално, јер се слични сличнима радују или како Власта често шали кад сретне енергију сличну нашој – ,,луд као ми“ :). Сарађивати са човеком од кога увек можете да учите није задовољство, већ привилегија!

Власта Ценић и Виолета Јовић нераздвојиви су песнички тандем југа Србије, али и најпознатији Читалићи, амбасадори манифестације која различитим програмима промовише читалаштво. И као што међу Виолетиним познаницима нема оних који нису чули за Читалиће, тако међу Властиним пријатељима песницима нема оних који нису даривали неколико својих књига школским библиотекама Читалића. И нема Читалића који се не поноси својим ,,амбасадорима“.

власта

На крају ове приче почиње прича која се никад неће и не сме завршити – брига о матерњем језику и његовом очувању, а како су дијалекти лична карта књижевног језика, значај Властиног рада у овој области немерљив је. Многоликост делања Властиног не допушта да се вагају делови његовог рада, али ако би се нечим и мерила свестраност његовог рада, песништво на завичајном говору, које представља један од најсветлијих бисера српске дијалекатске књижевности, свакако је дело које остаје у аманет.

И још завирите овде Цветник ,,Заувек ђаци“, приређивач Власта Ценић, а можете и овде. 🙂