Архиве

Власта Ценић

Не могу да верујем!

Листам странице овог блога и просто не верујем да нисам писала о Власти, најсарадљивијем колеги кога познајем на овим просторима, несебичном човеку, великом песнику, чувару завичајног говора. Делила сам његове песме, чак и збирку песама ,,Бате ће се жени“(наравно као Властин дар свима који воле поезију народног говора), али без приче о Власти, овај блог остао би умногоме сиромашнији – ускраћен за сазнање да постоји наставник српског који пише драмске текстове не само за своје ђаке, већ и за колеге, а онда осим што представу режира, у њој и глуми, као што рекох, заједно са својим ђацима и колегама; ускраћен за спознају да постоји наставник српског језика који безрезервно и несујетно дели са колегама своје наставне материјале, али и материјале колега који га посебно одушеве; сиромашнији за причу о човеку који је успео да уједини просветне раднике – ствароце за децу не само дружењем у свом родном Кочану, већ и зборником њихових песама ,,Цветник“ који је у букет спојио песнике просветаре раздвојених простора Балкана; много, много сиромашнији без сазнања да постоји песник – просветитељ који позове своје пријатеље да дарују књигама школске библиотеке, а онда пошта у Дољевцу ради у три смене како би испоручила пакете који Власти стижу из целе Србије и окружења. 🙂

Поштујући још једно правило овог блога – оригиналност, упутићу вас на Властину биографију и библиографију,  а пре тога поделити неколико својих сећања на Власту. Упознали смо се 2013. када су Власта и Виолета Јовић били песници домаћини прве Смотре читалаштва ,,Читалићи“ у Алексинцу. сарадњу смо наставили на дечјој песничкој колонији у Дољевцу, а онда је све постало нормално, јер се слични сличнима радују или како Власта често шали кад сретне енергију сличну нашој – ,,луд као ми“ :). Сарађивати са човеком од кога увек можете да учите није задовољство, већ привилегија!

Власта Ценић и Виолета Јовић нераздвојиви су песнички тандем југа Србије, али и најпознатији Читалићи, амбасадори манифестације која различитим програмима промовише читалаштво. И као што међу Виолетиним познаницима нема оних који нису чули за Читалиће, тако међу Властиним пријатељима песницима нема оних који нису даривали неколико својих књига школским библиотекама Читалића. И нема Читалића који се не поноси својим ,,амбасадорима“.

власта

На крају ове приче почиње прича која се никад неће и не сме завршити – брига о матерњем језику и његовом очувању, а како су дијалекти лична карта књижевног језика, значај Властиног рада у овој области немерљив је. Многоликост делања Властиног не допушта да се вагају делови његовог рада, али ако би се нечим и мерила свестраност његовог рада, песништво на завичајном говору, које представља један од најсветлијих бисера српске дијалекатске књижевности, свакако је дело које остаје у аманет.

И још завирите овде Цветник ,,Заувек ђаци“, приређивач Власта Ценић, а можете и овде. 🙂

Градимир Стојковић

Када сам спремала матурски рад о Његошу, обожаваном писцу због кога сам и изабрала студије књижевности, моја средошколска професорка рекла је да очекује да се појавим на одбрани у црногорској ношњи спремна да заиграм коло као насред цетињског гувна. А онда ми је рекла, после два месеца рада на теми – кад одеш кући, лепо се наједи и седни да пишеш рад испочетка! 🙂 А све због тога што кад сам одушевљена нечим, желим својим одушевљењем и друге да заразим, па моје усхићење постане разливено и неефикасно.

Онда сам научила да спутавам своје мисли и осећања и јасно кажем оно што желим. Писац кога сам насловом најавила неће замерити стилску разливеност, јер се о његовом делу не може говорити сведено и смирено с обзиром да се ради о писцу серијала о најчувенијем српском хајдуку после Малог Радојице, оном о чијим догодовштинама читају и лоши ђаци, о писцу кога представљају најчитанијим писцем за децу ових простора, а који за себе каже да је само обичан човек који воли да деца читају.

Љубав према романима Градимира Стојковића за мене била је љубав на први поглед, онда када смо као студенти добили на читање тетралогију о најчувенијем београдском хајдуку – Глигорију Пецикози. Док сам читала прву књигу, размишљала сам о свим оним девојчицама и дечацима који долазе у нову средину, а ни не помислимо колико је тешко привикавање на ново друштво, навике, обичаје и моду; код друге књиге била сам одушевљена могућношћу да све оне досадне старомодне школске лектире буду освежене једном савременом дечачком авантуром на Дунаву; трећа књига вратила ми је сећање на немир својих средњошколских дана, када сам и сама често желела да се послужим олуком а не степеницама, али нисам се усуђивала – ни тада, не бих ваљда ни сада – Хајдук је то урадио за мене :); четврта књига заузела је и заувек остала на посебном месту моје душе. Читајући је, тада сам замишљала себе с друге стране у својој бившој школи, касније сам почињала своју страницу летописа у неким другим школама драматизацијом Хајдука за школске свечаности, а сада сваке године нову генерацију упознајем са Хајдуком и уживам у њиховом неодбијању да прочитају! А то је сан и наставника, и писца. 🙂

Ове године, Ауторски тим ,,Читалића“, акције у неговању и развијању вештине читања и разумевања прочитаног, понудио је основцима широм Србије, Балкана и српске дијаспоре наслове неких Градимирових дела – Хајдук у Београду, Хајдук против ветрењача, Све моје глупости, са жељом да им понуди интересантно и поучно штиво, које ће усмеравати њихове читалачке навике. Уз то, Градимир је био песник домаћин ,,Читалића 2015.“ у Алексинцу маја 2015.

Својом приврженошћу промоцији читалаштва и подршком акцији ,,Читалића“ на радост Ауторског тима, Градимир је пристао да уз Виолету Јовић и Власту Ценића, понесе скромну, али свим Читалићима посебну титулу – ,,Амбасадора Читалића“ једне мале читалачке државе која се сваке године у мају расцвета жагором деце и наставника у некој другој школи Србије. 🙂

града

Интервјуом са Градимиром Стојковићем, који сам приредила за часопис Друштва школских библиотекара Србије, желим да завршим, надам се, на почетку првог или поновног читања Градимирових дела. 🙂

Интервју са Градимиром Стојковићем

Тешко је говорити о писцима омиљених књига, јер од велике жеље да се представе на најбољи начин својим саговорницима, покуља бујица мисли, идеја, одломака, па на крају заглуши и говорника, и слушаоца. Можда је најбоље о Градимиру Стојковићу говорио Драгомир Ћулафић давне 1997. године:

Времеплов капетана Градимира Стојковића

Градимира Стојковића већ дуже од једне деценије бије глас да је „најпопуларнији писац”, уз то још и „најподеранији хајдук”. И, збиља, његове књиге у библиотекама су лако препознатљиве, као да никада нису биле нове, увек исто искрзане, савијене, изломљене, а кад отворите књигу, испадне по који лист, као да сте затресли јесење стабло. Његове књиге не пате од усамљености, једни их враћају, други их одмах односе, оне, у ствари, не станују у библиотеци. А онај који их врати, обично пита, као дете коме су се усладили колачи, има ли још. А Градимир Стојковић је благодарна душа, зна он добро шта деца и млади воле, па седне и напише нову књигу. Свеједно да ли је то роман, збирка песама или прича. Свуда је он један Градимир Стојковић, јасан, читак и питак, занимљив, узбудљив, писац који зна да нема приче без приче, који уме као нико да вас заголица, помази, засмеје, али и уозбиљи, зачуди, да вас натера и да поцрвените, он, једноставно, не воли оне што даве, досађују и гњаве, на страни је дечјих слобода и увек „гласа за љубав”.

 

Школски библиотекар: Ви сте последњих двадесет година најчитанији прозни писац за децу. Многи кажу да деца не воле да читају; ми, школски библиотекари, сведоци смо дечје наклоности према књигама, али одређеним. Наравно, Ваше су у самом врху по броју корисника. Шта ви кажете – да ли деца воле да читају или је то давно заборављена дисциплина?

Градимир Стојковић: Нисам сигуран да сам још увек најчитанији прозни писац за децу. Дошло је време, свакако, да неко млађи, другачији и свежији, преузме ту улогу. Само, и проза намењена деци мења облик.

Нема више правог i grada1999романа, чак ни правих прича. А ако и постоји оно што наликује романескном облику, то више није писано тако да буде занимљиво обичном, школском читаоцу. И проза „намењена деци“, као и она „намењена одраслима“ постају све неразумљивија, дакле постају намењена елитизованом читаоцу. Али то је мало сложенија тема, и мислим да јој овде није овде место. Напокон, чини ми се да читање још увек није „заборављена дисциплина“, бар не док су нам деца у основној школи.

Школски библиотекар: Можете ли описати Ваш најдражи сусрет са читаоцима?

Градимир Стојковић: На жалост, не могу! У мом тзв. књижевном животу било је на хиљаде сусрета, а мислим да је готово сваки од њих био посебан на свој начин. Не памтим их, бар не толико. Могу да издвојим понеки сусрет са необичним догодовштинама, а то се, ипак, не може назвати најдражим, зар не?

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку младим читаоцима?

Градимир Стојковић: Имам – читајте књиге!

Школски библиотекар: Можете ли навести, за будуће читаоце и писце, неке од својих омиљених књига?

Градимир Стојковић: За млађе: А. А. Милн: Вини Пу; Јан Лари: Карик и Ваља; В. Осејева: Васек Трубачов; Кенет Грејем: Ветар у врбаку; Димитар Инкиов: Ја и моја сестра Клара; Весна Видојевић Гајовић: Пуженко и његова кућица; Милоје Радовић: Продавци смеха; Гордана Тимотијевић: Кутија за звезде

За мало старије: Гроздана Олујић: Гласам за љубав; Миленко Матицки: Журка; Славка Петковић Грујучић: Љубав на први корак; Весна Алексић: Карта за летење; Драган Лукић: Појављивање великих девојчица

Видите, нема оних, свима познатих писаца, која деца и овако и онако читају или морају да читају. Њих сам намерно прескочио, што не значи да их не препоручујем, напротив!

Школски библиотекар: Велики део свог радног века провели сте као школски медијатекар. Неки кажу да је ова професија код нас тек у заметку, други и то оспоравају, трећи проблем технолошких вишкова решавају овим радним местом – шта Ви мислите о свему?

Градимир Стојковић: О свему томе не мислим ништа посебно. Већ сам дуго ван тих токова, али школска библиотека/медијатека мора да постоји. И у њој морају да раде врло, врло стручни људи, не технолошки вишкови. С таквим стварима није се играти. Да ли ововремски министри, поред својих министарских звања, имају и образовања нешто више од основне школе? Јер ако су послењи пут одлазили у библиотеку док су били основци, не вреди им ништа објашњавати. А понашају се управо тако, на жалост.

Школски библиотекар: Очигледно је да библиотекарство све више наликује медијатекарству и да ће будућност библиотекарства бити пружање информација у сваком облику – електронском највише. Да ли смо на путу да таблети замене књиге?

Градимир Стојковић: Неће таблети заменити књиге, то је извесно. Није фотографија заменила сликарство, није филм заменио позориште, мада је код књиге будућност специфичија: чини се да ће књига постати екслузива доступна само онима чија је истинска култура далеко изнад ове коју стварамо народу по узору на евроамерички модел. Дакле, књигу ће читати пробрани и изабрани, остали ће се занимати таблетима и сличним будућим изумима за безнапорно битисање онога што данас називамо човечијим умом.

Школски библиотекар: Знамо да нам деца више времена проводе на Фејсбуку него у учионицама, а и кад су у учионици, често су на Фејсбуку. Шта мислите о друштвеним мрежама и њиховој примени у настави? Да ли је Фејсбук благослов или пошаст 21. века?

Градимир Стојковић: Ни једно, нити друго. Фејсбук је управо оно о чему сам малочас писао: ствар народне (не)културе по узору на евроамерички модел. Само смо криви за то. Кукамо да нам деца проводе време за рачунаром, да не излазе из соба, да се не играју, да су отуђена од света и једно од другога. A ко их томе учи? Нађите бар један (за савремену децу) довољан разлог да се играју нпр школице, или кликера, а да не спомињем жмурке, нека бије, што, претпостављам, не знају чак ни њихови родитељи! Спорт? Тренирају клинци од пет-шест година да би постали једнога дана професионалци, па зарађивали голиму лове, наравно. Фејсбук је, дакле, последица и нема говора о некаквој примени у настави. Једино да би се мувало, можда.

i hajduk2Школски библиотекар: Ваш Хајдук је књига коју читају и лоши ђаци. Многи писци се упињу да „уђу“ у школску лектиру, Ви сте већ тамо, али не тако срећни тим статусом, јер не можете да контролишете дистрибуцију, па самим тим ни ауторска права. Да ли се у Србији може живети од писања?

Градимир Стојковић: Грешка! Ниједна књига о Хајдуку није у школској лектири! Можда само онако: по слободном избору. Никада не бих дозволио да било која моја књига буде у лектири. Лектира је морање. Не бих да ми деца замрзе књигу, јер морају да је читају! Уосталом, ко мене, аутора, пита!? А што се тиче ауторских права, хајде да о томе не причамо! У Србији то не постоји. Бољерећи зависи од односа издавача према аутору. Ту тренутно имам среће, јер је мој данас примарни издавач Пчелица из Чачка, поштен и одговоран. До пре пет-шест година живео сам од писања. Данас не. Данас буквално од писања не живи нико, а од умешности у пласирању себе и својих дела живи једва десетак људи у овој области званој „књижевност намењена деци и младима“.

Школски библиотекар: Увек ме је интересовало да ли постоји неки прототип за лик Глигорија Пецикозе. Можете ли рећи нешто о томе?

Градимир Стојковић: Не постоји прототип. Хајдук је скуп неколицине ликова клинаца из мог просветарског живота, оних који су долазили у Београд отуда, „Богу иза кичме“, па урањали у београдски живот. А Београд је био као из оног вица: „пливај сине или се удави“. Хајдук је рађен по судбинама клинаца који су испливали и постали часни и вредни људи. Има и нешто мојега, наравно: мисли као ја, као онај који га је осмислио и написао.

Школски библиотекар: У тешким временима, а чини ми се да су у Србији увек таква, каже велики писац да се Библија отвара на својим најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне речи као једини израз. Кад ћутање говори више од речи?

Градимир Стојковић: Аух! Озбиљно питање за неозбиљног „дечјег писца“. Dавно, давно у доба када сам мислио да сам „озбиљан“ песник, тј. у доба моје младости, написао сам и објавио у другој својој књизи „Туђа врата“ један стих. Нека он буде одговор (јер паметније ништа не могу да смислим): ЋУТАЊЕ ЧЕСТО НА ГОВОР ЛИЧИ.

Школски библиотекар: Да ли је битније оно што је у нама од оног што је око нас?

Градимир Стојковић: Ето, опет! Не волим да будем толико озбиљан, а терате ме на то! Када сам био мали учили су ме, углавном, да је јако важно оно што је око мене и да треба да се „понашам“ тако да будем као то око мене. Када сам се први пут побунио, јер ми је било битније оно што је у мени од онога што ме окружује, а то је било кад сам са први пут истински, до ушију заљубио у, по ономе што ми је околина моја говорила, „погрешну девојку“, урадио сам (по свом обичају) околини за инат – оженио сам се.

Школски библиотекар: Вреди ли борити се? Наведите неки пример.

Градимир Стојковић: Вреди, па иако знаш да је узалуд. Пример? У раном детињству перфорирало ми је слепо црево, довезен сам сеоским колима из Мраморка у Панчево и стављен на операциони сто клинички мртав. Преживео сам. Као маторог погодио ме је мождани удар – нисам могао да говорим. За писца – језиво! Преживео сам. За непуна два месеца сам се вратио у нормалу: и говорио, и писао. Изборио сам се. Оперисали су ме потом. Рекоше ми да 25% преживи такву операцију. Преживео сам. И, шта велите, вредили се борити?

Школски библиотекар: Препреке на путу до циља нас јачају или слабе?

Градимир Стојковић: А има ли пута без препрека?

Школски библиотекар: Тешкоће су лакше уз…

Градимир Стојковић: …неког ко је на твојој страни: мајка, пријатељ, девојка, жена, а на крају, кад останеш сам, лакше су уз могућност да се склониш у сан.

Школски библиотекар: Да ли је тачно да је победа могућа све док постоји нада?

Градимир Стојковић: Питајте Наду.

Школски библиотекар: Да ли су различитости дар или проклетство људи?

Градимир Стојковић: Ма, откуда!? Ни дар нити проклетство – различитости су нормалне.

Школски библиотекар: Вреди ли данас пословица „Чини добро – не кај се, чини зло – надај се?“

Градимир Стојковић: Не знам. Чинио сам и добро и зло. Кајао сам се и покајао безброј пута и због зла и због добра. А мало, тако мало сам се надао – увек безуспешно.

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку за колеге школске библиотекаре и медијатекаре?

Градимир Стојковић: Будите истрајни у свом светом послу, јер сте углавном ви последња острва културе у дечјим животима.

Разговорала са Градимиром Стојковићем
Маја Радоман Цветићанин

преузето са
 http://www.skolskibibliotekari.edu.rs/glavni/aktivnosti/publikacije/casopis/55-izdavacka_delatnost/casopis/123-gradimir_stojkovic,
19.02.2016.

Још о Градимиру Стојковићу овде, а после правац библиотека или књижара! 🙂

Романтизам за основце

Уметност је емоција њених твораца изражена покретом, бојом, звуком, речју… Емоције појединаца носе у себи и дашак окружења, животних околности, дешавања, искуства. Зато се уметност не може одвојити од друштвених дешавања. Књижевност прати друштво можда више од осталих уметности, јер вековима покушава да га поправи, или да у љутњи негира стварност посвећујући се себи. Један књижевни правац смењује други, па имитирајући живот обично негира претходника у жељи да покаже сопствени квалитет и важност. Тако се ренесанса супротставља средњем веку, барок ренесанси и хуманизму, просвећеност бароку, а романтизам класицизму и просветитељству …

Романтизам се јавља после Буржоаске револуције (1789), крајем 18. и почетком 19. века, а траје до средине 19. века (револуција 1848. године у већини европских земаља). Није се јавио у свим земљама у исто време и као јединствени програм.

Песници романтизма наследници су идеја француске буржоаске револуције. Они бране слободу, једнакост, братство (3 идеала ове револуције). Међутим, сва три идеала су им оспоравана, тако да се разочаравају и затварају у свет својих осећања тугујући ,,светски бол“, јер они сматрају себе осећајнијим од других људи, па тиме и позванијима да болују патње својих сународника.

Романтичари се отимају  разуму, који доминира претходном епохом (просветитељство и рационализам) и желе да прикажу живот, осећања,  стварност. Инспирацију налазе у природи и народном стваралаштву, које сматрају самом суштином једног народа. Отуда велика заинтересованост европских романтичара (Гетеа, Хердера, Шилера, Копитара) за народну књижевност српског народа коју упознају први пут у сусрету с Вуком.

И све ово што сам вам досада написала личи на све оно што можете прочитати свуда под одредницом романтизам. Али, ипак ништа вам није јасно. 🙂

Зато, идемо другим путем. Јесте заобилазан, али потребан.

Година је 1787. 

У Србији, поробљеној турској покрајини, где већ вековима влада туђин, поткупљивост, сујеверје, пркос и неписменост, родио се Вук Стефановић Караџић. Име му наденула сујеверна мајка како би спасила породицу од урокљивих очију и злих језика.

У Европи победоносно Наполеоно оружје кроји границе држава – Млетачка република биће укинута, а Илирске провинције основане. Маршал Мармон је на путу за Дубровник, турски султан троши и до 20.000 златника за издржавање големе послуге, харема, штала, Катарина Велика угњетава руске сељаке али напредује у освајању Отоманског царства, а Беч се диви генијалности Моцарта, Бетовена и Хајдна.

Једини познати Србин тог доба, Доситеј, бежи због руско-турског рата у Далмацију и тамо наставља да подучава. У Србији нема кога да подучава, јер неписменост влада, а ни не зна се којим би језиком писали. Народ говори једним језиком, црквени оци, носиоци културе и писмености, тај народни језик не познају, оно мало писмених људи пише мешавином црквенословенског и рускословенског…

Е, што је све ово битно за нашу лекцију о романтизму?

Зато што се у оваквој друштвеној стварности и културним условима развија романтизам у Европи, а са Вуком и у Србији. Европа има романтичаре који болују ,,светски бол“ и сањају о мистици далеких крајева, а Срби грцају у зулумима дахија, одметника од турске власти. Приридно је да онда ни теме нису исте – Гете пише Фауста, Пушкин Евегенија Оњегина, а Вук оставља запис о Хајдук-Вељку и тајне списе о књазу Милошу, Његош Горски вијенац, Ђура Јакшић Отаџбину. Док једни жуде за исконским духом народнаим, други се боре за слободу народну.

Дакле, није чудно што романтизам српских писаца одише борбом за национално ослобођење.

Истражи даље сам…

А најлепше реченице о животу, његовим успонима и падовима у једном устаничком времену забележио је прота Матија Ненадовић на почетку својих Мемоара:

,,Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.“

Дневник Ане Франк

Дневник Ане Франк

200px-Ana_Frank

За истраживање:

Крвава бајка, Десанка Максимовић

Колико год пута читала ову песму, и колико год пута говорила о догађају који својом монструозношћу надјачава свако зло, никад емоције не изостану. И никад довољно времена да понудимо деци све што могу сазнати о догађају који је песникињу инспирисао да напише бајку о догађају којем место није ни у бајци, а камоли у реалности. Ипак, није био бајка.

Живот се на овим просторима никад није много ценио, а ни у савремености стање није много другачије. Осуђујемо зло, насиље и фашизам, али никад се не запитамо заиста шта те речи значе, коју суштину крију. Знамо да се злочин десио, одведемо децу на екскурзију, стужимо лица десетак минута и наш живот иде даље, ни једног тренутка истинскине примивши у свест  ту информацију о страдању. Јесмо ли их научили да цене живот, да саосећају, прихватају различитост, из историје уче, а будућност креирају?

Зато, децо, упућујем вас да сами истражујете, и нека ово буде први корак ваше истраживачке шетње у историјске догађаје Другог светског рата на нашим просторима. Истовремено, то је лекција о животу, о насиљу и насилницима, о злу које никад не спава.

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

 

За истраживање:

Емина, Алекса Шантић

ЕМИНА
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…
Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…
1903.

Мирослављево јеванђеље

На интернет страници Мирослављево јеванђеље насталој у сарадњи са Задужбином Светог манастира Хиландара  може се погледати дигитални приказ Мирослављевог јеванђеља, најзначајнијег споменика српскословенског језика. Настао у 12. веку, овај средњевековни српски рукопис спаја векове делећи судбину народа у ком је настао – селили су га, спашавали пред ратовима, бомбардовањима, крађама, својатањима… да би се данас чувало у посебној комори, у Народном музеју у Београду.

Мирослављево јеванђеље УНЕСКО је ставио на листу Памћење света (Memory of the World) што је још једна потврда изузетног значаја и вредности, а уједно и обавеза његовог очувања за добробит човечанства.

Дигитални приказ и још понешто → Мирослављево јеванђеље