Архиве

Сокобањац или Сокобањчанин

Ових дана повела се расправа о исправном називу становника Сокобање. Трагајући за одговором, прелистах Правопис МС из 2010, неколике речнике, да бих се ,,вратила“ Стевановићевој граматици, а потврдила свој језички осећај консултацијом са професорима на Филозофском факултету.

Један од најпродуктивнијих творбених наставака за означавање имена становника места јесте суфикс – ац (Сoкобањ-ац), мада је једнако присутан и наставак -анин или – јанин (као у пр. Београдјанин-Београђанин). Није сасвим дефинисано у којим се случајевима употребљава један а кад други. Језик није математика, и упркос граматичким правилима или захваљујући њима, много је језичких недоумица решено, али понегде се сам језички осећај постарао за решење.

Никакво ме упознато правило не води до појма Бањчанин, сви које знам целог мог живота становнике суседне Сокобање (чак мислим да и писање назива места није добро прописао Правопис МС из 2010) називају Сокобањци. Чини се да је Сокобањчани постало присутно последњих година, чини се због тога што део становника ове познате бање уобичајени назив Сокобањац осећа са примесом подсмешљивости. (Можда се желе саживети са својим најбројнијим гостима и по основу творбеног наставка за име становника места, мада би и тада било Сокобан-јанин – Сокобањанин).

Због свега себе поверих поново: Сокобања-Сокобањ-анин – опет ми не звучи логичније од Сокобањац, а до оног Сокобањчанин никаквим аналогијама не успех да дођем. Препитах се тражећи сродне примере и наиђох на Миру Бањац и Славка Бањца. Њима изгледа не смета овај облик презимена. Консултовах своје факултетске професоре и закључих да језик изгледа не решава ничије комплексе.

У Правопису МС из 2010, који је у наш свакодневни живот унео више пометње него добробити, јер све може и овкао, и онако, па више нико не зна шт аје исправно док не завири у тај попис правила писњња у савременом трнеутку српског језика, дакле, тамо пише продев сокобањски, а не сокобањачки, што ме опет уверава да је исправније СОКОБАЊАЦ.

Но, постоји и неписано правило лексикографа – ако не знате како се шта именује, акцентује или озвучава, питајте становнике. Становници Сокобање данас себе називају – Сокобањци, али и Сокобањчани.

После свега, ходајући компромисним путевима савремене српске лингвистике која све више личи на млађу сестру бабе Смиљане, закључујем да је у овом случају исправно и СОКОБАЊАЦ, и СОКОБАЊЧАНИН, па и Сокобањанин.

Дошколовање или дошколовавање?

Правопис Матице српске, 2010. године, стр. 305:

1

Има логике, јер се каже школовање, па и дошколовање, али се увукао и несвршени облик у употребу – дошколовавање, у смислу нечега што још траје. Имамо и сличних примера – натпевавање, у смислу да још траје, а натпевати је свршени вид…

Погледајте о овој теми и овде  → Језикофил

Камоли или камо ли?

Напишеш објашњење једне језичке недоумице и већ се створи нова. 🙂

Правопис Матице српске (2013. год) упућује да се КАМОЛИ пише спојено кад се ради о везнику, а одвојено КАМО ЛИ, ако има упитно значење:

Радујем се доласку, а камоли прослави! (спојено)

Камо ли се упутио? (одвојено)

 

Зашто мислимо да су туђе речи боље и звучније од наших?

СТВАРАЛАЧКИ ДИЗАЈН / CREATIVE DESIGN

У тексту Ивана Ружичића, професора филозофије, Убијање речи или нешто много горе од тога наћи ћемо одличне примере неоправдане употребе страних речи уместо домаћих…

пише: Иван Ружичић, професор филозофије

У последње време сведоци смо нагле, и без икакве мере, употребе страних речи и израза у нашем јавном животу. То је почело у просвети пре десетак година увођењем нове терминологије у виду курикулума, евалуације и сл., а у најновијем случају, од пре пар месеци, то се наставило и у политичком и јавном говору. Најпре су то учинили Председник Републике, Председник Владе, Први потпредседник и онда је то постало уобичајено у медијима, до нивоа неукуса. Посебно то постаје „гомилање речи без икаквог смисла и значења“ када се у једној реченици употребе по два или три таква термина. Да ли неко мисли да ће употребом тих термина бити паметнији и образованији, или је у питању нешто друго, не знам, али знам да је…

View original post 554 more words

Читалац, слушалац, мислилац, подносилац

Ако пажљиво слушамо често ћемо чути Добили смо позив од наших гледаоца или Чујемо од слушаоцамислиоц

Именице мушког рода које се завршавају на -лац у деклинацији (промени по падежима) имају две гласовне промене: непостојано А и прелаз Л у О.

1. То А које час видимо час не видимо постојано је, јавља се у номинативу једнине и генитиву множине

2. то је оно Л које је на крају речи или слога у прешло у о; то Л се чува у истим падежима као непостојано А – ном.јд. и ген. мн, а у осталима прелази у о

дакле:

ЈЕДНИНА

Н. ЧИ – ТА – ЛАЦ – л на почетку слога остаје

Г. ЧИ – ТАЛ – ЦА →л на крају речи прелази у О, а А се изгубило у задњем слогу

     ЧИ – ТАО – ЦА

___________________________

МНОЖИНА

Н. ЧИТАОЦИ ← ЧИ – ТАЛ – ЦИ ( прелазак Л у О, А изгубљено)

Г. ЧИ – ТА – ЛА – ЦА (Л се чува на почетку слога, А се чува)

___________________________

Н. јд. ЧИТАЛАЦ                                  Н. мн.      ЧИТАОЦИ

Г. јд. ЧИТАОЦА                                   Г. мн.      ЧИТАЛАЦА

___________________________

Шта то значи?

номинатив:        Наш (један) слушалац и

                     ваши  гледаоци  (више њих)

генитив:     Од нашег (једног) слушаоца и

ваших (више)  гледалаца добили смо…

Претисни или притисни?

Нисам ни обратила пажњу на ову језичку ситуацију, али кад промислимо, сви ћемо се наћи у ситуацији да користимо једнако и ПРЕТИСНИ и ПРИТИСНИ.

Исправно је ПРИТИСНИ од глагола ПРИТИСНУТИ. Уосталом, кажемо ПРИТИСАК; а не ПРЕТИСАК 🙂

С или с`?

Често примећујем писање предлога СА у овом облику С`. Апостроф је непотребан, јер предлог СА има равноправан облик С, па тако нема потребе писати апостроф.

НЕПРАВИЛНО: Волим питу с` јабукама.

ПРАВИЛНО: Више волим питу с вишњама. 

( И иначе ми деца кажу да сви моји примери имају везе с храном, па да останем доследна :))

Народни посланик или посланица?

У ове вреле летње дане додатну врелину шаљу посланици републичког парламента. Али, како ми, мали људи који живе свој мали живот и раде своје мале послове, не можемо ништа да променимо у парламентарној култури или… осим да укажемо на 🙂 … језичке грешке! 🙂 Није много, али добро је за почетак (или средину)! 🙂

Већ годинама слушамо да је народна посланица изјавила, а онда се ја обично запитам како писмо може нешто да изјави?! Да ли то значи да је женски тренер – тренерка, или жена дописник – дописница?

Е, сад долазимо до проблема, који се данас двојако тумачи. По једнима је друштвено неприхватљиво занимање особе женског рода означити именицом мушког рода, други, пак, кажу да не треба измишљати нове изразе и да се родна равноправност не остварује на тај начин.

Било како, проблем који се поставља у новије време је следећи: како именовати занимање жена које су стекле звање, нпр. биолога, филолога, психолога и сл. Да ли се само мени чини да психолошкиња, педагогица, судиница више личе на “насиље“ над језиком, него на језичко решење? А шта је са случајевима посланица, тренерка, дописница и сл, која имају сасвим другачије значење од оног какву им улогу намећемо у савременом контексту?!

“У већини случајева у српском језику постоје и “женски“ називи за занимања и звања – у паровима с “мушким“.

Према благајник имамо благајница, према наставник – наставница, управник – управница. Али, наставак -ица није тако чест у српском језику (као шти је у хрватком), тако да је у неким случајевима обичнији, а у некима и једнако прихватљив наставак -ка: докторица и докторка, професорица и професорка, директорица и директорка, али само је слушатељка и гледатељка (не “слушатељица“ и “гледатељица“!), спикерка (не “спикерица“), редитељка, сниматељка (не “редитељица“ и “сниматељица“).

Такође је у српском језику уместо наставка -ица прихватљив само наставак -киња у многим случајевима: кандидаткиња, пацијенткиња, лаборанткиња, асистеткиња, студенткиња, итд. “ ¹

Верујем да је све ово јасно, свима прихватљиво и да користимо одговарајући наставак, а да ни једне секунде не мислимо о томе који нам наставак треба: 🙂

Тако је извесно да ћемо рећи слушатељка, а не “слушалица“ (јер то има неко друго значење), вршитељка дужности, а не “вршилица дужности“и сл.

Међутим, проблем настаје када желимо да испоштујемо равноправност полова без обзира на језик и његове законе.

“Данас чести код Хрвата облици -логиња: социологиња, биологиња и сл. не постоје у српском језику, па се употребљавају “мушке“ именице и за женска лица. Према томе, професорица биологије је (као и њен колега) биолог, професорица социологије – социолог.“ ²

Постоји решење и за оне који желе да истакну род вршиоца неког занимања. Једноставно могу рећи: Психолог Јелена Илић је рекла… и онда се губи она бесмислена конструкција Психолог је рекла... а можемо се ослободити и психолошкиња, психологица и сл. што мени звучи сасвим неприродно или, што би се рекло, није у духу нашег језика. 🙂

Доласком модерног доба, жене су почеле да се баве и тзв. “мушким“ пословима, па данас има жена руководилаца, министара, полицајаца, посланика и сл. У већини случајева, језик је “преболео“ нове улоге жена, међутим, постоје за нова “женска“ занимања називи, који већ имају одређена значења. Тако не можемо за жену полицајку која патролира улицом рећи да је позорница угледајући се на “мушки“ облик позорник, јер позорница има друго значење. Тако предтавница у парламенту посланица, јер је посланица писмо, нити је жена дописник – дописница, јер је дописница врста писма, а свакако није жена тренер тренерка! 🙂

Као и у претходном случају када језик није успео да обезбеди адекватни назив и за “женско“ поред “мушког“ занимања, можда је једноставније, а свакако правилно рећи: Народни посланик Милица Пешић је изјавила…

Ако желите да избегнете да вам народни посланици посланицама уређују живот, а да вам дописнице доносе дописнице и да вам језичарке “лове“ језичке грешке, бавите се суштином, а не формом!

¹ Телебак Милорад: Како се каже, Прометеј, Нови Сад, 2011;

² исто.