Архиве

Међе

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити култuрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне праље говориле су деци својих газди да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио хроми безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки међу нама ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно нам разваљују цркве, гробља , школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

СВЕТОСАВЉЕ, А. Мацић

Српски роде, осетиш ли у себи исконску наду у зацељење давнашњих рана, окрени се и загледај у тунеле векова. У мноштву ликова угледаћеш великане прошлих времена, лучоноше. Не дозволи да сећање на њих и њихове заслуге мине. Они су нам оставили духовна и материјална добра, због чега им морамо бити захвални и увек их истицати као моралне водиље младима у данашњем, искривљеном времену и погледу на живот.

Почнимо од првог, најсветијег Србина, од Бога послатог – Светог Саве. Његов глас мудрости и молитве и данас одјекује из Хиландара, Студенице, Милешева… за Св.Саву нас на посебан начин веже танана нит. Не видимо га, али знамо да је с нама по светлости која нас обасјава, у љубави коју осећамо према ближњима, у томе што умемо да праштамо.

Чудотворче, небесниче, пошаљи благослов за будућа покољења! Растерај облаке, припреми ноћ за јутро, јутро за дан. У сну нашем заноћи и спаси уништиво од уништења.Помози да Срби у вечност путују. Донеси мир и утеху свом народу. Наша жеђ води нас твојим изворима. У теби препознајемо себе – ту нам је корење! Управо зато, душмани би да униште твој лик и дело, желећи да тако сасвим сатру наш род. Но, узалуд! Светосавље је пред нашим покољењима присутно као жива сила, плодна земља, у којој је посејано семе културног напретка и духовне узвишености; светосавље је синоним родољубља, љубави према свим људима, вера у живот; светосавље је наше друго име.

Свети Саво, ти си уистину јединствен, Свечовек: и учитељ, и ктитор, и писац, и државник… и визионар! И према непријатељу, чија се сенка не ретко надвијала над српски род, односио си се мудро, дипломатски, са стрпљењем монаха. Са тобом сагори свака нада туђина. Више од свих спознао си и пословичну српску неслогу, па си реч дубоку, гласну ко звоно међу нас бацио – да љубимо ближњега свога и боримо се за истинске, свеколике људске вредности. У аманет си нам оставио и да будемо своји и истрајемо; да се уздамо у доброту и мудрост; да помажемо невољнику и опростимо посрнулом; да љубављу оплеменимо живот.

Зато ми, ововремени Срби, знамо шта ти дугујемо. А твој дан вечно нек остане дан који ће нас подсетити да никад не изгубимо вољу за животом и да се трудимо да радимо и стварамо свет по твојој мери – свет без мржње и похлепе, свет наде, свет вере и доброчинства.

Вањке нашег доба

Ако сте помислили да ћете овде наћи анализу Чеховљеве драме или тему за писмени, морам вас разочарати, јер ћу поставити само линк ка страници на чијем ћете крају прочитати најаутентичнију интерпретацију овог дела, коју сам ја икада прочитала – Вањка, А. П. Чехов

vanjka

Како се дивим људским умовима

Мајка ме непрекидно замара читањем! Непрекидно говори како је било у њихово време! И онда почне паљба о књигама и читању, јер онај ко чита богати свој речник, па може да одговара уместо географије хемију и добиће бар двојку! Кад бих могао сада да заколутам очима, била би сасвим јасно какво ми је психичко стање том приликом. Овако, могу само да кажем: „Уууухххх!“ и седнем за рачунар. А онда, када ме затекне за рачунаром без књиге, почиње друга тура дреке!

Данас је изговорила нешто што ме је заинтересовало. Каже моја мајка да је Никола Тесла читао ноћу уз светлост свеће, а пошто му је отац бранио да чита, он би најпре затворио све отворе куда би светлост могла да провири из његове собе. Тада сам се запитао да можда нема истине у речима моје мајке о читању?!

Да није било Николе Тесле и његовог фантастичног ума, не бисмо данас могли да играмо игрице, нити да користимо интернет у рачунаре уопште, не би било мобилних и много тога што ради на струју. Сигурно би нам живот био сасвим другачији од овог.

Осим Николи Тесли, овакав живот дугујемо многим паметним људима као што су Александар Бел без кога не бисмо телефонирали, Томас Едисон, који је изумео сијалицу, Александар Флеминг без кога би обична упала плућа и данас била смртоносна, Исак Љутн и Алберт Ајнштајн без чијих теорема и закона би свет био другачији…

Сви ови људи били су посебни од рођења. Имали су осим велике интелигенције и жељу за откривањем, истраживачки дух. Истражујући сазнао сам колике жртве учинили да бисмо ми данас уживали у њиховим открићима. Иза великих достигнућа налазе се године покушавања, неуспеха, упорности, одсуствовања од породице…

До сада нисам размишљао о великим умовима на тај начин. Никад нисам имао на уму њихову посебност и другачији живот од живота обичних људи. Сада све више схватам да се ниједан таленат не добија без разлога. Схватам да таленат није довољан за успех. Уз њега мора да постоји велики рад и учење, улагање у себе сама, па тек после низа искушења, као у бајкама, долазе победе. Због тих победа, ове људе помињемо и данас. Ја са, пак, почео да размишљам о својим талентима.

Сви ми кажу да лепо пишем. Можда и ја имам неки задатак. Узимам у руке књигу једног нашег знаменитог писца. Можда ћу овако најбоље одати почаст свим великим умовима. Изграђивањем сопственог талента.

Дневник Ане Франк – мој утисак, Милена

Деца мог узраста имају потребу да  исказују своја осећања, али често, због природне   несигурности или  стидљивости, нису склони да о свом интимном преживљавању отворено говоре. Зато је дневник скоро идеална књижевна форма у оквиру које деца сликају свој унутрашњи свет.

Разлози за писање дневника су , углавном , усамљеност, неповерење у људе, несигурност, недостатак пријатеља, али и жеља за литерарним усавршавањем, опуштањем, или потреба да се неки   занимљиви моменти или догађаји запишу и одбране од заборава.

У традицији писања дневника посебно место заузима, данас већ класични ,,Дневник Ане Франк“, који је безазлена јеврејска девојчица водила усред ратних ужаса и прогона Јевреја у Холандији у Другом светском рату. У њеном дневнику изражена је хумана порука о људском праву на достојанствен и нормалан живот. Својим интимним записом, Ана Франк је надживела нацистичку окупацију, остављајући будућим поколењима у аманет да чувају право човека на слободан и безбрижан живот, без обзира на њихову националну припадност, боју коже и вероисповест. Због своје маштовитости, духовитости, непосредности, туге, страха, стрепње, али и вере у будућност, „Дневник Ане Франк је дело које и дан данас никог не оставља равнодушним. Спонтаност и искреност коју је Ана исказала утиче на многе да се поистовете са својом вршњакињом и, самим тим, схвате снагу њеног лика.

Тако је и са мном. Посебно ме погодила трагика, нада, хуманост осећања и мисли  ове дивне девојчице. Дело је у мени изазвало потресеност, мучно осећање туге, бола, огорчености, али и револт, бес, очај што је њена младост згажена и уништена. Кроз Анин лирски текст, идентификујући се са њеним емоционалним светом, такође осуђујем и презирем рат, дивећи се уједно Ани, која, иако одсечена од света, усамљена и несхваћена од своје околине, потискује осећања и покушава надом да се одбрани од депресије и злослутних мисли.

Још пре доласка у скровиште, Ана осећа да нема сродне душе којој би се могла поверити. У мислима ствара слику блиског бића, за којим чезне већ одавно – своју другарицу Кети. Једино је њој поверила своје мисли, недоумице, скривене тајне, наде, чежње, без бојазни да ће је та имагинарна другарица икада изневерити и повредити. У Аниној свести Кети израста у најоданију другарицу која верно слуша дрхтај Аниних мисли и немим разумевањем блажи њене страхове, уливајући јој толико потребну наду.

Морам признати да сам неретко замишљала да сам баш ја та Кети и да баш мени Ана поверава све оно што је мучи. Замишљала сам како заједно гајимо веру у лепоту живота и људски хуманизам и да зло које нас окружује  побеђујемо добротом душе и племенитошћу мисли и поступака.

Анин свесни отпор против депресије и тежња  за душевним миром одводи је у свет књига и маште. Књига постаје њен одани пријатељ, тачније, прозор у свет. У томе смо, такође, сличне. И ја, када сам тужна и сама, читајући књиге, као и Ана, повлачим се у свој интимни простор. Зато тако јако осећам Анину патњу, доживљавајући је као своју. Остајем нема пред њеном визионарском реченицом: ,,Понекад лутам путевима или наше ,,Тајно скровиште“ гори, или долазе и одводе нас ноћу“ , додајући, ,,видим све то као да се заиста дешава и зато ми се чини да се то уистину може десити врло брзо“ .

У мени, сведоком њеног дневника, посебну тугу и нелагодност изазива Анино предсказање дана у којем је 9 месеци касније породица Франк откривена и одведена у логор смрти. Визије о ,,животу после рата“ за Ану су нестварне куле у ваздуху. Свесна је да, ако и преживи, више никада неће бити иста безазлена Ана. Рат ју је променио. У њеној свести се мешају и укрштају страшне, апокалиптичне визије са претходним идиличним животом и она више не зна у шта да верује.

Доживљавам је као птицу у кавезу, која прижељкује слободу и мир, али јој они измичу. Њен очајнички вапај и молба да ужаси престану у мени прерастају у њену молитву слободи и нади у хуманост човечанства. Њена трагична судбина , као и патња 6 милиона Јевреје највећа осуда људског безумља, расизма и рата. Остаћу јој вечно захвална на томе што ми је несебично указала колика је вредност слободе, херојства, хуманости и борбе против црног круга који затвара плаветнило слободног неба! 

Радионица основа писања ,,Српски лако“

Књижевни клуб ,,Велимир Рајић“- Алексинац је широм отворио врата не само пројекту Српски лако, већ и младим нараштајима. У просторији клуба у Дому културе Алексинац почела је са радом Радионица основа писања ,,Српски лако“ за ученике основних школа од 1. до 8. разреда. Мали основци кренули су пуном паром, а мало старији другари се одлучују рађе за интернет варијанту. И за једне, и за друге највећи проблем је отварање налога на http://www.wikispaces.com/, па ево мале помоћи. 🙂

Wikispaces и шта са њим

Можете ми корисничко име послати и овде као коментар овог чланка 🙂

Видимо се на Вики радионици! 🙂

АСТРОВ И ЈА у кочијама (креативно писање)

Астров. Куда сте Ви пошли, госпођице?

Ја: Путујем рођацима  три села одавде. Могу ли са Вама?

Астров: Наравно. Таман би ми добро дошао саговорник.

Ја. Тужни сте?

Астров(уздише тужно): Како не бих био?! Отишла је она коју сам завоело свим срцем. (наставља као да сам себи прича) А тако је то дивно створење? Лепа, одмерена, сва нежна тако другачија од свих жена које сам у животу срео. И Соња је дивна, али она је тако стварна, попут свих оних сељанки које срећем. Не, ја нисам сноб. Напротив, разумем све те жене, које дане проводе у пољу радећи, па брину о деци, па храна, прање, црвене отекле руке…А она, моја драга, она је небеско биће, нестварна.

Ја: Па, шта Вас спречава да уживате у заједничком животу?

Астров: Та, она је удата. Али, и та њена удаја, одраз је ње саме. Она обожава успешне мушкарце. Заљубила се у представу о мушкарцу, а не у њега. Она је прави доказ тврдње да се жене заљубљују у памет. И она је дивна, јер пристаје да живи с човеком, који сада може отац да јој буде, који је болестан и стар. И још му је сасвим верна. Замислите, верна је!А, ипак није сасвим равнодушна. испитује ме о осећањима, тобож за своју пасторку, а сигуран сам да је то испитивање било лично њено.

Ја. па, зар није лакше волети ту другу, ако Вас она већ воли?

Астров: Лакше јесте, али онда би то значило да сам се сасвим предао. Довољно је што сам одустао од свих идеала, па зар да се предам и пред последњим изазовом? Зар да се одрекнем

последњег сна?

Ја: Које сте то идеале издали?

Астров: Највреднији – одрекао сам се себе! Пристао сам да потонем у просечност. Утопио сам се у мору бесциљности. И зато, овде не смем да се предам! Моја љубав биће једини идеал, којићу испунити макар последњим дахом!

МОЈЕ ПЛЕМЕ КРЕЋЕ У ЛОВ

Зоре се прикрадала шћућуреним земљаним кућицама на ободу густе храстове шуме, када и петлове изненадише ударци гвожђа. Ја уплашено скочих из сна. Мајка ме гурну назад на простирку умирујући ме да не пробудим браћу. Тек онда сам схватила о чему се ради.

То се сви мушкарци из нашег племена спремају за одлазак у лов. Већ данима се у селу чека сезона лова. Чула сам како моја мајка са осталим женама прича о залихама хране које су на измаку. Лето је било спарно и сушно и мало поврћа је могло да се сачува за предстојећу хладноћу. Осушено воће биће добро само да се засладимо, али прави спас од дуге зиме биће месо. Управо због тога ковачница и ради од ране зоре.

Само пар тренутака после раноранилачког чекићања чика Самуила, најстаријег ковача у нашем племену, мноштво других ковача започе свој рад, па је једнолично ударање почело да добија звук мелодије. Сви су били вредни. Једни кују врхове стрела, други оштре врхове копаља, а трећи припремају замке. Ни жене и деца нису  беспослени. Последње припреме на уређењу земуница у којима ће се чувати храна приводимо крају.

Свуда ври као у кошници. Сви с узбуђењем чекају ноћ, када ће се са првим сумраком кренути у ловачки логор горе на планини. Од наредних неколико недеље зависиће наш живот током зиме, која у овим крајевима може да буде врло дуга и хладна. Већ последњи дани јесени показују да ће зима бити дуга и хладна.

Дан испуњен радом брзо се прели у ноћ ишчекивања и неизвесности. Колона мушкараца и жена крену у лов. Била сам срећна што сам и ја међу одабраним девојкама и женама. Ми нећемо ловити, али ћемо се побринути да средимо улов. Јасно нам се под ногама чуло шуштање јесењег храстовог тепиха. Голе гране храстове шуме окићена ретким бакарним накитом пропуштале су беле месечеве зраке. Како смо се пели све више у шуму ваздух је био све хладнији, а магла нас је полако обавијала. Високи борови непомично су стајали као да ни својим покретом не желе да открију дивљач.

Одједном, вођина рука била је високо у ваздуху и ми схватисмода лов почиње. Окуписмо се на месту одређеном за логор, распремајући са леђа огромне ћупове за месо. Извиђачи су цело лето хранили дивље свиње на овом простору, па их зато овде и чекамо. Мушкарци се удаљише од нас, али не толико да их нисмо могле видети.

 Све се потпуно утиша. Замке су биле постављене, а стреле у приправности. Само још да наиђе крдо вепрова. И баш када ми се чинило да ће ми леђа пући од непомичног положаја, зачу се шуштање са врха планине. Ловци се само погледаше и још јаче затегоше лукове. Бука је била све јача, а онда десетак дивљих свиња излете из густиша на чистину пред нама. У истој секунди зафијукаше стреле и копља. За само пар секунди, све је било готово.

Радосни покличи ловаца и нас призваше чистини где су се ловци радовали свом богатом првом улову у овој сезони. За све је то био добар знак. Сву су били убеђени да ћемо се добро снабдети за зиму.

ПЕТИ ЕЛЕМЕНТ

 

Не, не, још није готово! Поезију не пишу сви! Пети елемент светли уз очију тек ретких албатроса. И даље опстају исконска питања: Где смо? Шта смо? Куда идемо?

Вековима се шаљу одговори на ова питања, али силе мрака неуморно мотре. Зато је овај зов давнине уткан у плетиво неуморне плетисанке, која га љубоморно чува и показује само одабранима. Они, који спознају одговоре на та питања, постају за хорде морнара ”сумњивалица”.

Изабрани поруке херметички затварају у себе. тек у понекој речи, покрету, потезу или тону, отму им се, и онима који жуде да окусе кап са извора бесмртности, отворе један нови, али недоречен свет. Савремени бесмртници дају нам тако прилику да га доградимо. Можемо да назремо њихову истину и загледамо се у своју. можда се подударе, можда и не, али у тренутку додира бљесне искра слободе. У њеном сјају изгори отуђеност човека од песника. Окренути свако свом бићу, они постају једно. Везује их племенита нит разумевања, она жеђ за лепотом и откривањем смисла, која тера обичног човека да се замисли над својим животом, да размисли, застане и, можда, осмисли лепши и племенитији свет.

Она нам показује пут ка спасавању од таштине, самодовољности, бешчашћа, аморалности, мржње, зависти, гнева, нетрпељивости, скучености душе. Међутим, људи тешко назиру тај пут, без обзира на трагове, које су векови оставили крај пута. Заљубљени у своје мане, склупчани са својим мукама, загледани у сопствене тешкоће, ми и не желимо да видимо ништа друго сем блата на сопственим ципелама. Радије јадикујемо над својом судбином, него што чујемо уметнике, који су одавно завапили!

Па, колико песник још пута треба да крикне у бесу да бисмо схватили да стојимо на ивици провалије?! Колико још проклетих авлија да бисмо спознали да смо заточеници сопственог ненадања?! Колико још мртвих пре смрти у енциклопедије треба уписати да би нас из сопственог мртвила покренули?! Колико још перли разбацати, колико термина у речнике ”хазарске” уписати да бисмо спознали сопствено ишчезавање?!

Можда је, ипак, пети елемент на дохват руке, чак и обичним смртним људима. Можда неки почињу да назиру његов сјај. Можда схватају да је лепота петог елемента у његовом утицају на нас. Он страх, стрепњу, тескобу загонетача претвара у наду, слободу, љубав одгонетача. Отвара видике, просветљује душу, открива тајну бесмртника, који кликћу:

” услед овог рата који сећање брише,

научите пјесан, то је избављење!”

НАШИХ СРЦА ЕЛЕКТРИКА, Александра Бабић

Често се будим са тешким немиром и мислим да то осећање неће никада престати. Не једем, не спавам довољно, не учим нимало…Матори  шизе, а по мојој глави се мота само једно…

Покушавам да вратим свој живот или, боље речено, понашање у нормалне токове, али ми то не полази за руком. Чак ни своју омиљену серију не могу мирно да одгледам. А када ме неко нешто пита, ни сма не знам одакле, крене цела бујица речи и тече из мојих уста, а ја не могу да је контролишем, а ни зауставим.

Мама већ говори тати како ме треба одвести лекару, и то специјалисти, психијатру, јер како она каже “то дете није нормално! Ено је сад буљи у једну тачку, малопре је хистерисала, а за пар минута ће, вероватно, почети да пева!“   Бака само врти главом иу неверици цвокће, сестра ме тужака, а тата се само смешка и… ћути као да једино он зна моју тајну.А откуд му? Па, нисам никад нишрта гласно изговорила, а мисли сигурно не зна да чита! Ваљда?!

Понекад се и сама питам шта ми се то дешава и што се свима одједном свађа са мном…или мени с њима?И зашто?И сама примећујем да се не смејем често, а од радозналости да сазнам све и свашта, мало тога је остало. И кад се гласно запитам зашто, тата ме пита да ли идем у град и овог петка. Боже, шта му је? Па, наравно да идем! Па, ја живим од петка за петак и суботу, наравно.

“Добро, Ана, не хистериши, само ти испипавам пулс!“, каже мој тата с осмехом и сакрије се иза новина, а сви остали се заблену у мене. А ја тек онда поцрвеним ко булка, а с рукама и самом собом не знам шта ћу, па побегнем у своју собу, пустим музику и мислим на…њега, наравно и два црна ока која ћу видети поново у петак увече. А можда и… нећу?! И онда се тако наљутим на сестру, која опет претура по мојим стварима, к`о да нема своје! Ух!!!

Ма, и шта је тим песницима – љубав је лепа само док се чека, док од себе само наговештај да! Како да не! Па, ја полудех од чекањаааа!

 Е, сад се погубих начисто! Клинца из “Кефалице“ питали да ли зна шта је пубертет, а он као из топа одговорио:“Не знам, али знам шта је биологија, психологија и генетска анализа.“ Тако и ја – не знам шта ми је, али знам шта ми није!

Мој тата има хит изјаву:“…па ти своје стање најбоље знаш, мада мени личи на електрику срца!“ И опет осмех!

Знате, мој тата је мало професионално дезорјентисан или како се то већ каже, ко о чему електричар о електрици! Где, бре има везе електрика са мном, па ја не разликујем ват од волта!?

А онда, тата с осмехом дода:“Љубавна електрика!“ и мој концепт нормалног живота у пубертетској фази оде у воду. Ма, шта тата зна? Он је био у прошлом веку заљубљен! И одакле му сад то? И ко је уопоште поменуо љубав кад ја знам да нисам заљубљена! Нисам! И нииисам!!! Ја ваљда знам кад ћу да се заљубим и у кога! И ја уопште не волим дечаке са црним очима, већ са плавим!

Па, добро, можда ми се свиђају и црне, али само мало! Оволииицкооо!

Ово је један од десет најбољих радова на ЕПС-овом литерарном конкурсу 2007. а како смо се Ана и ја провеле на додели награда можете видети овде http://www.slideshare.net/majaradomancvet/epsova-nagrada