Архиве

Међе

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити култuрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне праље говориле су деци својих газди да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио хроми безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки међу нама ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно нам разваљују цркве, гробља , школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Advertisements

СВЕТОСАВЉЕ, А. Мацић

Српски роде, осетиш ли у себи исконску наду у зацељење давнашњих рана, окрени се и загледај у тунеле векова. У мноштву ликова угледаћеш великане прошлих времена, лучоноше. Не дозволи да сећање на њих и њихове заслуге мине. Они су нам оставили духовна и материјална добра, због чега им морамо бити захвални и увек их истицати као моралне водиље младима у данашњем, искривљеном времену и погледу на живот.

Почнимо од првог, најсветијег Србина, од Бога послатог – Светог Саве. Његов глас мудрости и молитве и данас одјекује из Хиландара, Студенице, Милешева… за Св.Саву нас на посебан начин веже танана нит. Не видимо га, али знамо да је с нама по светлости која нас обасјава, у љубави коју осећамо према ближњима, у томе што умемо да праштамо.

Чудотворче, небесниче, пошаљи благослов за будућа покољења! Растерај облаке, припреми ноћ за јутро, јутро за дан. У сну нашем заноћи и спаси уништиво од уништења.Помози да Срби у вечност путују. Донеси мир и утеху свом народу. Наша жеђ води нас твојим изворима. У теби препознајемо себе – ту нам је корење! Управо зато, душмани би да униште твој лик и дело, желећи да тако сасвим сатру наш род. Но, узалуд! Светосавље је пред нашим покољењима присутно као жива сила, плодна земља, у којој је посејано семе културног напретка и духовне узвишености; светосавље је синоним родољубља, љубави према свим људима, вера у живот; светосавље је наше друго име.

Свети Саво, ти си уистину јединствен, Свечовек: и учитељ, и ктитор, и писац, и државник… и визионар! И према непријатељу, чија се сенка не ретко надвијала над српски род, односио си се мудро, дипломатски, са стрпљењем монаха. Са тобом сагори свака нада туђина. Више од свих спознао си и пословичну српску неслогу, па си реч дубоку, гласну ко звоно међу нас бацио – да љубимо ближњега свога и боримо се за истинске, свеколике људске вредности. У аманет си нам оставио и да будемо своји и истрајемо; да се уздамо у доброту и мудрост; да помажемо невољнику и опростимо посрнулом; да љубављу оплеменимо живот.

Зато ми, ововремени Срби, знамо шта ти дугујемо. А твој дан вечно нек остане дан који ће нас подсетити да никад не изгубимо вољу за животом и да се трудимо да радимо и стварамо свет по твојој мери – свет без мржње и похлепе, свет наде, свет вере и доброчинства.

Вањке нашег доба

Ако сте помислили да ћете овде наћи анализу Чеховљеве драме или тему за писмени, морам вас разочарати, јер ћу поставити само линк ка страници на чијем ћете крају прочитати најаутентичнију интерпретацију овог дела, коју сам ја икада прочитала – Вањка, А. П. Чехов

vanjka

Како се дивим људским умовима

Мајка ме непрекидно замара читањем! Непрекидно говори како је било у њихово време! И онда почне паљба о књигама и читању, јер онај ко чита богати свој речник, па може да одговара уместо географије хемију и добиће бар двојку! Кад бих могао сада да заколутам очима, била би сасвим јасно какво ми је психичко стање том приликом. Овако, могу само да кажем: „Уууухххх!“ и седнем за рачунар. А онда, када ме затекне за рачунаром без књиге, почиње друга тура дреке!

Данас је изговорила нешто што ме је заинтересовало. Каже моја мајка да је Никола Тесла читао ноћу уз светлост свеће, а пошто му је отац бранио да чита, он би најпре затворио све отворе куда би светлост могла да провири из његове собе. Тада сам се запитао да можда нема истине у речима моје мајке о читању?!

Да није било Николе Тесле и његовог фантастичног ума, не бисмо данас могли да играмо игрице, нити да користимо интернет у рачунаре уопште, не би било мобилних и много тога што ради на струју. Сигурно би нам живот био сасвим другачији од овог.

Осим Николи Тесли, овакав живот дугујемо многим паметним људима као што су Александар Бел без кога не бисмо телефонирали, Томас Едисон, који је изумео сијалицу, Александар Флеминг без кога би обична упала плућа и данас била смртоносна, Исак Љутн и Алберт Ајнштајн без чијих теорема и закона би свет био другачији…

Сви ови људи били су посебни од рођења. Имали су осим велике интелигенције и жељу за откривањем, истраживачки дух. Истражујући сазнао сам колике жртве учинили да бисмо ми данас уживали у њиховим открићима. Иза великих достигнућа налазе се године покушавања, неуспеха, упорности, одсуствовања од породице…

До сада нисам размишљао о великим умовима на тај начин. Никад нисам имао на уму њихову посебност и другачији живот од живота обичних људи. Сада све више схватам да се ниједан таленат не добија без разлога. Схватам да таленат није довољан за успех. Уз њега мора да постоји велики рад и учење, улагање у себе сама, па тек после низа искушења, као у бајкама, долазе победе. Због тих победа, ове људе помињемо и данас. Ја са, пак, почео да размишљам о својим талентима.

Сви ми кажу да лепо пишем. Можда и ја имам неки задатак. Узимам у руке књигу једног нашег знаменитог писца. Можда ћу овако најбоље одати почаст свим великим умовима. Изграђивањем сопственог талента.

Дневник Ане Франк – мој утисак, Милена

Деца мог узраста имају потребу да  исказују своја осећања, али често, због природне   несигурности или  стидљивости, нису склони да о свом интимном преживљавању отворено говоре. Зато је дневник скоро идеална књижевна форма у оквиру које деца сликају свој унутрашњи свет.

Разлози за писање дневника су , углавном , усамљеност, неповерење у људе, несигурност, недостатак пријатеља, али и жеља за литерарним усавршавањем, опуштањем, или потреба да се неки   занимљиви моменти или догађаји запишу и одбране од заборава.

У традицији писања дневника посебно место заузима, данас већ класични ,,Дневник Ане Франк“, који је безазлена јеврејска девојчица водила усред ратних ужаса и прогона Јевреја у Холандији у Другом светском рату. У њеном дневнику изражена је хумана порука о људском праву на достојанствен и нормалан живот. Својим интимним записом, Ана Франк је надживела нацистичку окупацију, остављајући будућим поколењима у аманет да чувају право човека на слободан и безбрижан живот, без обзира на њихову националну припадност, боју коже и вероисповест. Због своје маштовитости, духовитости, непосредности, туге, страха, стрепње, али и вере у будућност, „Дневник Ане Франк је дело које и дан данас никог не оставља равнодушним. Спонтаност и искреност коју је Ана исказала утиче на многе да се поистовете са својом вршњакињом и, самим тим, схвате снагу њеног лика.

Тако је и са мном. Посебно ме погодила трагика, нада, хуманост осећања и мисли  ове дивне девојчице. Дело је у мени изазвало потресеност, мучно осећање туге, бола, огорчености, али и револт, бес, очај што је њена младост згажена и уништена. Кроз Анин лирски текст, идентификујући се са њеним емоционалним светом, такође осуђујем и презирем рат, дивећи се уједно Ани, која, иако одсечена од света, усамљена и несхваћена од своје околине, потискује осећања и покушава надом да се одбрани од депресије и злослутних мисли.

Још пре доласка у скровиште, Ана осећа да нема сродне душе којој би се могла поверити. У мислима ствара слику блиског бића, за којим чезне већ одавно – своју другарицу Кети. Једино је њој поверила своје мисли, недоумице, скривене тајне, наде, чежње, без бојазни да ће је та имагинарна другарица икада изневерити и повредити. У Аниној свести Кети израста у најоданију другарицу која верно слуша дрхтај Аниних мисли и немим разумевањем блажи њене страхове, уливајући јој толико потребну наду.

Морам признати да сам неретко замишљала да сам баш ја та Кети и да баш мени Ана поверава све оно што је мучи. Замишљала сам како заједно гајимо веру у лепоту живота и људски хуманизам и да зло које нас окружује  побеђујемо добротом душе и племенитошћу мисли и поступака.

Анин свесни отпор против депресије и тежња  за душевним миром одводи је у свет књига и маште. Књига постаје њен одани пријатељ, тачније, прозор у свет. У томе смо, такође, сличне. И ја, када сам тужна и сама, читајући књиге, као и Ана, повлачим се у свој интимни простор. Зато тако јако осећам Анину патњу, доживљавајући је као своју. Остајем нема пред њеном визионарском реченицом: ,,Понекад лутам путевима или наше ,,Тајно скровиште“ гори, или долазе и одводе нас ноћу“ , додајући, ,,видим све то као да се заиста дешава и зато ми се чини да се то уистину може десити врло брзо“ .

У мени, сведоком њеног дневника, посебну тугу и нелагодност изазива Анино предсказање дана у којем је 9 месеци касније породица Франк откривена и одведена у логор смрти. Визије о ,,животу после рата“ за Ану су нестварне куле у ваздуху. Свесна је да, ако и преживи, више никада неће бити иста безазлена Ана. Рат ју је променио. У њеној свести се мешају и укрштају страшне, апокалиптичне визије са претходним идиличним животом и она више не зна у шта да верује.

Доживљавам је као птицу у кавезу, која прижељкује слободу и мир, али јој они измичу. Њен очајнички вапај и молба да ужаси престану у мени прерастају у њену молитву слободи и нади у хуманост човечанства. Њена трагична судбина , као и патња 6 милиона Јевреје највећа осуда људског безумља, расизма и рата. Остаћу јој вечно захвална на томе што ми је несебично указала колика је вредност слободе, херојства, хуманости и борбе против црног круга који затвара плаветнило слободног неба! 

Радионица основа писања ,,Српски лако“

Књижевни клуб ,,Велимир Рајић“- Алексинац је широм отворио врата не само пројекту Српски лако, већ и младим нараштајима. У просторији клуба у Дому културе Алексинац почела је са радом Радионица основа писања ,,Српски лако“ за ученике основних школа од 1. до 8. разреда. Мали основци кренули су пуном паром, а мало старији другари се одлучују рађе за интернет варијанту. И за једне, и за друге највећи проблем је отварање налога на http://www.wikispaces.com/, па ево мале помоћи. 🙂

Wikispaces и шта са њим

Можете ми корисничко име послати и овде као коментар овог чланка 🙂

Видимо се на Вики радионици! 🙂

АСТРОВ И ЈА у кочијама (креативно писање)

Астров. Куда сте Ви пошли, госпођице?

Ја: Путујем рођацима  три села одавде. Могу ли са Вама?

Астров: Наравно. Таман би ми добро дошао саговорник.

Ја. Тужни сте?

Астров(уздише тужно): Како не бих био?! Отишла је она коју сам завоело свим срцем. (наставља као да сам себи прича) А тако је то дивно створење? Лепа, одмерена, сва нежна тако другачија од свих жена које сам у животу срео. И Соња је дивна, али она је тако стварна, попут свих оних сељанки које срећем. Не, ја нисам сноб. Напротив, разумем све те жене, које дане проводе у пољу радећи, па брину о деци, па храна, прање, црвене отекле руке…А она, моја драга, она је небеско биће, нестварна.

Ја: Па, шта Вас спречава да уживате у заједничком животу?

Астров: Та, она је удата. Али, и та њена удаја, одраз је ње саме. Она обожава успешне мушкарце. Заљубила се у представу о мушкарцу, а не у њега. Она је прави доказ тврдње да се жене заљубљују у памет. И она је дивна, јер пристаје да живи с човеком, који сада може отац да јој буде, који је болестан и стар. И још му је сасвим верна. Замислите, верна је!А, ипак није сасвим равнодушна. испитује ме о осећањима, тобож за своју пасторку, а сигуран сам да је то испитивање било лично њено.

Ја. па, зар није лакше волети ту другу, ако Вас она већ воли?

Астров: Лакше јесте, али онда би то значило да сам се сасвим предао. Довољно је што сам одустао од свих идеала, па зар да се предам и пред последњим изазовом? Зар да се одрекнем

последњег сна?

Ја: Које сте то идеале издали?

Астров: Највреднији – одрекао сам се себе! Пристао сам да потонем у просечност. Утопио сам се у мору бесциљности. И зато, овде не смем да се предам! Моја љубав биће једини идеал, којићу испунити макар последњим дахом!