Архиве

Шамар друштвеном укусу, Александар Милошевић

            Укус, основна карактеристика једне зреле личности. Различитост људи и њихове другачије навике чине овај свет занимљивим и привлачним местом за живот. Ипак, ове особености сваког појединца поприлично могу ту исту слику да трансформишу и свет окрену наглавачке – криминал,алкохол,дрога…

Урбана средина, метропола, град, жила куцавица у чијем се чворишту преплићу ужурбане стазе савремених шетача кроз време, јако је добро место за спознају укуса модерног хомо сапиенса. Поставља се питање да ли ћемо се срести сањеговим лицем или наличјем?!

            Откривање треба почети улицом, која у мозаику нервних завршетака конзумената модерне културе носи назив “Сликарство“, а која је своје посебно место извојевала опстајањем кроз векове…Гомила модерниста прави хрпу слика без икаквог цртежа и основне форме. Боја је само набацана без икаквог реда. Чини се распореду ни сами не знају значење. Наравно, таквим уметницима пристаје и одређена публика. Пред делима ових набеђених савремних мазала са дипломом, а без талента обично се окупљају маса шупљоглавих људи, чији укус се мења како ветар дува. Када би после само пар дана били приупитани о вредности назови дела којима су се пре само пар дана одушевљавали, једини одговор би било струјање ваздуха из њихових ноздрва и страшна тишина.

            Следећа раскрсница неће вас збунити –  “Музика“ или “Језик“. Свратићу на тренутак у улицу “Језик“ а затим ћу се вратити и проћи кроз “Музику“.

            Језик неодољиво подсећа на реплике из нискобуџетних филмова страве и ужаса господина Ед Wоода. Речи празне приче ни на шта не личе, јер уместо филолога народ језику уче сликовити  говори политичара, који и у двадесет првом веку аргументе за своје ставове налазе у сликовитим поређењима  и метафорама српских народних песама. Другу групу надри-филолога, чине високо котираних личности наше телевизијске сцене, чији акценти и странце бацају у несвест.

            Бежећи главом без обзира из улице “Језика“ улећем у улицу “Музика“.

            “Нема више Џенис, умро Елив Присли, умиру лагано звезде рокенрола“. Речи из које песме? О заборавих. Питаћу вас добри људи – чија је ово песма? Успут нисам споменуо да је ово наградно питање или за оне, који не разумеју, ево питања осавремењеног мотивацијом: “Ако даднете тачан одговор на овој питање ће добијете паре, бре!“

            Закључак сам загубио! Сигурно се крије  ту негде у некој улици, ту поред ваше куће, а можда и ту где сте. Можда ћете ми бити од помоћи и пронаћи га. У сваком случају, хвала. Срећно!

Мотив и симболика моста у прози и есејистици Иве Андрића, Марија Милосављевић

У В О Д

 Исписујући прве речeнице есеја Мостови, Андрић започиње једну велику тему у свом приповедаштву, тему о мостовима. Она се наставља приповетком Мост на Жепи, а савршен стваралачки израз добија у роману На дрини ћуприја. У овим Андрићевим делима мост је везивни мотив, најмања тематска целина која обједињује опште и појединачно, историјско и митско, локално и многовековно.

Мостови више него и један други мотив одређују Андрићево приповедаштво чинећи га лако препознатљивим. Мотив моста има различите функције.  Мост писац помиње и онда када описује, и када покреће радњу или изазива одређено расположење.

Иво Андрић посматра мостове, описује их, покушава да их „расприча“, али они све време стоје стамено мирни и одолевају не само људима, већ и временима. Писац  их види како настају из потребе, а остају велики чувари, обележја, медаљони сваког града, села, насеља у ком изникну. Њима се не прелази само с једне на другу обалу, иако су сви „они су у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према своме схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“ [1]

Мостови су симбол живота, јер се на њима одвија живот града чији заштитни знак временом постану. Самим постојањем они служе добру, спајајући обале повезују људе. Али, они својом добром наменом пркосе злу и нечовештву. Они су човеков одговор на препреку, на пролазност, на одвојеност, самоћу. Прича о мосту је начин за превазилажење страха и један пут ка излазу из немоћи:

„Оним што значи, и оним што посредује мост се намеће као изузетна животна вредност и заузима високо, ако не и највише место у хијарархији животних вредности у роману.“ [2]

Мост је сведок минулих и будућих времена, који својим опстајањем на балканској ветрометини пркоси лошем, нечовечном. Људи су преметнули преко главе бројне периоде владавине зла. И претекли су. Зато, Андрићеви мостови ћутањем поручују патницима: „И то ће проћи!“

„Мост види турску силину и страховладу, памти османлијске походе и погроме, гордост и дрску самосвест победника, пркосну покуњеност раје, види лагани али неминовни залазак турског господства, дочекује нове господаре, Аустријанце; опет непромењен, вечан, неуништив, претура преко својих облих леђа и драматику првих година нашег столећа, дочекује српску војску. Људи, које таласи векова носе поред моста, гледаће га увек новим очима, очима свог времена, своје вере и своје индивидуалности; мост ће примати многу нијансу новине под дејством другачијег гледања, а остаће вечно млад и вечно нов….Али, ипак изнад људи, јер његова основна константа није подложна до краја њиховом релативизму, он је, рекли смо, и један апсолут, једна основна окамењена истина, сама трајност над чијим је отсуством Андрић тако дуго ламентирао, и коју је, коначно цементирао у овој градњи ћудљивог и расипног живота.“ [3] Наставите са читањем

Усудићу се да кажем, Огњен

   Одавно сам увидео да су свет одраслих и дечији свет потпуно различити. Чини ми се да се не разумемо. Неки то не виде, а неки не желе да виде. Одрасли имају своја писана и неписана правила и очекују да их ми поштујемо. А ко је доказао да је то што раде   увек исправно? Децу ретко када неко пита за мишљење, а сигуран сам да су  деца једина која све раде из љубави. И када неће нешто да ураде и то је из љубави. У дубини мене нешто се противи таквом односу. Постоје речи које никада нисам изговориo, а много пута сам пожелео да то урадим.

       Од  мене се на сваком кораку нешто захтева и очекује, а нико није завирио у моју душу да види да ли су то и моје жеље и могућности. Мислим да одрасли о одређеном детету створе неку слику, као када на папиру напишете списак жеља, и онда је то веома тешко променити. Стално ме пореде са неким другим, осећам се као узорак у лабораторији. Зашто си такав? Зашто ниси овакав? Могао би бити онакав! Зашто ниси као онај или овај?! Уради ово, немој оно… и тако у недоглед. Е, тада… тада у мени све прокључа и желим да вриштим!

Желим да кажем да нисам и не желим да будем. Не желим да радим нешто само зато што то неко други хоће. Трудим се да поштујем одрасле, али исто то очекујем од њих. Ја сам личност јединствена на овом свету, и не постоји још један такав. Имам своје добре и лоше сране и желим да ме сви виде онаквог какав јесам, без идеализовања или потцењивања. Не желим да будем нечија копија, желим да ми се допусти да будем ЈА. Хоћу да изградим сопствени пут, желим да имам слободу избора, желим могућност да могу слободно изнети своје мишљење.

      Понекад, заиста, не желим да одрастем, јер се плашим да ћу бити као одрасли из окружења. Чини ми се да је тај јаз предубок И да је мало оних које занима премошћавање. Ипак,нада је светло на крају тунела. Мени наду улива једна наставница Маја и речи Душка Радовића: „Туците своју децу када приметите да почињу да личе на вас!“

Мој деда, Марко Цветковић, 4. разред

У старој кући која се налазила у пољу међу њивама живео је мој деда. Двориште те куће је велико, можда највеће у селу, јер се од последњих сеоских кућа шири све до пенушавих таласа Мораве.

Сећам се деде како је увек седео загледан у ту даљину према Морави и нешто мрмљао себи у браду. Обично је говорио у летњим данима о суши и изгорелим кукурузима, о сељцима који не знају да поштују дарове моравске земље, а највише о грађанима које није брига ни за кишу, ни за сушу, јер једино знају да је скупо.

Плашио сам се тог седог старца испод чијих су густих белих обрва сјајиле небеско плаве очи. Нисам подносио ни мирис штале који ме је гушио док ме је радосно грлио као свог најстаријег унука, нити његове храпаве сељачке прсте пожутеле од ручно мотане цигаре која му је вечито димила између њих.

Како сам растао, тако ми је дедино цупање на колену било све драже, а кад сам и то прерастао, обожавао сам његове приче о породичној прошлости. Обично би деда закорачио у празну кућу, чији би под од дасака зашкрипао под њим. Пар тренутака касније осетио бих диван мирис свеже крушке или дуње и знао сам да дедина прича почиње.

Деде више нема. Али и данас кад уђем у дедину стару кућу, закрцка под, а његова капа обешена о наслон дрвене столице као да хоће да ме подсети на све његове приче. Дуње више не миришу, али шум моравских таласа ми доноси сетне приче мог деде, а очи виде најлепше дане мог детињства.

 

Магаза, Огњен

Мој деда, који живи на Златару, има стару кућу. Он тврди да је она стара више од двеста година и да се њени зидови сећају многих времена. Она у мени буди машту, а посебно њен подрум или како то деда каже, магаза.

Магаза се налази са источне стране куће и у њу се улази кроз тешка лучева врата испод заобљеног каменог свода. Када отворим та врата са огромном гвозденом алком и закорачим на камени под магазе у мени се роде нека чудна осећања. У ваздуху се осећа мирис прошлих времена и траг сваког човека који је у њу ушао. На предњем зиду од сивкастог камена виси стари фењер и једна стара потковица. Одмах до њих, на једном равнијем камену, неко је нешто рачунао, па још увек стоји неколико прекрижаних усправних црта.

Деда увек са сетом гледа у икону Светог Јелисија која виси лево од врата. Њу је о велики ковани ексер окачио дедин деда и заједно су се молили испред ње, давно, давно, када су била тешка и зла времена.

Дедина магаза нема прозоре, па свуда по поду стоји восак од свећа. У једном ћошку, кроз једва приметан отвор допире спољна светлост. То је у ствари траг од пушчаних зрна, ко зна из ког рата. У том ћошку стоје и стари кожни опанци и један огроман дрвени сандук.Често покушавам да прочитам чудна резбарена слова на њему, али то ми не полази за руком.Деда ми је рекао да је то девојачки сандук његове мајке. Она га је ставила ту пре много година и пун је лепих успомена из дединог детињства.

Има ту још много ствари које су део прошлости дедине магазе. У централном делу стоји стари сто, на коме се налазе земљане посуде и чамове карлице. Испод стола је поломљени наковањ и остаци старинске гардеробе, али и картонске кутије са маминим књигама.

Волим да истражујем и проводим време у тој просторији.И ја сам у њој оставио део себе. Оставио сам једну своју играчку у скривеној рупи у зиду. Једног дана неко ће се сећати и мене.

 

На Дрини ћуприја, Иво Андрић (тек да начнем)

„Београд, јули 1942 – децембар 1943.“[1]

Један народ цвили под немачким терором, стрељања, вешања, хапшења свакодневица, зверско истребљивање  негерманског становништва основни је циљ, народ обезглављен, јер су вође побегле, обичан човек уплашен за голи живот, уметници одбијају да глуме, играју и певају онима који им зверски муче народ…време зла на делу. А један човек пише!? Пише, а заглушен је буком немачких авиона који су бомбардовали невин уснули град,  рафалима који извршавају пресуде без кривице, злокобним лелујањем лешева под својим прозором…

Један човек пише, и то о мосту!?

Али, то није обичан човек. То је некадашњи гимназијалац, који је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије; то је некадашњи студент, који је после атентата на Фердинанда прекинуо школовање и зовом бившег револуционара вратио се у домовину, да би га одмах аустроугарске власти ухапсиле; то је дипломатски посленик Југославије у Грацу, Риму, Букурешту, Мадриду, Женеви, а затим и опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевине Југославије у Берлину 1939. године; то је писац, који на позив уваженог професора др Миховила Комбола да му уврсти песме у Антологију новије хрватске лирике писмом одговара: „…Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“[2]; то је добитник највиших државних одликовања Француске и Пољске, за чије научнике и писце одведене у логор после немачке окупације, интервенише код немачких власти и спасава многе од њих; то је, мимо своје воље, званични представник Југославије у Бечу на потписивању Тројног пакта; то је дипломата поражене земље, који дан после бомбардовања престонице одбија понуду немачких власти да оде у безбедну Швајцарску, већ бира повратак у окупирани Београд; то је интелектуалац поробљног народа, који одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору; то је писац који одбија да му Српска књижевна задруга објави приповетке за време „док народ пати и страда“; то је човек који у времену зла верује само одјецима вечних истина утканих у приче дедова и сопственој спознаји.  Писац осећа сву своју усамљеност, издвојеност, обележеност слободном мишљу и оригиналним промишљањем. Он схвата да сваки човек улаже напор да победи зло, али је истовремено и свестан узалудности тих појединачних напора лако поразивих временом. Зато Андрић сматра да напор треба усмерити ка стваралаштву, уметности, лепоти. Наставите са читањем

Моја бајка, Огњен

Некада давно у неком граду, сивом од бетона, живео је дечак један у оца и мајке.Често је био усамљен. Није имао ни правог пријатеља, ни некога ко би за њега увек био ту, и у кога би имао безгранично поверење. Једног дана док се играо са пластичним Киборговима, пожелео је да један од њих оживи и постане његов тајни пријатељ.

И као да је Бог чуо његове молитве, мали жути Киборг затрпта пластичним капцима, покрену се и уско у џеп дечакове кошуље.Дечак га изненађено упита:

–  Како си то урадио? Ко си ти?

– Ја сам твоја жеља, зар не? – одговори играчка – Помоћи ћу ти да пронађеш пријатеља. Али, мораћеш да испуниш неке услове, ако желиш моју помоћ.

-Добро – простаде дечак – Који су твоји услови?

– Не смеш изговорити ни једну ружну реч. Не смеш никоме урадити, нити помислити нешто лоше, јер ако то учиниш, чаролије ће нестати и заувек ћеш остати сам!

Тако почеше да теку нови дани. Дечак се није одвајао од жутог Киборга. Свуда га је носио са собом – у школу, у парк, на улицу, на игралиште. Трудио се дечак да испуни сваки његов услов. Свакоме је прилазио са осмехом, пекару је говорио „добро јутро“, заштитио је пса кога су малтретирали. И, гле чуда, почео је да ужива у томе! Више није сатима седео испред компјутера и није имао онај бледуњави изглед лица. Почео је да примећује људе око себе и да упознаје свој град, који уопште није био сив. Једне вечери док је вечерао, зазвонио је телефон. Подигао је слушалицу и чуо:

– Здраво! Ја сам Милош из паркића. У недељу си ми позајмио свог Киборга, баш сам био срећан! Јуче сам добио црвеног, хајде, да се заједно играмо!

– Долазим! – весело је узвикнуо дечак.

Када је спустио слушалицу и завукао руку у џеп, схватио је да небески ратник више није ту. Био је на полици са осталим играчкама. Дечак му је шапнуо:

– Хвала ти!

Истрчао је напоље и од те вечери до краја живота био Милошев најбољи друг.

Љубав није само реч, Огњен

Љубав је име за најлепше и најузвишеније људско осећање. Дође ненајављено, као летњи пљусак, и баш попут њега, спаси или упропасти.

 Можда, још увек не знам шта је права љубав, али нека њена лица сам упознао. Не мора она бити само према некој златној коси. Љубав је када нешто јако и искрено волиш, а то може бити било шта на овој планети. Снажно осећање што се љубав зове, покретач је кроз векове и инспирација свим облицима људске активности. Из љубави или због ње настали су математички и физички закони, откривени светови, постизани најлепши голови, насликане најлепше слике и написани најлепши стихови.

Сликарима и песницима увек је била инспирација за најосећајнија дела душе. Некада су стихови њена деца рођена из среће, а некада из туге и очаја. Ипак, увек су снажни и дивни и говоре оно што се види срцем, а не очима:

„Песму ову нека чује, срце нека јој расплаче,

Њој младости туђе баш ништа не значе.

Па када и значе – смрви их у злоби.

Где си, срећо моја? Где си, моја коби?“

                                        (Хармонико, Јесењин)

Љубав је та која нас носи и због које радимо необичне ствари. Она нам помаже да маштамо, сањамо и стварамо. Она је наша снага, али и наша немоћ. То осећање је једина заједничка нит за све људе на овом свету, кроз сва прошла и будућа времена. И, управо, та нит људе чини људима. Пронађимо љубав у себи и другима.

Како замишљам школу у будућности? Огњен

Одувек сам о школи  слушао све најбоље, као о најлепшем раздобљу живота, непоновљивом ђачком добу, ивек све у суперлативу, бла, бла, бла, бла…

Нажалост, не могу се у потпуности сложити са тим. Моје садашње виђење школе не разликује се од, скоро идентичних размишљања мојих вршњака. Увек сам био очаран причама свог оца о његовим школским данима. Закључио сам да су то били дани дружења, безбрижности, окупани смехом и разноразним догодовштињама. Много се спорије живело, много мање очекивало, а више уживало у ономе што се имало.

А данас?

Данас, у велграду, ми смо, изгледа, негде затурили безбрижност, изгубили делове детињства у преобимном градиву и небризи друштва о својој деци. Негде сам прочитао, цитираћу: “Друштво је развијено онолико колико добро брине о свом потомству“.

На жалост, код нас то није случај. Можда ћете рећи да сам много критичан, а мало самокритичан. Наравно, сложићу се са вама. И ми треба да се променимо, и да променимо однос према школи, да би се испунило моје виђење школе у будућности. Желео бих да се многе ствари промене и да деца у будућности у школу радо одлазе.

Нека се сруши постојећи зид односа наставник – ђак. Нек наставник стварно буде „учитељ“,онај који преноси знање и свим силама упире да од нас створи изистински образоване људе, а ученик тај који ће попут сунђера то упијати, а не,чекати само да прође час.

Желим да престанемо да учимо за маме и тате, и њихове амбиције. Желим да престанемо да учимо за оцене, већ за знање. Волео бих да своје знање свакодневно допуњујем, али не сувопарним чињеницама, голим годинама и учењем напамет, већ да то буде кроз размену знања и практични рад. Зашто не би смо успоставили сталну комуникацију са школама из других земаља, јер сигуран сам да би та сарадња побољшала и међуљудске односе, па тамо неки Хои не би мрзео Џека, нити би неки Мустафа имао предрасуде о Јелени.

Убеђен сам, ако дође до промена у систему школства и бар мало наша будућа школа буде личила на ову у мојој глави, многе ће се ствари променити.

 

Погрешио сам, Огњен

Једне октобарске вечери, изненада, попут летњег пљуска, дошао је неко ко је променио мој живот. Њене речи и данас одзвањају у мојој глави, иако више нисам у директном контакту са њом.

Да, да, она је жена. Стајали смо у групи и чекали почетак најобичнијег тренинга, када је стала испред нас и саопштила да је она наш нови тренер. Сви смо били запањени, на лицима нам се читала неверица. Боже, како жена у једном искључиво мушком спорту? Ниска, кратко подшишана и намргођена, у том тренутку, више ми је личила на чувара затвора него на тренера.

 Замислите, нисам био далеко од истине, и постала је чувар, али наших снова.

 Већ те прве вечери почели су проблеми. Она је уважавала само ред, мир и рад, а ми несвесни важности тога што радимо, размажени и распуштени, брзо смо почели да негодујемо и да се жалимо. Како она то мени, па не може тако, избацила ме због непоштовања, кашњења, лагања…Боже!Мене?!  „Звезду“ од девете године!?

Све је то допирало до ње, а она је стрпљиво ћутала и стајала хладна и чврста као стена. Касније сам схватио колико јој је тонаносило бола, јер је целу себе поклонила нама. Пре њеног доласка ми смо, углавном, били губитничка екипа. На прсте једне руке могли смо набројати своје победе, а што је најгоре били смо се навикли на то.

Време је одмицало и дошла су прва такмичења. Мислио сам да ће мучно време иза нас донети још мучније. Како сам се преварио?! Већ на првој утакмици, као кад из мрака изађеш на светлост, испливало је знање, борбеност и јединство. Ни у најсмелијим сновима нисмо се надали таквим драгуљима којима смо украсили своју круну. Од нас је направила праву екипу, и не само спортску, већ људску са квалитетима од којих се никада нећемо застидети. Онима који су желели да је упознају одшкринула је врата своје личности. Испод хладног оклопа, крило се једно велико и нежно срце. Имала је све: знање, образовање, поштење, личност, став. Научила ме је пријатељству, љубави, праштању, стрпљењу, да губим и побеђујем, да поштујем и будем поштован.

Сплетом околности она више није са нама, али те две године проведене са њом трасирале су моју будућност. Када су нам неке важне утакмице видим је на трибинама, бодри нас, а ја тада још једном обновим све оно чему ме је научила. Тренеру хвала!