Архиве

Принцезе у кући лопова, Соња Ђорђевић

ПРИНЦЕЗЕ У КУЋИ ЛОПОВА, Соња Ђорђевић

 

ОТАЦ

ШЕПРТЉА

МАЗАЛО

БЛЕБЕТАЛО

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПРИНЦ 1 (Снежана)

ПРИНЦ 2 (Трнова Ружица)

ПРИНЦ 3 (Пепељуга)

ВИЛА

ДВОРАНИ,Гласник, стража

 

 

СЦЕНА 1

Отац немирно шета и стално прогвирује кроз прозор као да неког очекује.

ОТАЦ: Нема их, па нема. Можда није требало да их шаљем на овај задатак. Како су трапави, мораћу да их тражим у некој тамници. Ни шљиве са пијаце нису могли да мазну, а да им продавац добро не извуче уши. Шта ми би да их отерам да се сами сналазе. Но, ипак треба се побринути за породични посао. Старим, а ко ће да ме наследи?

 

Наставља немирно да шетка по соби.

Улази у собу први Шепртља, снебивајући се и кријући нешто иза леђа.

 

ОТАЦ: Аха, где си досад лопове један лоповски?

ШЕПРТЉА(уплашено): Први сам стигао, значи?! Ух! Требало је да идем оном дужом стазом.

ОТАЦ: А где су ти браћа?

 

У тај мах упадају утрчавајући и задихани и БЛЕБЕТАЛО и МАЗАЛО. Крију се приљубљени уз врата. Гледају кроз кључаоницу, ослушкују, а онда се са изразом олакшања спуштају на под.

 

ОТАЦ: Стигли сте значи!? Да видим шта сте данас успели да прибавите? И нећу више да гледам игле, прибадаче, женске хаљине, корпе, потковице и остале трице и кучине. Пуна нам је остава ствари са којима не знам шта да радим… То једноставно није прихватљиво за једног лопова.

БЛЕБЕТАЛО: Овај… нека прво покаже Мазало свој плен. Ја сам једва живу главу извукао из шуме. Патуљци су ме прво гађали пијуцима, а онда су ме јурили све до оближње кривине.

МАЗАЛО: Што ја увек први?! Није фер! И ја сам уморан. Једва сам се искобељао из оног силног купињака. Пола ми је плена остало у њему.

ОТАЦ: Ни речи више! Данашњи плен на сунце.

Сва тројица се загледају. Спуштају главе и пружају на длановима „плен“. Блебетало једну полупоједену јабуку, Мазало део разбоја, Шепртља једну стаклену ципелицу.

ОТАЦ: Штааа? И ово ви називате пленом!  Опет сте донели некакве глупости! О, Боже, шта сам ти ја, скроман стари лопов, скривио? Шта, кажи ми!

ШЕПРТЉА: Опа, изгледа да сам само ја имао добар улов! (загледа ципелицу) Мазнуо сам је пред носем једне накинђурене госпођице. Да си јој само видео кочију! Еј, молим те, личила је на праву правцату бундеву само од стакла.

МАЗАЛО: Добар улов? А где ти је друга ципелица? Коме ћеш то да продаш? Да нећеш можда да тражиш једноногу госпу?

ШЕПРТЉА: Имам план! Кад се мало стиша гунгула од оног бала, прочешљаћу околна имања. Не може се тако лако сакрити стаклена кочија у облику бундеве а онда само остаје да провалим у кућу и прочешљам ормане. Тад ћу имати обе ципелице.

ОТАЦ: Ципелице ћеш да тражиш, несрећо?! Немаш паметнијег посла него да тражиш ципелице. Бар да си мазнуо ту тиквасту кочију, па да се бар једним од вас изрода поносим, образ лоповски да ми осветла.

ШЕПРТЉА: Али, тата, ја сам бар донео нешто вредно! Шта је донео Мазало?

МАЗАЛО: Хтео сам, части ми лоповске! Оволики сам разбој са златним врхом понео из оне кућерине и да ме нису напале оне купинетине, боже ме прости, ко неке пијавице, видео би ти!

ОТАЦ: У читавој кући само си разбој нашао?

МАЗАЛО: Јесте, само разбој. У читавој кући није било ничег другог осим паучине и прашине.

ОТАЦ: Од свих кућа на свету ти да улетиш у кућу окружену купињаком и напуњену пауцима и прашином. Ништа ти није било чудно?

МАЗАЛО: Али, тата, надао сам се да ће тамо бити сакривено неко благо.

ОТАЦ (бесан): А, ти, Блебетало, ти си се видим потрудио до прве комшијске јабуке.

БЛЕБЕТАЛО: Нећемо да се вређамо, оче! Отишао сам чак до патуљачког рудника. Знаш, прича се да они ископавају злато и дијаманте, па ко рекох да им прочешљам ризницу.

ОТАЦ: Видим, прочешљао си ти њима подрум с јабукама!

БЛЕБЕТАЛО: Ма, не, ћале, улетео сам у замку.

ОТАЦ: Какву замку? Упао си им у казан док су пекли јабуковачу?

БЛЕБЕТАЛО: Лепо сам остваривао свој план и фино сам напредовао кроз шуму, кад зачујем неке гласове. Примакнем се да извидим ситуацију. Чујем како се свађају баш око ове јабуке. Начујем да би дали пола свог богатства за информацију чија је то јабука. Мало ми није јасно зашто се толико труде око једне јабуке која није ни цела, али одмах сам увидео прилику за лепу зараду. Они кукају, а ја лепо здипим јабуку… Е ту су настали проблеми!

ОТАЦ: Бићеш бакалин, значи!? Издајице рода свога!

БЛЕБЕТАЛО: Не пада ми на памет! Зар ти личим на неког ко по читав дан стоји крај тезге и виче: Лепе јабуке! Најлепше јабуке у крају! Фуј!

 

СЦЕНА 2

 

Улази Трнова Ружица са Снежаном.

 

СНЕЖАНА: Једва сам се опоравила од оне одвратне јабуке. Замисли, она вештичара ми је напоменула да ништа неће болети, али ће се принчеви сјатити као муве. Ја је загризла, а оно пече, цврчи, гуши… Једва сам дошла до ваздуха, а онда су ме они морони од патуљака угурали у неки стаклени ковчег. И лепо, тако ти ја лежала, лежала, лежала, али од принца ни трага ни гласа. Ни једног јединцатог.

ТРНОВА РУЖИЦА: Не брини се, Снежо! Уловићемо једног па ћемо га пустити у патуљачку шуму чим сутра кренеш у шетњу. Биће и за тебе срећан крај!

СНЕЖАНА: Лако је теби да кажеш. Ти само одеш преко дана да џеџиш у оној својој кули на перјаним јастуцима, не мораш сваки други дан да гризеш ону грозну ја… Ах, заборавила сам да ти кажем најважније. Знала сам да сам нешто заборавила!

ТРНОВА РУЖИЦА: Шта?

СНЕЖАНА: Буааа! Нестала је ја-бу-ка!

ТРНОВА РУЖИЦА: Како нестала?

СНЕЖАНА: Патуљци кажу да им је неки одрпанац мазнуо пред носом! Буааа! Како ћу принца пронаћи ако немам јабуку! Буааа!

 

Примећује Пепељугу која бесно хода по соби и разговара сам са собом.

 

ПЕПЕЉУГА: Ааааах! Остаћу уседелица! Она кума вила ми је рекла да ципелицу оставим на седмом степенику и да чекам. Ципелицу сам остaвила без надзора само тренутак док сам се пела у кочију, маме ми моје. Црко двапут онај ко ми је украо! Шта ако је принц није нашао? Нисам могла да оставим ову другу. Како би ме онда препознао? Нисам ја једнонога принцеза! Буаааа!

 

Улазе дворани

 

ДВОРАНИН 1: Госпођице Трнова Ружице, можете ли за тренутак?

ТРНОВА РУЖИЦА: Има ли неких новости? Да се није неки принц одважио да приђе кули док сте ви стражарили у купињаку?

ДВОРАНИН 2: Овај, јесте се приближио неко, али, рекао бих, ако ме моје стражарско око не вара, то никако није могао да буде Његово Височанство Принц…

ТРНОВА РУЖИЦА: И што би сад то требало да ме занима? Рекла сам вам сто пута да ме обавештавате само кад се близу дворца појави принц с великим п!

 

Дворани се гуркају међу собом. Наставите са читањем

Advertisements

Монашење Растково, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Слика прва

На почетку хор пева химну Светом Сави.

У првој слици су два монаха који говоре о новом искушенику који је дошао у манастир

 

Наратор долази и чита: (отвара савијутак од хамер папира који треба да  изгледа као пергамент)

Од давнина постоје правила о томе шта све треба да издржи неко ко жели постати монах. У време Светога Саве било је много више монаха него данас. Зато су игумани доста више водили рачуна о томе кога примају у манастир. Тај период од кад неко дође у манастир до тренутка монашења зове се искушеништво, а онај који се спрема да постане монах назива се искушеник. Свети Сава је имао имао само пар месеци да се покаже да је достојан  монашког чина. Зато су му игуман , монаси и радници руског манастира Светог Пантелејона давали најтеже послове и задатке које један искушеник може да добије.

Методије: Помаже Бог брате Григорије!

Григорије: Бог ти добро дао Методије ! Како се осећаш после првог дана од монашења? После првог дана твог новог живота?

Методије: Као што си и рекао нови живот. Осећам се као да сам тек рођен. Три године сам чекао тај дан, и игуман  ми је јуче указао милост и дозволио ми да положим завете . Било је тренутака када сам помишљао и да се вратим кући, када ми је било јако тешко. Има када сам једва успевао да издржим пост. Некада ми је и рад на манастирском имању био превише тежак. Болела су ме и леђа од дугих богослужења. Помишљао сам да седнем или да изађем из цркве на тренутак, али сам издржао и привикао се. Сада ми је прелепо. Сада  је у потпуност овај манастир постао мој дом.

Григорије: Баш ми је драго што си издржао. Јеси ли чуо да смо јутрос добили новог искушеника?

Методије: Новог искушеника?

Григорије: У питању је син неког српског владара. Веома је млад и зове се Растко.

Методије: Кажеш син владара? Ако је мислио ће овде моћи да влада ту се много прешао.

Григорије: У праву си. Неко ко је од рођења живео у раскоши сумњам да може да издржи све што један монах да треба може. Немамо ми ни укусна јела, ни раскошну одећу.  Нити имамо слуге као што је он имао. Мислим да он неће издржати. Чуо сам и још нешто.

Методије: Шта си чуо?

Григорије:Чуо сам да треба да се замонаши за мање од два месеца.

Методије: Па то није у реду (одговара љутито). Ја сам чекао три године и мучио се и служио а он за мање од два месеца. Зашто су за њега правила другачија , по чему је он бољи од осталих искушеника?

Григорије: И о томе сам понешто чуо. Кажу да је од малих ногу читао хришћанске књиге  и да је имао одличног духовника. Иако има само шеснаест година мудар је као да му је тридесет.

Методије: Ја у то чисто сумњам . Видећемо наредних дана. Њему је отац владар а ми нисмо владари већ слуге и он ће то морати да схвати ако жели да овде остане.

Григорије: Његово монашење мора бити ускоро зато што његови родитељи не знају да је побегао у манастир.

Методије: Да ли је oпасан тај његов отац- владар?

Григорије: Чуо сам да је чак и против византијске војске ратовао. Да је од њих бивао заробљен и да се неповређен ослобађао.

Методије: Па шта је оцу игуману то требало? Јао нама ако се отац побуни!

Григорије: Зато он мора бити замонашен пре него што му отац стигне.

Методије: Шта ако га отац на силу отме из манастира а нас избатинају?

Григорије: Не брини, не бој се, то се неће догодити. Пре монашења би га можда отео али замонашеног не. И његов отац је веома побожан и поштује светиње.

Методије: Хвала Богу да је тако! Ево га иде са игуманом хајде да се склонимо.

Григорије: Хајде! (одлазе са сцене)

 

Слика друга

Хор пева неку духовну песму

У другој слици су  игуман Серафим и Растко. Угуман га упознаје са начином живота у манастиру и излаже му углавном само негативне стране.

 

Игуман Серафим: Драго чедо овде сви долазе слободном вољом и нико не остаје присилно. Живот у манастиру је веома тежак. Нема никаквих удобности. Богослужења су дуга и напорно је стајати. Имамо велико имање које тражи да се пуно ради. Имамо животиње за које се треба побринути.  Храна јескоро безукусна са врло мало зачина. Доста постимо па је некима и то претешко. Мислиш ли да си способан да издржиш? Наставите са читањем

Светосавска приредба – бекство у манастир, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Слика прва

Химна

Лица:Коментатор, Растко, Војник Угљеша

 

Коментатор: Млади принц Растко је нестао са двора . Без поруке или поздрава. Настала је велика пометња. Стефан Немања шаље  потеру на неколико страна. Један старији војник (који је некада био у пратњи младог краљевића  и био му доста близак) доноси тачан закључак  и почиње да јури сам у добром правцу. Тај војник се зове Угљеша. Следећег дана испред  једне крчме Угљеша опажа неког  монаха који му изгледа познато. Прилази му и на своју велику радост  препознаје Растка. Прво му  се поклонио а онда га загрлио и обратио му се.

 

-Помаже Бог часни принче.

-Бог ти помог’o Угљеша.

-Напокон те нађох. Како си?

-Добро сам. Жив и здрав, као што видиш.(осмехује се)

-Твој отац је послао потеру по целој земљи да те траже.

-Већ?( изненађено одговара)

-Шта си мислио да нико неће приметити твоје одсуство?

-Па речено је да сам отишао у лов?(збуњено прави малу паузу) Зар не?

-Твоја мајка се није дала преварити. Она је  прва посумњала и узбунила све редом. Није требало дуго да схвате да ниси нигде у близини.

-Жао ми је али сам морао да кренем крадом. (као да се оправдава)

-Зашто? Не разумем?

-Моји родитељи овај мој пут не би прихватили ни одобрили.(тужно слеже раменима)

-Зашто си обучен као монах?

-Зато што то желим и да постанем.

-Али ти треба да постанеш владар! Не смеш да напустиш свој народ и да изневериш  оно што отац од тебе очекује.

-Нећу оставити свој народ. Нити ћу изневерити очева очекивања.

-Како ћеш онда као монах владати?

-Не желим престо. Желим  мир. Мир који ми недостаје.

-Зашто не желиш да владаш? Многи се грабе за т о. Погледај оне властелине на двору твога оца..

-Не желим да гледам завист, мржњу и похлепу у очима других. Завист и мржња једна другу рађају. Гомила лепих речи које сам добијао су у ствари маска за те две ствари. Ласкање је маска за завист и мржњу. Не желим да будем окружен улизицама и тако слушам лажи у своју част. Колико год да је примамљива лаж не може добра донети.

-Али не верујем да би ико могао лагати када о теби говори добро?

-Ја знам  и свестан сам, и својих  врлина и својих мана. А непријатељ рода људког се увек труди да од нас сакрије наше слабости. То сам јасно увидео за ово кратко време моје владавине. Нисам кукавица и нећу напустити свој народ.

– Па  шта ћеш онда?

-Борићу се против мржње у њему .

-Како ?

-Као и сви свети људи до сада вером , молитвом и постом.

Нека те Бог чува. Могу ли ти како помоћи?

-Побрини се да имам довољно времена да стигнем до Свете Горе пре него потера дође до мене.

-Часни принче твоје речи су за мене заповест

 

 

Слика Друга

(тек треба изабрати песму пред почетак друге слике)

Коментатор, Стефан Немања ,  Ана

Наставите са читањем

Путовања Светог Саве, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Хор пева химну Светом Сави

(На сцени је столица нека мало лепша која треба да представља престо Стефана првовенчаног. )

 

Наратор:

Ko рођене сестре црква и држава,

То беше у време кад Стефан и Сава,

Владаше заједно, мудро и поштено,

Tо два беху брата алкраљевство једно.

 

Дивљаху се људи и многи народи,

Како Божија рука српски народ води,

Тада Свети Сава одлучи да крене,

У град  Јерусалим, све до Свете земље.

 

 

Трубадур: (држи трубу у руци .. два-тона дуне и узвикује) : Његово краљевско височанство, краљ Стефан Немањић Првовенчани!

Стефан Првовенчани: (излази на сцену са војводом, полако и  достојанствено седа на престо) Тешко свуда своме без својега. Мој млађи брат је много пута по мудрости био старији и од мене и од Вукана. Када смо ратовали ја и Вукан један против другога, једино Растко – овај мислим Сава је био способан да нас помири.

Војвода: Да није њега колико би само људи погинуло

Стефан Првовенчани: Ма он је заиста имао, и још увек има силу Божију у себи.

Војвода: А како то знаш?

Стефан Првовенчани: То се мој војводо једноставно осети. Као што знам ваздух који дишем тако знам и да његова молитва пред Богом вреди пуно.

Војвода: И у Византији га веома цене

Стефан Првовенчани: Неки страни владари га поштују више него мене, и више него што су поштовали нашег оца великог жупана Немању. А није што ми је брат него заиста заслужује и част и поштовање.

Војвода: Кад он није ту и на месец дана баш се осети. Људи некако постану другачији. Када он није ту почињу сукоби и свађе. Његова вештина да помири људе је стварно изванредна.                           (Сава улази на сцену)

Стефан и војвода у глас: Помоз Бог Саво!

Сава: Бог вам помог’o! Бог је највећи миротворац, ја се само помало угледам на Њега.

Војвода: Читао сам и ја Свето Писмо али нисам никада успео да толико добро разумем као ти.

Сава: Бог свакоме даје да разуме колико је потребно. Мени се рецимо дешавало када читам из Светог Писма делове који говоре о Христу као да га видим на гори Таворској. Као да чујем плач Богородице када је Христос разапет. Као да видим радост на лицима апостола када је Христос васкрсао.

Војвода: Твоја прича стварно помаже да више верујемо у Бога. Твоја проповед је заиста јака.

Сава: Учим већ годинама људе науци Божијој али осећам у срцу једну празнину.

Стефан Првовенчани: Какву празнину брате? Реци шта те мучи?

Сава: Осећам празнину и недостаје ми једно место. Веома често сањам да сам тамо. Када се молим  имам осећај да ће ми тамо молитва небројено пута бити јача.

Стефан Првовенчани: Где то?

Сава: У Светој земљи Палестини брате мој. У земљи где је живео Господ Исус Христос Бог и Спаситељ наш. Пошао бих тамо али ми је жао да оставим народ у овим тешким временима. Страх ме је да се нека невоља Србији не деси а ја не будем ту.

Војвода: Па ништа неће бити за месец или два.

Сава: Војводо то није путовање које траје месец дана. Пут за Јерусалим Свети град траје скоро целу годину. За такво путовање треба  и доста новаца.

Стефан Првовенчани: „Куд се ђеде цар Немање благо? Седам кула гроша и дуката?“ Ти као да си заборавио на ову песму?

Сава: Нисам али…

Стефан Првовенчани: Ако треба благо да се троши, нека се троши на такав начин. Твоје молитве вреде више и од седамдесет кула блага а камоли једне године путовања! Ако немаш код себе довољно новаца ево царских ризница, за тебе су отворене.

Сава: Хвала брате.

Стефан Првовенчани: Када будеш спреман можеш одмах да кренеш и још неколико људи са собом да поведеш. Само ме једна ствар брине. Када ти одеш, шта ако племићи почну да се боре за власт како ћу их помирити, како да учиним да буду сложни?

Сава: Не брини око тога. Са тог места где идем молитве много брже стижу до Бога. У наредних неколико година нико се неће борити око власти. Само владај праведно и поштено и побеђиваћеш и даље све који ти буду противници. И овде и у Јерусалиму и у царству небеском Србија ће увек бити у мојим молитвама. За седам дана крећем

Стефан Првовенчани: Па онда нека ти је срећан пут Наставите са читањем

Мој првенац :)

Ко може да повеже Вука, Милоша Обилића и Вилу Равијојлу? Само наставник српског који зна свој посао, има талента за писање и жеље да љубав према свом предмету пренесе и другима! Текст који је пред вама ауторско је дело моје колегинице Соње Ђорђевић. Верујем да ће дати идеју многим школским драмским дружинама.

Хвала, Соња, и браво! 🙂

Убави кутак србутак

Пре неколико година, за потребе школске приредбе поводом поделе пакетића, настала је у мојој машти прича која је у финалној верзији добила назив „Старинска, нестаринска прича“. Тада смо је извели за потребе ђака и малишане установа социјалне заштите у Врњачкој Бањи.
Синоћ је, у пуној сали Лесковачког културног центра, изведена на једној од свечаности везаних за обележавање јубилеја ОШ „Вук Караџић“ из Лесковца.
Дивни млади људи, ученици ове основне школе постали су пред својим најмилијима, наставницима, директором и многобројним радозналцима, најсјајније глумачке звезде, храбро уранајући у ликове Марка Краљевића, Милоша Обилића, Виле Равијојле, али и Капетана Куке, Петра Пана, Виле Звончице, неки од њих живели су и стварност у улогама Дечака и Баке, а неки су, богме, постали фасцинантне врачарице у лику Мерџане или још гламурознији Гуслар.
Захваљујем драгим ученицима што су сијали јуче на бини и храбро се порвали са текстом који је изискивао глуму дужу од једног сата…

View original post 9.754 more words

Деда Мразова дијамантска свадба

Баба Мразица, Вила Добрила, Тринаеста (ћерка Мразова) седе у соби, пију кафу

 Вила Добрила: Е па, драга моја, вечерас стварно треба да буде фешта! Годишњица брака је важна прослава. И то још дијамантска свадба!

 

Баба Мраз: Да, да, орден треба да ми доделе! Сто година га чекам на дочек, децу  сама успављујем, сад унуке љуљам, њега никад кад ми треба.

 

Вила Добрила: Е, у том погледу мој Велики Штрумф је за сваку похвалу! Сваком Штрумфићу се увек нађе, сваког утеши, сваком помогне, никад не касни…

 

Баба Мраз: Аха, хвалиш га после годину дана, питаћу те после педесет!

 

Вила Добрила: Да, једино овако кад дођемо код вас у госте, мало се промени.

 

БабаМраз: Па то ти и кажем, утиче овај мој на њега! Видећеш сад – ко зна кад ће доћи, има вечера да се охлади док стигну, видећеш!

 

Вила Добрила: Ма неће, видећеш да ће стићи на време (таман то каже, чује се звоно на вратима) Ето их, јесам ти рекла! Наставите са читањем

Чудесни сан малог Ђорђа

У част прославе имендана школе ,,Вожд Карађорђе“ уАлексинцу, ове године, на десетогодишњицу ношења садашњег имена, организовали смо многе активности уоквирене Вождовом недељом. Ова Манифестација почела је 2. децембра  изложбом посвећеном српској традицији и квизом из историје, да би се наставила данима посвећеним културама чије језике изучавамо – француској и енглеској, затим турниром у стоном тенису и изложбом илустрација омиљене књиге, а завршила се природњачким даном и школском представицом. 

Вождова недеља

Школску представу за Дан школе припремали смо два месеца на основу текста Кугуарса о три прасета, Црвенкапи и вуку, али са дописаним целинама. Данас смо извели врло успешно представу и крунисали одличном дечјом глумом, игром и песмом, целонедељне активности којима смо желели да покажемо да у нашој школи деца стичу функционална знања и  да смо одавно напустили бубање и пуко меморисање. Ми знамо да ,,знање није знање знати, већ је знање – знање дати!“ То је био и мото Вождове недеље за коју се надамо да ће постати традиционална, а већ се праве планови за следећу годину! 🙂

Ево, утисака са данашње приредбе →фотографије

снимак представице

ево и текста, али напомињем да све што говоре Црвенкапа, прасићи и вук припада тексту Кугуарса 🙂

Чудесни сан малог Ђорђа

 

Лица:

Ђорђе 

Мама Ђорђева

Црни Груја

Боле

Црвенкапа

Мама Црвенкапина

Прасе 1

Прасе 2

Прасе 3

Вук

Марко Краљевић

Вила Равијојла

Врбена

Трњина

Грана

Жежана

хор

фолклор

 

(на једној страни кућни амбијент, дечакова соба, на другом делу сцене шума, светлост на соби)

 

Ђорђе (улази у у кућу, баца ранац): Стиг`о сам!

Мама (љуби га): О, синко, па где си досад?

Ђорђе: Ма гледали смо пробу фолклора. Мало ретро, али није лоше.

Мама: Ретро?! То је традиција…сврвременост, а не ретро! Шта ли вас уче у тој школи?!

Ђорђе: Па, добро, ето гледао сам, није баш тако лоше, може да се набаци добра кондиција!

Мама: Чудо, невиђено, али добро, боље и то него ништа. (спрема вечеру) Него, како је било у школи?

Ђорђе: Ма, све сте ви српкиње једнако залупане! Ко бре измисли тај српски! Знам да причам српски, шта сад има и да га учим?!

Мама (смеје се): Добро, шта је сад било? Треба нешто да се чита?

Ђорђе: Мало јој било што женила цео час Душана, сад морам да читам и Вукашинову женидбу! И где нађе толке женидбе кад нас историчар учи једна буна, друга бина, трећа буна, па тек устанак, па слом устанка, па рат…

Мама (смеје се): Знам, знам, муке су то, па тек природни прираштај Нове Гвинеје, па колко ће да ископа земље икс, ако копа 3 сата рупу метар с метар?! Па колко ће да ископа, прво ће да цркне! То математичари не узимају у обзир! Душу људску!

Ђорђе: Да, а ви српкиње баш имате душу! Зато за сутра имам да прочитам овог Вукашина и још да напишем Савремену бајку! Еј, замисли, тражи бајку у 21. веку.

Мама: Па, шта ти је Хари Потер, шта Господар прстенова, Аватар?! Све су то бајке! А Вукашина сте сигурно добили зато што ни Душана нисте хтели да прочитате, Ако, ако… Кад сам ја ишла у школу, такмичили смо се ко ће више да прочита и зна напамет. (док ов прича, Ђорђе преврће очи и кревељи се)  Слушај:

Мама: ,,Што Момчилу таман калпак био, Вукашину по земљи се вуче,

Што Момчилу таман чизма била, ту Вукашин обе ноге меће,

Што Момчилу таман прстен био, ту Вукашин три прста завлачи!“

 

Ђорђе: Ма да, тај Момчило био неки Ајрон мен! све што није! Сад ја морам да се рвем с њим! уф (рогуши се, тражи књигу)

Мама: море, тутањ у собу, па читај! Да те не видим док не стигне вечера!

Ђорђе(одлази у своју собу): Идем, идем, а ти пожури, баш сам гладан (баца се у кревет на крају сцене, почне да чита наглас)

Ђорђе: Сину Милош у пољу зелену,

                као јарко иза горе суне…  (књига му пада на лице, спава, сања)

 

(дечакова соба у тами, на мањем делу сцене, дрвеће се подиже на сцени, која се претвара у шуму, кућица између жбуња)

 

Боле, Црни Груја, девојке (певају долазећи на сцену)

Боле: Газда, да наложим малу ватрицу? (ложе ватрицу, сели, греју се)

Груја: Ајде, Боле, теби се пали из прве, много ти се обрадовала мајка (подсмешљиво) Него, девојке, ајде то колце да видимо, овде Tурака нема, можемо да будемо Срби.

Фолклор, хор

Груја: Браво, девојке, разгалисте душу јунацима!

БОЛЕ: Газда, газда, а има ли у овој гори јунака?

ЦРНИ ГРУЈА: Тишина! Куш! Шта ће нам јунаци? Они су много јешни, а ми прасце треба да претерамо што тише можемо?

БОЛЕ: Ја зато и питам, газда! Ако се јунаци одазову, а ми да скренемо окрајњом стазом, па тутањ!

ЦРНИ ГРУЈА: Паметно, Боле, паметно! А ја мислио да ћеш у хајдуке да нас учлањујеш.

БОЛЕ: Какви хајдуци, газда, Бог с тобом!?

ЦРНИ ГРУЈА: Такви хајдуци. Изроди! Од њих сад не може поштен трговац с робом кроз шуму. Како закорачи, тако му пола товара на ражњу заврши!

БОЛЕ: Знам, газда, знам, лично сам то искусио… ено ономадне кад смо Маринко и ја терали прасце преко у Хунгарију, три смо прасца изгубили и од тада им ни трага ни гласа. А није, газда, да нисмо тражили.

(чује се глас Црвенкапине мајке са сцене – ЦРВЕНКАПО!!!!)

Црвенкапина мајка (чује се): Црвенкапоооо! (глас се приближава, с различитих страна долазе мајка и Црвенкапа) Аха, ту си, где се опет слунѕаш?! Јесам ли ти рекла да је у шуми онај глупи вук, носи мобилни са собом!!!!

Црвенкапа: Еј, кево, ајд не смарај!

Мајка: Ма,слушај шта ти се прича, пази се вука.

Црвенкапа: Какав вук,шта се ложиш, кево.Е,ај, не дави  више, ћао, цмокић….(окренута публици) Ало,што смара ова матора! (креће да весело трчкара,зева на све стране,развлачи жваку…)

(чује се глас мајке Црвенкапине иза сцене) Пази, Црвенкапо, шума је пуна опасности!

Црвенкапа: Уууујееее! Мислим, како густа шума! (случајно погледа у земљу) Уууу, нечије стопе, велике, јее!

Вук (излази, окреће се публици и лукаво се смеши, трља руке и тихо се обраћа публици) Хехе, кога ја то видим…(прилази Црвенкапи са леђа) Баа! Црвенкапо, де с кренула!

Цренкапа (уплашено, помало муца): Носим поклон баки.

Вук: Баки из шуме, а?

Црвенкапа: Јесте и страшно се журим.

Вук: Шта имаш у тој корпи, ааххх?

Црвенкапа(уплашено): Поклон за…Цвеће, цвеће што сам убрала успут баки.

Вук(подругљиво): Убрала баки? Иии.. шта имаш још, аааа?

Црвенкапа: Мммм…мандарине..

Вук: Иии?

Црвенкапа: Јабуке.

Вук: Иии?

Црвенкапа: Киивии.

Вук: Ииии?

Црвенкапа: Лимун.

вук: Иии?

Црвенкапа: Авокадо.

Вук (зачуђено): Авокадо? А је л имаш папају?

Црвенкапа: И да имам не би ти дала.

Вук: Не би ми дала, аахх?

Црвенкапа: Не, не, не… (тресе главом)

Вук: Па, не би ја ни узео! (смеје се) Дај ту корпу овамо!

Црвенкапа (плашљиво му пружа корпу)

Вук: Глупа, плавушо!

Црвенкапа (љутито узима корпу натраг, дрмне је, а онда се промени у лицу, више се не плаши вука) Шта се ложиш, шаране!! (пролази поред вука,осврће се )

Вук (зачуђен је Црвенкапиним поступком, Црвенкапа потрчи и вук потрчи за њом)

Црвенкапа (окреће се и види да је вук јури, уплашеним гласом виче) Аааааааа!!! (вук и Црвенкапа се јуре неколико кругова на позорници,онда Црвенкапа угледа  кућу у којој живе прасићи)

Прасићи (чули су њену вику, излаза из кућице, радознало климају њушкама)

Црвенкапа: Мислим…овај…ја се извињавам што ометам ваш интимни тренутак, али јури ме вук и страаааашна  ми је фрка!

Прасе 1: Сви вукови непријатељи су наши  пријатељи.Осећај се као код своје куће..

Црвенкапа (са олакшањем) Јаааооо, фала вам, прасићи, оно као баш сте готивни, еејј!

Прасићи (смеју се, окрећу се једно према другом климају њушкама… уводе Црвенкапу, стоје на једном прозору, а Црвенкапа на другом)

Вук (стиже задихан) Ало, има ли кога? Ало, власници станарскога права! (окреће се публици) Колико ја познајем ову шуму овде би требало да живе неке прасци. Аааа? Свињогојствооооо!!! Је л  моожда код вас навратила једна безобразница с црвеном капом,а?

Прасе 3:  Шта је било? Шта је било?

Вук: Шта шта је било, ааа? Па кад ја дунем и ватру сунем, срушићу вам кућу!

Прасићи: Па дувај, фрајеру! (смеју се…)

Вук: Доообро!

Сви прасићи се смеју и грокћу…

Вук: Дооообро! (Надима се да сруши кућу, шири плућа, хвата залет, онда дува јако и дуго.) Види ти то! Аааххх! (јако се напне да поново одува и онда се закашље…)

Прасићи (смеју се грохотом)

Вук: Људи!

Прасићи: Ми нисмо људи! Ми смо прасићи! (смеју се, окрећу се једни према другима, бацају “пет“…)

Вук: Дообро, доообро. Прасићи, ова кућица је требало да се сруши. Тако пише у бајци. (окреће се зачуђено око себе, па гледа у прасиће…) А? Па стварно тако пише у бајци.

Прасе1:  Али ово није та бајка, глупсоне! Ово је сан! (сви прасићи се смеју блесаво)

Вук: Па да, и овај црни Ђорђе свашта сања! (публици) Бар док сам ја у сну! (себи) Хеееј, прасићи слаткићи, може један фин дил? Купићу Црвенкапу у пола цене,а? Ево, дајем вам 500 кила концентрата за ту птичицу тркачицу?!

Прасићи ( гледају се међусобно,подижу њушке као да хоће да оњуше вука)

Прасе1: Толико је цениш?

Вук: Ни мање ни више.

Прасићи(незадовољно): Уууффф!

Вук: Дообро, добро, договорићемо се.  Ууух, изедосте ме, свиње једне! (прасићи се и даље смеју док он нервозно шетка, застане и осмехне се) Имам идеју! Шта кажете на следећу варијанту – на пример, имам за вас један ооодличан предлог (шапуће прасићима) даћу вам сто кила мекиња, а ви мени Црвенкапу, а? Шта кажете, а?

Прасићи (гледају се међусобно, климају њушкама, грокћу, мумлају, помало скиче. Сви прасићи се окрећу према Црвенкапи која их запањено гледа) Црвенкапо, није да нам је драго, али разуми нас… Како да ти сликовито објаснимо… На пример, ако у овој руци имаш сто кила мекиња, а у овој руци имамо једну Црвенкапу, онда је рачуница једноставна. (спушта руку у којој је замишљена Црвенкапа) Претегне ти на ову страну! (показује на руку у којој је замишљених сто килограма мекиња) Држи је! Држи је, увати је за нос!!! (једно од прасади узима метлу) Ајд, лепо ти нама  напоље!!

Вук (док прасићи истерују Црвенкапу, он турпија нокте и певуши)

Црвенкапа(уплашено): Јооој, јаооооо….

Вук (лукаво се смеје)

Црвенкапа (наљути се, вуку стане на ногу и пројури поред вука)

Вук: Јааооо! (окрену се и појури Црвенкапу)

Црвенкапа (окреће се прасићима):  Продали сте ме за сто кила мекиња! Прасићи ни једни да  једни! Чекајте само да вас Боле нађе, има да буде (показује руком) Фик, и готово!!! Ражњићи вам не гину!

Боле (иза жбуна): Газда, ово су они моји прасићи!

Црби Груја: Ћути, Боле, несрећо једна, иде вук!

Прасе1: Вуче, вуче! А мекиње?

Вук (трчи и окрече се према прасићима): Бисер не ваља пред прасце бацати!!! (смеје се)

(Највеће прасе стаје испред вука, вук удара у њега и пада.)

Вук (ошамућено гледа у прасиће): Ћао!

Прасе2 (љутито): Где су мекиње? Где су мекиње?

Вук(уплашено): Ево, сутра.

Прасе2: (љутито) Ма, шта сутра! Сада!!!(хвата вука за одећу)

Вук: Чек…Чекајте, људи…ево га извештај из банке (вади извештај из кошуље) Мекиње су уплаћене, имам пети примерак… ево сутра факсом уплаћујем фактуру  чим попуним вирман у ез-де-ка. Мајке ми!

Прасе1: (вуче вука за кошуљу) Нема ништа сутра! Дај ти нама паре сада па ћемо ми сами да купимо мекиње! (смеју се)

Вук: Дообро, добро, па нема проблема, одмах ћу сада да вам уплатим жирално.

Прасе1 (љутито): Нема ништа жирално, нема орално, нема морално,само соларно – новце на сунце! Кеш! Кеш! Знаш ли ти шта је кеш?

Вук: Кеш? Куп европских шампиона.

Прасе1 (зачуђено гледа у вука)

Вук: Еј, прасићи, видите, ено га Дејо Савићевић.

Прасићи: Где, где? Где? Где си га видео? Дејо! Дејо! Дејо!!! Где је Дејо! (окрећу се око себе)

Вук (бежи од прасића и кад је видео да више није у опасности од стране прасића, да побегне, али судара са Краљевићем Марком.

(долазе Марко и Вила Равијојла)

Марко Краљевић: Кога ја то видим? Вука, зар не!? (иронично). Еј, вуче, вуче, бубо лења (пева). Види Равијојла, у’ватили смо вука! Баш ми треба један овакав мало ми се окрзала крагна на овом мом капуту, а?

 

Равијојла: Не може. Дај тог вука, овамо! Мени треба више. Треба ми за нови фенси прслук. (прислања вука на себе и мерка нову креацију).

 

Вук: Пустите ме, бре! Нисам вам ја модна креација, ја сам живо биће, имам ја своја права.

 

(Чује се чудна галама, шушкање и свађа која се приближава, на сцени се појављују вештице, Марко и Равијојла се померају са стране (поворка)

 

Врбена: Боцкаш ме, Трњино! Дишеш ми за врат откако смо кренуле на трг!

 

Трњина: А ти гураш носурду где не треба, Врбена!

 

Врбена: Е, даћу ја теби носурдом по главурди! (чупа је)

 

Жежана: Девојке, девојке, упристојите се! Девојке!

 

Грана: Жежано, поганијо, што опет ти узимаш реч! Да ниси сањала да си главна овде?!

Жежана: А ти, Грано, совољуго, што ти опет приговараш? Неко те нешто питао?

Грана: Да ти мало поткрешем бркове већ ти се о метлу заплићу?

Жежана: Море, дођи, да ти сљуштим ту уштављену кожу с леђа овом  чакијом!

Дарина:  Мир међу животињама! Скупите се све овамо да пробамо плес за газда Грујину журку!

(ритмика)

Дарина: Девојке, баш смо ово добро урадиле, чек само да нађемо Газда Грују! Газда Грујо!!! (зову и померају се са стране)

Газда Груја (крије се иза жбуна с Болетом и Ђорђем): Боле, излази тамо, кажи да сам се оженио!

Боле: Поштована…госпођо…

Дарина: Ја нисам госпођа! (љута) Шта ти хоћеш? Где ти је газда Груја?

Боле: А, газда…оженоо се, много вас поздравља!

Врбена: Оженио се, а! (љута) добро, де, и ти мож да прођеш! Дај да видимо шта знаш да радиш? Знаш да певаш?

Боле: Да певам?! Па, мало…(тихо)

Врбена: Ајд да чујемо!

ХОР

Марко Краљевић (долази доводи Грују за уво, Равијојла иде за њима) Ево младожење, крије се тамо на крају шуме!

Груја: Не кријем се, преговарам!

Марко: море, даћу ја теби преговоре! (замахне буздованом) него, Грујане, прстен на сунце, моја Равијојла је спремна!

Грана: Каква Равијојла, а ми?!

Марко: Море, куш! Каква вештица, кад вила лепота неудата! Моја Равијојла је на реду, ево вама Болета! (окреће се Груји) Ајде, младожењо, Секо моја (спаја им руке) Девојке, друштво из хора – ТУШ!

Хор, фолклор

(остали се придружују позади, весеље на сцени, а онда се сви утишају, чује се мајка)

Мајка: ЂОРЂЕЕЕ! ВЕЧЕРА!!!

Ђорђе: Ево!!!! (буди се и прича за себе) УХ, какав луд сан, ето шта се деси кад српкиња смисли домаћи! Ајд, да пустим мало музике да растерам снове! (прилази касетофону, укљ)

ХОР ВОЖДОВА ХИМНА (сви певају)

 

крај

 

29.4.2014. 

Представица у прилагођеном облику изведена на међушколском такмичењу школа Бееограда и освојила 3. место за сценографију и костимографију! Браво! 🙂

Чудесни сам мале Иве