Архиве

Свети Сава, Мирјана Чорненки

(У клупи седи неколико ученика, решава задатке. У учионици су и учитељица, Свети Сава и Вук Караџић)

Учитељица: Марко, пиши!

Ученик: (Правда се.) Пишем! Јел` мора писаним словима ћирилице?

Учитељица: Наравно! Па то је основно писмо српског језика! Срамота је да не знаш ћирилицу.

Ученик: Ма, знам штампана слова, али ова писана ми иду тешко. (Правда се ученик.)

(Ученици настављају рад. Повремено застају да размисле. Неки уздишу.)

Учитељица: Децо, у животу морате бити упорни да бисте постигли оно што желите. И писање се вежба. Једног дана биће вам смешно кад се сетите како сте кукали да не знате сва слова.  (Кратка пауза.)  Аааа, децо знате ли ко је најзаслужнији што ми данас пишемо ћирилицом?

(Учениви се јављају. Учитељица једног по једног прозива.)

Ученик: Никола Тесла! Он је измислио струју, па је ваљда и ово!

Деца: Ха, ха,ха…

Ученик: Ја знам! То је Вук Караџић! Он је створио ћирилицу.

Ученик: Није! То су Ћирило и Методије. Они су измислили ћирилицу. Гледао сам филм о томе.

Ученик: Нису они, него њихови ученици. Само се зове по Ћирилу. Слушао сам сестру кад је учила наглас.

Ученик: Нико од вас нема појма. Најзаслужнији је Свети Сава. Да се он није борио за отварање школа, не бисмо ми сад имали ћирилицу.

Ученик: Ја мислим да је то наша учитељица. Она нас учи да читамо и пишемо.

(Ученици преврћу очима на коментар своје другарице.)

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу.

(Ову сцену посматрају Вук Караџић и Свети Сава.)

Вук Караџић: Видиш ли, Свети Саво, како су нам паметна ова наша Српчад. Тако мали, а већ свашта знају.

Свети Сава: То је твоја заслуга, Вуче. Да ти ниси био упоран и упростио ону нашу стару азбуку, ко зна којим би Срби данас писмом писали и језиком говорили.

Вук: Е, то си управу. Богме, било је тешко и мукотрпно борити се за просту ћирилицу и народни језик. Па, само са оним Јованом Хаџићем сам се расправљао десет година. А и митрополит Стратимировић био је ватрени борац против народног језика у цркви.

Сава: Пусти их , Вуче! Нису знали шта раде.

Вук: Само, знаш, Саво, оно дете је управу кад каже да си ти најзаслужнији. Да ти ниси подизао манастире и манастирске школе, ко зна да ли би данас било српског језика и српске ћирилице. Па и ја сам мало ишао у једну манастирску школу, али ми се није дало да је изучим.

Сава: Е, баш ти се није дало. Прво слаба школа у манастирима под Турцима, па на то и куга. Добро си ти и успео да научиш да читаш и пишеш. Право је рекла ова учитељица да само упорни постигну оно што желе.

Вук: Сасвим си управу. Па и ти да ниси био упоран не би био то што јеси.

Сава: Како то мислиш, Вуче?

Вук: Па, јел ниси хтео да се жениш, јел си побегао од куће да се замонашиш? Јел су ти родитељи бранили? И потеру за тобом послали. Па то зна и свако дете. А ти упоран у својој жељи да се Богу посветиш. И видиш да си у томе и успео. Све препреке си савладао и ниси одустајао.

Сава: Мој божји позив увек је усмерен ка помоћи мом народу. За живота помагао сам и учио народ како да му буде лакше. А мом оцу и браћи како да праведно владају и учврсте српску државу.

Вук: Све је то лепо. Али најбитније су школе. Та види их само!

(Сцена се враћа на учионицу. )

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу. Сви они имају део заслуге за очување нашег писма. Све је почело радом Ћирила и Методија који су покрстили Словене, па и Србе. Прво писмо, глагољица, било је тешко, па су га њихови ученици брзо заменили ћирилицом.

Ученик: Јесам вам рекао!

Учитељица: У време Светог Саве књиге су се преписивале ручно.

Деца: Ауууу! А ми кукамо.

Учитељица: Због тога је требало што више људи да научи да чита и пише. Свети Сава је по целој Србији помагао подизање манастира и у њима школа. Ту су деца учила прва слова.

А онда су стигли Турци и манастири и школе се полако гасе.  У време Вука Караџића само понеки манастир имао је школу, а и ту су деца више чувала манастирску стоку, него што су учила.

Ученик: Благо њима! Нису се мучили ко ми!

Учитељица: Да си као већина тадашњих људи неписмен, не би могао ни да играш игрице на компјутеру.

Ученик: Е,то не ваља!

Учитељица: И Вук је ишао у такву манастирску школу. И врло мало научио. Касније је користио сваку прилику да нешто научи. А не као ви. Све вас мрзи. И није одустао од жеље да српском народу врати српски језик и ћирилицу коју је ослободио свих непотребних слова.

Зато вежбај и пиши! Ћирилицу чувај!

Драмски текст колегинице Мирјане Чорненки, проф. српског језика,

 изведен на Савиндан 2018. у ОШ ,,Иван Гундулић“ на Ченеју (Нови Сад)

Advertisements

Принцезе у кући лопова, Соња Ђорђевић

ПРИНЦЕЗЕ У КУЋИ ЛОПОВА, Соња Ђорђевић

 

ОТАЦ

ШЕПРТЉА

МАЗАЛО

БЛЕБЕТАЛО

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПРИНЦ 1 (Снежана)

ПРИНЦ 2 (Трнова Ружица)

ПРИНЦ 3 (Пепељуга)

ВИЛА

ДВОРАНИ,Гласник, стража

 

 

СЦЕНА 1

Отац немирно шета и стално прогвирује кроз прозор као да неког очекује.

ОТАЦ: Нема их, па нема. Можда није требало да их шаљем на овај задатак. Како су трапави, мораћу да их тражим у некој тамници. Ни шљиве са пијаце нису могли да мазну, а да им продавац добро не извуче уши. Шта ми би да их отерам да се сами сналазе. Но, ипак треба се побринути за породични посао. Старим, а ко ће да ме наследи?

 

Наставља немирно да шетка по соби.

Улази у собу први Шепртља, снебивајући се и кријући нешто иза леђа.

 

ОТАЦ: Аха, где си досад лопове један лоповски?

ШЕПРТЉА(уплашено): Први сам стигао, значи?! Ух! Требало је да идем оном дужом стазом.

ОТАЦ: А где су ти браћа?

 

У тај мах упадају утрчавајући и задихани и БЛЕБЕТАЛО и МАЗАЛО. Крију се приљубљени уз врата. Гледају кроз кључаоницу, ослушкују, а онда се са изразом олакшања спуштају на под.

 

ОТАЦ: Стигли сте значи!? Да видим шта сте данас успели да прибавите? И нећу више да гледам игле, прибадаче, женске хаљине, корпе, потковице и остале трице и кучине. Пуна нам је остава ствари са којима не знам шта да радим… То једноставно није прихватљиво за једног лопова.

БЛЕБЕТАЛО: Овај… нека прво покаже Мазало свој плен. Ја сам једва живу главу извукао из шуме. Патуљци су ме прво гађали пијуцима, а онда су ме јурили све до оближње кривине.

МАЗАЛО: Што ја увек први?! Није фер! И ја сам уморан. Једва сам се искобељао из оног силног купињака. Пола ми је плена остало у њему.

ОТАЦ: Ни речи више! Данашњи плен на сунце.

Сва тројица се загледају. Спуштају главе и пружају на длановима „плен“. Блебетало једну полупоједену јабуку, Мазало део разбоја, Шепртља једну стаклену ципелицу.

ОТАЦ: Штааа? И ово ви називате пленом!  Опет сте донели некакве глупости! О, Боже, шта сам ти ја, скроман стари лопов, скривио? Шта, кажи ми!

ШЕПРТЉА: Опа, изгледа да сам само ја имао добар улов! (загледа ципелицу) Мазнуо сам је пред носем једне накинђурене госпођице. Да си јој само видео кочију! Еј, молим те, личила је на праву правцату бундеву само од стакла.

МАЗАЛО: Добар улов? А где ти је друга ципелица? Коме ћеш то да продаш? Да нећеш можда да тражиш једноногу госпу?

ШЕПРТЉА: Имам план! Кад се мало стиша гунгула од оног бала, прочешљаћу околна имања. Не може се тако лако сакрити стаклена кочија у облику бундеве а онда само остаје да провалим у кућу и прочешљам ормане. Тад ћу имати обе ципелице.

ОТАЦ: Ципелице ћеш да тражиш, несрећо?! Немаш паметнијег посла него да тражиш ципелице. Бар да си мазнуо ту тиквасту кочију, па да се бар једним од вас изрода поносим, образ лоповски да ми осветла.

ШЕПРТЉА: Али, тата, ја сам бар донео нешто вредно! Шта је донео Мазало?

МАЗАЛО: Хтео сам, части ми лоповске! Оволики сам разбој са златним врхом понео из оне кућерине и да ме нису напале оне купинетине, боже ме прости, ко неке пијавице, видео би ти!

ОТАЦ: У читавој кући само си разбој нашао?

МАЗАЛО: Јесте, само разбој. У читавој кући није било ничег другог осим паучине и прашине.

ОТАЦ: Од свих кућа на свету ти да улетиш у кућу окружену купињаком и напуњену пауцима и прашином. Ништа ти није било чудно?

МАЗАЛО: Али, тата, надао сам се да ће тамо бити сакривено неко благо.

ОТАЦ (бесан): А, ти, Блебетало, ти си се видим потрудио до прве комшијске јабуке.

БЛЕБЕТАЛО: Нећемо да се вређамо, оче! Отишао сам чак до патуљачког рудника. Знаш, прича се да они ископавају злато и дијаманте, па ко рекох да им прочешљам ризницу.

ОТАЦ: Видим, прочешљао си ти њима подрум с јабукама!

БЛЕБЕТАЛО: Ма, не, ћале, улетео сам у замку.

ОТАЦ: Какву замку? Упао си им у казан док су пекли јабуковачу?

БЛЕБЕТАЛО: Лепо сам остваривао свој план и фино сам напредовао кроз шуму, кад зачујем неке гласове. Примакнем се да извидим ситуацију. Чујем како се свађају баш око ове јабуке. Начујем да би дали пола свог богатства за информацију чија је то јабука. Мало ми није јасно зашто се толико труде око једне јабуке која није ни цела, али одмах сам увидео прилику за лепу зараду. Они кукају, а ја лепо здипим јабуку… Е ту су настали проблеми!

ОТАЦ: Бићеш бакалин, значи!? Издајице рода свога!

БЛЕБЕТАЛО: Не пада ми на памет! Зар ти личим на неког ко по читав дан стоји крај тезге и виче: Лепе јабуке! Најлепше јабуке у крају! Фуј!

 

СЦЕНА 2

 

Улази Трнова Ружица са Снежаном.

 

СНЕЖАНА: Једва сам се опоравила од оне одвратне јабуке. Замисли, она вештичара ми је напоменула да ништа неће болети, али ће се принчеви сјатити као муве. Ја је загризла, а оно пече, цврчи, гуши… Једва сам дошла до ваздуха, а онда су ме они морони од патуљака угурали у неки стаклени ковчег. И лепо, тако ти ја лежала, лежала, лежала, али од принца ни трага ни гласа. Ни једног јединцатог.

ТРНОВА РУЖИЦА: Не брини се, Снежо! Уловићемо једног па ћемо га пустити у патуљачку шуму чим сутра кренеш у шетњу. Биће и за тебе срећан крај!

СНЕЖАНА: Лако је теби да кажеш. Ти само одеш преко дана да џеџиш у оној својој кули на перјаним јастуцима, не мораш сваки други дан да гризеш ону грозну ја… Ах, заборавила сам да ти кажем најважније. Знала сам да сам нешто заборавила!

ТРНОВА РУЖИЦА: Шта?

СНЕЖАНА: Буааа! Нестала је ја-бу-ка!

ТРНОВА РУЖИЦА: Како нестала?

СНЕЖАНА: Патуљци кажу да им је неки одрпанац мазнуо пред носом! Буааа! Како ћу принца пронаћи ако немам јабуку! Буааа!

 

Примећује Пепељугу која бесно хода по соби и разговара сам са собом.

 

ПЕПЕЉУГА: Ааааах! Остаћу уседелица! Она кума вила ми је рекла да ципелицу оставим на седмом степенику и да чекам. Ципелицу сам остaвила без надзора само тренутак док сам се пела у кочију, маме ми моје. Црко двапут онај ко ми је украо! Шта ако је принц није нашао? Нисам могла да оставим ову другу. Како би ме онда препознао? Нисам ја једнонога принцеза! Буаааа!

 

Улазе дворани

 

ДВОРАНИН 1: Госпођице Трнова Ружице, можете ли за тренутак?

ТРНОВА РУЖИЦА: Има ли неких новости? Да се није неки принц одважио да приђе кули док сте ви стражарили у купињаку?

ДВОРАНИН 2: Овај, јесте се приближио неко, али, рекао бих, ако ме моје стражарско око не вара, то никако није могао да буде Његово Височанство Принц…

ТРНОВА РУЖИЦА: И што би сад то требало да ме занима? Рекла сам вам сто пута да ме обавештавате само кад се близу дворца појави принц с великим п!

 

Дворани се гуркају међу собом. Наставите са читањем

Монашење Растково, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Слика прва

На почетку хор пева химну Светом Сави.

У првој слици су два монаха који говоре о новом искушенику који је дошао у манастир

 

Наратор долази и чита: (отвара савијутак од хамер папира који треба да  изгледа као пергамент)

Од давнина постоје правила о томе шта све треба да издржи неко ко жели постати монах. У време Светога Саве било је много више монаха него данас. Зато су игумани доста више водили рачуна о томе кога примају у манастир. Тај период од кад неко дође у манастир до тренутка монашења зове се искушеништво, а онај који се спрема да постане монах назива се искушеник. Свети Сава је имао имао само пар месеци да се покаже да је достојан  монашког чина. Зато су му игуман , монаси и радници руског манастира Светог Пантелејона давали најтеже послове и задатке које један искушеник може да добије.

Методије: Помаже Бог брате Григорије!

Григорије: Бог ти добро дао Методије ! Како се осећаш после првог дана од монашења? После првог дана твог новог живота?

Методије: Као што си и рекао нови живот. Осећам се као да сам тек рођен. Три године сам чекао тај дан, и игуман  ми је јуче указао милост и дозволио ми да положим завете . Било је тренутака када сам помишљао и да се вратим кући, када ми је било јако тешко. Има када сам једва успевао да издржим пост. Некада ми је и рад на манастирском имању био превише тежак. Болела су ме и леђа од дугих богослужења. Помишљао сам да седнем или да изађем из цркве на тренутак, али сам издржао и привикао се. Сада ми је прелепо. Сада  је у потпуност овај манастир постао мој дом.

Григорије: Баш ми је драго што си издржао. Јеси ли чуо да смо јутрос добили новог искушеника?

Методије: Новог искушеника?

Григорије: У питању је син неког српског владара. Веома је млад и зове се Растко.

Методије: Кажеш син владара? Ако је мислио ће овде моћи да влада ту се много прешао.

Григорије: У праву си. Неко ко је од рођења живео у раскоши сумњам да може да издржи све што један монах да треба може. Немамо ми ни укусна јела, ни раскошну одећу.  Нити имамо слуге као што је он имао. Мислим да он неће издржати. Чуо сам и још нешто.

Методије: Шта си чуо?

Григорије:Чуо сам да треба да се замонаши за мање од два месеца.

Методије: Па то није у реду (одговара љутито). Ја сам чекао три године и мучио се и служио а он за мање од два месеца. Зашто су за њега правила другачија , по чему је он бољи од осталих искушеника?

Григорије: И о томе сам понешто чуо. Кажу да је од малих ногу читао хришћанске књиге  и да је имао одличног духовника. Иако има само шеснаест година мудар је као да му је тридесет.

Методије: Ја у то чисто сумњам . Видећемо наредних дана. Њему је отац владар а ми нисмо владари већ слуге и он ће то морати да схвати ако жели да овде остане.

Григорије: Његово монашење мора бити ускоро зато што његови родитељи не знају да је побегао у манастир.

Методије: Да ли је oпасан тај његов отац- владар?

Григорије: Чуо сам да је чак и против византијске војске ратовао. Да је од њих бивао заробљен и да се неповређен ослобађао.

Методије: Па шта је оцу игуману то требало? Јао нама ако се отац побуни!

Григорије: Зато он мора бити замонашен пре него што му отац стигне.

Методије: Шта ако га отац на силу отме из манастира а нас избатинају?

Григорије: Не брини, не бој се, то се неће догодити. Пре монашења би га можда отео али замонашеног не. И његов отац је веома побожан и поштује светиње.

Методије: Хвала Богу да је тако! Ево га иде са игуманом хајде да се склонимо.

Григорије: Хајде! (одлазе са сцене)

 

Слика друга

Хор пева неку духовну песму

У другој слици су  игуман Серафим и Растко. Угуман га упознаје са начином живота у манастиру и излаже му углавном само негативне стране.

 

Игуман Серафим: Драго чедо овде сви долазе слободном вољом и нико не остаје присилно. Живот у манастиру је веома тежак. Нема никаквих удобности. Богослужења су дуга и напорно је стајати. Имамо велико имање које тражи да се пуно ради. Имамо животиње за које се треба побринути.  Храна јескоро безукусна са врло мало зачина. Доста постимо па је некима и то претешко. Мислиш ли да си способан да издржиш? Наставите са читањем

Светосавска приредба – бекство у манастир, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Слика прва

Химна

Лица:Коментатор, Растко, Војник Угљеша

 

Коментатор: Млади принц Растко је нестао са двора . Без поруке или поздрава. Настала је велика пометња. Стефан Немања шаље  потеру на неколико страна. Један старији војник (који је некада био у пратњи младог краљевића  и био му доста близак) доноси тачан закључак  и почиње да јури сам у добром правцу. Тај војник се зове Угљеша. Следећег дана испред  једне крчме Угљеша опажа неког  монаха који му изгледа познато. Прилази му и на своју велику радост  препознаје Растка. Прво му  се поклонио а онда га загрлио и обратио му се.

 

-Помаже Бог часни принче.

-Бог ти помог’o Угљеша.

-Напокон те нађох. Како си?

-Добро сам. Жив и здрав, као што видиш.(осмехује се)

-Твој отац је послао потеру по целој земљи да те траже.

-Већ?( изненађено одговара)

-Шта си мислио да нико неће приметити твоје одсуство?

-Па речено је да сам отишао у лов?(збуњено прави малу паузу) Зар не?

-Твоја мајка се није дала преварити. Она је  прва посумњала и узбунила све редом. Није требало дуго да схвате да ниси нигде у близини.

-Жао ми је али сам морао да кренем крадом. (као да се оправдава)

-Зашто? Не разумем?

-Моји родитељи овај мој пут не би прихватили ни одобрили.(тужно слеже раменима)

-Зашто си обучен као монах?

-Зато што то желим и да постанем.

-Али ти треба да постанеш владар! Не смеш да напустиш свој народ и да изневериш  оно што отац од тебе очекује.

-Нећу оставити свој народ. Нити ћу изневерити очева очекивања.

-Како ћеш онда као монах владати?

-Не желим престо. Желим  мир. Мир који ми недостаје.

-Зашто не желиш да владаш? Многи се грабе за т о. Погледај оне властелине на двору твога оца..

-Не желим да гледам завист, мржњу и похлепу у очима других. Завист и мржња једна другу рађају. Гомила лепих речи које сам добијао су у ствари маска за те две ствари. Ласкање је маска за завист и мржњу. Не желим да будем окружен улизицама и тако слушам лажи у своју част. Колико год да је примамљива лаж не може добра донети.

-Али не верујем да би ико могао лагати када о теби говори добро?

-Ја знам  и свестан сам, и својих  врлина и својих мана. А непријатељ рода људког се увек труди да од нас сакрије наше слабости. То сам јасно увидео за ово кратко време моје владавине. Нисам кукавица и нећу напустити свој народ.

– Па  шта ћеш онда?

-Борићу се против мржње у њему .

-Како ?

-Као и сви свети људи до сада вером , молитвом и постом.

Нека те Бог чува. Могу ли ти како помоћи?

-Побрини се да имам довољно времена да стигнем до Свете Горе пре него потера дође до мене.

-Часни принче твоје речи су за мене заповест

 

 

Слика Друга

(тек треба изабрати песму пред почетак друге слике)

Коментатор, Стефан Немања ,  Ана

Наставите са читањем

Путовања Светог Саве, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Хор пева химну Светом Сави

(На сцени је столица нека мало лепша која треба да представља престо Стефана првовенчаног. )

 

Наратор:

Ko рођене сестре црква и држава,

То беше у време кад Стефан и Сава,

Владаше заједно, мудро и поштено,

Tо два беху брата алкраљевство једно.

 

Дивљаху се људи и многи народи,

Како Божија рука српски народ води,

Тада Свети Сава одлучи да крене,

У град  Јерусалим, све до Свете земље.

 

 

Трубадур: (држи трубу у руци .. два-тона дуне и узвикује) : Његово краљевско височанство, краљ Стефан Немањић Првовенчани!

Стефан Првовенчани: (излази на сцену са војводом, полако и  достојанствено седа на престо) Тешко свуда своме без својега. Мој млађи брат је много пута по мудрости био старији и од мене и од Вукана. Када смо ратовали ја и Вукан један против другога, једино Растко – овај мислим Сава је био способан да нас помири.

Војвода: Да није њега колико би само људи погинуло

Стефан Првовенчани: Ма он је заиста имао, и још увек има силу Божију у себи.

Војвода: А како то знаш?

Стефан Првовенчани: То се мој војводо једноставно осети. Као што знам ваздух који дишем тако знам и да његова молитва пред Богом вреди пуно.

Војвода: И у Византији га веома цене

Стефан Првовенчани: Неки страни владари га поштују више него мене, и више него што су поштовали нашег оца великог жупана Немању. А није што ми је брат него заиста заслужује и част и поштовање.

Војвода: Кад он није ту и на месец дана баш се осети. Људи некако постану другачији. Када он није ту почињу сукоби и свађе. Његова вештина да помири људе је стварно изванредна.                           (Сава улази на сцену)

Стефан и војвода у глас: Помоз Бог Саво!

Сава: Бог вам помог’o! Бог је највећи миротворац, ја се само помало угледам на Њега.

Војвода: Читао сам и ја Свето Писмо али нисам никада успео да толико добро разумем као ти.

Сава: Бог свакоме даје да разуме колико је потребно. Мени се рецимо дешавало када читам из Светог Писма делове који говоре о Христу као да га видим на гори Таворској. Као да чујем плач Богородице када је Христос разапет. Као да видим радост на лицима апостола када је Христос васкрсао.

Војвода: Твоја прича стварно помаже да више верујемо у Бога. Твоја проповед је заиста јака.

Сава: Учим већ годинама људе науци Божијој али осећам у срцу једну празнину.

Стефан Првовенчани: Какву празнину брате? Реци шта те мучи?

Сава: Осећам празнину и недостаје ми једно место. Веома често сањам да сам тамо. Када се молим  имам осећај да ће ми тамо молитва небројено пута бити јача.

Стефан Првовенчани: Где то?

Сава: У Светој земљи Палестини брате мој. У земљи где је живео Господ Исус Христос Бог и Спаситељ наш. Пошао бих тамо али ми је жао да оставим народ у овим тешким временима. Страх ме је да се нека невоља Србији не деси а ја не будем ту.

Војвода: Па ништа неће бити за месец или два.

Сава: Војводо то није путовање које траје месец дана. Пут за Јерусалим Свети град траје скоро целу годину. За такво путовање треба  и доста новаца.

Стефан Првовенчани: „Куд се ђеде цар Немање благо? Седам кула гроша и дуката?“ Ти као да си заборавио на ову песму?

Сава: Нисам али…

Стефан Првовенчани: Ако треба благо да се троши, нека се троши на такав начин. Твоје молитве вреде више и од седамдесет кула блага а камоли једне године путовања! Ако немаш код себе довољно новаца ево царских ризница, за тебе су отворене.

Сава: Хвала брате.

Стефан Првовенчани: Када будеш спреман можеш одмах да кренеш и још неколико људи са собом да поведеш. Само ме једна ствар брине. Када ти одеш, шта ако племићи почну да се боре за власт како ћу их помирити, како да учиним да буду сложни?

Сава: Не брини око тога. Са тог места где идем молитве много брже стижу до Бога. У наредних неколико година нико се неће борити око власти. Само владај праведно и поштено и побеђиваћеш и даље све који ти буду противници. И овде и у Јерусалиму и у царству небеском Србија ће увек бити у мојим молитвама. За седам дана крећем

Стефан Првовенчани: Па онда нека ти је срећан пут Наставите са читањем

Мој првенац :)

Ко може да повеже Вука, Милоша Обилића и Вилу Равијојлу? Само наставник српског који зна свој посао, има талента за писање и жеље да љубав према свом предмету пренесе и другима! Текст који је пред вама ауторско је дело моје колегинице Соње Ђорђевић. Верујем да ће дати идеју многим школским драмским дружинама.

Хвала, Соња, и браво! 🙂

Убави кутак србутак

Пре неколико година, за потребе школске приредбе поводом поделе пакетића, настала је у мојој машти прича која је у финалној верзији добила назив „Старинска, нестаринска прича“. Тада смо је извели за потребе ђака и малишане установа социјалне заштите у Врњачкој Бањи.
Синоћ је, у пуној сали Лесковачког културног центра, изведена на једној од свечаности везаних за обележавање јубилеја ОШ „Вук Караџић“ из Лесковца.
Дивни млади људи, ученици ове основне школе постали су пред својим најмилијима, наставницима, директором и многобројним радозналцима, најсјајније глумачке звезде, храбро уранајући у ликове Марка Краљевића, Милоша Обилића, Виле Равијојле, али и Капетана Куке, Петра Пана, Виле Звончице, неки од њих живели су и стварност у улогама Дечака и Баке, а неки су, богме, постали фасцинантне врачарице у лику Мерџане или још гламурознији Гуслар.
Захваљујем драгим ученицима што су сијали јуче на бини и храбро се порвали са текстом који је изискивао глуму дужу од једног сата…

View original post 9.754 more words

Деда Мразова дијамантска свадба

Баба Мразица, Вила Добрила, Тринаеста (ћерка Мразова) седе у соби, пију кафу

 Вила Добрила: Е па, драга моја, вечерас стварно треба да буде фешта! Годишњица брака је важна прослава. И то још дијамантска свадба!

 

Баба Мраз: Да, да, орден треба да ми доделе! Сто година га чекам на дочек, децу  сама успављујем, сад унуке љуљам, њега никад кад ми треба.

 

Вила Добрила: Е, у том погледу мој Велики Штрумф је за сваку похвалу! Сваком Штрумфићу се увек нађе, сваког утеши, сваком помогне, никад не касни…

 

Баба Мраз: Аха, хвалиш га после годину дана, питаћу те после педесет!

 

Вила Добрила: Да, једино овако кад дођемо код вас у госте, мало се промени.

 

БабаМраз: Па то ти и кажем, утиче овај мој на њега! Видећеш сад – ко зна кад ће доћи, има вечера да се охлади док стигну, видећеш!

 

Вила Добрила: Ма неће, видећеш да ће стићи на време (таман то каже, чује се звоно на вратима) Ето их, јесам ти рекла! Наставите са читањем