Архиве

Десанка Максимовић по други пут међу Србима

,, Програми и уџбеници су ништа друго до препоручени садржаји које наставници могу користити, али могу и сами доћи до бољег садржаја уколико сматрају да је то сврсисходније на ученичком путу до жељеног исхода. Не постоји савршени уџбеник, нити савршени програм који би задовољио све потребе и био универзално примењив, зато је образовање и кренуло путем стандарда и исхода, јер нам будућност лежи у том крајњем резултату, желимо ученика који зна да критички и функционално размишља, користи, а не само репродукује знање, познаје и воли културу свог народа. “ (Извод из одговора ЗУОВ на халабуку око,, узбацивања/пребацивања“ Десанкине збирке Тражим помиловање из 4.у 1.годину)

Ово тако дивно звучи, да сваки србиста заљубљен у свој посао моментално засурфује на овом таласу ентузијазма и позитивног прилаза настави српског. И лети тако, лети…све док тај балончић не прсне под теретом изазова велике матуре којом му се већ годинама маше као црвеним пешкирчетом. И шта ћемо у тој кориди кад један Завод шири оптимизам слободарског духа наших наставника и народности, а један други Завод припреми тестове велике матуре по правилима заосталих времена оријентационих планова али и савремених готових припрема. Успут, велика помоћ наставницима српског илити модерније матерњег језика чини безброј такмичења и смотри, на које хрле највреднији ученици грозничаво трчећи с физике на српски, па на биологију, а све у страху да не обрукају своје предане наставнике, родитеље и себе а све зарад стицања слободне, креативне стваралачке личности. Додајмо томе непостојање читанки, јер тај луксуз већина родитеља не жели да приушти својим дигитализованим потомцима који се сасвим добро сналазе у истовременом праћењу предавања и куцкања по тастатури. И зачинимо програмима филолошких гимназија са 7 до 9 часова дневно и свим чудесима лимеса, таутолигија и функција, јер ми стварамо креативне, стваралачке и мислеће интелектуалце. Наравно, о људском фактору и фрустрираности људских наставника нећемо ни говорити, јер су ови дигитални едукатори само прелазно решење до холограмских предавача који ће стваралачки, креативно и ефикасно одабрати жељене садржаје, отворити главице наших преданих потомака и улити ИТијевима светску и националну књижевност кроз све епохе, правце, реке и речице, дијалекте, утоке и истоке, а они ће својим еволуираним софтверским мозгићима храбро ступити у савремени свет предузетништва и маркетинга. И наравно, читав овај процес из прикрајка ће посматрати универзитетски професори тако вољни да својим никад виђеним припремама идеалних часова помогну стварање креативне, стваралачке будућности, баш као и сви врли духом селфи обожаватељи лика и дела оних који имају моћ да им обезбеде чланску карту библииииотеке илити друг члан комисије…

 

 

 Драга Десанка,

Тражим помиловање за све слободне духом а угњетаване дописима министарства мрака, незнања и евалуаторске методологије (то је оно министарство чије тестове за мале матуранте чува полиција).

Свашта сам ових дана научила

Свуда на свету труднице су чудесне. Након спознаје радосне вести и првог усхићења, почну и прве наде, страхови и савети. И нови савети. И нови савети… И тако њено време испуне часописи, форуми, другарице са свим личним усхићењима, промашајима, страховима и предрасудама. А онда почне планирање – соба, креветић, пижамице, полице, прве књижице и наравно… избор учитељице.

Не знам како је у другим градовима, али у нашем нема учитељица којој се не зна крвна слика и порекло до 3. колена најмање, а онда навике, намере и планови од удаје ћерке до одласка у пензију. Све се гледа, истражује и вага – модерна/традиционална, дигитална/старинска, згодна/паметна, такмичења, успеси, сајтови, семинари… И одједном, свака мамина саветница зна како је у тој учионици и какви су њени ђаци…

Фенси, селфи или не, премерени и одмерени више од било које професије, учитељи мирољубиво слежу раменима и још преданије јурцају за децом и њиховим постигнућима док им родитељи и даље мере дебљину штикле, стаса и гласа.

И онда један непојмљиви тренутак – деца и родитељи 24/7 заједно.

Одједном хелихоптер родитељи дигитални заљубљеници постају предани поклоници традиционалне наставе. И нису више важне ни штиклице, ни крпице, само – Кад почиње школа?

А онда, маме будућих првака док младунци потомци растурају стан и родитељске живце, одбацују савете и први пут заиста виде – како се ниједан доктор, ниједан трговац, ниједан пекар није јавно запитао или похвалио своје пацијенте, кориснике, купце, потрошаче? Није позвао? Ништа није питао?

Једноставно је.

Постоје професије које се воле, али кад се смена заврши, није нужно размишљање о послу. Постоји и професија која се не искључује. Статуси учитеља и наставника то потврђују, а ако не верујете, проверите – где год се нађу два просветара причаће о деци, тестовима, плановима… И никад се не гасе 🙂

Статус једне учитељице из дана у дан – о сваком детету понешто

Колегиница коју сам упознала Под маслином, а повезао нас поново на радост обе Фб

Деда у ванредном стању

Иако смо претурили већ једно ванредно стање, понашање деде у тој ситуацији остало нам је непознаница с обзиром да је у време бомбардовања био ангажован у ратним дејствима као капетан у резерви богатог ратног искуства од Славоније наовамо, а на част светлог образа ратника оца, ђеда и прађеда. Дакле, деда у Ванредном стању у ком уместо пушке треба памучна маска – потпуна непознаница!

Наш деда пријатељско-фамилијарној јавности познат је као добар организатор. Ми, чланови његовог најближег окружења, дедину опсесију организовањем свега – од припремања материјала за прављење авиона од папира, преко детаљних скица за израду Миминог школског задатка типа огрлица од жирева, до детаљног списка за набавку кад стигне пензија, сматрамо ситничарењем и намћорастим претеривањем. Није на одмет бити организован, али је најбоље да нас деда не укључује у своје активности, јер се тада буди друга страна дедине машинско-техничке стране, она војничка. У складу са светом традицијом и часним наслеђем братства Радоман не само што задаци морају бити испуњени у складу са дединим планом, већ и на начин како је он то замислио. И никако другачије, иначе – Остав!

И док се питамо хоћемо ли ми бити такви намћорасти маторци и кроз главу пролазе стална гунђања попут ,,линија се исцртава с десна на лево, на столу сме да стоји само даљински (док је пушио била је обавезна и пиксла), дневне новине морају да буду уредно сложене на насловну страну…стиже нам корона и деда у карантину!

И пошто су сви збрисали на време, остадох ја у свим дединим стратешким плановима!

28.у месецу – деда прима пензију 1. али су средства доступна и раније, па деда има потпун списак за куповину са јасним упутством – банкомат тај и тај, ставка 1 купити у продавници тој и тој, ставка 2 платити ту и ту и… Код 3.сваки нормалан човек укључујући и његове потомке – ШИЗИ!

-Ћале, В А Н Р Е Д Н О је стање! Све ћеш добити, али не завлачим се нигде – где нађем купујем и не гледам колко кошта!

– Добро, добро – помирљиво одговара деда – хтео сам само да олакшам.

А онда – 1.у месецу и дедин аларм за узбуну!

– Мораш да пошаљеш стање бројила Електродистрибуцији!

– Добро, ћале, доћи ће људи да очитају.

– Не, неће! Мораш ти да јавиш, ево ја сам записао број кад су јавили на телевизији.

Након те чувене реченице која ми одузима могућност приговарања или утицања на дедино мишљење, пошто је одгледао Вести у 8, 12, 15, 18, као и сваких ,,Минут два“, капитулирам и јављам стање бројила.

И таман помислиш – Ево снега, смириће се деда, стиже нови списак:

– Е, пази, чим гране сунце, морамо у виноград! Све сам испланирао…

Онлајн баба

Откад се баба дозвала памети након спознаје да има 68 година и откад је склопљен привремени договор да не окупира дедино драгоцено и дуго ишчекивано пензионерско време, баба се смирила а ми одахнули. Но, изгледа да смо требали дубоко да удахнемо.

Баба вибер порукама извршила десант не само на нас, него и на комшије, пријатеље и рођаке. А баш смо се зачудили кад учесташе позиви даљих рођака које смо скоро и заборавили. А сви питају за бабино здравље и разуме ли се у вибер.

Решисмо и то:

– Мама, није згодно… Пуне се телефони људима…

– Ма, шта ме брига, ви немојте да читате… – нехајно одговара бака и наставља смејући се на сав глас – Види шта ми послао… Хихихи!

И онда – кардинална грешка:

– Ма, не брини, баба, сви смо те искључили!

Пола сата касније, стиже Фб порука… Једна у низу… 😀

Просвето, клањам се!

Обожавам своје колеге просветне раднике!

Једино су они у стању да ме избезуме до лудила, али и учине поносном као да сам освајач хималајских врхова.

Прошле недеље с проглашењем ванредног стања, престанком школе и преласком на онлајн наставу збезумили су ме хиљадама порука у неколицини фејсбук и вибер група, статусима, дебатовањем у чувеној Великој зборници, цоктањем, штектањем свуда и на сваком месту (још смо се сретали и на улици). И као и обично на један статус – бескрајни коментари који се обично заврше као у причи Деда и репа – нит је тема више важно, нит се зна поента, али ето… да се нешто каже. А цвркутање мобилног од родитељских коментара, одушевљавања дигиталним уџбеницима и идеја шта бисмо, учитељице, све могли… посебан доживљај…

А онда је све утихнуло.

И док јутрос седим у потпуно празној згради, размишљам о свом нервирању министровим исхитреним наредбама, нимало припремљеним инструкцијама његових чиновника, неумним наредбама и захтевима којима су затрпавали школске мејлове, а школе просветаре. Размишљам како смо их и ми, родитељи, заскочили хиљадама питања, захтева, предлога… Размишљам о безброј решења које су понудили годинама добри дигитални сарадници, али и они који лове у мутном… Размишљам о десетинама група, четова, порука које су направили и послали одговарајући смирено сваком родитељу, питајући за свако дете, чак се сетивши и да је почело пролеће и да клинци направе неки цвет да прославимо долазак… Размишљам колико им недостају деца…

И схватам да се прошле недеље галама свих наших зборница пренела на интернет и преплавила га жељом просветара да је све уобичајено. Али није…

А јутрос – између осталог, колегиница каже да су осмаци посебно осетљива група ове године, јер их и у овим условима очекује матура, упис и много изазова…

И закључујем – ништа није нормално, осим бриге правих просветара за децу. То је једино што ниједан министар, ниједно стање, никакве наредбе нису могле да потру.

И зато – клањам се, колеге просветари!

Десктоп учитељица

– Мама, недостаје ми учитељица! И друштво!

Распоред часова:

9:10 ТВ часови

У канцеларији стање приправности – сви обнављамо градиво из основне школе уз присећање како су нама то наше учитељице објашњавале. Забавно, сетно и корисно! Уживамо мој коректор и ја, остали утврђују да смо ипак у праву кад кажемо да су изводници надоле 🙂

10:00 Учитељица – онлајн српски, математика…

10:00 – 20:00 рад на даљину

Другакиња је апсолутни господар компјутера ове недеље с обзиром да старији брат спава до подне, преписку с професорима прати путем телефона и непрестано гунђа како нису нормални.

20:00 достављање домаћег

– Мима, не могу да пошаљем домаћи учитељици, усијао ми се телефон!

Ако ме корона и заобиђе, убиће ме мобилни! Фб четови, вибер…

– Мама, види како сам решила да видим учитељицу и другаре.

На десктопу – разредна фотографија. :)

Срећна онлајн настава, ЖИВЕЛА ШКОЛА!!!

Епилог:
25.08.2020.

Због показане спремности и ажурности као и због уштеде у путним трошковима а у складу са прерасподелом радних места након пензионисања онлајн неактивних за време ванредног стања, настава у Србији реализоваће се на платформи http://www.srpska.prosveta.mp.gov.rs. Занемарљиво мали број захтева родитеља за традиционалном наставом биће реализован у централним школама у Београду, Нишу и Новом Саду. За те ученике обезбеђен организован превоз.

Баба у кућном притвору

– Је л ти мајка остала кући данас?

– Јесте, утекла нам јутрос по хлеб и млеко, али оставих је у дворишту, деда гарант. Неће деда дозволити да му баба упадне у годинама негован распоред… И деца су ту, биће све у реду.

Радни дан – ред акциони план, ред паника и смиривање, дезинфекција, па укруг и крај смене уз негде око 1000 порука у бар две фејбук и три вибер наставничке групе – основна, средња, музичка, спорт… Не бих се ја шалила са српским просветарима – нису чекали Припрема-позор-сад!  Шта ли би тек било да јесу?!

– Ћале, шта се дешава?

– Ћути не питај, додаће још нешто!

Дедин распоред: 7 јутарња тоалета, 8 кафа, 9 доручак, ситне занимације, 12 кафа, 15 ручак, одмор

Бабин распоред: 6 јутарња куповина, 7 доручак, кафенисање, 8 завесе, гарнишле, кречење, теписи, 12 кафа, 13 прозори, друга рука, намештај…15 брзи ручак…

Епилог:

Деда балдисао око поднева, деца и зет око ручка, баба генерал после свих завршених послова обишла другарицу у најближем комшилуку (баш у 30 м ако ме легитимишу, нек ме апсе, паре немам а и да имам, идем у затвор да се одморим од вас!)

Деда, ако не прогласе општи карантин, најебасмо, виноград на реду!

 

 

Баба, тинејџер и корона

Нема нам бабе… Где је баба? Наравно, нашу бабу ни ванредно стање, корона и претње војском не могу да зауставе. Она је сабајле на свом пензионерско-додатном послу (ако би цео дан провела с дедом, није познато ко би похрлио корони у загрљај).

Дакле, кад смо установили да се баба уредно дезинфиковала изласком из таксија (притом је одржала предавање таксисти о мерама, где му је дезинфицијенс и остало, попраскала и њега, седиште и две сапутнице), и да је безбедно стигла на циљ (а да је нико није легитимисао), извршен је ратни распоред – тј. већином гласова одлучено да деца спавају а у набавку хлеба иде комшиница, ја сам кренула у сусрет својим радним обавезама.

Након уобичајене понедеоничке гужве, подсећања на мере, чекања дописа од надлежних и сл, погледам кроз прозор… сија сунце, шеталиште пуно, и ето наше бабе!

– Баба, шта ћеш ту?

– Скокнула сам по паковање влажних марамица. Али знаш шта, нигде ништа испод 95 динара, све ћу да их пријавим испекцији! А и ови пензионери нису нормални! Шта ће им оволко брашно?! Ко да ће сви у предузетнике…

И таман кад отпремих бабу кући, ево мога сина првенца:

– Они нису нормални! Ма не пада ми на памет да учим! И ти, немој случајно да си изашла на ту Планету, има да ме нађу пркео твог налога.

Дречи тинејџер, ја се смешкам и слушам.

Цин…цин – порука од разредне: ,,Молим Вас кажите Војину да ми пошаље свој мејл налог, немам га у Вибер групи (успешно избегавао), потребно ми је да организујемо учење на даљину. Поздрав, разредна“

🙂 Долијао си, проследим поруку и чекам реакцију…

– Они стварно нису нормални. Нећу, бре, да учим! Још да седим и слушам како балаве…

– А шта се ту разликује од досадашњег стања…

Ух, биће ово напоран карантин. Бомбе, где сте!?

Епилог:

Деда измамљен сунцем а ослобођен бабе, успешно реализовао све радионичарке задатке, тинејџер привремено умирен сазнањем да ће материјал бити достављен па може да бира кад и колико ће да учи, другакиња без трзавица и галаме прочитала и написала све што је учитељица таксативно рекла у родитељској групи. Сад сви седимо пред телевизором свако са својим мобилним и чекамо татин извештај. Ипак је он тај који вози санитет. 🙂

Славистички центар Адровац – идеја која чека реализацију

Много је људи који су изузетни организатори, а до идеја никако. Некима је пак дат дар сталног маштања, а мало упорности до реализације. Ја спадам у људе који сматрају да се снови остварују, а да вредне идеје увек окупе људе чија се знања, вештине и умењa слиjу у једну бујица која незаустављиво тече до остварења.

Више од пола века у Алексинцу се говори о значају Адровца, о могућностима туристичке понуде светких размера, о неком мистичном пројекту, али …годинама ништа. Шарена или Руска црква већ деценијама симболише највеће жртвовање – погибију за братску слободу, као и искрену повезаност – сродност руског и српског народа, а скромни споменик пуковнику Рајевском подсећа да је проливена братска крв довољно завештање будућим генерацијама. Непотребни су силни мермерни споменици, мегаломанске грађевине…Потребно је само скромно обележје и дух заједништва уткан у темеље спомен цркве – руска и српска страна, руска и српска историја, руски и српски дух који се сроде у звонкој цркви сваки пут кад се на Голом брду код Горњег Адровца у Руској цркви запева.

Ту испред цркве некада се налазила школа, а идеја о њеној реконструкцији жива је веће деценијама, али никако да се од говорења коракне даље. Верујем да ће се добра енергија свих нас који креирамо блог Српски лако – ја пишући, а ви читајући и подржавајући мој рад, срести и призвати потенцијалне инвеститоре. Врата Центра за културу и уметност у Алексинцу биће им увек отворена, бар док сам ја на месту директора. 🙂

Идејни пројекат – Славистички центар у Г. Адровцу

  1. Географски положај

Адровац је село у општини Алексинац, општини на југу Србије која својим географским положајем, историјским детерминантама и културним развојем заслужује атрибут центра Србије.Алексиначка општина је једна од ретких која се може похвалити богатством од 72 села, међу којима једно опомиње читаву Србију својом напуштеношћу, а свако неком културном посебношћу о којој Србија тек треба да сазна.

У центру алексиначке општине налази се село Горњи Адровац и у њему надалеко знана Руска црква или Шарена црква подигнута на месту погибије пуковника Рајевског, који је чувеном Толстоју послужио за лик Вронског у Ани Карењини

Недалеко од адровачке цркве шанчеви у Делиграду чувају сећање на све наше претке који су војевали битке за ослобођење у српско-турским ратовима  1876-1877. А овај устанички троугао затвара чувени Шуматовац, који стражари над моравском долином.

Званични сајт општине: http://www.aleksinac.org/

  1. Културни предуслови

Алексинац није безимени град на културној мапи Србије. Културна заоставштина Алексинца, који се први пут помиње у Крушевачком дефтеру 1516. године, огромна је. У оквиру некадашњег Радничког универзитета чији је Центар за културу и уметност (у даљем тексту ЦКУ) правни наследник, постојале су различите радне јединице – градски хор и оркестар, музеј, музичка школа, позоришна трупа, библиотечка секција, биоскоп, дом омладине… Данас је ЦКУ најзначајнија је установа културе у граду који има богату културу позоришног, књижевног, музичког, уметничког живота уопште, и који генерацијама успева да изнедри знамените уметнике и културне посленике.

Алексинац се може похвалити 150-годишњом традицијом читалаштва, коју данас предано негује Библиотека „Вук Караџић” са осталим актерима културног живота општине, али и Србије и широм српске дијаспоре сада већ традиционалном акцијом Читалићи.

Богато историјско наслеђе чува се у завичајном одељењу Библиотеке, али и у Завичајном музеју уз кога се може ставити више значајних одредница, али се као општесрпско знамење издвајају – часопис Караџић, артефакти античког насеља PraesidiumPompei, неговање сећања на Алексинчане који су задужили Србију – прота Стеван Димитријевић, Јелена Димитријевић, Коста Стојановић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Ђорђевић, Велимир Рајић…

Музички живот Алексинца обезбеђен је за будућност активностима ОМШ „Владимир Ђорђевић” чији наставници и ученици богате музичку историју Алексинца више од 50 година;

Хорско певање негује Мешовити хор „Шуматовац”, који је обновљен на иницијативу ЦКУ 2005, а данас делује као удружење грађања које подржава локална самоуправа и у 2017. обележио је 130. година опстајања;

Књижевни живот Алексинца протеже се на више од педесетак година ако се узме удруживање заљубљеника у лепу писану реч, а данас књижевни стваралачки жар негује Књижевни клуб „Велимир Рајић”;

Позоришну традицију негују Градско позориште „Театар 91” и Алексиначко аматерско позориште, а пробирљивост и изграђеност укуса алексиначке публике потврђују сви позоришни уметници који су се икада нашли на алексиначким даскама „које живот значе”;

Ликовни живот Алексинца врло је богат и одликује га осим рада више академских сликара, рад УЛУА и Ликовне колоније која опстаје више од 20 година;

Просвета је одувек била заштитни знак Алексинца као учитељског града, да би данас културни живот града неговало 8 основних, 1 специјална, 3 средње школе и 1 школа струковних студија, а међу свима најдужу традицију недрења успешних интелектуалаца од преко 150 година проноси „Алексиначка гимназија”;

Алексиначка црква „Свети Никола” обележила је значајан јубилеј од 180 година, који сведочи да је и традиција и њено очување важно Алексинчанима;

Алексинац се први пут помиње пре пола века и од једне успутне варошице на крајњој граници са Турском прошао је више развојних фаза, које су се одразиле и на културу – од полета, преко индустријског развоја до економске кризе и опадања. Традиција није једино на шта се алексиначка удружења и установе културе позивају. Опстајање упркос свему – јесте.

  1. Предности Адровца
  • Близина Ниша који је универзитетски центар са Филозофским факултетом као централним сарадником на пољу хуманистичких наука;
  • Мистика коју народно предање тка око Руске цркве и лика Рајевског;
  • „Алексиначка гимназија” једна од ретких средњошколских институција са билингвалним српско-руском одељењем;
  • Висока школа струковних студија привлачи младе људе из селе Србије, што је одлична предуслов за организовање хоспитовања.
  • непосредно доживљавање материјалне културне баштине – Бој на Делиграду, Шуматовачка битка, погибија пуковника Рајевског (Завичајни музеј поседује више збирки, градску кућу, часопис Караџић – први етнолошки часопис у Србији, експонате римског насеља Praesidium Pompei локалитет ,,Зиндан“;
  • упознавање нематеријалног наслеђа: митологија, легенде, фолклорно благо и обичаји, стари занати; живот предака у прошлости – спремање хране, чување животиња, обрада земље, производња хране и сл.
  • мала сеоска средина без загажења – одговорно путовање у природу, откривање и доживљавање природних лепота.

4.ИДЕЈНА ОСНОВА

  • центар свих Руса (место погибије грофа Рајевског и задужбина породице);
  • свесловенски центар на Балкану – хуманистички центра за младе (хуманистичке науке са посебним освртом на словенске језике, традицију и културу уз неговање ћирилице);
  • кућа уметника
  • музеј једне књиге (Толстој у Србији, прелдожак за Ану Карењину)

 ОДРЖИВОСТ – Центар би могао да се одржава и кроз:

  • организовање рекреативне наставе за предшколце и основце – сарадња са Виском школом струковних студија за васпитање и учитељима са теритодије општине;
  • зимске и летње школе руског за основце и средњошколце – сарадња са Филозофским факултетом у Нишу, апсолвенти и професори предавачи;
  • Рекреативна настава/школа у природи – словенска и српска традиција и култура;
  • организовање туристичких обилазака околних локалитета и дестинација (30 км од три велика српска центра – Ниш, Крушевац, Сокобања од којих је Ниш универзитетски град, 30км од 3 велике српске бање – Сокобање, Рибарске, Нишке, недалеко од српских старина – манастира Свети Стефан и Свети Роман, а на самом почетку Мојсињске Свете Горе, сат времена вожње од великих туристичких атракција Србије – Ђавоља варош, Власинско језеро, Копаоник, Стара и Сува планина, на једнакој удаљености од 3 највећа балканска града – Београд, Софија, Скопље);
  • Смештај међународних делегација;
  • Посетиоци Руске цркве – одмор, оброк, пакет српско-руске хране Алексиначка корпа и сл.
  1. ПРОГРАМИ
  • Масленица
  • Дани руске кутуре у Србији
  • Међународни фестивал средњошколских глумачких дружина ,,Ана и Вронски“;
  • Песнички сусрети Рајевском у час;
  • Кућа песника и уметника;
  • Школа креативног писања/словенске митологије/ словенских језика/словенске традиције/ словенских обичаја, игара, обреда…
  • Уметничка колонија Адровац…

 7.ПОТРЕБЕ

  • изградња Старе школе – пријемница, сувенирница, толает, канцеларије и галеријски/музејски простор (Музеј једне књиге, историјат битке и сл)
  • изградња Центра – ресторан, тоалети, велика тераса, мултимедијална сала, собе за спавање ***на спрату
  • летња позорница
  • у последњој етапи – базен

Алексинац у екскурзијама, ја писала 🙂 → https://casopiskultura.wordpress.com/category/алексинац/

Контакт особа:

Маја Радоман Цветићанин, директор Центра за културу и уметност Алексинац

majaradoman.cvet@gmail.com

maja.r.c@ckualeksinac.rs

P.S.

Чланак је објављен у рубрици ПРИЧА С ПОВОДОМ, а повод је непотребан, баналан или трагикомичан, а ја сам га осетила лично, јер кад дате идеју за добро свих, нема наде ловорикама, само исправној реализацији. Рекло би се – није ми жао што им дадох идеју, него што је унакарадише! 🙂

 

Дејан Алексић

Сваке године у марту и мају Читалићи организују сад већ чувено тестирање, и сваке године месецима пре ових догађаја, аутор тестова кука, виче и драми како нигде адекватног текста за тест. Њени захтеви нису уобичајени. Текст мора да буде кратак, речит, богат, недоречен а занимљив, не потпуно јасан, али ни претежак, заокружене фабуле… И уз то, мора стати на пола стране А4, а мора му се наћи и паралелни текст. Куку мајко, која је то мука!

И скоро сваке године, после ндеља, па и месеци мучења да се направи тест, стигну ми радне верзије. и ја се заљубим у скоро све текстове и пожелим да прочитам читава дела из којих су одломци. И онда, питам за аутора, а тамо стоји.. Дејан Алексић…Бранко Стевановић…Зоран Пеневски…Дејан Алексић… Добро, бре, да видим ја шта тај Дејан пише. И пап! Свиђа ми се то што читам! 🙂

Као наставнику српског и школском библиотекару, мени је врло важно да кажем још нешто о Дејану – он је само наизглед/на јави озбиљан, јер ради озбиљан и одговоран посао – уређује часопис Повеља Народне библиотеке ,,Стефан Првовенчани“ из Краљева, библиотеке која има најоригиналније програме за децу у Србији :). Зато је у оном свету на папиру, нашој заједничкој маштаоници, враголасти, неухватљиви, домишљати … НЕДЕЈАН или ПРАВИ ДЕЈАН, проверите сами!

Дејан Алексић на Википедији

***

Дејан Алексић и Бранко Стевановић некако су током година колико се друже са Читалићима, за мене постали неодвојиви тандем, јер њихова енергија исијава радозналост, хумор, обрте, изазива децу на читање. Зато јее и Дејан једног октобарског дана под столетним дрветом непрскане јабуке бакарних листића и квргавих плодова у присуству Већа младаца ОШ ,,Стојан Живковић Столе“ у корманском домаћинствву Павлићевић прихватио титулу борца против нечитања илити Витеза Земље Читалића!