Архиве

Ћирилица – матично писмо

Дуго српски језик славимо, а њиме се не бавимо. Утолико је важније пренети вести о првим корацима за заштиту ћирилице и њено враћање на место које јој припада. У нади да су садашње активности Министарства културе Србије на очувању и заштити ћирилице, само почетак велике акције за заштиту и очување националног идентитета и културне баштине Срба, са радошћу преносим следећу вест:

,,Радна група Министарства културе и информисања, у коју су укључени представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају, с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Предлог измена и допуна предвиђа да се први члан постојећег Закона усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма. Ћирилица се означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

Предложеним допунама прецизно се означава појам службене употребе језика и писма, што досад није био случај, тако да је, да би се избегла различита тумачења, било потребно навести да се, поред органа власти на свим нивоима, службена употреба језика и писма односи и на образовне установе, медији, привредна предузећа и јавне установе свих врста. Подразумева се и употреба службеног језика и писма у правном промету између правних субјеката односно када је бар једна страна домаћи правни субјекат. Одредба се посебно односи на обележја предузећа и сличних субјеката (назив фирме, седиште, делатност), затим називе робе и услуга, упутства за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

Изменама се предвиђа и оснивање Савета за српски језик и дефинише друштвена брига о службеном језику и матичном писму. Утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да у сарадњи с државним органима воде и спроводе језичку политику, која има и стручно-научне и правно-политичке и прагматичке аспекте.

У складу са „Европском повељом о регионалним и мањинским језицима“ дефинисани су мањински језици. Та повеља као мањинске језике препознаје оне језике који су „различити од званичног језика те државе“, чиме се не улази у право називања језика према имену народа који се њиме служи (тзв. симболичка функција језика).

Додаје се надлежност инспекцијске службе министарства задуженог за трговину за спровођење овог закона у делу који се односи на исписивање назива роба и услуга, упутства за употребу, информације о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

У важећем тексту закона нису предвиђене казнене одредбе за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног писма, а јесу када је реч о члановима који се баве службеном употребом језика и писама националних мањина. Предложеним решењем дисциплинским и казненим одредбама претходи управни надзор надлежних министарстава, којим се утврђују повреде одредаба овог закона, на које могу упозорити и грађани и стручно-научне институције.

На предложеном документу радила је радна група у саставу:

  • др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Александар Милановић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Срето Танасић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
  • др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања,
  • Оливера Игњатовић, саветник у Министарству културе и информисања и
  • Марко Деспотовић, саветник у Министарству културе и информисања.“

Извор: Министарство културе Србије

Српска књижевна задруга

Прича о Српској књижевној задрузи може имати много дирљивих почетака, јер је њена најпознатија едиција пратила и прати Србе где год су бежали, емигрирали, одлазили… Тристотинак ретких и повлашћених власника првих кола Задругиних свакако ће о њима говорити као о најзначајнијој породичној реликвији. Учени Срби говориће са дужним поштовањем о издавачкој кући која опстаје 125 година – кроз ратове, бежанију, политичке и моралне кризе. Непознанице су једино нове генерације. Значи ли још увек нешто традиција, посебност, задругарство?

Уверена у неисцрпну и непоколебиву снагу знања и младости, као и у искрену приврженост стубовима српске културе сваког младог човека који да би знао пут у будућност сагледава трагове својих предака, подсећам на једну дивну традицију удруживања зарад књиге и трајања српске књижевне традиције:

,,Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку, које су успеле да се одрже дуже од сто двадесет година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски, значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „У намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
knjiga-knjige-skz_500x300
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
„да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.“
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне“. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.“ Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет три године њеног постојања…“

Задруга је – ЗАДРУГА ЧЛАНОВА. Чланство је слободно и добровољно.

Подразумева годишњу чланарину, али и љубав за Задругину традицију: чланство у тој традицији писаца и читалаца, ћирилске књиге с класичним и модерним вредностима.

Члан може бити сваки појединац, као и правно лице: установа, школа, библиотека, предузеће.

untitled

Постаните део традиције и учланите се у СКЗ!

Све информације можете наћи на сајту СКЗ овде.

 

Ћирилица и ,,Facebook“

Многи сматрају Фејсбук највећом пошасти нашег доба, али ових дана, уочи новогодишњих и божићних празника, овом друштвеном мрежом кружи честитка која ми је привукла пажњу и заиста одушевила. Понуђено је корсницима да креирају сопствену честитку и упуте је преко свог профила свим Фејсбук пријатељима. Кликнеш на линк, сачекаш пар секунди и добијеш сопствену честитку и то, замислите, моја је исписана ћириличним писмом, јер ми је тако исписан и профил.

Уопште не улазим у техничку страну овог процеса – ко ће доћи до података са мог профила на Фејсбуку, шта ће све бити видљиво и сл. (то се дешава и кад се играју игрице и користе неки други сервиси). Знам само  да је једна друштвена мрежа подешена да препозна писмо мог матерњег језика, а да већина корисника српског језика неће учините тај велики напор да једним кликом промени писмо и уместо латиницом пише ћирилицом, писмом српског језика.

Ко чува своје, поштује и туђе!

Здравица пролећу на Сабору учитеља

На 27. Сабору учитеља Србије (2013) тим из Алексинца представио рад издвојен у области ваннаставне активности – Здравица пролећу, који је постао саставни део електронског зборника.

Zdravica prolecu

Биологија на књижевни начин

На Методичарево питање о томе шта очекује од својих ђака, колега је одговорио оно што ја сматрам задатком сваког ко с децом ради:
,,Очекујем да буду Људи! Шта значи да је неко само пристојан — ћути, аминује, сагласан је са свим и свачим, клима главом, каже добар дан, устане кад ја уђем — чему све то ако изостане људскост? Ако је након те назови пристојности спреман да понизи у увреди друга из одељења, онда смо у озбиљном проблему. То је форма, празнина над празнинама — у мудрој непристојности и смисленом бунту лежи прометејско семе. Нама су потребни Прометеји, потребан нам је Јов — који ће поставити питање — Зашто? Доста нам је скрушености и Аврама који зарад неких непостојећих митова и божанстава ћутке приносе жртве.“
Овај чланак вреди прочитати, а ја сам поносна на колеге који су га изнедрили – Методичар и Ахемд Нурудин или Дејан Бошковић,наставник биологије, и Душан Благојевић, наставник српског језика и књижевности.

Био-блог

tumblr_ni6g7n2Jex1rzy2z7o1_1280 (Small)Методије: Данашњи гост нам је Душан Благојевић, наставник српског језика и књижевности у Гимназији у Лебану. Поред рада у школи, бави се драмом и позориштем. Како теку моји дијалози са гостима на Биолошком блогу, могли би се посматрати и као сценарио за неки позоришни комад, па претпостављам да ће Душан бити на свом терену. 🙂 Здраво, Душане.

Душан: Здраво, Дејане (можда ДејанУ) / Методичару / Методије! Нисам сигуран са ким раговарам, али здраво свима трома! 🙂

Методије: Тако је то са подвојеним (потројеним) личностима. 🙂

Душан: То је предност и благодат овог нашег друштва, увек можемо рећи да је неко други крив. Нисам ја, Нурдин је, мајке ми. 🙂

Методије: Таман да нашим читаоцима (који то не знају) откријем још једну Душанову активност, а то је писање блога на Б92. Неколико његових текстова смо приредили управо на Биолошком блогу, а пише их под псеудонимом Ахмед…

View original post 2.937 more words

Књижевни клуб ,,Ватра и живот“

Радионица

У понедељак 17. новембра 2014. у препуној сали Регионалног центра у Нишу одржано је представљање Књижевног клуба ,,Ватра и живот“ ОШ ,,Бранко Миљковић“ у Нишу, који води школски библиотекар Драгана Пешић Главашевић.

По речима Мире Церовић Тасић, руководиоца Одељења књиге за децу Народне библиотеке „Среван Сремац“ у Нишу, Драгана је те вечери отворила ,,врата чаробног дечијег света и све увела у ризницу ,,Ватра и живот“, заустављајући титрај времена за поуку и памћење. Тако се говори и пише историја библиотекарства.“

Срећни што смо добили саборце на путу развијања љубави према књизи и писању, поздрављамо нове другаре ватром окаљене и надамо се истини у Бранковој визији која ће свима бити лака.

И док поезију не почну писати сви, Ватра и ништа и Српски лако су се срели и препознали исту идеју да постоје три правила успешног писања – читати, читати и читати!

Драги другари, добра вам реч!

4123

View original post

Колико је велико срце детета?

Толико смо загледани у блато на врховима својих ципела да више не видимо да постоје људи који немају ципеле! Хвала за овај диван текст који нас подсећа на људскост!

hqdefaultПочевши од 1. октобра, када се обележава Светски дан посвећен церебралној парализи, па све до краја месеца, отворен је позив свим проналазачима да својим идејама промене свет за људе са церебралном парализом, за све људе великог срца који могу да нечије снове претворе у стварност. Идеје се могу поставити кликом на линк: http://en.worldcpday.org/

 cuerdas-310x174    Pedro Solís García, добио је награду за најбољи шпански анимирани кратки  филм. Видео је прича о племенитој девојчици Марији која живи у сиротишту и ту се среће се дечаком који је оболео од ЦП. Уз помоћ ужади, Марија свог друга уводи у свет игре, књиге и снова.

View original post