Архиве

Криви су наставници!

Побила се деца у парку – криви су наставници!

Поставила деца непримерен садржај на интернету – криви су наставници!

Ученик коме је закључена јединица пљунуо наставника – криви су наставници!

Повећан број заражених у школама – криви су наставници!

Не учимо довољно о Јасеновцу – криви су наставници!

Уџбенике штампају страни издавачи – криви су наставници!

Пропао Завод – криви су наставници!

Није донесен Закон о службеној употреби ћирилице – криви су наставници!

_____________________________________ (слободно дописати) – Криви су наставници!

Чињенице за лаике:

  1. Шта се учи – прописује држава!
  2. Најмањи број часова српског језика у Европи има Србија – одлуком државе!
  3. Наставницима везане руке безвезном папирологијом и процедурама по шеми насиља – правилницима које је донела држава!
  4. Слободно тржиште уџбеника и уништавање националног издавача – одлуком државе!
  5. СВАКИ УЏБЕНИК У СРБИЈИ ПРЕ СТАВЉАЊА У ПРОМЕТ – ОДОБРИЛА ДРЖАВА!

Да, криви су наставници!

Нешто мало о такмичењима

Сваке године негде у ово време просветарске ФБ групе полуде расправама изазваних чувеном темом – такмичења. Најчешће су то примедбе на питања и решења, примереност питања/ формулације узрасту, запитаност о присутности појаве у уџбеницима, приручницима и животу… Ове године у складу са животним недаћама сасвим нова тема – такмичења да или не.

С обзиром да ми се простор ФБ профилног зида или облачић за коментар статуса чини недовољним, одлучила сам да напишем овај чланак (бар души да олакшам 🙂 ).

  1. Такмичења су глупост и треба их укинути заувек а не само у време короне!

Чему служе? Ко има користи од њих?

Деца свакако не, јер је фрустрација много већа од благодети (стрес, секирација, очекивања родитеља и наставника, бубање много чега непотребног … с једне стране, и можда наградна ексурзија, можда нека књига и диплома, можда нека похвала, Вукова диплома која је исто тако обесмишљена, ђак генерације – опет обесмишљена титула с обзиром да понекад тај титулар нема нни максимум бодова на завршном… с друге стране.

Наставици ће можда остати на свом радном месту, ако буде неког бодовања, али ту се поставља питање приписивање успеха ментору, јер је некад истински ментор наставник који је детету држао приватне часове.

Школе? Једини прави успех колектива показаће се анализом успеха њихових ученика на наредном ниову школовања.

Систем? Извештај о резултатима такмичења шаље се МПНТР, а поуздамо знам да материјал не стиже ни до јендог Завода (ни до Завода за вредновање квалитета, ни до Завда за унапређење образовања и васпитања) што би било логично.

Искрености ради, треба додати да сам са колегиницом аутор једне смотре која окупи више хиљада деце годишње. Један део њих у категорији Кликераши добрано стресирају наши тестови, али никад не би било такмичарске смотре кад бисмо окупили исти броје деце и колега за ревијалну смотру. А и кад би решили да учествују, питање је да ли би оправдали путне трошкове с обзиром да школе плаћају трошкове само такмичарима и менторима такмичења и смотри у Календару МПНТР.

2. Или сви или нико

Неки организатори такмиче  аостали су при томе да ће организовати своје такмичење онако како су пријавили МПНТР, а неки одустају или редукују на одређене разреде. Е , то је оно што ме љути, јер су деца ускраћена. Колико год накарадан систем у коме радимо, треба сваком детету дати једнаку шансу. Дакле, или дајемо шансу да се деца такмиче из свих предмета или нема такмичења ни из једног предмета!

Зашто би неко ко воли нпр. српски и 7. је разред био ускраћен да се такмичи, а неко ко воли нпр. физику то у 7. разреду може? И шта ако ће се физичар и србиста следеће године борити за титулу Ђака генерације?! (МА КАКО НАКАРАДАН СИСТЕМ БИО!)

Мислила сам да ми је шума у глави, али сва моја размишљања на ову тему, ипак се изгледа своде на став 1. јер сам већ писала:

https://majaradoman.wordpress.com/2014/03/06/такмичење-из-српског-језика-извињава/

https://majaradoman.wordpress.com/2018/03/10/муке-по-грују-механџићу/

https://majaradoman.wordpress.com/2012/10/26/оговарање-друштва-за-српски-језик/

https://www.facebook.com/%D0%A1%D1%80%D0%BF%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%98%D0%B5%D0%B7%D0%B8%D0%BA-%D0%B8-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%B2%D0%BE%D0%BF%D0%B8%D1%81-475189105993242/

На Савиндан

Драге колеге, на Савиндан желим да снагу нађете у Савиној мудрости, правдољубивости и светлости знања, јер знање је једино што вам нико не може умањити, одузети ни оспорити. Љутњу замените стрпљењем, амбицију правдољубљем, своје ђаке обаспите разумевањем, љубављу, родитељским пожртвовањем, јер Савиним стопама иду само ретки, спремни на жртву и свесни сјајног циља у народу који је одувек од знања зазирао, под туђе утицаје лако падао, а ипак преживео идући Савиним путем.

Драги родитељи, не осуђујте лако оне који често више времена проводе с вашом него са својом децом, не замерите грешке, јер су и они само људи, али помозите напор и подржите оне који не траже заобилазне путеве и цене знање, рад и преданост.

Драга децо, поштујте своје учитеље, верујте добрим намерама, прихватајте оне који вам постављају високе циљеве, јер је увек лепши поглед с највише гране!

Драги и поштовани, на Савиндан, нек нам је свима светлост знања битнија од страна! Будимо учитељи сви једни другима, јер нема човека, ни детета од кога се нешто не може научити! Нека Савини путеви буду увек отворени, а ми поносни једни на друге!

Срећан Савиндан, најсветлији дан свесрпског рода!

Звек?!

Моја прабаба изговарала је Звек сваки пут кад би се пред њом десило нешто несхватљиво, непојмљиво, неуподобиво вредностима којима је васпитавана. С обзиром на промене које су се дешавале, скоро свака друга епизода кућног позоришта завршавала се хорским,, Звек! “

Питам се шта би рекла на данашњи видео клип у коме су просветари препознали своје муке по дигиталним технологијама у интернет окружењу о сопственом трошку и то уз свесрдно гунђање укућана што и други талас корона онлајн наставе мора да пређе и преко њихових глава. Да ли би се у њеном поимању клипа приказала слика 1. или слика 2?

1. Док муж хукће, јер опет нема ручка, деца чекају у заседи на пролазак дневном собом до кухиње, стуб породице стрпљиво испробава технолошке могућности по следећој чек листи:

-видим и чујем децу,

-не оптерећује мрежу,

-могу да лепим сличице, презентације, стикере и др.прилоге,

-имам таблу,

-делим таблу…

Добро 6, 7. и 8. могу овако, ове мале из 5. зовем преко овог, а ову малецку из 6. позваћу телефоном. Е, напокон да се исплати неограничени кредит, да и ја њих мало отрошим…

2. Твоји наставници, сине мој, ем што немају појма, зваће те 16 пута у 3 дана преко 23 различите платформе како би ти објаснили оно што те уопште не интересује. Издржаћеш ти то, јуначе мој, ионако ће и то проћи…

Шта ћеш, баба, неком Звек, неком Шала!

P. S. Просветарско-непросветарски додатак:

3. Док траје тај клип очигледно беспосленог лика, који је имао времена за сценарио, режију, снимање и аплоудовање тј. учитавање, али не и за смислен, аргументован и упечатњив видео којим би рекао – да, они немају озбиљну државну платформу за рад али ипак нешто раде, да, они немају службене компјутере ни телефоне али ипак се крпе, да, они… још много тога, али овај разорени систем држе спојеним управо ентузијасти међу њима…(али је имао времена да искарикира сва могућа просветарска довијања), просветсрски кикот препознавања са свих страна.

И није то проблем кад би се исто тако пошалио с чекањем у било којој државној амбуланти и то онима у којима радно време од 7 почиње у 7.30, или са доктором који дискретно или гласно каже да је дозвољен поклон од 500 евра, или са јавним бележником коме сваки удисај кошта 200 динара, или са…

Ааааа, с њима нема зајебанције?! 🙂 А има с онима који вам једном руком децу уче читању и писању, а другом им бришу слинце и везују пертле?! Има са онима који у једној паузи између 2 групе онлајн часова трче на пијацу, у другој кувају ручак , а после држе консултације драгим синовима и кћерима који су их,, мутирали“ до 13 како би мирно спавали?! Има са онима који се секирају како ће их оценити, како ће полагати матуру, како ће уписати факултет, колико ће велике празнине остати?!

Знам, рећи ћете, нису сви такви хуманисти. Тако је – нису, али је неупоредиво више ових којима се треба поклонити, него оних које треба исмејати. Зато, ово Звек са почетка приче бар у мојој глави прилепи се уз своју мету, пиле татино.

Жао ми само што Шала склизну у Спрдњу.

Десанка Максимовић по други пут међу Србима

,, Програми и уџбеници су ништа друго до препоручени садржаји које наставници могу користити, али могу и сами доћи до бољег садржаја уколико сматрају да је то сврсисходније на ученичком путу до жељеног исхода. Не постоји савршени уџбеник, нити савршени програм који би задовољио све потребе и био универзално примењив, зато је образовање и кренуло путем стандарда и исхода, јер нам будућност лежи у том крајњем резултату, желимо ученика који зна да критички и функционално размишља, користи, а не само репродукује знање, познаје и воли културу свог народа. “ (Извод из одговора ЗУОВ на халабуку око,, узбацивања/пребацивања“ Десанкине збирке Тражим помиловање из 4.у 1.годину)

Ово тако дивно звучи, да сваки србиста заљубљен у свој посао моментално засурфује на овом таласу ентузијазма и позитивног прилаза настави српског. И лети тако, лети…све док тај балончић не прсне под теретом изазова велике матуре којом му се већ годинама маше као црвеним пешкирчетом. И шта ћемо у тој кориди кад један Завод шири оптимизам слободарског духа наших наставника и народности, а један други Завод припреми тестове велике матуре по правилима заосталих времена оријентационих планова али и савремених готових припрема. Успут, велика помоћ наставницима српског илити модерније матерњег језика чини безброј такмичења и смотри, на које хрле највреднији ученици грозничаво трчећи с физике на српски, па на биологију, а све у страху да не обрукају своје предане наставнике, родитеље и себе а све зарад стицања слободне, креативне стваралачке личности. Додајмо томе непостојање читанки, јер тај луксуз већина родитеља не жели да приушти својим дигитализованим потомцима који се сасвим добро сналазе у истовременом праћењу предавања и куцкања по тастатури. И зачинимо програмима филолошких гимназија са 7 до 9 часова дневно и свим чудесима лимеса, таутолигија и функција, јер ми стварамо креативне, стваралачке и мислеће интелектуалце. Наравно, о људском фактору и фрустрираности људских наставника нећемо ни говорити, јер су ови дигитални едукатори само прелазно решење до холограмских предавача који ће стваралачки, креативно и ефикасно одабрати жељене садржаје, отворити главице наших преданих потомака и улити ИТијевима светску и националну књижевност кроз све епохе, правце, реке и речице, дијалекте, утоке и истоке, а они ће својим еволуираним софтверским мозгићима храбро ступити у савремени свет предузетништва и маркетинга. И наравно, читав овај процес из прикрајка ће посматрати универзитетски професори тако вољни да својим никад виђеним припремама идеалних часова помогну стварање креативне, стваралачке будућности, баш као и сви врли духом селфи обожаватељи лика и дела оних који имају моћ да им обезбеде чланску карту библииииотеке илити друг члан комисије…

 

 

 Драга Десанка,

Тражим помиловање за све слободне духом а угњетаване дописима министарства мрака, незнања и евалуаторске методологије (то је оно министарство чије тестове за мале матуранте чува полиција).

Свашта сам ових дана научила

Свуда на свету труднице су чудесне. Након спознаје радосне вести и првог усхићења, почну и прве наде, страхови и савети. И нови савети. И нови савети… И тако њено време испуне часописи, форуми, другарице са свим личним усхићењима, промашајима, страховима и предрасудама. А онда почне планирање – соба, креветић, пижамице, полице, прве књижице и наравно… избор учитељице.

Не знам како је у другим градовима, али у нашем нема учитељица којој се не зна крвна слика и порекло до 3. колена најмање, а онда навике, намере и планови од удаје ћерке до одласка у пензију. Све се гледа, истражује и вага – модерна/традиционална, дигитална/старинска, згодна/паметна, такмичења, успеси, сајтови, семинари… И одједном, свака мамина саветница зна како је у тој учионици и какви су њени ђаци…

Фенси, селфи или не, премерени и одмерени више од било које професије, учитељи мирољубиво слежу раменима и још преданије јурцају за децом и њиховим постигнућима док им родитељи и даље мере дебљину штикле, стаса и гласа.

И онда један непојмљиви тренутак – деца и родитељи 24/7 заједно.

Одједном хелихоптер родитељи дигитални заљубљеници постају предани поклоници традиционалне наставе. И нису више важне ни штиклице, ни крпице, само – Кад почиње школа?

А онда, маме будућих првака док младунци потомци растурају стан и родитељске живце, одбацују савете и први пут заиста виде – како се ниједан доктор, ниједан трговац, ниједан пекар није јавно запитао или похвалио своје пацијенте, кориснике, купце, потрошаче? Није позвао? Ништа није питао?

Једноставно је.

Постоје професије које се воле, али кад се смена заврши, није нужно размишљање о послу. Постоји и професија која се не искључује. Статуси учитеља и наставника то потврђују, а ако не верујете, проверите – где год се нађу два просветара причаће о деци, тестовима, плановима… И никад се не гасе 🙂

Статус једне учитељице из дана у дан – о сваком детету понешто

Колегиница коју сам упознала Под маслином, а повезао нас поново на радост обе Фб

Деда у ванредном стању

Иако смо претурили већ једно ванредно стање, понашање деде у тој ситуацији остало нам је непознаница с обзиром да је у време бомбардовања био ангажован у ратним дејствима као капетан у резерви богатог ратног искуства од Славоније наовамо, а на част светлог образа ратника оца, ђеда и прађеда. Дакле, деда у Ванредном стању у ком уместо пушке треба памучна маска – потпуна непознаница!

Наш деда пријатељско-фамилијарној јавности познат је као добар организатор. Ми, чланови његовог најближег окружења, дедину опсесију организовањем свега – од припремања материјала за прављење авиона од папира, преко детаљних скица за израду Миминог школског задатка типа огрлица од жирева, до детаљног списка за набавку кад стигне пензија, сматрамо ситничарењем и намћорастим претеривањем. Није на одмет бити организован, али је најбоље да нас деда не укључује у своје активности, јер се тада буди друга страна дедине машинско-техничке стране, она војничка. У складу са светом традицијом и часним наслеђем братства Радоман не само што задаци морају бити испуњени у складу са дединим планом, већ и на начин како је он то замислио. И никако другачије, иначе – Остав!

И док се питамо хоћемо ли ми бити такви намћорасти маторци и кроз главу пролазе стална гунђања попут ,,линија се исцртава с десна на лево, на столу сме да стоји само даљински (док је пушио била је обавезна и пиксла), дневне новине морају да буду уредно сложене на насловну страну…стиже нам корона и деда у карантину!

И пошто су сви збрисали на време, остадох ја у свим дединим стратешким плановима!

28.у месецу – деда прима пензију 1. али су средства доступна и раније, па деда има потпун списак за куповину са јасним упутством – банкомат тај и тај, ставка 1 купити у продавници тој и тој, ставка 2 платити ту и ту и… Код 3.сваки нормалан човек укључујући и његове потомке – ШИЗИ!

-Ћале, В А Н Р Е Д Н О је стање! Све ћеш добити, али не завлачим се нигде – где нађем купујем и не гледам колко кошта!

– Добро, добро – помирљиво одговара деда – хтео сам само да олакшам.

А онда – 1.у месецу и дедин аларм за узбуну!

– Мораш да пошаљеш стање бројила Електродистрибуцији!

– Добро, ћале, доћи ће људи да очитају.

– Не, неће! Мораш ти да јавиш, ево ја сам записао број кад су јавили на телевизији.

Након те чувене реченице која ми одузима могућност приговарања или утицања на дедино мишљење, пошто је одгледао Вести у 8, 12, 15, 18, као и сваких ,,Минут два“, капитулирам и јављам стање бројила.

И таман помислиш – Ево снега, смириће се деда, стиже нови списак:

– Е, пази, чим гране сунце, морамо у виноград! Све сам испланирао…

Онлајн баба

Откад се баба дозвала памети након спознаје да има 68 година и откад је склопљен привремени договор да не окупира дедино драгоцено и дуго ишчекивано пензионерско време, баба се смирила а ми одахнули. Но, изгледа да смо требали дубоко да удахнемо.

Баба вибер порукама извршила десант не само на нас, него и на комшије, пријатеље и рођаке. А баш смо се зачудили кад учесташе позиви даљих рођака које смо скоро и заборавили. А сви питају за бабино здравље и разуме ли се у вибер.

Решисмо и то:

– Мама, није згодно… Пуне се телефони људима…

– Ма, шта ме брига, ви немојте да читате… – нехајно одговара бака и наставља смејући се на сав глас – Види шта ми послао… Хихихи!

И онда – кардинална грешка:

– Ма, не брини, баба, сви смо те искључили!

Пола сата касније, стиже Фб порука… Једна у низу… 😀

Просвето, клањам се!

Обожавам своје колеге просветне раднике!

Једино су они у стању да ме избезуме до лудила, али и учине поносном као да сам освајач хималајских врхова.

Прошле недеље с проглашењем ванредног стања, престанком школе и преласком на онлајн наставу збезумили су ме хиљадама порука у неколицини фејсбук и вибер група, статусима, дебатовањем у чувеној Великој зборници, цоктањем, штектањем свуда и на сваком месту (још смо се сретали и на улици). И као и обично на један статус – бескрајни коментари који се обично заврше као у причи Деда и репа – нит је тема више важно, нит се зна поента, али ето… да се нешто каже. А цвркутање мобилног од родитељских коментара, одушевљавања дигиталним уџбеницима и идеја шта бисмо, учитељице, све могли… посебан доживљај…

А онда је све утихнуло.

И док јутрос седим у потпуно празној згради, размишљам о свом нервирању министровим исхитреним наредбама, нимало припремљеним инструкцијама његових чиновника, неумним наредбама и захтевима којима су затрпавали школске мејлове, а школе просветаре. Размишљам како смо их и ми, родитељи, заскочили хиљадама питања, захтева, предлога… Размишљам о безброј решења које су понудили годинама добри дигитални сарадници, али и они који лове у мутном… Размишљам о десетинама група, четова, порука које су направили и послали одговарајући смирено сваком родитељу, питајући за свако дете, чак се сетивши и да је почело пролеће и да клинци направе неки цвет да прославимо долазак… Размишљам колико им недостају деца…

И схватам да се прошле недеље галама свих наших зборница пренела на интернет и преплавила га жељом просветара да је све уобичајено. Али није…

А јутрос – између осталог, колегиница каже да су осмаци посебно осетљива група ове године, јер их и у овим условима очекује матура, упис и много изазова…

И закључујем – ништа није нормално, осим бриге правих просветара за децу. То је једино што ниједан министар, ниједно стање, никакве наредбе нису могле да потру.

И зато – клањам се, колеге просветари!

Десктоп учитељица

– Мама, недостаје ми учитељица! И друштво!

Распоред часова:

9:10 ТВ часови

У канцеларији стање приправности – сви обнављамо градиво из основне школе уз присећање како су нама то наше учитељице објашњавале. Забавно, сетно и корисно! Уживамо мој коректор и ја, остали утврђују да смо ипак у праву кад кажемо да су изводници надоле 🙂

10:00 Учитељица – онлајн српски, математика…

10:00 – 20:00 рад на даљину

Другакиња је апсолутни господар компјутера ове недеље с обзиром да старији брат спава до подне, преписку с професорима прати путем телефона и непрестано гунђа како нису нормални.

20:00 достављање домаћег

– Мима, не могу да пошаљем домаћи учитељици, усијао ми се телефон!

Ако ме корона и заобиђе, убиће ме мобилни! Фб четови, вибер…

– Мама, види како сам решила да видим учитељицу и другаре.

На десктопу – разредна фотографија. :)

Срећна онлајн настава, ЖИВЕЛА ШКОЛА!!!

Епилог:
25.08.2020.

Због показане спремности и ажурности као и због уштеде у путним трошковима а у складу са прерасподелом радних места након пензионисања онлајн неактивних за време ванредног стања, настава у Србији реализоваће се на платформи http://www.srpska.prosveta.mp.gov.rs. Занемарљиво мали број захтева родитеља за традиционалном наставом биће реализован у централним школама у Београду, Нишу и Новом Саду. За те ученике обезбеђен организован превоз.