Архиве

Што се чудимо?!

Данас свет обележава 100 година примирја у Првом светском рату. У Србији последњих дана филмови и емисије о Великом рату као да нико после данашњег дана неће говорити о њему. И као да нико не говораше о њему до овог дана. А можда и јесте тако?

Знамо ли довољно о Милунки Савић, нареднику Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, о српској сељанки којој су и француски генерали салутирали, о жени са највише одликовања у историји ратовања која је петнаест година после рата радила најпрљавије и најтеже послове у Србији одбивши понуду да у Француској живи на рачун своје ратне славе?

О Милунки Савић на сајту → Ризница српска 

Знамо ли довољно о војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије, ослободиоцу Београда, човеку према коме су се и немачки официри у Другом светском рату односили с дужним ратничким поштовањем, а обесни млади ослободиоци Београда, унуци његових војника, га до смрти претукли?

О Петру Бојовићу на сајту → Ризница српска

Знамо ли довољно о мајору Драгутину Гавриловићу, хероју одбране Београда, нинбершком заробљенику у Другом светском рату, за комунисте – човеку бившег краљевског режима?

О Драгутину Гавриловићу на сајту → Википедија

Знамо ли довољно и о другим Србима, знаним и незнаним, који су упркос страху, изнемоглости после балканских ратова, умору, инаџијски псујући ред немачке генрале, ред српског краља, јуришали, бежали, ишли, падали, устајали, страдали, ослобађали…

За десетак година просветарског рада нисам имала прилику да прочитам добар есеј о домовини, отаџбини, завичају, наравно примерен узрасту… Реч родољубље потпуно је непозната српским ђацима, потомцима оних који су оставили овакву статистику свету:

 

Сва срећа да српски ђаци знају шта значи насиље, толеранција, дигиталне технологије… То је изгледа много значајније!

Што се онда чудимо што је норвешко образовање боље, немачко небо светлије, канадска трава зеленија, америчко сунце сјајније?

P.S.

Данас у Србији ни на једном каналу националне фреквенције није било знака Наталијине рамонде.

 

Advertisements

Пројекат успео!

Пројекат успео!

или

Најкраће упутсво за уништавање генерација (читај: будућности)

 

Пре десет година мислила сам да ми се свет срушио на главу!

Дуго сањано место наставника српског језика заменило је решење о технолошком вишку и премештање на радно место школског библиотекара.

Ушетавши у овај за мене одувек омиљени свет књига, али никад жељено радно место, ја сам доживела просветљење!

Ушетала сам у свет давно заборављених педагошких правила и учила – свет старих методика српског језика, математике, природе и друштва, збирке логичких и лексичких задатака, дидактика, гомиле дијапозитива, старих графоскопа, грамофона без игала али са безброј плоча које носе звук свих дувачких, гудачких и других инструмената; склањала сам прашину и паучину са давно пожутелих слика годишњих доба, постера воћа и поврћа, домаћих и дивљих животиња, уредно послаганих таблица, крезубих рачунаљки, поломљених картоинских и жичаних модела купа, пирамида, ваљака…

Премотавала сам у глави реченице ,,напаљених“ пропагатора ИКТ-а у настави о нашој, дакле наставничкој инфериорности пред генијалношћу инфомратичких урођеника који ће нас несагледивим потенцијалима својих малих главица напасаних на јутјуб снимцима сербијена, насте-расте или дидактици ,,кол оф дјути“ уздићи до светских висина. Ови великоумни ковачи нових супернапредних методичких приступа  и творци измишљених славина и топлих вода, желели су да се играмо, да будемо толерантни, да певкамо, свиркамо и лепкамо, здраво се хранимо, говоримо три страна језика до десет година и – да заборавимо…

Требало је заборавити да су некад деца у предшколском узрасту имала целу годину за социјализацију и усвајање напредних животних вештина које су се надограђивале на основно, кућевно, домаће, бабино и дедино васпитање и које је после Добар дан! Хвала! Изволте! До виђења! подразумевало Молим Вас, Могу ли, Да ли је у реду…

Требало је да заборавимо да су се слова ћирилице, најсавршенијег светског писма, најпре штампана, па писана, учила скоро целу школску годину, и то након што су руке истрениране да исписују косе танке усправне дебеле (по једна страна код мање строгих учитељица).

Требало је да заборавимо да је читање најсложенији мождани процес и да га је немогуће савладати ако дете најпре не озвучава слова, сриче, па тек онда чита (јасно и са разумевањем тамо негде у мају, дакле пред крај школске године, баш онда кад научи да рачуна од 20 до 100).

Требало је заборавити да ред у свесци значи ред у глави, навикама, понашању, одрастању, запошљавању, раду, посвећености.

Требало је заборавити да смо ми грађанско друштво били и имали онда када су творци наших методика јурили овце и аплаудирали јавним погубљенима својих владара.

Требало је заборавити све национално, прадедовско, исконско, а пре свега радозналост неписменог тршићког сељачића који је калуђере приупиткивао за ово и оно слово, домишљатост кротитеља смиљанских бујица и потока, понос, част, образ и поштење идворског имигранта…

Траса за заборав била је једноставна – уништити школство!

Кораци следећи:

1. угасити сваки и најмањи пламичак сећања на педагошке академије, методике сваког предмета за учитеље, вежбаонице, практичну наставу, методичке припреме на пола стране;

2. у првом разреду у прелету савладати ћирилицу, у 2. учити латиницу, од 3. разреда инсистирати на наизменичном писању ћирилицом и латиницом на штету ћирилице;

3. страни језик форсирати, а предмете животних вештина укинути или свести на најмању могућу меру;

4. националној историји и култури претпоставити информатичку писменост, толеранцију, родну равноправност;

5. на сваком кораку и у свакој прилици гурати протесте просветара због плата и социјалног статуса, а опште незадовољство родитеља и успаваност друштвених величина искористити за доминацију на тржишту уџбеника.

Пројекат успео!

P.S.

,,Моје племе сном мртвијем спава,

суза моја нема родитеља…“

 

 

 

Муке по Грују Механџићу

Поштоване колеге професори српског језика,
Данас је одржан општински ниво такмичења ,,Књижевна олимпијада“ и скоро целог дана пратим путем друштвених мрежа ваше љуте коментаре. Најинтереснатнији ми је био онај који ми је појаснио синовљево питање које ми је поставио око поднева, одмах по доласку са такмичења, сав срећан што се ратосиљао даљег седења у учионици (инструкција да нико не сме да изјури после 15 минута :))
Како сам се мало одмакла од просвете, али и остала довољно близу да још увек осећам све експериметне Министарства, па и Друштва (седмак и предшколац у кући, колеге у пројекту са свих страна Србије, дневним активностима везана за културу-дакле упућена на просвету) мислим да имам довољно материјала за ову причу.
Готово свако тестирање из Српског језика (или треба написати српског језика?! :)) изазове буру коментара и емоција – тешки тестови, непримерени, глупости, цеола страна за читање, то су деца, бодовање ко за аутомате, ко ће да им иде даље… Очигледно, неко прође даље, јер у супротном не би било такмичења, па би се организатори запитали о чему се ту ради. Сличне реакције изазива и тестирање малих матураната, само што се тада ради о минималним захтевима и нема могућности неуспеха (теоретски можда има, у пракси мислим да ни намерно не може да дође до тога да ученик не положи Завршни), па нема ни буре негодовања. Да се којим случајем пред осмаке стави тест на који треба да одговори ученик оцењен ,,тројком“ и то према стандардима, мислим да би 50% основаца ,,пало“.
Причам глупости. Чини ми се, ипак не. 😦
Наставници ће и даље грајати дан два после сваког нивоа такмичења из Српског језика, Друштво се неће оглашавати конкретним редлозима и променама осим смањењем прага и тренутним гашењем пожара, она група наставника којима је 45 минута мало да све испричају и покажу још ово и ово – брбљаће углавном себи у браду о лудим временима, незаинтересованој деци и паду вредности, друга група наставника углавном ,,усредњених“ (савесни а никад ,,добровољци“) ,,опалиће“ по Друштву, Министарству, власти, деци, родитељима, уџбеницима и којечему, а један део преданих стручних вредних посвећених наставника – ћутаће.
ЋУТАЊЕ је једини озбиљни показатељ краја!
Мислим да га је Друштво приметило и отуда за многе ситни, али за пажљиве посматраче огромни помаци. Позив да наставници писањем питања учествују у раду Друштва диван је покушај отварања Друштва практичарима, али искуство организатора једног тестирања у овој области јасно ми говори да то није баш тако лако. И то нема везе са овим питањима, јер су данашња питања вероватно правили они који су их правили и до сада, само што су сада имали примере оног на шта деца могу да одговоре, речју – добили су прилику да универзитетско теоријско знање повежу са нивоом способности даровитијег ученика у Србији.
Данас су се такмичила даровитија деца – четворке и петице, како схватам резултати су лоши, али то није мој утисак дана и година!
Суштина ове приче нешто је сасвим друго!
Ми живимо у друштву које деценијама образује децу на исти начин – велики број информација, широко образовање, темељност, студиозност. Пре педесет година 20% оних који нису могли да одговоре да захтеве Учитеља, Наставника, Професора (пишем намерно влеиким словом имена ових занимања, јер су у то време њихови носиоци такав статус и имали, а и заслуживали га својим знањем, културом, понашањем) прибегавали су бубалаштву. Током пола века 20% бубалица прерасло је у 80% просечних ђака. Народ Тесле, Пупина, Андрића…
Дакле, драге колеге, проблем није Друштво за српски језик, нису немотивисани ученици, нису тестови ни безвезна питања и ником потребни бескорисни одговори до којих се може доћи једним кликом. Није ништа од тога, јер је све то последица козметичких промена, несарадње завода које МПНТР именује, решавања проблема по принципу гашења пожара и проналажења топле воде.
Како нада последња умире, а зарад сопствене деце коју многи од нас шаљу у школу, можемо да чекамо да се нешто промени или – да будемо Учитељи, Наставници, Професори!
То велико слово не добија се коментарисањем на друштвеним мрежама, јурњавом пред долазак екстерне, проналажењем криваца у другима – друштву, временима, моди…
Замерајте се, свађајте се, питајте, оспоравајте! Браните свој предмет свим расположивим средствима! Укључите се у све од креирања маршуте ексурзије до договарања матурске вечери! Не поклањајте ђаке улици, шунду и кичу, пролазним вредностима! Борите се за туђу и своју децу, за свој предмет и светлост српске просвете, за будућност!
И не усуђујте се да ми кажете – За коју плату?!!!
Ако сте то и помислили – изађите из просвете! Паре се зарађују на многе начине, просвета није збириште, већ чистилиште!

Дан матерњег језика

Дан матерњег језика – 21. фебруар није само један дан у календару када говоримо о значају очувања матерњег језика, а онда одемо кући и наставимо да калемимо лајкове, консеквенце, департмане и зачињујемо то тренеркама, војникињама, бацачицама и другим чудесима.

Размислите!

Дан било чега није измишљен да би славио то у чију је част покренут, већ својим постојањем обично подсећа на угроженост. Српски језик јесте угрожен, али не другим језицима и утицајима, већ накарадним правилима и ,,силовањем“.

Недавно сам присуствовала трибини о положају жена у разним народима и много ми је засметало стално истицање психолошкиња, феминисткиња, боркиња… Уместо да усмерим пажњу на тему, ја сам размишљала о упирању тих младих жена да свима ,,утуве“ у главу како су жене равноправне. Не знам зашто, ваљда је тако највидљивије, ту су равноправност желеле да нагласе лексиком.

Сматрајући да је човек видљив онолико колико својим делима говори, предложила сам им да не ,,силују“ језик и буду борци, а не боркиње, али уметнице, новинарке, докторке, професорке… Језик је сам препознао равноправност и дозволио употребу адекватних речи онде где су заиста природно срасле са говорницима, њиховим навикама, понашањем, свакодневицом. Онде где то још није тако, и језик је пружио отпор. Језик се не може преварити,  препознаје лажњаке без грешке!

Размислите!

У међувремену, желим да поделим дивне реченице беседе која је уметнички текст Милета Медића често приписиване Стефану Немањи (историјском а не уметничком лику).

Кликни на слику и читај Завештање Стефана немање, Милета Медића

Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“

Мало је фестивала који се могу похвалити дводеценијским постојањем, а на прсте се могу набројити они чији су лауреати најзначајнији српски писци друге половине 20. века. Поред Змајевих дечјих игара, најзначајнијег фестивала за децу и о деци на балкану, тим путем корача Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“, који ће у 2018. години 21. пут окупити децу и песнике, љубитеље књижевног стваралаштва и носиоце посебног стваралачког дара, алексиначке домаћине и њихове госте из свих крајева Србије, али и из дијаспоре.

Још није касно да обезбедите себи место у првим редовима. 🙂

Више о Фестивалу овде.

Више о Гордани Брајовић овде.

Кишобран за двоје, Гордана Брајовић

На крају књиге трава,
По трави роса
И један дечак плави
И једна девојчица боса…

И тај дечак плави
Погази траву,
Погази росу
И пољуби девојчицу босу…

Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје, о, о, о, о!
Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје!

Ћирилица – матично писмо

Дуго српски језик славимо, а њиме се не бавимо. Утолико је важније пренети вести о првим корацима за заштиту ћирилице и њено враћање на место које јој припада. У нади да су садашње активности Министарства културе Србије на очувању и заштити ћирилице, само почетак велике акције за заштиту и очување националног идентитета и културне баштине Срба, са радошћу преносим следећу вест:

,,Радна група Министарства културе и информисања, у коју су укључени представници Одбора за стандардизацију српског језика, припремила је предлоге за измену и допуну Закона о службеној употреби језика и писма, које за првенствени циљ имају да боље регулишу статус ћирилице у јавном саобраћају, с обзиром да су језик и писмо део културне баштине и питање идентитета сваког народа и његове културе.

Предлог измена и допуна предвиђа да се први члан постојећег Закона усклади са чланом 10. Устава Републике Србије који у службеној употреби не раздваја српски језик од ћириличног писма. Ћирилица се означава као матично писмо, а латиница као помоћно писмо.

Предложеним допунама прецизно се означава појам службене употребе језика и писма, што досад није био случај, тако да је, да би се избегла различита тумачења, било потребно навести да се, поред органа власти на свим нивоима, службена употреба језика и писма односи и на образовне установе, медији, привредна предузећа и јавне установе свих врста. Подразумева се и употреба службеног језика и писма у правном промету између правних субјеката односно када је бар једна страна домаћи правни субјекат. Одредба се посебно односи на обележја предузећа и сличних субјеката (назив фирме, седиште, делатност), затим називе робе и услуга, упутства за употребу, информација о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

Изменама се предвиђа и оснивање Савета за српски језик и дефинише друштвена брига о службеном језику и матичном писму. Утврђен је темељни садржај језичке политике и идентификоване су институције позване да у сарадњи с државним органима воде и спроводе језичку политику, која има и стручно-научне и правно-политичке и прагматичке аспекте.

У складу са „Европском повељом о регионалним и мањинским језицима“ дефинисани су мањински језици. Та повеља као мањинске језике препознаје оне језике који су „различити од званичног језика те државе“, чиме се не улази у право називања језика према имену народа који се њиме служи (тзв. симболичка функција језика).

Додаје се надлежност инспекцијске службе министарства задуженог за трговину за спровођење овог закона у делу који се односи на исписивање назива роба и услуга, упутства за употребу, информације о својствима робе и услуга, гаранцијске услове, понуде, фактуре, рачуне и потврде.

У важећем тексту закона нису предвиђене казнене одредбе за непоступање у складу са члановима који регулишу употребу службеног језика и матичног писма, а јесу када је реч о члановима који се баве службеном употребом језика и писама националних мањина. Предложеним решењем дисциплинским и казненим одредбама претходи управни надзор надлежних министарстава, којим се утврђују повреде одредаба овог закона, на које могу упозорити и грађани и стручно-научне институције.

На предложеном документу радила је радна група у саставу:

  • др Вељко Брборић, шеф катедре за српски језик Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Милош Ковачевић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Александар Милановић, редовни професор Филолошког факултета Универзитета у Београду,
  • др Срето Танасић, професор Филозофског факултета Универзитета у Нишу,
  • др Драган Хамовић, посебни саветник министра културе и информисања,
  • Оливера Игњатовић, саветник у Министарству културе и информисања и
  • Марко Деспотовић, саветник у Министарству културе и информисања.“

Извор: Министарство културе Србије

Српска књижевна задруга

Прича о Српској књижевној задрузи може имати много дирљивих почетака, јер је њена најпознатија едиција пратила и прати Србе где год су бежали, емигрирали, одлазили… Тристотинак ретких и повлашћених власника првих кола Задругиних свакако ће о њима говорити као о најзначајнијој породичној реликвији. Учени Срби говориће са дужним поштовањем о издавачкој кући која опстаје 125 година – кроз ратове, бежанију, политичке и моралне кризе. Непознанице су једино нове генерације. Значи ли још увек нешто традиција, посебност, задругарство?

Уверена у неисцрпну и непоколебиву снагу знања и младости, као и у искрену приврженост стубовима српске културе сваког младог човека који да би знао пут у будућност сагледава трагове својих предака, подсећам на једну дивну традицију удруживања зарад књиге и трајања српске књижевне традиције:

,,Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку, које су успеле да се одрже дуже од сто двадесет година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски, значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „У намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
knjiga-knjige-skz_500x300
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
„да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.“
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне“. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.“ Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет три године њеног постојања…“

Задруга је – ЗАДРУГА ЧЛАНОВА. Чланство је слободно и добровољно.

Подразумева годишњу чланарину, али и љубав за Задругину традицију: чланство у тој традицији писаца и читалаца, ћирилске књиге с класичним и модерним вредностима.

Члан може бити сваки појединац, као и правно лице: установа, школа, библиотека, предузеће.

untitled

Постаните део традиције и учланите се у СКЗ!

Све информације можете наћи на сајту СКЗ овде.