Архиве

Такмичења и смотре српскога језика и књижевности

Нема наставника српског језика који може да одоли изношењу теорије о томе Чији је наш језик? као ни оног који ће порећи лепоту српског језика, мелодију његове интонације, савршеност писма, заокруженост граматичког система, изражајност његових акцената и дужина… И нема наставника који неће пожелети да макар једном оде у Тршић и дичи се својим учеником, граматичким генијалцем, или у Ваљево да послуша не само свог фаворита у исказивању стихова и реченица, већ сваког талентованог ученика који ће у исказан стих или реченицу унети боју, звук и живот свог краја. Но много је ментора, али и родитеља, па и организатора такмичења и смотри који су дозволили да жеђ за победама, амбиција и бесомучно јурцање с једног такмичења на друго обесмисли концепт најпре организованог представљања па тек онда одмеравања знања и вештина.

Развијање и неговање љубави према српском језику и његовој књижевној традицији, очараност звуком и мелодијом изговорених речи, поштовање граматичке и правописне савршености, стилска оригиналност – најважније су вредности које један ментор треба да усади у своје ученике. Неговати српски језик значи познавати његову књижевност, не прљати га туђицама кад за то нема потребе, поштовати његове законе и правила, али и препознавати лепоту дијалекта. Да, негује се језик такмичењима и смотрама, али не оваквим какве се данас реализују – испуњене бесомучним лактањима ментора и родитеља, имитирањем, проваљеним тестовима, нападима на све и сваког кад нам се нешто не свиђа…

Да ли ће моје рођено дете или мој ђак победити ако му израдим читалачки дневник, ако га натерам да стотину пута одслуша снимак песме коју казује чувени глумац, ако му припремим ,,пушкицу“. Вероватно хоће. А хоће ли све ово помоћи да заволи српски језик, језик својих предака, први језик који проговара, језик који нас идентификује и као појединце и као нацију. Сасвим сигурно неће!

Па, онда, људи, шта чинимо?!

Организатори такмичења – маните се аритметике и вероватног броја финалиста, латите се стандарда и привилегију постојања свог такмичења/смотре у Календару искористите да што више деце стигне до завршног нивоа како би душу напојили традицијом са најлепших изворишта српског језика и писма!

Ментори – одбаците сујету и инспиришите делом и суштином а не преваром и приказом!

Родитељи – негујте даровитост, посвећеност и рад своје деце, а не лажно самопоуздање, болесну амбицију и плаћене таленте!

Сви заједно – вратимо се тежем, истинском и трајном неговању српског језика и књижевности!

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

Advertisements

А да укинемо школу?

Ако сте део просветног система Србије, ако имате дете школског узраста, ако учествујете или организујете такмичења ђака, мислим да би било занимљиво да прочитате овај текст. Он јесте само моје размишљање на реакције родитеља и просветних радника на такмичења деце, али некако и више од тога.

Запазићете да сам написала – осврт на реакције родитеља и ментора на такмичења. Нема реакције деце, која би прва требала да реагују и на такмичења, као што реагују на много тога што им се не свиђа  и то јасно на својим друштвеним профилима. Да, имају их, упркос политици оснивача друштвених мрежа о заштити малолетника, наравно, одлуком њихових родитеља. Запажам да су дечји профили испуњени сличицама ратних игрица, крволочних вампирских филмова, сатанистичких серија, јунака Фарме и Парова, Пинк звездица и сл. Друштвени профили родитеља и ментора ученика такмичења вриште забринутошћу за просвету и министарство које не прати како се вршља по такмичењима, па су њихова деца истраумирана непримереним питањима и под стресом, наставници љути и забезекнути а сви заједно увређени и у порицању такмичења – истих оних на које пристају самим тим што учествују. Успут, исти ти ментори данима кукају у оквиру просветарских друштвених група како су родитељи навалентни, деца ништа не уче, и нико бише никога не поштује.

Лично мислим да не само да треба укинути такамичења, већ треба укинути и оцене. Ма шта оцене?! Треба укинути школу! Шта ће нам наставници који ништа не раде, имају зимски и летњи распуст и  годишњи одмор 6 пута дужи од обичних запослених људи Србије који успут раде да би њихову плату зарадили? Шта ће нам такмичења кад их праве незналице и дунстери (ова квалификација узима се условно и не примењује онда када се дете коментатора пласира на следећи ниво). На крају шта ће нам школа, ако родитељи све знају и сами своју децу могу да подучавају код куће!

Ето, поштовани министре, размишљач и измишљач овог чланка дође спонтано до решења свих Ваших мука – укините школу и нећете морати више да бијете главу са унапређењем наставе, стручним усавршавањем наставника, надзором, евалуацијом и стандардима. Додуше, биће проблема са технолошким вишковима, али ако узмете у обзир да се залажемо за целоживотно учење, па трећину пензионишете, трећину отпустите, а трећину преквалификујете у онлајн менторе-стручне сараднике родитеља подучавалаца своје деце, сви Ваши проблеми биће решени а свемоћни посматрачи наставног процеса демократки проглашени најбољим и најпаметнијим, па самим тим задовољни.

Нема везе што су сви упознати са чињеницом да је свако такмичење стрес и да значи победу мањине а стрес већине, нема везе што би дете које се такмичи требало да зна више од обичног ученика са одличном оценом и познаје и оно што носи наслов ,,За оне који желе да знају више“ (можда не ко је Грујо Мехаџић и евентуално још нека питања у тесту за српски језик, али од 20 требало би да зна бар 15; проблем је било пар питања ове године, а не сва!!!), нема везе што додатним радом дете никако не губи, јер знање и вештине трајно се стичу и дограђују, нема везе што је стицање радних навика и посвећеност, као и амбиција али и прихватање пораза – део одрастања и највећа добробит такмичења. Ништа није битно, сем да нам деца буду срећна!

Дакле, укинимо школу!

Додатак истине ради:

Има и родитеља који не дозвољавају друштвене мреже, игрице и слично, посвећени су својој деци, уче с њима, упућују их приватним менторима, бдију над њиховим оценама и успехом. То су углавном талентована деца, али није увек њихов таленат оно што родитељи желе изграђивати код њих. Можда желе успех? Да ли дете сваки успех чини испуњеним? (Смем ли да одбијем учествовање на тој активности, ако ми они оволико помажу и улажу у мене?! Али, ја мрзим да се такмичим! или Нисам добро урадио, дакле глуп сам!)

Има и родитеља који сматрају да су такмичења за неку децу мотиватори, а за неку ,,разочаратори“.

Пример 1.

Дете учествује на свим такичењима, активно, кретивно. Углавном добри резултати. Родитељи подржавају. Разочарење поразом пропрате подршком и уверењем да ће бити боље следећи пут. Како модраста – све мање суза, хистерије и секирације после пораза, само жеља да се буде бољи.

Пример 2.

Дете се пред свако такмичење унервози, унезвери, трчи у тоалет. Не зна и оно што зна. Одлична глумац, добар сликар, фантастичан говорник. Такмичења нису његова ,,вода“, јавни наступ и аплауз јесу. И звезда је рођена!

Дакле, не сме бити генерализација ни у чему. Нити су сва такмичења глупост, нити су сви просветари нерадници, нити сви организатори незналице, нити сви родитељи навалентни, нити сва деца разочарана поразом или усхићена победом. Или што би рекао један мој друг:

Кад сви раде свој посао – свако има посао! 

Муке по Грују Механџићу

Поштоване колеге професори српског језика,
Данас је одржан општински ниво такмичења ,,Књижевна олимпијада“ и скоро целог дана пратим путем друштвених мрежа ваше љуте коментаре. Најинтереснатнији ми је био онај који ми је појаснио синовљево питање које ми је поставио око поднева, одмах по доласку са такмичења, сав срећан што се ратосиљао даљег седења у учионици (инструкција да нико не сме да изјури после 15 минута :))
Како сам се мало одмакла од просвете, али и остала довољно близу да још увек осећам све експериметне Министарства, па и Друштва (седмак и предшколац у кући, колеге у пројекту са свих страна Србије, дневним активностима везана за културу-дакле упућена на просвету) мислим да имам довољно материјала за ову причу.
Готово свако тестирање из Српског језика (или треба написати српског језика?! :)) изазове буру коментара и емоција – тешки тестови, непримерени, глупости, цеола страна за читање, то су деца, бодовање ко за аутомате, ко ће да им иде даље… Очигледно, неко прође даље, јер у супротном не би било такмичења, па би се организатори запитали о чему се ту ради. Сличне реакције изазива и тестирање малих матураната, само што се тада ради о минималним захтевима и нема могућности неуспеха (теоретски можда има, у пракси мислим да ни намерно не може да дође до тога да ученик не положи Завршни), па нема ни буре негодовања. Да се којим случајем пред осмаке стави тест на који треба да одговори ученик оцењен ,,тројком“ и то према стандардима, мислим да би 50% основаца ,,пало“.
Причам глупости. Чини ми се, ипак не. 😦
Наставници ће и даље грајати дан два после сваког нивоа такмичења из Српског језика, Друштво се неће оглашавати конкретним редлозима и променама осим смањењем прага и тренутним гашењем пожара, она група наставника којима је 45 минута мало да све испричају и покажу још ово и ово – брбљаће углавном себи у браду о лудим временима, незаинтересованој деци и паду вредности, друга група наставника углавном ,,усредњених“ (савесни а никад ,,добровољци“) ,,опалиће“ по Друштву, Министарству, власти, деци, родитељима, уџбеницима и којечему, а један део преданих стручних вредних посвећених наставника – ћутаће.
ЋУТАЊЕ је једини озбиљни показатељ краја!
Мислим да га је Друштво приметило и отуда за многе ситни, али за пажљиве посматраче огромни помаци. Позив да наставници писањем питања учествују у раду Друштва диван је покушај отварања Друштва практичарима, али искуство организатора једног тестирања у овој области јасно ми говори да то није баш тако лако. И то нема везе са овим питањима, јер су данашња питања вероватно правили они који су их правили и до сада, само што су сада имали примере оног на шта деца могу да одговоре, речју – добили су прилику да универзитетско теоријско знање повежу са нивоом способности даровитијег ученика у Србији.
Данас су се такмичила даровитија деца – четворке и петице, како схватам резултати су лоши, али то није мој утисак дана и година!
Суштина ове приче нешто је сасвим друго!
Ми живимо у друштву које деценијама образује децу на исти начин – велики број информација, широко образовање, темељност, студиозност. Пре педесет година 20% оних који нису могли да одговоре да захтеве Учитеља, Наставника, Професора (пишем намерно влеиким словом имена ових занимања, јер су у то време њихови носиоци такав статус и имали, а и заслуживали га својим знањем, културом, понашањем) прибегавали су бубалаштву. Током пола века 20% бубалица прерасло је у 80% просечних ђака. Народ Тесле, Пупина, Андрића…
Дакле, драге колеге, проблем није Друштво за српски језик, нису немотивисани ученици, нису тестови ни безвезна питања и ником потребни бескорисни одговори до којих се може доћи једним кликом. Није ништа од тога, јер је све то последица козметичких промена, несарадње завода које МПНТР именује, решавања проблема по принципу гашења пожара и проналажења топле воде.
Како нада последња умире, а зарад сопствене деце коју многи од нас шаљу у школу, можемо да чекамо да се нешто промени или – да будемо Учитељи, Наставници, Професори!
То велико слово не добија се коментарисањем на друштвеним мрежама, јурњавом пред долазак екстерне, проналажењем криваца у другима – друштву, временима, моди…
Замерајте се, свађајте се, питајте, оспоравајте! Браните свој предмет свим расположивим средствима! Укључите се у све од креирања маршуте ексурзије до договарања матурске вечери! Не поклањајте ђаке улици, шунду и кичу, пролазним вредностима! Борите се за туђу и своју децу, за свој предмет и светлост српске просвете, за будућност!
И не усуђујте се да ми кажете – За коју плату?!!!
Ако сте то и помислили – изађите из просвете! Паре се зарађују на многе начине, просвета није збириште, већ чистилиште!

Дан матерњег језика

Дан матерњег језика – 21. фебруар није само један дан у календару када говоримо о значају очувања матерњег језика, а онда одемо кући и наставимо да калемимо лајкове, консеквенце, департмане и зачињујемо то тренеркама, војникињама, бацачицама и другим чудесима.

Размислите!

Дан било чега није измишљен да би славио то у чију је част покренут, већ својим постојањем обично подсећа на угроженост. Српски језик јесте угрожен, али не другим језицима и утицајима, већ накарадним правилима и ,,силовањем“.

Недавно сам присуствовала трибини о положају жена у разним народима и много ми је засметало стално истицање психолошкиња, феминисткиња, боркиња… Уместо да усмерим пажњу на тему, ја сам размишљала о упирању тих младих жена да свима ,,утуве“ у главу како су жене равноправне. Не знам зашто, ваљда је тако највидљивије, ту су равноправност желеле да нагласе лексиком.

Сматрајући да је човек видљив онолико колико својим делима говори, предложила сам им да не ,,силују“ језик и буду борци, а не боркиње, али уметнице, новинарке, докторке, професорке… Језик је сам препознао равноправност и дозволио употребу адекватних речи онде где су заиста природно срасле са говорницима, њиховим навикама, понашањем, свакодневицом. Онде где то још није тако, и језик је пружио отпор. Језик се не може преварити,  препознаје лажњаке без грешке!

Размислите!

У међувремену, желим да поделим дивне реченице беседе која је уметнички текст Милета Медића често приписиване Стефану Немањи (историјском а не уметничком лику).

Кликни на слику и читај Завештање Стефана немање, Милета Медића

Мошо Одаловић

У временима нечитања или читања само статуса на друштвеним мрежама, а то је реченица или две, и писци блогова морају да буду сажети ако желе да неко прочита оно што пишу. Утиске о Моши Одаловићу, једном од најпознатијих песника српских, тешко да може ико сместити у пар реченица, но, то и није проблем, јер се његове песме не налазе само у папирним или електронским књигама, већ се носе у срцу од раног детињства, а певуше целог живота:

МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити —
мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити —
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити —
мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити —
мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити —
мама је глагол од глагола радити.

,,Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.“

Милован Данојлић

Упознала сам Мошу. Сусрели смо се на другој завршници ,,Читалића“ када је као  гост песник дошао да поздрави алексиначке клинце и клинцезе. Био је спонтан, деци очекујуће интересатнан, пријатан, љубазан. Нисмо причали, уз њега је била његова Гордана, он је погнуто црткао, осмехивао се свима, мало причао, изгледао одсутан а претпостављам све чуо и видео… У тој затвореној отворености, осетила сам… тугу.

Срели смо се још једном. Опет је Моша у стилу затворене отворености просуо љубав према својим пријатељима, свету, деци, а ја сам поново осетила неку недореченост и …тугу.

Лепота савременог интернет доба јесте и то што можете да будете ,,пријатељ“ људима који својом уметношћу обезбеђују себи бесмртност. Мома има Фб профил. Пратила сам његове објаве на Фејсбуку и видела огромну љубав према породици расутој по свету, али и оно чега се они који се питају стиде – јасно исказане љубави према свом завичају. А Момин завичај је завичај свих нас:

ИМАМ ТАПИЈУ, ОВЕРЕНУ БОНОМ ДУШОМ

557554_399186850130014_456391423_n

ОНАМО, ГДЕ ДУШЕ УТИХЛИХ ЖЕТЕЛАЦА НАСТАЊЕНЕ ЈЕСУ

23.7.1999 – 23.7.2016.

,,Дан када се пуцало у хлеб. Отад у мом селу постоји клетва „Убио вас хлеб којим се храните!“ На адресу човечанства, а глад увелико почела. Ко је масакрирао жетеоце; секли им руке да се не бране, стопала – да не беже, спаљивали очи на ауспуху, а најмлађем међ њима, Новици Јанићијевићу, извадили срце и бацили у трње !?! Нато, Пентагон, Клинтон, Солана, Олбрајтова, Блер, Кушнер, Вокер…… и народни херој Фадиљ Хоџа. То је онај који је, априла 1943. године, у истом Старом Грацком, убио 13 младих људи. Као, повео их у НОБ, према Голеш планини, и побио с балистима. Зарад уверљивости, и ово: његов син Шар редовно је, у „Божуру“, тражио за мезе две српске и једну црногорску главу… Не би Фадиљ тако жестоко напредовао, да не беше добро крвавијех руку. Сад вам је јаснији увид у вртоглаво напредовање зликоваца Тачија и Харадинаја…
Моје уцрњене сусељанке и родбину снимих о првој годишњици изгинулих жетелаца. Сви истом стазом, избегавајућ мине и нову погибију. Жене у црном су оне којима изгибоше најрођенији и најмилији, а не оне београдске девизне рашчепуље, перформанс-гамад, нахрањена србофобијом… Драге у амбасадама, а стална им подршка у НВО кокошињцима и свињцима.
Својим издисајем, у ових 17 година, половина њих с фотографије настанила се онамо где душе утихлих жетелаца настањене јесу. СЛАВА ИМ И МИЛОСТ МИЛОГА БОГА, док је овога неба над нама!“

Моша Одаловић

(преузето са Фб профила, 23. јула 2016)

Никад нисам била на Косову.

Одрастала сам уз пријатеља својих родитеља, песника Биначке Мораве и Алексиначког Поморавља, који је Прековце волео више од својих полавековних пријатеља и оставио аманет да га тамо сахране. Сусрећем људе који су дошли са Косова и проводе овде деценије, а опет сањају своја огњишта уткана у приче њихове деце која никад нису запалила свећу на гробљима својих предака. Чујем да има и људи који се Србима зову, а кажу – Докле више то Косово? 

Прочитах у једном Момином интервјуу:

,,Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд.“

5

А Г А П И Ј Е

Агапије, Гапа из Речана код Каменице,
броји цркве, као да броји птице.
Пази ово, сине:
Каменица, Убожац, Огоште,
Ваганеш, Бостане –
свугде црква, да се без радос` не остане.
И на другу страну дадох се пешке:
Драганац, Врбовац, Витина, Бирач, Смира…
Због тебе ово деда и бира и пресабира.
Са ове ноге, него са које:
Кметовце, Коретин, Крајни Дол,
Лисоцка, Десивојце, Љајчић,
Ајкобила, Браина, Дабишевце…
Као молитва, сине,
за тебе и Бога и свеце.
Па низдоле, на Македонију:
Топоница, Кормињане, Подграђе,
Билинце, Дунаво, Ђурђев Дол, Паливоденица…
Све је то видела ова зеница!
ДА УПАМТИШ ЗА КРАЈ:
За све које познаваш, ништа да не додаваш!
Сад је важно, синко, да смо млоооого здрави!
ДАЋЕ БОГ ДА СЕ БОГ ЈАВИ…
(1998)

4

https://mosoodalovic.wordpress.com/

И сви читају Ека и слушају Боувија…

Како гласи инструментал именице виљушка? ВИЉУШКОМ

Ко је написао Крваву бајку? ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Шта је родољубива песма? Песма у којој лирски субјект изражава љубав према домовини.

Наведи три дела Бранислава Нушића. ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, СУМЊИВО ЛИЦЕ, ХАЈДУЦИ.

Одлично, ово је знање које поседује ученик после завршеног обавезног осмогодишњег образовања у Србији. Онда исти тај ученик одлучи да потражи посао, јер сматра да је школовање губљење времена. Он већ зна да ради много тога. Најједноставније је, кажу му, потражити посао преко интернет огласа.

,,Аха, лепо…укуцам послови и…“ ПАП!

Преко продавца, оде у попуст за други производ, удес на путу за стадион, нови тарифни систем, биљка која лечи све болести… И тако, после два сата суфровања интернетом, безброј непотребних података преко којих није било могуће прелетети ,,јер – сад могу рећи – споро читам, опет дођох до класичног начина пријављивања на НСЗ. Али, муко моја! Зар оловка и папир нису иза мене?!“

НСЗ

– Молим Вас, попуните пријавни формулар!

,,Часком посла…“

Неколико минута касније

,,…мајку му, шта да пишем овде – интересовања? Све. Хоби – …па зар то није исто?! и ту ћу ставим Све. Познавање језика…А то је лако српски знам од рођења! Или се беше пише Српски? Србски?! грррррр!!!!!!

Ма знаш шта, ћу си нађем посо и без ови папири!“

Три дана касније

– Изволите господине, шеф ће вас сада примити!

,,Ау, где ли сам ово дошо. А, бре, брате, само конобар ћу будем, нећу ги оперишем мозак!“

– Добро дошли! Као што знате, имамо више кандидата са једнаком стручном спремом, али овај вид провере сасвим је уобичајена пракса. Кажите ми нешто о себи?

,,Уф, ово као да сам опет 5. разред!“ …

– Господине, хвала што сте се јавили, али већ сада могу рећи да ми желимо комуникативног кандидата. Верујемо да ћете ви исказати своје способности на неком адекватнијем месту. Желимо Вам много успеха у наредном покушају. И можда не би било лоше да потражите помоћ при попуњавању формулара неког ко познаје све падеже и ко је мало начитанији. Пријатан дан!

,,Види, мајку му, знам све падеже – номинатив: ко?шта? генитив – од кога? од чега? датив – према коме? према чему? …и сад ће он мени да каже да не знам падеже. Ма може он мало да иде у Топоници! И какву везу има читање са тражење посао?! Па, нећу ја д аим читам новине, ни причам бајке, кафу само да послужим!?

Овај мало дужи увод, сасвим добро указује на проблематику с којом се свакодневно срећу наставници српског језика, бар већина нас, која сматра да функционално знање није бубање година рођења писаца, нити наслова дела, ни дефиниција стилских средстава, а још мање правописних и граматичких правила и изузетака од правила.  Шта имам од користи ја као основношколски наставник што мој ученик уме да препозна падеже и њихова значења, ако напише реченицу и у њој падежна грешка карактеристична за беспадежно поднебље у коме живимо? Колико ми је важно да мој средњошколац зна шта је авангарда, и ко су њени представници, ако не схвата да је реч о антиратним правцима и новом виђењу света после рата? На крају, хоће ли им живот зависити од падежа, ликова и праваца?

Сасвим сигурно – живот неће, али квалитет живота и успешност и у послу готово 100% хоће!

Е, сад се већ смеје и она половина вас која је до сада негде хватала смисао написаног! Бићу можда успешнији инжењер, ако сам начитан? Не, бићеш 100% сигурно успешнији инжењер ако имаш богат фонд речи, комуникативан си, спреман за сарадњу и лако преносиш својим радницима оно што желиш. А комуникативност се стиче јавним говорењем, а да би могао да говориш, мораш имати богат фонд речи, а да би до њега дошао, мораш имати читалачку кондицију, тј. могућност да читаш са разумевањем и довољном брзином да ти за једну књигу не треба пола године!

Да се вратимо на почетак. Клинцима читамо бајке пред спавање једва чекајући да они сами почну читати. Онда се првачићи радују својим првим прочитаним књижицама. Затим још годину две као воле да читају, иако су игрице, серије и фарме много интересантније. А баш је видело како родитељи цело вече читају! Онда долази кобни 5. разред и време досадних школских лектира. Додуше, исте наслове читала је и моја баба, али ко ће па да мења програме сваких педесет година! А онда и ови наставници што притискају, као да је читање битно колико и нега зуба! Можеш мислити колко је то шунтаво! Наравно, спасићу ја свог наследника!

Онда се у ово језикомудрованије и нечиталачкоспасаваније укључују и родитељи углавном од 5. разреда творећи симбиотички организам са својим млађахним потомком у чијој се узајамности тачно зна ко шта ради – тата плаћа часове граматике за предстојећи тест, мама чита лектиру која се ради наредне недеље. Затим тата пише домаћи, а мама чита песмицу наглас како би породична узданица запамтила, издекламовала и на породична прса метнула једну петицу да јој се комшинице диве, а рођаци завиде!

А онда ако убеде свог наследника или своју принцезу да је диплома ипак битна, и крене дете у средњу школу, зар ће да дозволе да се дете мучи и чита?! И шта та замишља па тражи да се купе читанке?! Нисам ја бунике јео, па ћу детету за школу књиге да купујем кад му је нови мобилни потребнији. Где сви да имају, а моје дете да нема, читанке ионако ником не требају!

И тако дођосмо до оног малог народа који се дичи највећим сајмом књига у окружењу, а књиге носи као модни детаљ. И сви читају Ека и слушају Боувија…

преузимање

Власта Ценић

Не могу да верујем!

Листам странице овог блога и просто не верујем да нисам писала о Власти, најсарадљивијем колеги кога познајем на овим просторима, несебичном човеку, великом песнику, чувару завичајног говора. Делила сам његове песме, чак и збирку песама ,,Бате ће се жени“(наравно као Властин дар свима који воле поезију народног говора), али без приче о Власти, овај блог остао би умногоме сиромашнији – ускраћен за сазнање да постоји наставник српског који пише драмске текстове не само за своје ђаке, већ и за колеге, а онда осим што представу режира, у њој и глуми, као што рекох, заједно са својим ђацима и колегама; ускраћен за спознају да постоји наставник српског језика који безрезервно и несујетно дели са колегама своје наставне материјале, али и материјале колега који га посебно одушеве; сиромашнији за причу о човеку који је успео да уједини просветне раднике – ствароце за децу не само дружењем у свом родном Кочану, већ и зборником њихових песама ,,Цветник“ који је у букет спојио песнике просветаре раздвојених простора Балкана; много, много сиромашнији без сазнања да постоји песник – просветитељ који позове своје пријатеље да дарују књигама школске библиотеке, а онда пошта у Дољевцу ради у три смене како би испоручила пакете који Власти стижу из целе Србије и окружења. 🙂

Поштујући још једно правило овог блога – оригиналност, упутићу вас на Властину биографију и библиографију,  а пре тога поделити неколико својих сећања на Власту. Упознали смо се 2013. када су Власта и Виолета Јовић били песници домаћини прве Смотре читалаштва ,,Читалићи“ у Алексинцу. сарадњу смо наставили на дечјој песничкој колонији у Дољевцу, а онда је све постало нормално, јер се слични сличнима радују или како Власта често шали кад сретне енергију сличну нашој – ,,луд као ми“ :). Сарађивати са човеком од кога увек можете да учите није задовољство, већ привилегија!

Власта Ценић и Виолета Јовић нераздвојиви су песнички тандем југа Србије, али и најпознатији Читалићи, амбасадори манифестације која различитим програмима промовише читалаштво. И као што међу Виолетиним познаницима нема оних који нису чули за Читалиће, тако међу Властиним пријатељима песницима нема оних који нису даривали неколико својих књига школским библиотекама Читалића. И нема Читалића који се не поноси својим ,,амбасадорима“.

власта

На крају ове приче почиње прича која се никад неће и не сме завршити – брига о матерњем језику и његовом очувању, а како су дијалекти лична карта књижевног језика, значај Властиног рада у овој области немерљив је. Многоликост делања Властиног не допушта да се вагају делови његовог рада, али ако би се нечим и мерила свестраност његовог рада, песништво на завичајном говору, које представља један од најсветлијих бисера српске дијалекатске књижевности, свакако је дело које остаје у аманет.

И још завирите овде Цветник ,,Заувек ђаци“, приређивач Власта Ценић, а можете и овде. 🙂