Архиве

Мошо Одаловић

У временима нечитања или читања само статуса на друштвеним мрежама, а то је реченица или две, и писци блогова морају да буду сажети ако желе да неко прочита оно што пишу. Утиске о Моши Одаловићу, једном од најпознатијих песника српских, тешко да може ико сместити у пар реченица, но, то и није проблем, јер се његове песме не налазе само у папирним или електронским књигама, већ се носе у срцу од раног детињства, а певуше целог живота:

МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити —
мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити —
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити —
мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити —
мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити —
мама је глагол од глагола радити.

,,Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.“

Милован Данојлић

Упознала сам Мошу. Сусрели смо се на другој завршници ,,Читалића“ када је као  гост песник дошао да поздрави алексиначке клинце и клинцезе. Био је спонтан, деци очекујуће интересатнан, пријатан, љубазан. Нисмо причали, уз њега је била његова Гордана, он је погнуто црткао, осмехивао се свима, мало причао, изгледао одсутан а претпостављам све чуо и видео… У тој затвореној отворености, осетила сам… тугу.

Срели смо се још једном. Опет је Моша у стилу затворене отворености просуо љубав према својим пријатељима, свету, деци, а ја сам поново осетила неку недореченост и …тугу.

Лепота савременог интернет доба јесте и то што можете да будете ,,пријатељ“ људима који својом уметношћу обезбеђују себи бесмртност. Мома има Фб профил. Пратила сам његове објаве на Фејсбуку и видела огромну љубав према породици расутој по свету, али и оно чега се они који се питају стиде – јасно исказане љубави према свом завичају. А Момин завичај је завичај свих нас:

ИМАМ ТАПИЈУ, ОВЕРЕНУ БОНОМ ДУШОМ

557554_399186850130014_456391423_n

ОНАМО, ГДЕ ДУШЕ УТИХЛИХ ЖЕТЕЛАЦА НАСТАЊЕНЕ ЈЕСУ

23.7.1999 – 23.7.2016.

,,Дан када се пуцало у хлеб. Отад у мом селу постоји клетва „Убио вас хлеб којим се храните!“ На адресу човечанства, а глад увелико почела. Ко је масакрирао жетеоце; секли им руке да се не бране, стопала – да не беже, спаљивали очи на ауспуху, а најмлађем међ њима, Новици Јанићијевићу, извадили срце и бацили у трње !?! Нато, Пентагон, Клинтон, Солана, Олбрајтова, Блер, Кушнер, Вокер…… и народни херој Фадиљ Хоџа. То је онај који је, априла 1943. године, у истом Старом Грацком, убио 13 младих људи. Као, повео их у НОБ, према Голеш планини, и побио с балистима. Зарад уверљивости, и ово: његов син Шар редовно је, у „Божуру“, тражио за мезе две српске и једну црногорску главу… Не би Фадиљ тако жестоко напредовао, да не беше добро крвавијех руку. Сад вам је јаснији увид у вртоглаво напредовање зликоваца Тачија и Харадинаја…
Моје уцрњене сусељанке и родбину снимих о првој годишњици изгинулих жетелаца. Сви истом стазом, избегавајућ мине и нову погибију. Жене у црном су оне којима изгибоше најрођенији и најмилији, а не оне београдске девизне рашчепуље, перформанс-гамад, нахрањена србофобијом… Драге у амбасадама, а стална им подршка у НВО кокошињцима и свињцима.
Својим издисајем, у ових 17 година, половина њих с фотографије настанила се онамо где душе утихлих жетелаца настањене јесу. СЛАВА ИМ И МИЛОСТ МИЛОГА БОГА, док је овога неба над нама!“

Моша Одаловић

(преузето са Фб профила, 23. јула 2016)

Никад нисам била на Косову.

Одрастала сам уз пријатеља својих родитеља, песника Биначке Мораве и Алексиначког Поморавља, који је Прековце волео више од својих полавековних пријатеља и оставио аманет да га тамо сахране. Сусрећем људе који су дошли са Косова и проводе овде деценије, а опет сањају своја огњишта уткана у приче њихове деце која никад нису запалила свећу на гробљима својих предака. Чујем да има и људи који се Србима зову, а кажу – Докле више то Косово? 

Прочитах у једном Момином интервјуу:

,,Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд.“

5

А Г А П И Ј Е

Агапије, Гапа из Речана код Каменице,
броји цркве, као да броји птице.
Пази ово, сине:
Каменица, Убожац, Огоште,
Ваганеш, Бостане –
свугде црква, да се без радос` не остане.
И на другу страну дадох се пешке:
Драганац, Врбовац, Витина, Бирач, Смира…
Због тебе ово деда и бира и пресабира.
Са ове ноге, него са које:
Кметовце, Коретин, Крајни Дол,
Лисоцка, Десивојце, Љајчић,
Ајкобила, Браина, Дабишевце…
Као молитва, сине,
за тебе и Бога и свеце.
Па низдоле, на Македонију:
Топоница, Кормињане, Подграђе,
Билинце, Дунаво, Ђурђев Дол, Паливоденица…
Све је то видела ова зеница!
ДА УПАМТИШ ЗА КРАЈ:
За све које познаваш, ништа да не додаваш!
Сад је важно, синко, да смо млоооого здрави!
ДАЋЕ БОГ ДА СЕ БОГ ЈАВИ…
(1998)

4

https://mosoodalovic.wordpress.com/

И сви читају Ека и слушају Боувија…

Како гласи инструментал именице виљушка? ВИЉУШКОМ

Ко је написао Крваву бајку? ДЕСАНКА МАКСИМОВИЋ

Шта је родољубива песма? Песма у којој лирски субјект изражава љубав према домовини.

Наведи три дела Бранислава Нушића. ГОСПОЂА МИНИСТАРКА, СУМЊИВО ЛИЦЕ, ХАЈДУЦИ.

Одлично, ово је знање које поседује ученик после завршеног обавезног осмогодишњег образовања у Србији. Онда исти тај ученик одлучи да потражи посао, јер сматра да је школовање губљење времена. Он већ зна да ради много тога. Најједноставније је, кажу му, потражити посао преко интернет огласа.

,,Аха, лепо…укуцам послови и…“ ПАП!

Преко продавца, оде у попуст за други производ, удес на путу за стадион, нови тарифни систем, биљка која лечи све болести… И тако, после два сата суфровања интернетом, безброј непотребних података преко којих није било могуће прелетети ,,јер – сад могу рећи – споро читам, опет дођох до класичног начина пријављивања на НСЗ. Али, муко моја! Зар оловка и папир нису иза мене?!“

НСЗ

– Молим Вас, попуните пријавни формулар!

,,Часком посла…“

Неколико минута касније

,,…мајку му, шта да пишем овде – интересовања? Све. Хоби – …па зар то није исто?! и ту ћу ставим Све. Познавање језика…А то је лако српски знам од рођења! Или се беше пише Српски? Србски?! грррррр!!!!!!

Ма знаш шта, ћу си нађем посо и без ови папири!“

Три дана касније

– Изволите господине, шеф ће вас сада примити!

,,Ау, где ли сам ово дошо. А, бре, брате, само конобар ћу будем, нећу ги оперишем мозак!“

– Добро дошли! Као што знате, имамо више кандидата са једнаком стручном спремом, али овај вид провере сасвим је уобичајена пракса. Кажите ми нешто о себи?

,,Уф, ово као да сам опет 5. разред!“ …

– Господине, хвала што сте се јавили, али већ сада могу рећи да ми желимо комуникативног кандидата. Верујемо да ћете ви исказати своје способности на неком адекватнијем месту. Желимо Вам много успеха у наредном покушају. И можда не би било лоше да потражите помоћ при попуњавању формулара неког ко познаје све падеже и ко је мало начитанији. Пријатан дан!

,,Види, мајку му, знам све падеже – номинатив: ко?шта? генитив – од кога? од чега? датив – према коме? према чему? …и сад ће он мени да каже да не знам падеже. Ма може он мало да иде у Топоници! И какву везу има читање са тражење посао?! Па, нећу ја д аим читам новине, ни причам бајке, кафу само да послужим!?

Овај мало дужи увод, сасвим добро указује на проблематику с којом се свакодневно срећу наставници српског језика, бар већина нас, која сматра да функционално знање није бубање година рођења писаца, нити наслова дела, ни дефиниција стилских средстава, а још мање правописних и граматичких правила и изузетака од правила.  Шта имам од користи ја као основношколски наставник што мој ученик уме да препозна падеже и њихова значења, ако напише реченицу и у њој падежна грешка карактеристична за беспадежно поднебље у коме живимо? Колико ми је важно да мој средњошколац зна шта је авангарда, и ко су њени представници, ако не схвата да је реч о антиратним правцима и новом виђењу света после рата? На крају, хоће ли им живот зависити од падежа, ликова и праваца?

Сасвим сигурно – живот неће, али квалитет живота и успешност и у послу готово 100% хоће!

Е, сад се већ смеје и она половина вас која је до сада негде хватала смисао написаног! Бићу можда успешнији инжењер, ако сам начитан? Не, бићеш 100% сигурно успешнији инжењер ако имаш богат фонд речи, комуникативан си, спреман за сарадњу и лако преносиш својим радницима оно што желиш. А комуникативност се стиче јавним говорењем, а да би могао да говориш, мораш имати богат фонд речи, а да би до њега дошао, мораш имати читалачку кондицију, тј. могућност да читаш са разумевањем и довољном брзином да ти за једну књигу не треба пола године!

Да се вратимо на почетак. Клинцима читамо бајке пред спавање једва чекајући да они сами почну читати. Онда се првачићи радују својим првим прочитаним књижицама. Затим још годину две као воле да читају, иако су игрице, серије и фарме много интересантније. А баш је видело како родитељи цело вече читају! Онда долази кобни 5. разред и време досадних школских лектира. Додуше, исте наслове читала је и моја баба, али ко ће па да мења програме сваких педесет година! А онда и ови наставници што притискају, као да је читање битно колико и нега зуба! Можеш мислити колко је то шунтаво! Наравно, спасићу ја свог наследника!

Онда се у ово језикомудрованије и нечиталачкоспасаваније укључују и родитељи углавном од 5. разреда творећи симбиотички организам са својим млађахним потомком у чијој се узајамности тачно зна ко шта ради – тата плаћа часове граматике за предстојећи тест, мама чита лектиру која се ради наредне недеље. Затим тата пише домаћи, а мама чита песмицу наглас како би породична узданица запамтила, издекламовала и на породична прса метнула једну петицу да јој се комшинице диве, а рођаци завиде!

А онда ако убеде свог наследника или своју принцезу да је диплома ипак битна, и крене дете у средњу школу, зар ће да дозволе да се дете мучи и чита?! И шта та замишља па тражи да се купе читанке?! Нисам ја бунике кео, па ћу детету за школу књиге да купујем кад му је нови мобилни потребнији. Где сви да имају, а моје дете да нема, читанке ионако ником не требају!

И тако дођосмо до оног малог народа који се дичи највећим сајмом књига у окружењу, а књиге носи као модни детаљ. И сви читају Ека и слушају Боувија…

преузимање

Власта Ценић

Не могу да верујем!

Листам странице овог блога и просто не верујем да нисам писала о Власти, најсарадљивијем колеги кога познајем на овим просторима, несебичном човеку, великом песнику, чувару завичајног говора. Делила сам његове песме, чак и збирку песама ,,Бате ће се жени“(наравно као Властин дар свима који воле поезију народног говора), али без приче о Власти, овај блог остао би умногоме сиромашнији – ускраћен за сазнање да постоји наставник српског који пише драмске текстове не само за своје ђаке, већ и за колеге, а онда осим што представу режира, у њој и глуми, као што рекох, заједно са својим ђацима и колегама; ускраћен за спознају да постоји наставник српског језика који безрезервно и несујетно дели са колегама своје наставне материјале, али и материјале колега који га посебно одушеве; сиромашнији за причу о човеку који је успео да уједини просветне раднике – ствароце за децу не само дружењем у свом родном Кочану, већ и зборником њихових песама ,,Цветник“ који је у букет спојио песнике просветаре раздвојених простора Балкана; много, много сиромашнији без сазнања да постоји песник – просветитељ који позове своје пријатеље да дарују књигама школске библиотеке, а онда пошта у Дољевцу ради у три смене како би испоручила пакете који Власти стижу из целе Србије и окружења. 🙂

Поштујући још једно правило овог блога – оригиналност, упутићу вас на Властину биографију и библиографију,  а пре тога поделити неколико својих сећања на Власту. Упознали смо се 2013. када су Власта и Виолета Јовић били песници домаћини прве Смотре читалаштва ,,Читалићи“ у Алексинцу. сарадњу смо наставили на дечјој песничкој колонији у Дољевцу, а онда је све постало нормално, јер се слични сличнима радују или како Власта често шали кад сретне енергију сличну нашој – ,,луд као ми“ :). Сарађивати са човеком од кога увек можете да учите није задовољство, већ привилегија!

Власта Ценић и Виолета Јовић нераздвојиви су песнички тандем југа Србије, али и најпознатији Читалићи, амбасадори манифестације која различитим програмима промовише читалаштво. И као што међу Виолетиним познаницима нема оних који нису чули за Читалиће, тако међу Властиним пријатељима песницима нема оних који нису даривали неколико својих књига школским библиотекама Читалића. И нема Читалића који се не поноси својим ,,амбасадорима“.

власта

На крају ове приче почиње прича која се никад неће и не сме завршити – брига о матерњем језику и његовом очувању, а како су дијалекти лична карта књижевног језика, значај Властиног рада у овој области немерљив је. Многоликост делања Властиног не допушта да се вагају делови његовог рада, али ако би се нечим и мерила свестраност његовог рада, песништво на завичајном говору, које представља један од најсветлијих бисера српске дијалекатске књижевности, свакако је дело које остаје у аманет.

И још завирите овде Цветник ,,Заувек ђаци“, приређивач Власта Ценић, а можете и овде. 🙂

Градимир Стојковић

Када сам спремала матурски рад о Његошу, обожаваном писцу због кога сам и изабрала студије књижевности, моја средошколска професорка рекла је да очекује да се појавим на одбрани у црногорској ношњи спремна да заиграм коло као насред цетињског гувна. А онда ми је рекла, после два месеца рада на теми – кад одеш кући, лепо се наједи и седни да пишеш рад испочетка! 🙂 А све због тога што кад сам одушевљена нечим, желим својим одушевљењем и друге да заразим, па моје усхићење постане разливено и неефикасно.

Онда сам научила да спутавам своје мисли и осећања и јасно кажем оно што желим. Писац кога сам насловом најавила неће замерити стилску разливеност, јер се о његовом делу не може говорити сведено и смирено с обзиром да се ради о писцу серијала о најчувенијем српском хајдуку после Малог Радојице, оном о чијим догодовштинама читају и лоши ђаци, о писцу кога представљају најчитанијим писцем за децу ових простора, а који за себе каже да је само обичан човек који воли да деца читају.

Љубав према романима Градимира Стојковића за мене била је љубав на први поглед, онда када смо као студенти добили на читање тетралогију о најчувенијем београдском хајдуку – Глигорију Пецикози. Док сам читала прву књигу, размишљала сам о свим оним девојчицама и дечацима који долазе у нову средину, а ни не помислимо колико је тешко привикавање на ново друштво, навике, обичаје и моду; код друге књиге била сам одушевљена могућношћу да све оне досадне старомодне школске лектире буду освежене једном савременом дечачком авантуром на Дунаву; трећа књига вратила ми је сећање на немир својих средњошколских дана, када сам и сама често желела да се послужим олуком а не степеницама, али нисам се усуђивала – ни тада, не бих ваљда ни сада – Хајдук је то урадио за мене :); четврта књига заузела је и заувек остала на посебном месту моје душе. Читајући је, тада сам замишљала себе с друге стране у својој бившој школи, касније сам почињала своју страницу летописа у неким другим школама драматизацијом Хајдука за школске свечаности, а сада сваке године нову генерацију упознајем са Хајдуком и уживам у њиховом неодбијању да прочитају! А то је сан и наставника, и писца. 🙂

Ове године, Ауторски тим ,,Читалића“, акције у неговању и развијању вештине читања и разумевања прочитаног, понудио је основцима широм Србије, Балкана и српске дијаспоре наслове неких Градимирових дела – Хајдук у Београду, Хајдук против ветрењача, Све моје глупости, са жељом да им понуди интересантно и поучно штиво, које ће усмеравати њихове читалачке навике. Уз то, Градимир је био песник домаћин ,,Читалића 2015.“ у Алексинцу маја 2015.

Својом приврженошћу промоцији читалаштва и подршком акцији ,,Читалића“ на радост Ауторског тима, Градимир је пристао да уз Виолету Јовић и Власту Ценића, понесе скромну, али свим Читалићима посебну титулу – ,,Амбасадора Читалића“ једне мале читалачке државе која се сваке године у мају расцвета жагором деце и наставника у некој другој школи Србије. 🙂

града

Интервјуом са Градимиром Стојковићем, који сам приредила за часопис Друштва школских библиотекара Србије, желим да завршим, надам се, на почетку првог или поновног читања Градимирових дела. 🙂

Интервју са Градимиром Стојковићем

Тешко је говорити о писцима омиљених књига, јер од велике жеље да се представе на најбољи начин својим саговорницима, покуља бујица мисли, идеја, одломака, па на крају заглуши и говорника, и слушаоца. Можда је најбоље о Градимиру Стојковићу говорио Драгомир Ћулафић давне 1997. године:

Времеплов капетана Градимира Стојковића

Градимира Стојковића већ дуже од једне деценије бије глас да је „најпопуларнији писац”, уз то још и „најподеранији хајдук”. И, збиља, његове књиге у библиотекама су лако препознатљиве, као да никада нису биле нове, увек исто искрзане, савијене, изломљене, а кад отворите књигу, испадне по који лист, као да сте затресли јесење стабло. Његове књиге не пате од усамљености, једни их враћају, други их одмах односе, оне, у ствари, не станују у библиотеци. А онај који их врати, обично пита, као дете коме су се усладили колачи, има ли још. А Градимир Стојковић је благодарна душа, зна он добро шта деца и млади воле, па седне и напише нову књигу. Свеједно да ли је то роман, збирка песама или прича. Свуда је он један Градимир Стојковић, јасан, читак и питак, занимљив, узбудљив, писац који зна да нема приче без приче, који уме као нико да вас заголица, помази, засмеје, али и уозбиљи, зачуди, да вас натера и да поцрвените, он, једноставно, не воли оне што даве, досађују и гњаве, на страни је дечјих слобода и увек „гласа за љубав”.

 

Школски библиотекар: Ви сте последњих двадесет година најчитанији прозни писац за децу. Многи кажу да деца не воле да читају; ми, школски библиотекари, сведоци смо дечје наклоности према књигама, али одређеним. Наравно, Ваше су у самом врху по броју корисника. Шта ви кажете – да ли деца воле да читају или је то давно заборављена дисциплина?

Градимир Стојковић: Нисам сигуран да сам још увек најчитанији прозни писац за децу. Дошло је време, свакако, да неко млађи, другачији и свежији, преузме ту улогу. Само, и проза намењена деци мења облик.

Нема више правог i grada1999романа, чак ни правих прича. А ако и постоји оно што наликује романескном облику, то више није писано тако да буде занимљиво обичном, школском читаоцу. И проза „намењена деци“, као и она „намењена одраслима“ постају све неразумљивија, дакле постају намењена елитизованом читаоцу. Али то је мало сложенија тема, и мислим да јој овде није овде место. Напокон, чини ми се да читање још увек није „заборављена дисциплина“, бар не док су нам деца у основној школи.

Школски библиотекар: Можете ли описати Ваш најдражи сусрет са читаоцима?

Градимир Стојковић: На жалост, не могу! У мом тзв. књижевном животу било је на хиљаде сусрета, а мислим да је готово сваки од њих био посебан на свој начин. Не памтим их, бар не толико. Могу да издвојим понеки сусрет са необичним догодовштинама, а то се, ипак, не може назвати најдражим, зар не?

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку младим читаоцима?

Градимир Стојковић: Имам – читајте књиге!

Школски библиотекар: Можете ли навести, за будуће читаоце и писце, неке од својих омиљених књига?

Градимир Стојковић: За млађе: А. А. Милн: Вини Пу; Јан Лари: Карик и Ваља; В. Осејева: Васек Трубачов; Кенет Грејем: Ветар у врбаку; Димитар Инкиов: Ја и моја сестра Клара; Весна Видојевић Гајовић: Пуженко и његова кућица; Милоје Радовић: Продавци смеха; Гордана Тимотијевић: Кутија за звезде

За мало старије: Гроздана Олујић: Гласам за љубав; Миленко Матицки: Журка; Славка Петковић Грујучић: Љубав на први корак; Весна Алексић: Карта за летење; Драган Лукић: Појављивање великих девојчица

Видите, нема оних, свима познатих писаца, која деца и овако и онако читају или морају да читају. Њих сам намерно прескочио, што не значи да их не препоручујем, напротив!

Школски библиотекар: Велики део свог радног века провели сте као школски медијатекар. Неки кажу да је ова професија код нас тек у заметку, други и то оспоравају, трећи проблем технолошких вишкова решавају овим радним местом – шта Ви мислите о свему?

Градимир Стојковић: О свему томе не мислим ништа посебно. Већ сам дуго ван тих токова, али школска библиотека/медијатека мора да постоји. И у њој морају да раде врло, врло стручни људи, не технолошки вишкови. С таквим стварима није се играти. Да ли ововремски министри, поред својих министарских звања, имају и образовања нешто више од основне школе? Јер ако су послењи пут одлазили у библиотеку док су били основци, не вреди им ништа објашњавати. А понашају се управо тако, на жалост.

Школски библиотекар: Очигледно је да библиотекарство све више наликује медијатекарству и да ће будућност библиотекарства бити пружање информација у сваком облику – електронском највише. Да ли смо на путу да таблети замене књиге?

Градимир Стојковић: Неће таблети заменити књиге, то је извесно. Није фотографија заменила сликарство, није филм заменио позориште, мада је код књиге будућност специфичија: чини се да ће књига постати екслузива доступна само онима чија је истинска култура далеко изнад ове коју стварамо народу по узору на евроамерички модел. Дакле, књигу ће читати пробрани и изабрани, остали ће се занимати таблетима и сличним будућим изумима за безнапорно битисање онога што данас називамо човечијим умом.

Школски библиотекар: Знамо да нам деца више времена проводе на Фејсбуку него у учионицама, а и кад су у учионици, често су на Фејсбуку. Шта мислите о друштвеним мрежама и њиховој примени у настави? Да ли је Фејсбук благослов или пошаст 21. века?

Градимир Стојковић: Ни једно, нити друго. Фејсбук је управо оно о чему сам малочас писао: ствар народне (не)културе по узору на евроамерички модел. Само смо криви за то. Кукамо да нам деца проводе време за рачунаром, да не излазе из соба, да се не играју, да су отуђена од света и једно од другога. A ко их томе учи? Нађите бар један (за савремену децу) довољан разлог да се играју нпр школице, или кликера, а да не спомињем жмурке, нека бије, што, претпостављам, не знају чак ни њихови родитељи! Спорт? Тренирају клинци од пет-шест година да би постали једнога дана професионалци, па зарађивали голиму лове, наравно. Фејсбук је, дакле, последица и нема говора о некаквој примени у настави. Једино да би се мувало, можда.

i hajduk2Школски библиотекар: Ваш Хајдук је књига коју читају и лоши ђаци. Многи писци се упињу да „уђу“ у школску лектиру, Ви сте већ тамо, али не тако срећни тим статусом, јер не можете да контролишете дистрибуцију, па самим тим ни ауторска права. Да ли се у Србији може живети од писања?

Градимир Стојковић: Грешка! Ниједна књига о Хајдуку није у школској лектири! Можда само онако: по слободном избору. Никада не бих дозволио да било која моја књига буде у лектири. Лектира је морање. Не бих да ми деца замрзе књигу, јер морају да је читају! Уосталом, ко мене, аутора, пита!? А што се тиче ауторских права, хајде да о томе не причамо! У Србији то не постоји. Бољерећи зависи од односа издавача према аутору. Ту тренутно имам среће, јер је мој данас примарни издавач Пчелица из Чачка, поштен и одговоран. До пре пет-шест година живео сам од писања. Данас не. Данас буквално од писања не живи нико, а од умешности у пласирању себе и својих дела живи једва десетак људи у овој области званој „књижевност намењена деци и младима“.

Школски библиотекар: Увек ме је интересовало да ли постоји неки прототип за лик Глигорија Пецикозе. Можете ли рећи нешто о томе?

Градимир Стојковић: Не постоји прототип. Хајдук је скуп неколицине ликова клинаца из мог просветарског живота, оних који су долазили у Београд отуда, „Богу иза кичме“, па урањали у београдски живот. А Београд је био као из оног вица: „пливај сине или се удави“. Хајдук је рађен по судбинама клинаца који су испливали и постали часни и вредни људи. Има и нешто мојега, наравно: мисли као ја, као онај који га је осмислио и написао.

Школски библиотекар: У тешким временима, а чини ми се да су у Србији увек таква, каже велики писац да се Библија отвара на својим најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне речи као једини израз. Кад ћутање говори више од речи?

Градимир Стојковић: Аух! Озбиљно питање за неозбиљног „дечјег писца“. Dавно, давно у доба када сам мислио да сам „озбиљан“ песник, тј. у доба моје младости, написао сам и објавио у другој својој књизи „Туђа врата“ један стих. Нека он буде одговор (јер паметније ништа не могу да смислим): ЋУТАЊЕ ЧЕСТО НА ГОВОР ЛИЧИ.

Школски библиотекар: Да ли је битније оно што је у нама од оног што је око нас?

Градимир Стојковић: Ето, опет! Не волим да будем толико озбиљан, а терате ме на то! Када сам био мали учили су ме, углавном, да је јако важно оно што је око мене и да треба да се „понашам“ тако да будем као то око мене. Када сам се први пут побунио, јер ми је било битније оно што је у мени од онога што ме окружује, а то је било кад сам са први пут истински, до ушију заљубио у, по ономе што ми је околина моја говорила, „погрешну девојку“, урадио сам (по свом обичају) околини за инат – оженио сам се.

Школски библиотекар: Вреди ли борити се? Наведите неки пример.

Градимир Стојковић: Вреди, па иако знаш да је узалуд. Пример? У раном детињству перфорирало ми је слепо црево, довезен сам сеоским колима из Мраморка у Панчево и стављен на операциони сто клинички мртав. Преживео сам. Као маторог погодио ме је мождани удар – нисам могао да говорим. За писца – језиво! Преживео сам. За непуна два месеца сам се вратио у нормалу: и говорио, и писао. Изборио сам се. Оперисали су ме потом. Рекоше ми да 25% преживи такву операцију. Преживео сам. И, шта велите, вредили се борити?

Школски библиотекар: Препреке на путу до циља нас јачају или слабе?

Градимир Стојковић: А има ли пута без препрека?

Школски библиотекар: Тешкоће су лакше уз…

Градимир Стојковић: …неког ко је на твојој страни: мајка, пријатељ, девојка, жена, а на крају, кад останеш сам, лакше су уз могућност да се склониш у сан.

Школски библиотекар: Да ли је тачно да је победа могућа све док постоји нада?

Градимир Стојковић: Питајте Наду.

Школски библиотекар: Да ли су различитости дар или проклетство људи?

Градимир Стојковић: Ма, откуда!? Ни дар нити проклетство – различитости су нормалне.

Школски библиотекар: Вреди ли данас пословица „Чини добро – не кај се, чини зло – надај се?“

Градимир Стојковић: Не знам. Чинио сам и добро и зло. Кајао сам се и покајао безброј пута и због зла и због добра. А мало, тако мало сам се надао – увек безуспешно.

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку за колеге школске библиотекаре и медијатекаре?

Градимир Стојковић: Будите истрајни у свом светом послу, јер сте углавном ви последња острва културе у дечјим животима.

Разговорала са Градимиром Стојковићем
Маја Радоман Цветићанин

преузето са
 http://www.skolskibibliotekari.edu.rs/glavni/aktivnosti/publikacije/casopis/55-izdavacka_delatnost/casopis/123-gradimir_stojkovic,
19.02.2016.

Још о Градимиру Стојковићу овде, а после правац библиотека или књижара! 🙂

Леви и десни партер

Никад нисам завидела људима који живе у великим градовима. Тамо је гужва, људи су отуђени, у сталној журби и под притиском. Уз то, људи у великом граду морају да савладају велики број чудних вештина – како одвести старије дете у школу, а млађе код баке на другом крају града пошто га је васпитачица вратила због мало шмрцања, како стићи на шефово дриблање пред свима а таксија ни на видику јер пада киша, како попити кафу у паузи која никако да почне и сл.

У поређењу с овим, живот у малом месту је благослов – свуда стижеш пешице, куда год да кренеш сретнеш неког познатог, бака сервис ради неограничено а и лако је доступан, таксисту позовеш махнувши руком кроз прозор, а није баш ни да ти је потребан кад свуда стижеш пешице за петнаест минута, и ако те нико не поздрави (читај: опсује) од моста до цркве, као и да ниси у граду.

Једино због чега жалим што живим у малом граду јесте скроман културни живот. Неколико важних догађаја културе ипак улију довољно енергије до наредног сличног дешавања. И таман кад у јесен после стресног почетка школске године, будем на резерви, културни живот нашег градића оживи. Скоро и не поверујемо како је цела година прошла од претходних позоришних сусретања. И онда, месец дана уочи отварања почиње трка око резервације карата, а само недељу дана пре почетка, преузмеш карте и скоро си на циљу. Наравно, кад преузмеш карте, не пада ти ни на памет да провериш седишта која си добио. А и зашто би?

Вече отварања. Добра атмосфера, осмеси, гужва, а чак и није спортски догађај. Лепота! Још само пар тренутака. Аха, одлична представа. Крушевачко позориште. Они увек имају добре представе. Ко каже да је Београд позоришна престоница?! Крушевљани су закон… Аха, ево ту смо. Ти седи овде…Ја ћу…

Пљас! Неко је на мом месту?!

Један, два…шест, седам, осам. Да, тако је. Осећам да црвеним. Један-два…пет,шест. Да, тако је?! Ух, ал ми је вруће. Десни партер и…ЛЕВИ ПАРТЕР!!! Чекај, лево од улаза или одавде? Уф, врти ми се у глави.

Вришти ми се! Ма, сад ћу је убити! Дала ми десни и леви партер!

Молим Вас, може једно место налево? Да, да, цео рeд, моје је оно пето с те стране. Хвала, хвала! Извините, извините, хвала, извините!

О, јебем ти, што нисам гледала!!! И мајку му, имају само тај један фестивал годишње, па да су цртали карте, средили би их како треба за годину дана! У, мајку вам идиотску! Значи, јебаћу јој мајку, само да је сутра нађем!…

Зврррр!

Драга, па ти немаш појма каква је била представа! Ма, не могу да ти препричам! Ово се једноставно мора видети! И причаће се о њој! Лепо сам ти рекла да узмеш боловање и дођеш да гледамо.

Зврррррр!

– Знаш каква је била представа! Фантастична, не могу ти описати. Било ми мука што ниси ишао. Нисам имала с ким да поделим, ово није за децу. Ово је било за паметне одрасле! Мајке ми, много добра представа. Одушевљена сам!

Звррррррр!…

Друго вече. Коментарисање синоћне вечери. Добро расположење. Ишчекивање.

Јеботе, опет морам да замолим да се људи повуку! Разбићу је сутра, мајке ми!

– Молим Вас, може једно место налево? Јесте, опет као синоћ. Извините, молим вас. Хвала, хвала! Извините, извините, хвала, извините!

Хм, није лоше, али… ма , ништа нарочито. Мајка је била супер. Њој су требали да доделе награду. Но, добро.

– Извини, молим те! Да, види стварно – леви и десни партер. Моја грешка. Много резервација, неки отказали и онда сам се нашла у проблему. Молим те, извини. Уопште нисам видела. Извини, извини, молим те!

– Ма, све у реду. Нема проблема. Дешава се, није намерно.

Треће вече. Оооо, помоћне столице. Па да, богови. Хм, ајд да видимо и то чудо. Јао, опет морам…ух…

– Молим Вас, може једно место налево? Јесте, опет као синоћ. Извините, молим вас. Хвала, хвала! Извините, извините, хвала, извините!

Хаха…богови…заиста божански пламен, цврц!

– И?

– Шта и?! Не смарај! Тезгарење! Грррр!

Четврто вече. Фино, није гужва. Добро, волим овог писца. Сигурно ће бити боље него синоћ. Јао, опет морам! Ааааа!

– Молим Вас, опет као синоћ. Извините, молим вас. Хвала, хвала! Извините, извините, да, то тамо је моје, извините, хвала много!

Уффф…па добро, није лоше. А увек сам се питала како је преживео … ни с овима, ни с онима. Интересантно. Јао, сутра ће опет бити фрка! Гужва. Јеботе, опет морам да дижем људе. И то кога све померам. Жена ми обезбедила карте, а ја је померам. Мислим, стварно, где си гледала кад си узимала! Уф, кад сам глупа!

Пето вече. Опет помоћне столице. Па да, опет звезде. Горе од богова не може бити. Ајд, видећемо. Уф! Опет морам! Јаооооо!

– Молим Вас, може једно.

– Знаш…

– Дакле, пето јубиларно померање! Осмех – као.

– Ма, грешка, леви и десни партер. Тамо је моје место.

– Па, што онда не седиш тамо? Осмех – као. И ја осмех – као.

Јебем ти, како се ово увек мени дешава? Гледај, глупачо, следећи пу! Карте су да се гледају. Види, супер се сналази с колицима. Па, што онда не седиш тамо? Па, лепо жена каже. А шта је па мука и да се помере једно место. Ал`, пет вечери! Па, јесте, глупа сам! Ух, што мрзим ово! Е, види и њега. Аха, она је баш супер! Па, да ми смо друштво предрасуда. Тачно! Аха! добро је… Фино! Фино! Људи професионалци! Али, оно прво вече је било – уф, не-по-нов-љи-во! Страва!

– Гласачке листиће можете убацити у кутију испред.

– А где је тај листић? Ја нисам добила.

– Нисам ни ја.

– Како? Па, било је с комплетом.

– Мени нису дали.

– Ни мени. Идем да питам.

Ма, све што нећу! Ја знам шта је било најбоље. Изгласаће их остали. Немам намеру да сад идем и за листић. Јеботе, преседе ми фестивал! Али, она прва представа била је најбоља!

Али, стварно! Како да се извиним женама?! Па што не седиш на свом месту? Осмех… Ипак, баш ми глупо. И кога сам померала! Уф, брука!

И даље не завидим људима који живе у великим градовима. Чак ни због мноштва позоришта. Тамо никад не бих успела да пет вечери заредом померам људе за једно место у лево.

P.S.

Пето и шесто вече сам прескочила. Ипак, и ја знам за срам.

P.P.S.

Прва представа – најбоља! Браво и за стручни жири!

У сусрет Вуковој недељи

Духовна и материјална култура нашег народа

бранила се мачем и пером

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену, којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити кулутрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне бечке праље говориле су деци својих госпођа да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио ћопави безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно разваљују нам цркве, гробља, школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Такмичење из српског језика – кад наставници праве тест

Драге колеге, такмичење из српског језика и тестови Друштва за српски језик већ годинама изазивају различите реакције од молби да се смањи праг пролазности на окружни ниво такмичења, преко неодобравања беспотребног задирања у ситнице до велике жеље да такмичење опстане. Овај подухват вишедеценијског рада је одраз љубави према српском језику. Зато се највећи број ,,србиста“ слаже се да је неопходно да ово такмичење опстане, али и да је потребно унети свежину и осавременити тестове. 

Сматрајући да критика без предлога ником не доноси добро, желим да будемо, како политичари кажу, део решења, а не проблема! 🙂

Зато позивам све колеге жељне промене да у коментару дају предлог свог теста. како би изгледао тест за такмичење из српског језика да га ви креирате?

Не могу вам доделити сате за ово стручно усавршавање, али сам вољна да ако пристигне велики број предлога и буде заинтересованих, закажемо једну трибину и причамо о овој теми.

Дакле, колеге, изволите – предложите тест!