Архиве

Дворац од ружа Љиљане Крстић – приказ

Дворац од ружа, Љиљана Крстић

 

Прегледи књижевног стваралаштва, историје, осврти… углавном памте имена стваралаца који су видно утицали на велике временске периоде и ствараоце. То су чувари културне вертикале једног народа. Чувари завичајног стваралаштва, уливају се у тај исти ток, али њихово је дело у великим временским освртањима често скрајнуто и каснијим генерацијама недовољно видљиво. Кад нам историчари књижевности поставе оквир, често пак недостаје материјал за слику – слику једног времена, културе, свести, залагања, васпитања…

Љиљана Крстић несумњиво је темама, начином обраде, лепотом стила, препознатљивим изразом – значајан писац с правом заступљен у српским и међунарондим антологијама, зборницима, прегледима, освртима. Но, тај оквир упркос изузетним бојама њеног стваралштва, често остаје ускраћен за улогу коју она има у својој средини, у средини из које је потекла, у којој ствара, израста и битише. Тиха, ненаметљива и скромна, увек спремна да подржи манифестације за децу, децу ствараоце, школарце, изванредни сарадник просветних и културних посленика, својом најновијом књигом потврђује трајност, аутентичност и мисију књижевног ствараоца.

Дворац од ружа, збирка прича, само именом и досадашњим стваралаштвом аутора, упућује на децу. По свему осталом – насловом, изгледом, мисијом, порукама… ово је књига о универзалним белезима људског постојања, бар у српској култури. Појединац не постоји ако није срећан, а унутрашње задовољство почива на слози, љубави, раду, другарству, пријатељству, очувању природе и јединству с њом, машти… А где је машта, ту је школа, ту су књиге и читање. Овим белезима Љиљана Крстић омеђава свет који нам дарује, простор дворца од ружа, грађевине коју треба да гради у себи свако од нас.

Збирка има три целине – На корак до песме, Кључарев кључар и Гласам за птице.

Први део збирке чини неколико песама у прози, које ће већ насловима заголицати дечју пажњу, као нпр. Крилати слон. Домишљатост, фразе које ће дете препознати или се над њима запитати, жеља да се читалачки капацитет младог читаоца изграђује, доминирају овим минијатурама које дају камене темељце Љиљине поетике – живот без свађе, уз помирење, слогу и разумевање, живот ојачан маштом која је свемогућа, породица чија је љубав једина амајлија, осуда технолошких одвлачивача пажње и борба за живот у природи и са природом. А на крају, ту је и оно што само песник види – после краја није почетак,  већ се почетак иза књиге крије!

У другом делу збирке насликан је чудесни свет природе. Са ових страница поздравиће нас кључареви кључари – задихани зечићи, одлучне лисице, добродушни медведи, јежићи, сложни мрави, нежни лептирићи, вредне пчелице, тврдоглаве осице, услужне бубамарице, уздрхтали свици, вилини коњици, јеленак, мува… Обрадоваће нас лагани ветрић, шумски поточић, свежа јутра, обасјана поднева, латице булки, затрептала крила, таласасте боје росе… Ненаметљиво, али сасвим јасно запитаће нас писац сликом сивог суморног града има ли краја људском себичлуку, докле ће дрвеће бити без грана и хоћемо ли препознати пријатеља у сваком дрвету, сваком славују, свакој капи кише и насмејаном облаку.

И кад помислимо да је пред нама идилични свет природе у коме владају другарство и слога, свет у коме свако мора свима бити на услузи, свет изграђен радом, залагањем, посвећеношћу, свет љубави и лепоте, пријатеља добре воље… супротставиће нам слику летећег смећа, немара савременог детета, његове усамљености, породичне отуђености и дечје упућености на телефоне, игрице и друге технолошке занимације. На све оно што савремено дете чини усамљеним, окренутим неком имагинарном свету туђих вредности. Но, нада постоји.

Дарује нам је писац у трећем тематском делу, оном у коме се гласа за птице, за породицу, игру, школу, дружење – за белеге одрастања у српској култури. Подсетићемо се да љубав испуњава све празнине, а породица је љубав; да су човекове потребе ведре мисли, радост и осмеси толико значајни да их треба пресовати као биљке у хербаријуму; да је природа лек свих проблема савременог одрастања, а заљубљеност зачин сваког одрастања; да је природа савршенство из кога настаје поезија, а игра спас од усамљености. И на крају, а можда сасвим на почетку – само ће породица учинити свет подношљивим местом, јер једино она дарује детету сунце у остави.

 

У Алексинцу,

јул, 2020.

 

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

 

Избори

Први моји избори у животу били су они за избор председника одељенске заједнице, мислим у 2. разреду (учитељица је сама изабрала руководство у првом). Било нас је 16 девојчица и 16 дечака. Кандидати мој друг и ја. Стање свечано.

Сви смо добили папириће, јасно упутство да напишемо имена два кандиодата које је учитељица исписала и на табли да случајно не погрешимо.

Одлучујући тренутак – свако сам са собом, углавном заклањајући руком папирић од друга поред себе, а сви уверени да радимо неки много важан посао.

Гледам она имена, па размишљам – како могу да гласам за себе?! То је баш срамота. Како да кажем оцу да сам сама себе бирала?! И заокружим ја број пред именом свог друга.

Папирићи скупљени, комисија озбиљно приступа бројању, учитељица супервизор а да то тада нисмо ни знали. Ми смо сматрали да контолише, још увек смо користили старомодни српски језик.

Ево и изборног резултата – дечак је победио (17:15).

Честитам свом другу и не знајући заправо шта је то око чега смо се ,,борили“, али срећна што су све девојчице гласале за мене, сем мене. Остаде ми само запитаност што и он није учинио исто…и стална чежња за достојним противником.

Мори ме и данас.

Свашта сам ових дана научила

Свуда на свету труднице су чудесне. Након спознаје радосне вести и првог усхићења, почну и прве наде, страхови и савети. И нови савети. И нови савети… И тако њено време испуне часописи, форуми, другарице са свим личним усхићењима, промашајима, страховима и предрасудама. А онда почне планирање – соба, креветић, пижамице, полице, прве књижице и наравно… избор учитељице.

Не знам како је у другим градовима, али у нашем нема учитељица којој се не зна крвна слика и порекло до 3. колена најмање, а онда навике, намере и планови од удаје ћерке до одласка у пензију. Све се гледа, истражује и вага – модерна/традиционална, дигитална/старинска, згодна/паметна, такмичења, успеси, сајтови, семинари… И одједном, свака мамина саветница зна како је у тој учионици и какви су њени ђаци…

Фенси, селфи или не, премерени и одмерени више од било које професије, учитељи мирољубиво слежу раменима и још преданије јурцају за децом и њиховим постигнућима док им родитељи и даље мере дебљину штикле, стаса и гласа.

И онда један непојмљиви тренутак – деца и родитељи 24/7 заједно.

Одједном хелихоптер родитељи дигитални заљубљеници постају предани поклоници традиционалне наставе. И нису више важне ни штиклице, ни крпице, само – Кад почиње школа?

А онда, маме будућих првака док младунци потомци растурају стан и родитељске живце, одбацују савете и први пут заиста виде – како се ниједан доктор, ниједан трговац, ниједан пекар није јавно запитао или похвалио своје пацијенте, кориснике, купце, потрошаче? Није позвао? Ништа није питао?

Једноставно је.

Постоје професије које се воле, али кад се смена заврши, није нужно размишљање о послу. Постоји и професија која се не искључује. Статуси учитеља и наставника то потврђују, а ако не верујете, проверите – где год се нађу два просветара причаће о деци, тестовима, плановима… И никад се не гасе 🙂

Статус једне учитељице из дана у дан – о сваком детету понешто

Колегиница коју сам упознала Под маслином, а повезао нас поново на радост обе Фб

Деда у ванредном стању

Иако смо претурили већ једно ванредно стање, понашање деде у тој ситуацији остало нам је непознаница с обзиром да је у време бомбардовања био ангажован у ратним дејствима као капетан у резерви богатог ратног искуства од Славоније наовамо, а на част светлог образа ратника оца, ђеда и прађеда. Дакле, деда у Ванредном стању у ком уместо пушке треба памучна маска – потпуна непознаница!

Наш деда пријатељско-фамилијарној јавности познат је као добар организатор. Ми, чланови његовог најближег окружења, дедину опсесију организовањем свега – од припремања материјала за прављење авиона од папира, преко детаљних скица за израду Миминог школског задатка типа огрлица од жирева, до детаљног списка за набавку кад стигне пензија, сматрамо ситничарењем и намћорастим претеривањем. Није на одмет бити организован, али је најбоље да нас деда не укључује у своје активности, јер се тада буди друга страна дедине машинско-техничке стране, она војничка. У складу са светом традицијом и часним наслеђем братства Радоман не само што задаци морају бити испуњени у складу са дединим планом, већ и на начин како је он то замислио. И никако другачије, иначе – Остав!

И док се питамо хоћемо ли ми бити такви намћорасти маторци и кроз главу пролазе стална гунђања попут ,,линија се исцртава с десна на лево, на столу сме да стоји само даљински (док је пушио била је обавезна и пиксла), дневне новине морају да буду уредно сложене на насловну страну…стиже нам корона и деда у карантину!

И пошто су сви збрисали на време, остадох ја у свим дединим стратешким плановима!

28.у месецу – деда прима пензију 1. али су средства доступна и раније, па деда има потпун списак за куповину са јасним упутством – банкомат тај и тај, ставка 1 купити у продавници тој и тој, ставка 2 платити ту и ту и… Код 3.сваки нормалан човек укључујући и његове потомке – ШИЗИ!

-Ћале, В А Н Р Е Д Н О је стање! Све ћеш добити, али не завлачим се нигде – где нађем купујем и не гледам колко кошта!

– Добро, добро – помирљиво одговара деда – хтео сам само да олакшам.

А онда – 1.у месецу и дедин аларм за узбуну!

– Мораш да пошаљеш стање бројила Електродистрибуцији!

– Добро, ћале, доћи ће људи да очитају.

– Не, неће! Мораш ти да јавиш, ево ја сам записао број кад су јавили на телевизији.

Након те чувене реченице која ми одузима могућност приговарања или утицања на дедино мишљење, пошто је одгледао Вести у 8, 12, 15, 18, као и сваких ,,Минут два“, капитулирам и јављам стање бројила.

И таман помислиш – Ево снега, смириће се деда, стиже нови списак:

– Е, пази, чим гране сунце, морамо у виноград! Све сам испланирао…

Онлајн баба

Откад се баба дозвала памети након спознаје да има 68 година и откад је склопљен привремени договор да не окупира дедино драгоцено и дуго ишчекивано пензионерско време, баба се смирила а ми одахнули. Но, изгледа да смо требали дубоко да удахнемо.

Баба вибер порукама извршила десант не само на нас, него и на комшије, пријатеље и рођаке. А баш смо се зачудили кад учесташе позиви даљих рођака које смо скоро и заборавили. А сви питају за бабино здравље и разуме ли се у вибер.

Решисмо и то:

– Мама, није згодно… Пуне се телефони људима…

– Ма, шта ме брига, ви немојте да читате… – нехајно одговара бака и наставља смејући се на сав глас – Види шта ми послао… Хихихи!

И онда – кардинална грешка:

– Ма, не брини, баба, сви смо те искључили!

Пола сата касније, стиже Фб порука… Једна у низу… 😀

Просвето, клањам се!

Обожавам своје колеге просветне раднике!

Једино су они у стању да ме избезуме до лудила, али и учине поносном као да сам освајач хималајских врхова.

Прошле недеље с проглашењем ванредног стања, престанком школе и преласком на онлајн наставу збезумили су ме хиљадама порука у неколицини фејсбук и вибер група, статусима, дебатовањем у чувеној Великој зборници, цоктањем, штектањем свуда и на сваком месту (још смо се сретали и на улици). И као и обично на један статус – бескрајни коментари који се обично заврше као у причи Деда и репа – нит је тема више важно, нит се зна поента, али ето… да се нешто каже. А цвркутање мобилног од родитељских коментара, одушевљавања дигиталним уџбеницима и идеја шта бисмо, учитељице, све могли… посебан доживљај…

А онда је све утихнуло.

И док јутрос седим у потпуно празној згради, размишљам о свом нервирању министровим исхитреним наредбама, нимало припремљеним инструкцијама његових чиновника, неумним наредбама и захтевима којима су затрпавали школске мејлове, а школе просветаре. Размишљам како смо их и ми, родитељи, заскочили хиљадама питања, захтева, предлога… Размишљам о безброј решења које су понудили годинама добри дигитални сарадници, али и они који лове у мутном… Размишљам о десетинама група, четова, порука које су направили и послали одговарајући смирено сваком родитељу, питајући за свако дете, чак се сетивши и да је почело пролеће и да клинци направе неки цвет да прославимо долазак… Размишљам колико им недостају деца…

И схватам да се прошле недеље галама свих наших зборница пренела на интернет и преплавила га жељом просветара да је све уобичајено. Али није…

А јутрос – између осталог, колегиница каже да су осмаци посебно осетљива група ове године, јер их и у овим условима очекује матура, упис и много изазова…

И закључујем – ништа није нормално, осим бриге правих просветара за децу. То је једино што ниједан министар, ниједно стање, никакве наредбе нису могле да потру.

И зато – клањам се, колеге просветари!

Десктоп учитељица

– Мама, недостаје ми учитељица! И друштво!

Распоред часова:

9:10 ТВ часови

У канцеларији стање приправности – сви обнављамо градиво из основне школе уз присећање како су нама то наше учитељице објашњавале. Забавно, сетно и корисно! Уживамо мој коректор и ја, остали утврђују да смо ипак у праву кад кажемо да су изводници надоле 🙂

10:00 Учитељица – онлајн српски, математика…

10:00 – 20:00 рад на даљину

Другакиња је апсолутни господар компјутера ове недеље с обзиром да старији брат спава до подне, преписку с професорима прати путем телефона и непрестано гунђа како нису нормални.

20:00 достављање домаћег

– Мима, не могу да пошаљем домаћи учитељици, усијао ми се телефон!

Ако ме корона и заобиђе, убиће ме мобилни! Фб четови, вибер…

– Мама, види како сам решила да видим учитељицу и другаре.

На десктопу – разредна фотографија. :)

Срећна онлајн настава, ЖИВЕЛА ШКОЛА!!!

Епилог:
25.08.2020.

Због показане спремности и ажурности као и због уштеде у путним трошковима а у складу са прерасподелом радних места након пензионисања онлајн неактивних за време ванредног стања, настава у Србији реализоваће се на платформи http://www.srpska.prosveta.mp.gov.rs. Занемарљиво мали број захтева родитеља за традиционалном наставом биће реализован у централним школама у Београду, Нишу и Новом Саду. За те ученике обезбеђен организован превоз.

Баба у кућном притвору

– Је л ти мајка остала кући данас?

– Јесте, утекла нам јутрос по хлеб и млеко, али оставих је у дворишту, деда гарант. Неће деда дозволити да му баба упадне у годинама негован распоред… И деца су ту, биће све у реду.

Радни дан – ред акциони план, ред паника и смиривање, дезинфекција, па укруг и крај смене уз негде око 1000 порука у бар две фејбук и три вибер наставничке групе – основна, средња, музичка, спорт… Не бих се ја шалила са српским просветарима – нису чекали Припрема-позор-сад!  Шта ли би тек било да јесу?!

– Ћале, шта се дешава?

– Ћути не питај, додаће још нешто!

Дедин распоред: 7 јутарња тоалета, 8 кафа, 9 доручак, ситне занимације, 12 кафа, 15 ручак, одмор

Бабин распоред: 6 јутарња куповина, 7 доручак, кафенисање, 8 завесе, гарнишле, кречење, теписи, 12 кафа, 13 прозори, друга рука, намештај…15 брзи ручак…

Епилог:

Деда балдисао око поднева, деца и зет око ручка, баба генерал после свих завршених послова обишла другарицу у најближем комшилуку (баш у 30 м ако ме легитимишу, нек ме апсе, паре немам а и да имам, идем у затвор да се одморим од вас!)

Деда, ако не прогласе општи карантин, најебасмо, виноград на реду!

 

 

Баба, тинејџер и корона

Нема нам бабе… Где је баба? Наравно, нашу бабу ни ванредно стање, корона и претње војском не могу да зауставе. Она је сабајле на свом пензионерско-додатном послу (ако би цео дан провела с дедом, није познато ко би похрлио корони у загрљај).

Дакле, кад смо установили да се баба уредно дезинфиковала изласком из таксија (притом је одржала предавање таксисти о мерама, где му је дезинфицијенс и остало, попраскала и њега, седиште и две сапутнице), и да је безбедно стигла на циљ (а да је нико није легитимисао), извршен је ратни распоред – тј. већином гласова одлучено да деца спавају а у набавку хлеба иде комшиница, ја сам кренула у сусрет својим радним обавезама.

Након уобичајене понедеоничке гужве, подсећања на мере, чекања дописа од надлежних и сл, погледам кроз прозор… сија сунце, шеталиште пуно, и ето наше бабе!

– Баба, шта ћеш ту?

– Скокнула сам по паковање влажних марамица. Али знаш шта, нигде ништа испод 95 динара, све ћу да их пријавим испекцији! А и ови пензионери нису нормални! Шта ће им оволко брашно?! Ко да ће сви у предузетнике…

И таман кад отпремих бабу кући, ево мога сина првенца:

– Они нису нормални! Ма не пада ми на памет да учим! И ти, немој случајно да си изашла на ту Планету, има да ме нађу пркео твог налога.

Дречи тинејџер, ја се смешкам и слушам.

Цин…цин – порука од разредне: ,,Молим Вас кажите Војину да ми пошаље свој мејл налог, немам га у Вибер групи (успешно избегавао), потребно ми је да организујемо учење на даљину. Поздрав, разредна“

🙂 Долијао си, проследим поруку и чекам реакцију…

– Они стварно нису нормални. Нећу, бре, да учим! Још да седим и слушам како балаве…

– А шта се ту разликује од досадашњег стања…

Ух, биће ово напоран карантин. Бомбе, где сте!?

Епилог:

Деда измамљен сунцем а ослобођен бабе, успешно реализовао све радионичарке задатке, тинејџер привремено умирен сазнањем да ће материјал бити достављен па може да бира кад и колико ће да учи, другакиња без трзавица и галаме прочитала и написала све што је учитељица таксативно рекла у родитељској групи. Сад сви седимо пред телевизором свако са својим мобилним и чекамо татин извештај. Ипак је он тај који вози санитет. 🙂

„Bivalvia”, Виолетa Јовић

„Bivalvia” Виолете Јовић

 

Виолета Јовић пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже „скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта”. И заиста, са страница њених књига светле обични људи, јунаци нашег доба, они које оговарамо, уздижемо, осуђујемо, унижавамо; они који никада неће ући у историју изузетним подвизима, али хоће у душу читалаца што својим врлинама, што манама.

Нова књига Виолете Јовић, као и обично није само каталог мана и врлина, већ представа вредности које су нам постале важне. Васпитањем и сопствoм наслоњена на породицу, Виолета Јовић дивним избрушеним приповедањем изазива читаоца – амбиција или породица, љубав или заслепљеност, увереност или обмана, угађање себи или другима, част или материнство, породица или залуђеност…

Кроз свет Виолетиних јунака, наших савременика, повешће нас др Радовић, својеврсни контејнер људских исповести, но сабиралиште свих мисли, стања, одлука бићемо заправо ми. Свако од јунака говориће и мислиће своју судбину, а ми, обични мали људи с ове стране папира, постаћемо зборник свих њихових, али и сопствених запитаности.

Три жене, све три мајке и све три повезане причом једног мушкарца увући ће нас у причу о жртви и жртвовању, љубави, заслепљености и обмани, амбицији, сујети и посвећености, материнству, слободи и изборима. Срешћемо мајку неутешну у свом губитку младе кћери, а ипак довољно свесне да каменоресцу да упутство да на кћеркин споменик уместо тако узвишене речи мама, уклеше њене титуле. Срешћемо младу жену која је предрасудама и васпитању претпоставила материнство да би оно постало изговор за животарење уз мушкарца заслепљенпог обманом. Срешћемо мајку која ће амбицију претпоставити материнству, љубави, породици. Срешћемо мушкарца залеђеног у времену умишљене љубави, док му је садашњост производ обмане прошлости. Сви усамљени, а нико сам. Увек затворени унутар троугла који су сами изабрали, јунаци Бивалвије нас изазивају да осуђујемо, пресуђујемо, псујемо и навијамо. А кад освешћење дође, за неке је већ касно. Можда.

Са страница Бивалвије светле наши савременици показујући нам за које смо се вредности определили, или бар које вредности не осуђујемо. Писац нам свакако неће дати одговор. Као никада раније, Виолета ни овде не осуђује. Она само слика време, људе и њихове изборе, дајући нам потпуну слободу и привилегију да спознамо себе и унутрашњост сопствене шкољке.

Маја Радоман Цветићанин, читалац