Крећемо?!

Од сутра – крећемо с радом и у поподневној смени!

Крећемо с пролећним чишћењем!

Поштовани потрошачи, креће нови талас снижења цена!

Аман, бре, људи – где крећете! Ваљда ПОЧИЊЕМО!!!!

P.S.

Моја драга колегиница Јелена подсетила ме је коментаром да је једно од значења глагола КРЕНУТИ – ЗАПОЧЕТИ, али основно значење је ПОЋИ, те смтарам да не треба доприностити осиромашењу језичког израза, што је одлика енглеског или немачког.

Славистички центар Адровац – идеја која чека реализацију

Много је људи који су изузетни организатори, а до идеја никако. Некима је пак дат дар сталног маштања, а мало упорности до реализације. Ја спадам у људе који сматрају да се снови остварују, а да вредне идеје увек окупе људе чија се знања, вештине и умењa слиjу у једну бујица која незаустављиво тече до остварења.

Више од пола века у Алексинцу се говори о значају Адровца, о могућностима туристичке понуде светких размера, о неком мистичном пројекту, али …годинама ништа. Шарена или Руска црква већ деценијама симболише највеће жртвовање – погибију за братску слободу, као и искрену повезаност – сродност руског и српског народа, а скромни споменик пуковнику Рајевском подсећа да је проливена братска крв довољно завештање будућим генерацијама. Непотребни су силни мермерни споменици, мегаломанске грађевине…Потребно је само скромно обележје и дух заједништва уткан у темеље спомен цркве – руска и српска страна, руска и српска историја, руски и српски дух који се сроде у звонкој цркви сваки пут кад се на Голом брду код Горњег Адровца у Руској цркви запева.

Ту испред цркве некада се налазила школа, а идеја о њеној реконструкцији жива је веће деценијама, али никако да се од говорења коракне даље. Верујем да ће се добра енергија свих нас који креирамо блог Српски лако – ја пишући, а ви читајући и подржавајући мој рад, срести и призвати потенцијалне инвеститоре. Врата Центра за културу и уметност у Алексинцу биће им увек отворена, бар док сам ја на месту директора. 🙂

Идејни пројекат – Славистички центар у Г. Адровцу

  1. Географски положај

Адровац је село у општини Алексинац, општини на југу Србије која својим географским положајем, историјским детерминантама и културним развојем заслужује атрибут центра Србије.Алексиначка општина је једна од ретких која се може похвалити богатством од 72 села, међу којима једно опомиње читаву Србију својом напуштеношћу, а свако неком културном посебношћу о којој Србија тек треба да сазна.

У центру алексиначке општине налази се село Горњи Адровац и у њему надалеко знана Руска црква или Шарена црква подигнута на месту погибије пуковника Рајевског, који је чувеном Толстоју послужио за лик Вронског у Ани Карењини

Недалеко од адровачке цркве шанчеви у Делиграду чувају сећање на све наше претке који су војевали битке за ослобођење у српско-турским ратовима  1876-1877. А овај устанички троугао затвара чувени Шуматовац, који стражари над моравском долином.

Званични сајт општине: http://www.aleksinac.org/

  1. Културни предуслови

Алексинац није безимени град на културној мапи Србије. Културна заоставштина Алексинца, који се први пут помиње у Крушевачком дефтеру 1516. године, огромна је. У оквиру некадашњег Радничког универзитета чији је Центар за културу и уметност (у даљем тексту ЦКУ) правни наследник, постојале су различите радне јединице – градски хор и оркестар, музеј, музичка школа, позоришна трупа, библиотечка секција, биоскоп, дом омладине… Данас је ЦКУ најзначајнија је установа културе у граду који има богату културу позоришног, књижевног, музичког, уметничког живота уопште, и који генерацијама успева да изнедри знамените уметнике и културне посленике.

Алексинац се може похвалити 150-годишњом традицијом читалаштва, коју данас предано негује Библиотека „Вук Караџић” са осталим актерима културног живота општине, али и Србије и широм српске дијаспоре сада већ традиционалном акцијом Читалићи.

Богато историјско наслеђе чува се у завичајном одељењу Библиотеке, али и у Завичајном музеју уз кога се може ставити више значајних одредница, али се као општесрпско знамење издвајају – часопис Караџић, артефакти античког насеља PraesidiumPompei, неговање сећања на Алексинчане који су задужили Србију – прота Стеван Димитријевић, Јелена Димитријевић, Коста Стојановић, Тихомир Ђорђевић, Владимир Ђорђевић, Велимир Рајић…

Музички живот Алексинца обезбеђен је за будућност активностима ОМШ „Владимир Ђорђевић” чији наставници и ученици богате музичку историју Алексинца више од 50 година;

Хорско певање негује Мешовити хор „Шуматовац”, који је обновљен на иницијативу ЦКУ 2005, а данас делује као удружење грађања које подржава локална самоуправа и у 2017. обележио је 130. година опстајања;

Књижевни живот Алексинца протеже се на више од педесетак година ако се узме удруживање заљубљеника у лепу писану реч, а данас књижевни стваралачки жар негује Књижевни клуб „Велимир Рајић”;

Позоришну традицију негују Градско позориште „Театар 91” и Алексиначко аматерско позориште, а пробирљивост и изграђеност укуса алексиначке публике потврђују сви позоришни уметници који су се икада нашли на алексиначким даскама „које живот значе”;

Ликовни живот Алексинца врло је богат и одликује га осим рада више академских сликара, рад УЛУА и Ликовне колоније која опстаје више од 20 година;

Просвета је одувек била заштитни знак Алексинца као учитељског града, да би данас културни живот града неговало 8 основних, 1 специјална, 3 средње школе и 1 школа струковних студија, а међу свима најдужу традицију недрења успешних интелектуалаца од преко 150 година проноси „Алексиначка гимназија”;

Алексиначка црква „Свети Никола” обележила је значајан јубилеј од 180 година, који сведочи да је и традиција и њено очување важно Алексинчанима;

Алексинац се први пут помиње пре пола века и од једне успутне варошице на крајњој граници са Турском прошао је више развојних фаза, које су се одразиле и на културу – од полета, преко индустријског развоја до економске кризе и опадања. Традиција није једино на шта се алексиначка удружења и установе културе позивају. Опстајање упркос свему – јесте.

  1. Предности Адровца
  • Близина Ниша који је универзитетски центар са Филозофским факултетом као централним сарадником на пољу хуманистичких наука;
  • Мистика коју народно предање тка око Руске цркве и лика Рајевског;
  • „Алексиначка гимназија” једна од ретких средњошколских институција са билингвалним српско-руском одељењем;
  • Висока школа струковних студија привлачи младе људе из селе Србије, што је одлична предуслов за организовање хоспитовања.
  • непосредно доживљавање материјалне културне баштине – Бој на Делиграду, Шуматовачка битка, погибија пуковника Рајевског (Завичајни музеј поседује више збирки, градску кућу, часопис Караџић – први етнолошки часопис у Србији, експонате римског насеља Praesidium Pompei локалитет ,,Зиндан“;
  • упознавање нематеријалног наслеђа: митологија, легенде, фолклорно благо и обичаји, стари занати; живот предака у прошлости – спремање хране, чување животиња, обрада земље, производња хране и сл.
  • мала сеоска средина без загажења – одговорно путовање у природу, откривање и доживљавање природних лепота.

4.ИДЕЈНА ОСНОВА

  • центар свих Руса (место погибије грофа Рајевског и задужбина породице);
  • свесловенски центар на Балкану – хуманистички центра за младе (хуманистичке науке са посебним освртом на словенске језике, традицију и културу уз неговање ћирилице);
  • кућа уметника
  • музеј једне књиге (Толстој у Србији, прелдожак за Ану Карењину)

 ОДРЖИВОСТ – Центар би могао да се одржава и кроз:

  • организовање рекреативне наставе за предшколце и основце – сарадња са Виском школом струковних студија за васпитање и учитељима са теритодије општине;
  • зимске и летње школе руског за основце и средњошколце – сарадња са Филозофским факултетом у Нишу, апсолвенти и професори предавачи;
  • Рекреативна настава/школа у природи – словенска и српска традиција и култура;
  • организовање туристичких обилазака околних локалитета и дестинација (30 км од три велика српска центра – Ниш, Крушевац, Сокобања од којих је Ниш универзитетски град, 30км од 3 велике српске бање – Сокобање, Рибарске, Нишке, недалеко од српских старина – манастира Свети Стефан и Свети Роман, а на самом почетку Мојсињске Свете Горе, сат времена вожње од великих туристичких атракција Србије – Ђавоља варош, Власинско језеро, Копаоник, Стара и Сува планина, на једнакој удаљености од 3 највећа балканска града – Београд, Софија, Скопље);
  • Смештај међународних делегација;
  • Посетиоци Руске цркве – одмор, оброк, пакет српско-руске хране Алексиначка корпа и сл.
  1. ПРОГРАМИ
  • Масленица
  • Дани руске кутуре у Србији
  • Међународни фестивал средњошколских глумачких дружина ,,Ана и Вронски“;
  • Песнички сусрети Рајевском у час;
  • Кућа песника и уметника;
  • Школа креативног писања/словенске митологије/ словенских језика/словенске традиције/ словенских обичаја, игара, обреда…
  • Уметничка колонија Адровац…

 7.ПОТРЕБЕ

  • изградња Старе школе – пријемница, сувенирница, толает, канцеларије и галеријски/музејски простор (Музеј једне књиге, историјат битке и сл)
  • изградња Центра – ресторан, тоалети, велика тераса, мултимедијална сала, собе за спавање ***на спрату
  • летња позорница
  • у последњој етапи – базен

Алексинац у екскурзијама, ја писала 🙂 → https://casopiskultura.wordpress.com/category/алексинац/

Контакт особа:

Маја Радоман Цветићанин, директор Центра за културу и уметност Алексинац

majaradoman.cvet@gmail.com

maja.r.c@ckualeksinac.rs

P.S.

Чланак је објављен у рубрици ПРИЧА С ПОВОДОМ, а повод је непотребан, баналан или трагикомичан, а ја сам га осетила лично, јер кад дате идеју за добро свих, нема наде ловорикама, само исправној реализацији. Рекло би се – није ми жао што им дадох идеју, него што је унакарадише! 🙂

 

Врц, врц… Дуп, дуп

Док сам студирала, све око мене бејаху будући новинари, писци, преводиоци… О просвети нико ни да зуцне, а кад се и поведе прича о томе:

– Ма, какви, мени тата обезбедио место у редакцији… Моја мама је директор ТВ… Мој теча ради у дипломатији…

,, Ау, мислим се, шта ли радимо ми ситни овде?! Добро, бар ће бити места за нас који волимо просвету. Ипак се за то рађа…“

Стигоше дипломе…славље… ука бука, па на биро. Нема посла. Све попуњено…

Месец, два, три… годиница, две, три… Послић, пауза, конкурс, тропа, конкурс, пљус… Једном, двапут, трипут…

– Еј, где си, колега. Како иде писање?

– А ја сам у основној. Фино, од 8 до 12 милина!

– Колегинице, не чујем те на радију. Можда си у уредништву?

– Ма, јок, лакше у школи. Штиклице, школица, штиклице, кућица, лепота.

– А књижевне вечери, секција е, водиш децу на такмичења?

– Ма да л си луда?! Ком треба, нек их води! Они што се доказују, замлаћени, они су ту главни. Добро мени и овако.

– Па, јес, добро кажеш. А јеси за стално?

– Ма, наравно, ал нећу дуго. Бежим ја из просвете. Бизнис, учим Јапанце преко интернета енглески а почињем и да сликам. Извоз за Канаду. Просвета је за будале!

– Па, јес, добро кажеш…

И оде штиклица за стално врц врц, дуп дуп. И оста сневач просветни десет година на одређено без чланске карте, штека и веза…

– Наставнице, је л вечерас та свечана академија?

Врц, врц… Дуп, дуп… Образ, образ…

Дејан Алексић

Сваке године у марту и мају Читалићи организују сад већ чувено тестирање, и сваке године месецима пре ових догађаја, аутор тестова кука, виче и драми како нигде адекватног текста за тест. Њени захтеви нису уобичајени. Текст мора да буде кратак, речит, богат, недоречен а занимљив, не потпуно јасан, али ни претежак, заокружене фабуле… И уз то, мора стати на пола стране А4, а мора му се наћи и паралелни текст. Куку мајко, која је то мука!

И скоро сваке године, после ндеља, па и месеци мучења да се направи тест, стигну ми радне верзије. и ја се заљубим у скоро све текстове и пожелим да прочитам читава дела из којих су одломци. И онда, питам за аутора, а тамо стоји.. Дејан Алексић…Бранко Стевановић…Зоран Пеневски…Дејан Алексић… Добро, бре, да видим ја шта тај Дејан пише. И пап! Свиђа ми се то што читам! 🙂

Као наставнику српског и школском библиотекару, мени је врло важно да кажем још нешто о Дејану – он је само наизглед/на јави озбиљан, јер ради озбиљан и одговоран посао – уређује часопис Повеља Народне библиотеке ,,Стефан Првовенчани“ из Краљева, библиотеке која има најоригиналније програме за децу у Србији :). Зато је у оном свету на папиру, нашој заједничкој маштаоници, враголасти, неухватљиви, домишљати … НЕДЕЈАН или ПРАВИ ДЕЈАН, проверите сами!

Дејан Алексић на Википедији

***

Дејан Алексић и Бранко Стевановић некако су током година колико се друже са Читалићима, за мене постали неодвојиви тандем, јер њихова енергија исијава радозналост, хумор, обрте, изазива децу на читање. Зато јее и Дејан једног октобарског дана под столетним дрветом непрскане јабуке бакарних листића и квргавих плодова у присуству Већа младаца ОШ ,,Стојан Живковић Столе“ у корманском домаћинствву Павлићевић прихватио титулу борца против нечитања илити Витеза Земље Читалића!

Бранко Стевановић

Пријатељи песници кажу за њега да је мали Раша, алудирајући на енциклопедијско знање обојице, Змајев песнички штап потврђује како најпозванији критичари и зналци савременог стваралаштва за децу и младе вреднују његово дело, а ми који имамо прилику да читамо и слушамо оно што он напише или каже, сваки пут се сусретнемо са океаном домишљатости, неочекиваних веза и обрта, док нас преко наочара гледају радознале очи вечитог дечака.

Читалићи имају задовољство да се врло често замисле над текстовима откинутих из Бранкових књига, па кад стотину пута ишчитају, препознају безброј скривених веза и значења, благе ироније и освежавајућег хумора.

Више о Бранку писцу као сви савремени српски ђаци наћи ћете на Википедији или као сви старомодни љубитељи књига У БИБЛИОТЕЦИ.

У међувремену, аутор овог чланка са задовољством јавља да је једног октобарског дана на извору чудотворне воде заробљене под каменом школске чесме на падинама Јастрпца пред Великим већем младаца Читалића из ОШ ,,Аца Синадиновић“ у Кулини, велики писац Бранко прихватио титулу Читалића – Витез Земље Читалића! 🙂

Именовање је гласило овако некако:

О, Бранко, Бранко, песниче рода мог,

 проглашавам те витезом Земље Читалића

са светом мисијом Читалића да свуда својом песником речи

приволиш децу читању!

А одговор:

О, врла госпо, служићу часно и поштено!…

(с обзиром да Бранко увек има нешто да дода , каже и објасни, овде остављамо простор за његов одговор на овај чланак :))

……………………………………………………………………………

…………………………………………………………………………….

Етичко чишћење, Душан Поп Ђурђев

Да знам да пишем поезију, волела бих да пишем као Поп. А кад имам прилику да читам поезију, бирам да читам одличну – као Попову!

img_20190814_081924-e1565769137483.jpg

Нова збирка поезије Поп Д. Ђурђева ,,Етичко чишћење“ (Бревијар јутутунских похвала лудости) – вришти, изазива, опомиње, констатује… теши? (Добро је, нисам сама/једина/луда… )

Свака песма могла би да послужи као позив за читање.  Ово је једна од позивница:

 

Заборавио сам јутрос песму једну ја

 

Масу из тих зона, мање-више сивих,

очекивали смо, да к нама похрли,

јер међу брисаним са спискова живих

најмање је оних који су умрли.

 

У судбину никад нису веровали,

навикли да секу па тек онда кроје,

брже би се дигли него што су пали,

да би могли себе у жртве да броје.

 

Уз пратњу гусала чује се белканто,

ако ништа друго бар да слушам умем,

али матерњи им нови есперанто,

па не могу речи песме да разумем.

 

Можда бих и мого ако се удубим,

али ћему све то без преке потребе –

што мање добијам то мање и губим,

од народа који се одрекао себе.

 

Из Поговора:

,,Вероватно, нема нам спаса. Али, ево поезије која нам може послужити као она Тарабићева шљива. Можемо се у свом, истовремено, и туробном и катарзичном доживљају савремености, склонити у њену сенку. Да ли ћемо стати – не знам.“

Јован Љуштановић

IMG_20190814_092455

 

 

Библиотекарева порука свету

Ако желиш да сазнаш све о једном граду, о једном народу или о једној земљи, прво посети њихову библиотеку. Она је њихово најверније огледало. У њему ћеш јасно видети – ко су били, ко су и шта су сада и шта ће бити сутра…

И ако у њему, поред њих, видишцео свет и себе у том свету, знај да си на добром месту и да си добродошао…

Ако желиш да сазнаш све о једној библиотеци, не питај њене осниваче, управни одбор, директоре, ни библиотекаре. Питај њене читаоце. Они су стварна, жива библиотека. Они су живи лексикони, енциклопедије, речници, лектире, белетристика, периодика, уметност…

Они су књиге које су прочитали и књиге које се читају.

Они су њени најчитанији, дневни, недељни, месечни и годишњи извештаји о раду.

И само ће ти они тачно рећи све важно о једној библиотеци, једном граду, једном народу, једној земљи и целом свету.

Милоје Радовић,

библиотекар

И још једна клик → овде