Принцезе у кући лопова, Соња Ђорђевић

ПРИНЦЕЗЕ У КУЋИ ЛОПОВА, Соња Ђорђевић

 

ОТАЦ

ШЕПРТЉА

МАЗАЛО

БЛЕБЕТАЛО

ПЕПЕЉУГА

СНЕЖАНА

ТРНОВА РУЖИЦА

ПРИНЦ 1 (Снежана)

ПРИНЦ 2 (Трнова Ружица)

ПРИНЦ 3 (Пепељуга)

ВИЛА

ДВОРАНИ,Гласник, стража

 

 

СЦЕНА 1

Отац немирно шета и стално прогвирује кроз прозор као да неког очекује.

ОТАЦ: Нема их, па нема. Можда није требало да их шаљем на овај задатак. Како су трапави, мораћу да их тражим у некој тамници. Ни шљиве са пијаце нису могли да мазну, а да им продавац добро не извуче уши. Шта ми би да их отерам да се сами сналазе. Но, ипак треба се побринути за породични посао. Старим, а ко ће да ме наследи?

 

Наставља немирно да шетка по соби.

Улази у собу први Шепртља, снебивајући се и кријући нешто иза леђа.

 

ОТАЦ: Аха, где си досад лопове један лоповски?

ШЕПРТЉА(уплашено): Први сам стигао, значи?! Ух! Требало је да идем оном дужом стазом.

ОТАЦ: А где су ти браћа?

 

У тај мах упадају утрчавајући и задихани и БЛЕБЕТАЛО и МАЗАЛО. Крију се приљубљени уз врата. Гледају кроз кључаоницу, ослушкују, а онда се са изразом олакшања спуштају на под.

 

ОТАЦ: Стигли сте значи!? Да видим шта сте данас успели да прибавите? И нећу више да гледам игле, прибадаче, женске хаљине, корпе, потковице и остале трице и кучине. Пуна нам је остава ствари са којима не знам шта да радим… То једноставно није прихватљиво за једног лопова.

БЛЕБЕТАЛО: Овај… нека прво покаже Мазало свој плен. Ја сам једва живу главу извукао из шуме. Патуљци су ме прво гађали пијуцима, а онда су ме јурили све до оближње кривине.

МАЗАЛО: Што ја увек први?! Није фер! И ја сам уморан. Једва сам се искобељао из оног силног купињака. Пола ми је плена остало у њему.

ОТАЦ: Ни речи више! Данашњи плен на сунце.

Сва тројица се загледају. Спуштају главе и пружају на длановима „плен“. Блебетало једну полупоједену јабуку, Мазало део разбоја, Шепртља једну стаклену ципелицу.

ОТАЦ: Штааа? И ово ви називате пленом!  Опет сте донели некакве глупости! О, Боже, шта сам ти ја, скроман стари лопов, скривио? Шта, кажи ми!

ШЕПРТЉА: Опа, изгледа да сам само ја имао добар улов! (загледа ципелицу) Мазнуо сам је пред носем једне накинђурене госпођице. Да си јој само видео кочију! Еј, молим те, личила је на праву правцату бундеву само од стакла.

МАЗАЛО: Добар улов? А где ти је друга ципелица? Коме ћеш то да продаш? Да нећеш можда да тражиш једноногу госпу?

ШЕПРТЉА: Имам план! Кад се мало стиша гунгула од оног бала, прочешљаћу околна имања. Не може се тако лако сакрити стаклена кочија у облику бундеве а онда само остаје да провалим у кућу и прочешљам ормане. Тад ћу имати обе ципелице.

ОТАЦ: Ципелице ћеш да тражиш, несрећо?! Немаш паметнијег посла него да тражиш ципелице. Бар да си мазнуо ту тиквасту кочију, па да се бар једним од вас изрода поносим, образ лоповски да ми осветла.

ШЕПРТЉА: Али, тата, ја сам бар донео нешто вредно! Шта је донео Мазало?

МАЗАЛО: Хтео сам, части ми лоповске! Оволики сам разбој са златним врхом понео из оне кућерине и да ме нису напале оне купинетине, боже ме прости, ко неке пијавице, видео би ти!

ОТАЦ: У читавој кући само си разбој нашао?

МАЗАЛО: Јесте, само разбој. У читавој кући није било ничег другог осим паучине и прашине.

ОТАЦ: Од свих кућа на свету ти да улетиш у кућу окружену купињаком и напуњену пауцима и прашином. Ништа ти није било чудно?

МАЗАЛО: Али, тата, надао сам се да ће тамо бити сакривено неко благо.

ОТАЦ (бесан): А, ти, Блебетало, ти си се видим потрудио до прве комшијске јабуке.

БЛЕБЕТАЛО: Нећемо да се вређамо, оче! Отишао сам чак до патуљачког рудника. Знаш, прича се да они ископавају злато и дијаманте, па ко рекох да им прочешљам ризницу.

ОТАЦ: Видим, прочешљао си ти њима подрум с јабукама!

БЛЕБЕТАЛО: Ма, не, ћале, улетео сам у замку.

ОТАЦ: Какву замку? Упао си им у казан док су пекли јабуковачу?

БЛЕБЕТАЛО: Лепо сам остваривао свој план и фино сам напредовао кроз шуму, кад зачујем неке гласове. Примакнем се да извидим ситуацију. Чујем како се свађају баш око ове јабуке. Начујем да би дали пола свог богатства за информацију чија је то јабука. Мало ми није јасно зашто се толико труде око једне јабуке која није ни цела, али одмах сам увидео прилику за лепу зараду. Они кукају, а ја лепо здипим јабуку… Е ту су настали проблеми!

ОТАЦ: Бићеш бакалин, значи!? Издајице рода свога!

БЛЕБЕТАЛО: Не пада ми на памет! Зар ти личим на неког ко по читав дан стоји крај тезге и виче: Лепе јабуке! Најлепше јабуке у крају! Фуј!

 

СЦЕНА 2

 

Улази Трнова Ружица са Снежаном.

 

СНЕЖАНА: Једва сам се опоравила од оне одвратне јабуке. Замисли, она вештичара ми је напоменула да ништа неће болети, али ће се принчеви сјатити као муве. Ја је загризла, а оно пече, цврчи, гуши… Једва сам дошла до ваздуха, а онда су ме они морони од патуљака угурали у неки стаклени ковчег. И лепо, тако ти ја лежала, лежала, лежала, али од принца ни трага ни гласа. Ни једног јединцатог.

ТРНОВА РУЖИЦА: Не брини се, Снежо! Уловићемо једног па ћемо га пустити у патуљачку шуму чим сутра кренеш у шетњу. Биће и за тебе срећан крај!

СНЕЖАНА: Лако је теби да кажеш. Ти само одеш преко дана да џеџиш у оној својој кули на перјаним јастуцима, не мораш сваки други дан да гризеш ону грозну ја… Ах, заборавила сам да ти кажем најважније. Знала сам да сам нешто заборавила!

ТРНОВА РУЖИЦА: Шта?

СНЕЖАНА: Буааа! Нестала је ја-бу-ка!

ТРНОВА РУЖИЦА: Како нестала?

СНЕЖАНА: Патуљци кажу да им је неки одрпанац мазнуо пред носом! Буааа! Како ћу принца пронаћи ако немам јабуку! Буааа!

 

Примећује Пепељугу која бесно хода по соби и разговара сам са собом.

 

ПЕПЕЉУГА: Ааааах! Остаћу уседелица! Она кума вила ми је рекла да ципелицу оставим на седмом степенику и да чекам. Ципелицу сам остaвила без надзора само тренутак док сам се пела у кочију, маме ми моје. Црко двапут онај ко ми је украо! Шта ако је принц није нашао? Нисам могла да оставим ову другу. Како би ме онда препознао? Нисам ја једнонога принцеза! Буаааа!

 

Улазе дворани

 

ДВОРАНИН 1: Госпођице Трнова Ружице, можете ли за тренутак?

ТРНОВА РУЖИЦА: Има ли неких новости? Да се није неки принц одважио да приђе кули док сте ви стражарили у купињаку?

ДВОРАНИН 2: Овај, јесте се приближио неко, али, рекао бих, ако ме моје стражарско око не вара, то никако није могао да буде Његово Височанство Принц…

ТРНОВА РУЖИЦА: И што би сад то требало да ме занима? Рекла сам вам сто пута да ме обавештавате само кад се близу дворца појави принц с великим п!

 

Дворани се гуркају међу собом. Наставите са читањем

Advertisements

Српска књижевна задруга

Прича о Српској књижевној задрузи може имати много дирљивих почетака, јер је њена најпознатија едиција пратила и прати Србе где год су бежали, емигрирали, одлазили… Тристотинак ретких и повлашћених власника првих кола Задругиних свакако ће о њима говорити као о најзначајнијој породичној реликвији. Учени Срби говориће са дужним поштовањем о издавачкој кући која опстаје 125 година – кроз ратове, бежанију, политичке и моралне кризе. Непознанице су једино нове генерације. Значи ли још увек нешто традиција, посебност, задругарство?

Уверена у неисцрпну и непоколебиву снагу знања и младости, као и у искрену приврженост стубовима српске културе сваког младог човека који да би знао пут у будућност сагледава трагове својих предака, подсећам на једну дивну традицију удруживања зарад књиге и трајања српске књижевне традиције:

,,Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку, које су успеле да се одрже дуже од сто двадесет година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски, значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „У намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
knjiga-knjige-skz_500x300
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
„да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.“
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне“. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.“ Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет три године њеног постојања…“

Задруга је – ЗАДРУГА ЧЛАНОВА. Чланство је слободно и добровољно.

Подразумева годишњу чланарину, али и љубав за Задругину традицију: чланство у тој традицији писаца и читалаца, ћирилске књиге с класичним и модерним вредностима.

Члан може бити сваки појединац, као и правно лице: установа, школа, библиотека, предузеће.

untitled

Постаните део традиције и учланите се у СКЗ!

Све информације можете наћи на сајту СКЗ овде.

 

Ћирилица – част српских интелектуалаца

У сусрет 21. фебруару Дану матерњег језика, преносим овај интервју са др Сретом Танасићем, директором Института за српски језик Српске академија наука и уметности (САНУ), који упозорава да се последњих двадесетак година дешава преименовање српског језика с циљем мењања националног идентитета и цепања српског језичког простора.

dan-maternjeg-jezika

„Цијепање српског језичког простора иде у прилог мијењању националног идентитета и преименовању Срба у друге новокомпоноване народе, а тиме и цијепању српског националног корпуса“, упозорава Танасић у интервјуу за Срну.

Танасић сматра да су босански и црногорски језик посебна имена једног језика који се традиционално звао српски језик. Сви ти називи за српски језик, истиче он, дати су из политичких разлога, зато се и користи израз „политички језик“.

Новонастале државе или нације издвајају се језички, називајући свој књижевни језик, који већ постоји, посебним именом. Истовремено, нема посебног аустријског или бразилског језика…

„Ради се о књижевном језику који је Вук Стефановић Караџић, на основу источнохерцеговачког и шумадијско-војвођанског дијалекта, створио за потребе српског народа и његове културе“, напомиње Танасић.

Он указује да су Хрвати преузели тај језик, помоћу кога су објединили кајкавце, чакавце и све штокавце католике у данашњу хрватску нацију.

О „босанском језику“, оцењује Танасић, не може се говорити као о посебном језику. Он напомиње да је некадашњи сарајевски професор Милош Окука, један од најпозванијих за језичке прилике у БиХ, недавно написао да је то „српски језик на хрватски начин“, желећи да каже да ту нема посебне варијанте.

Танасић истиче да је сам назив „босански језик“ некоректан, јер није изведен ни из имена народа Бошњака, па да се зове „бошњачки језик“.

„Очито су на дјелу претензије Бошњака да свој стандард наметну у цијелој БиХ као књижевни језик за све, док би српски и хрватски били нешто што је дошло са стране. Зато није ни чудо што тај назив не признају ни Хрвати“, наводи Танасић.

Наводећи да мењање вере, па и националног идентитета, не значи и заборављање матерњег језика, Танасић каже да је матерњи језик муслимана на овим просторима – српски, како су га дуго и звали, бар већина, који је онда добрим дијелом 20. вијека називан „српскохрватски језик“.

„Ако Бошњаци тако хоће да зову свој израз, нико их не може присилити да одустану од те намјере. Али, нико не смије присиљавати ни Србе и Хрвате да га зову тако, а не према узусима српског језика“, наглашава Танасић.

Танасић подсјећа да су у Србији поједини државни функционери признали „босански језик“.

„Сад је проблем што држава све чешће трпи притиске да се тај језик не третира само као политички језик, већ траже школство и судство на њему“, наводи Танасић и истиче да долази до апсурда, те онај ко је у Србији завршио школу, стекао одређену диплому на српском језику и добио посао, кад треба да плати казну полицајцу каже да – „не разуме српски језик“.

Танасић наводи да је могуће исправити ту грешку са увођењем „босанског језика“ у школе у Рашкој/Санџаку, тако што је потребно применити принципе који су утврђени у Европском документу, где пише да се мањински језик мора разликовати од већинског.

Нагласивши да је српски језик једна од најзначајнијих одредница српског идентитета, заједно са српском православном вером, која не мора бити вера свих Срба, Танасић подсећа да су се као Срби изјашњавали и Меша Селимовић, Скендер Куленовић и многи други.

Танасић сматра да је враћање ћирилице питање части данашње генерације српских интелектуалаца и оцењује да је ћирилица са српским језиком у основи српског идентитета и да су на њој створени споменици културе, који представљају сам врх европске културне баштине, као што је „Мирослављево јеванђеље“ и други.

22018_serbian_writing_cirilyc_cirilica

„Један од начина да се Срби одвоје од своје националне културе и да се претворе у безличну масу јесте затирање ћирилице. Многи интереси се ту укрштају. То омогућава и лакше поткрадање српске националне баштине, што и даље траје“, упозорава Танасић.

Извор: Слободна Херцеговина

 

Бранислав Јанковић

Врло је тешко објаснити ученицима петог разреда три групе лирских песама које су најстарија усмена историја нашег народа – митолошке, обредне и обичајне песме. Како говорити о словенским митовима деци која никад нису чула за словенска божанства, али су има пластично јасни ликови Ахила, Одисеја и Зевса? Како објаснити разлику између обредних и обичајних песама, а не објаснити запис, храст, суђаје, виле, кравај… Како дочарати свет српске старине, ако о томе нема књига прилагођених савременом читаоцу, који није књижевни теоретичар, историограф, ни научник?

Одувек сам маштала о књизи која ће мојим ђацима представити свет српске старине и показати савременим читаоцима да је свет Господара прстенова и Хари Потера много сличнији свету наших предака него неким другим културама. Део мојих надања остварен је књигом Бранислава Јанковића ,,Сузе Светог Николе“.

Истраживања показују да се у периоду од 11 до 17 година не чита. Ни сама још нисам упознала средњошколца који с вољом чита лектиру. Понекад ни ми сами, њихови наставници, нисмо баш најуверенији у оправданост опстајања неких наслова у средњошколској лектири. Али ми имамо и велику моћ – могућност да нека дела савремене књижевности понудимо својим ученицима уверени да информација сада значи прочитана књига у будућности.

Због свега што роман ,,Сузе Светог Николе“ Бранислава Јанковића доноси ономе ко га прочита и разуме, због тога што инспирише наставнике и враћа књиге средњошколцима у руке, због тога што доноси добро кад год буде прочитан, уместо белешке о писцу и књизи делим са љубитељима овог блога следећу презентацију као позив на читање:

Јужно од Ибра, Миодраг Милуновић

На распетом пољу косовскоме
где црн пастир тишину напаса.
Црно звоно, црних богомоља,
на јутрење призива, без гласа.

Ноћ притеже опуту од бола,
јутро нам се у синору крије.
Залуд јармиш волове у кола
касно ти је стићи, Арсеније.

Твоја стада разгонише вуци.
Ноћ у оку, плаћа виду данак.
Преци нам се у парлогу скрише
ко затрављен сеоски опанак.

Ћирилицу, српску словарицу,
крстаче нам чувају, на гробљу.
Што опадне не дочека зору,
то гаврани двоглави позобљу.

Црном ноћи, верном заручницом,
венчава нас рука агарјана,
па нам свадбе на тамјан миришу,
на кандила и на тиховања.

Свадбујемо као крајпуташи,
крај кумова прекланих у јарку.
На димњаку, роде устрељене,
греју нејач, на мртвом угарку.

Црне свеће, смерне монахиње,
тумарају метохом, без вида.
Разапету зору, о бездање,
у очима скрива, Симонида.

Зло је доба. Зна то нечастиви,
док нам кости о заборав мрви,
да досоли косовску вечеру,
крсни колач, наш данак у крви

Као вода растаче се народ,
што заграбиш, кроз прсте се слије.
У наћвама пауци се легу
касно ти је стићи, Арсеније.

Колевке се њишу мртвородне,
немаш кога да спасиш од зала.
У огњишту гусле сагорле,
светлст нам се у ноћ закључала.

У Грачаници
02.08.2010.

images-2

 

Мајкл Морпурго

Не дешава се често да ме одушеви нека књига толико да пожелим да је јавно препоручим свима који посећују мој блог. Скоро никад се није десило да издвојим име страног писца. Писац кога вам представљам одушевио ме је свим својим делима које сам прочитала

zlatna_dolinaslon_u_bastisenka1 ratni_konjbeli_lav

Било која од ових књига могла би да буде део изборне лектире за основце, али мој фаворит је ,,Златна долина“ коју препоручујем ученицима од 3. до 6. разреда.

Добро дошли у клуб Морпургових обожавалаца, јер сам сигурна да ћете после једне прочитане књиге пожелети да прочитате и остале.

Кликом на сваку од сличица, доћи ћете до описа књиге и биографије писца, који припада кругу омиљених и најнаграђиванијих дечјих писаца данашњице.

8080

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“