Свети Сава, Мирјана Чорненки

(У клупи седи неколико ученика, решава задатке. У учионици су и учитељица, Свети Сава и Вук Караџић)

Учитељица: Марко, пиши!

Ученик: (Правда се.) Пишем! Јел` мора писаним словима ћирилице?

Учитељица: Наравно! Па то је основно писмо српског језика! Срамота је да не знаш ћирилицу.

Ученик: Ма, знам штампана слова, али ова писана ми иду тешко. (Правда се ученик.)

(Ученици настављају рад. Повремено застају да размисле. Неки уздишу.)

Учитељица: Децо, у животу морате бити упорни да бисте постигли оно што желите. И писање се вежба. Једног дана биће вам смешно кад се сетите како сте кукали да не знате сва слова.  (Кратка пауза.)  Аааа, децо знате ли ко је најзаслужнији што ми данас пишемо ћирилицом?

(Учениви се јављају. Учитељица једног по једног прозива.)

Ученик: Никола Тесла! Он је измислио струју, па је ваљда и ово!

Деца: Ха, ха,ха…

Ученик: Ја знам! То је Вук Караџић! Он је створио ћирилицу.

Ученик: Није! То су Ћирило и Методије. Они су измислили ћирилицу. Гледао сам филм о томе.

Ученик: Нису они, него њихови ученици. Само се зове по Ћирилу. Слушао сам сестру кад је учила наглас.

Ученик: Нико од вас нема појма. Најзаслужнији је Свети Сава. Да се он није борио за отварање школа, не бисмо ми сад имали ћирилицу.

Ученик: Ја мислим да је то наша учитељица. Она нас учи да читамо и пишемо.

(Ученици преврћу очима на коментар своје другарице.)

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу.

(Ову сцену посматрају Вук Караџић и Свети Сава.)

Вук Караџић: Видиш ли, Свети Саво, како су нам паметна ова наша Српчад. Тако мали, а већ свашта знају.

Свети Сава: То је твоја заслуга, Вуче. Да ти ниси био упоран и упростио ону нашу стару азбуку, ко зна којим би Срби данас писмом писали и језиком говорили.

Вук: Е, то си управу. Богме, било је тешко и мукотрпно борити се за просту ћирилицу и народни језик. Па, само са оним Јованом Хаџићем сам се расправљао десет година. А и митрополит Стратимировић био је ватрени борац против народног језика у цркви.

Сава: Пусти их , Вуче! Нису знали шта раде.

Вук: Само, знаш, Саво, оно дете је управу кад каже да си ти најзаслужнији. Да ти ниси подизао манастире и манастирске школе, ко зна да ли би данас било српског језика и српске ћирилице. Па и ја сам мало ишао у једну манастирску школу, али ми се није дало да је изучим.

Сава: Е, баш ти се није дало. Прво слаба школа у манастирима под Турцима, па на то и куга. Добро си ти и успео да научиш да читаш и пишеш. Право је рекла ова учитељица да само упорни постигну оно што желе.

Вук: Сасвим си управу. Па и ти да ниси био упоран не би био то што јеси.

Сава: Како то мислиш, Вуче?

Вук: Па, јел ниси хтео да се жениш, јел си побегао од куће да се замонашиш? Јел су ти родитељи бранили? И потеру за тобом послали. Па то зна и свако дете. А ти упоран у својој жељи да се Богу посветиш. И видиш да си у томе и успео. Све препреке си савладао и ниси одустајао.

Сава: Мој божји позив увек је усмерен ка помоћи мом народу. За живота помагао сам и учио народ како да му буде лакше. А мом оцу и браћи како да праведно владају и учврсте српску државу.

Вук: Све је то лепо. Али најбитније су школе. Та види их само!

(Сцена се враћа на учионицу. )

Учитељица: Сви сте ви, децо, донекле управу. Сви они имају део заслуге за очување нашег писма. Све је почело радом Ћирила и Методија који су покрстили Словене, па и Србе. Прво писмо, глагољица, било је тешко, па су га њихови ученици брзо заменили ћирилицом.

Ученик: Јесам вам рекао!

Учитељица: У време Светог Саве књиге су се преписивале ручно.

Деца: Ауууу! А ми кукамо.

Учитељица: Због тога је требало што више људи да научи да чита и пише. Свети Сава је по целој Србији помагао подизање манастира и у њима школа. Ту су деца учила прва слова.

А онда су стигли Турци и манастири и школе се полако гасе.  У време Вука Караџића само понеки манастир имао је школу, а и ту су деца више чувала манастирску стоку, него што су учила.

Ученик: Благо њима! Нису се мучили ко ми!

Учитељица: Да си као већина тадашњих људи неписмен, не би могао ни да играш игрице на компјутеру.

Ученик: Е,то не ваља!

Учитељица: И Вук је ишао у такву манастирску школу. И врло мало научио. Касније је користио сваку прилику да нешто научи. А не као ви. Све вас мрзи. И није одустао од жеље да српском народу врати српски језик и ћирилицу коју је ослободио свих непотребних слова.

Зато вежбај и пиши! Ћирилицу чувај!

Драмски текст колегинице Мирјане Чорненки, проф. српског језика,

 изведен на Савиндан 2018. у ОШ ,,Иван Гундулић“ на Ченеју (Нови Сад)

Advertisements

Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“

Мало је фестивала који се могу похвалити дводеценијским постојањем, а на прсте се могу набројити они чији су лауреати најзначајнији српски писци друге половине 20. века. Поред Змајевих дечјих игара, најзначајнијег фестивала за децу и о деци на балкану, тим путем корача Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“, који ће у 2018. години 21. пут окупити децу и песнике, љубитеље књижевног стваралаштва и носиоце посебног стваралачког дара, алексиначке домаћине и њихове госте из свих крајева Србије, али и из дијаспоре.

Још није касно да обезбедите себи место у првим редовима. 🙂

Више о Фестивалу овде.

Више о Гордани Брајовић овде.

Кишобран за двоје, Гордана Брајовић

На крају књиге трава,
По трави роса
И један дечак плави
И једна девојчица боса…

И тај дечак плави
Погази траву,
Погази росу
И пољуби девојчицу босу…

Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје, о, о, о, о!
Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје!

Сокобањац или Сокобањчанин

Ових дана повела се расправа о исправном називу становника Сокобање. Трагајући за одговором, прелистах Правопис МС из 2010, неколике речнике, да бих се ,,вратила“ Стевановићевој граматици, а потврдила свој језички осећај консултацијом са професорима на Филозофском факултету.

Један од најпродуктивнијих творбених наставака за означавање имена становника места јесте суфикс – ац (Сoкобањ-ац), мада је једнако присутан и наставак -анин или – јанин (као у пр. Београдјанин-Београђанин). Није сасвим дефинисано у којим се случајевима употребљава један а кад други. Језик није математика, и упркос граматичким правилима или захваљујући њима, много је језичких недоумица решено, али понегде се сам језички осећај постарао за решење.

Никакво ме упознато правило не води до појма Бањчанин, сви које знам целог мог живота становнике суседне Сокобање (чак мислим да и писање назива места није добро прописао Правопис МС из 2010) називају Сокобањци. Чини се да је Сокобањчани постало присутно последњих година, чини се због тога што део становника ове познате бање уобичајени назив Сокобањац осећа са примесом подсмешљивости. (Можда се желе саживети са својим најбројнијим гостима и по основу творбеног наставка за име становника места, мада би и тада било Сокобан-јанин – Сокобањанин).

Због свега себе поверих поново: Сокобања-Сокобањ-анин – опет ми не звучи логичније од Сокобањац, а до оног Сокобањчанин никаквим аналогијама не успех да дођем. Препитах се тражећи сродне примере и наиђох на Миру Бањац и Славка Бањца. Њима изгледа не смета овај облик презимена. Консултовах своје факултетске професоре и закључих да језик изгледа не решава ничије комплексе.

У Правопису МС из 2010, који је у наш свакодневни живот унео више пометње него добробити, јер све може и овкао, и онако, па више нико не зна шт аје исправно док не завири у тај попис правила писњња у савременом трнеутку српског језика, дакле, тамо пише продев сокобањски, а не сокобањачки, што ме опет уверава да је исправније СОКОБАЊАЦ.

Но, постоји и неписано правило лексикографа – ако не знате како се шта именује, акцентује или озвучава, питајте становнике. Становници Сокобање данас себе називају – Сокобањци, али и Сокобањчани.

После свега, ходајући компромисним путевима савремене српске лингвистике која све више личи на млађу сестру бабе Смиљане, закључујем да је у овом случају исправно и СОКОБАЊАЦ, и СОКОБАЊЧАНИН, па и Сокобањанин.

Ој, дјевојко, селен велен

Ој Девојко, селен велен (нар. песма)

Ој Девојко, селен велен —
Не узвијај обрвама,
Не задаји јад момцима;
И мени си јад задала:
Коња водим, пешке одим;
Чизме носим, а бос одим;
Леба носим, а гладан сам;
Воду газим, а жедан сам.

Ао, ноно бјела

Клетва

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао ноно бела,
Вода те однела
Па — мени донела!

(1845, март)

  • Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.

Риба и девојка, нар. песма

Дјевојка сједи крај мора,
Пак сама себи говори:
„Ах мили Боже и драги!
Има л` шта шире од мора?
Има л` што дуже од поља?
Има л` што брже од коња?
Има л` што слађе од меда?
Има л` што драже од брата?“
Говори риба из воде:
„Дјевојко, луда будало!
Шире је небо од мора,
Дуже је море од поља,
Брже су очи од коња,
Слађи је шећер од меда,
Дражи је драги од брата.“

Ако одеш прије мене, Јадранка Регоје

Ако одеш прије мене
наћи ћу те у дну ноћи.
Ако одеш прије мене
можда ћеш у снове доћи.
Ако одеш прије мене
бићеш облак, вјетар, дуга…
Ако одеш прије мене
дозваће те моја туга.
Ако одеш прије мене
јави ми се кроз кап кише.
Ако одеш прије мене
нек’ ти душа замирише
к’о влат траве, к’о купина,
к’о посљедња чаша вина.
Ако одеш прије мене
не постоји раздаљина.