Књижевни клуб ,,Ватра и живот“

Радионица

У понедељак 17. новембра 2014. у препуној сали Регионалног центра у Нишу одржано је представљање Књижевног клуба ,,Ватра и живот“ ОШ ,,Бранко Миљковић“ у Нишу, који води школски библиотекар Драгана Пешић Главашевић.

По речима Мире Церовић Тасић, руководиоца Одељења књиге за децу Народне библиотеке „Среван Сремац“ у Нишу, Драгана је те вечери отворила ,,врата чаробног дечијег света и све увела у ризницу ,,Ватра и живот“, заустављајући титрај времена за поуку и памћење. Тако се говори и пише историја библиотекарства.“

Срећни што смо добили саборце на путу развијања љубави према књизи и писању, поздрављамо нове другаре ватром окаљене и надамо се истини у Бранковој визији која ће свима бити лака.

И док поезију не почну писати сви, Ватра и ништа и Српски лако су се срели и препознали исту идеју да постоје три правила успешног писања – читати, читати и читати!

Драги другари, добра вам реч!

View original post

Колико је велико срце детета?

Толико смо загледани у блато на врховима својих ципела да више не видимо да постоје људи који немају ципеле! Хвала за овај диван текст који нас подсећа на људскост!

Почевши од 1. октобра, када се обележава Светски дан посвећен церебралној парализи, па све до краја месеца, отворен је позив свим проналазачима да својим идејама промене свет за људе са церебралном парализом, за све људе великог срца који могу да нечије снове претворе у стварност. Идеје се могу поставити кликом на линк: http://en.worldcpday.org/

     Pedro Solís García, добио је награду за најбољи шпански анимирани кратки  филм. Видео је прича о племенитој девојчици Марији која живи у сиротишту и ту се среће се дечаком који је оболео од ЦП. Уз помоћ ужади, Марија свог друга уводи у свет игре, књиге и снова.

View original post

Дан матерњег језика

Матерњи језик – језик срца

• Научници могу да се сложе о природном прираштају Нове Гвинеје, о броју оваца у Аустралији, о броју племена у Африци или колико литара млека попије сваки пунолетни становник Лондона, али око једне тако значајне животне појаве као што је број језика у свету, не могу се ни приближно усагласити. Број се креће од пет до десет хиљада.

• Шта може бити разлог толикој неусаглашености научника око броја језика? 

• ФИЗИЧКИ НЕСТАНАК ГОВОРНИКА – 1974. смрћу Неда Мадрела угасио се келтски језик;  

• ЗАМЕНА ЈЕЗИКА ПОД ПРИТИСКОМ – године 1700. сви су Ирци говорили ирским, а данас скоро сви говоре енглеским језиком;

• БОЉИТАК И ПРОСПЕРИТЕТ појединаца – горњи и доњи лужичкосрпски језик данас су данас су најугроженији словенски језик, јер се његови говорници свесно одричу свог језика;

• НЕДОСТАТАК ПИСАНЕ КУЛТУРЕ И НОРМАТИВНИХ КЊИГА – језик без писаних споменика или неутврђен граматикама, речницима на прагу је изумирања;

• ЛИНГВИСТИЧКИ ИНЖЕЊЕРИНГ–сви политикана крају 20. века исти тај српски језик раслојава се, поред одраније започетог процеса присвајања српског језика као хрватског, још и у: бошњачки, црногорски. Не треба много памети ни образовања да се осети и чује да је све то, заправо, један језик, и да у њима нема више разлика него у америчкој и британској варијанти енглеског. У случају непознавања енглеског језика у његовим варијантама, лако је приметити да су разлике између српског, оног што се у овом тренутку њиме сматра, и бошњачког, мање разлике, него између два дијалекта или локална говора српског језика: банатског и врањског, рецимо.

• Док се неки језици, очигледно гасе, ми смо сведоци да се наш српски језик, чини нам се, клонира.

Приређено на основу материјала са сајта http://maternjijezik.wordpress.com/

Данашња трибина у Вожду:

Срећна Нова 2014. или нова 2014?!

Завирих у Правопис и нађох да је исправно написати:

Срећна Нова!

Ако именујемо годину, онда треба писати овако:

Срећна нова 2014. година!

Већ неко време мислим да они који постижу договор око правописне норме мало више лутају, па сам одлучила да пишем онако како сматрам да је исправно, али све информације о правописном договору увек понудим својим ђацима и пријатељима. 

Ипак, није ствар у писању, него у речима и значењу које им придајемо шаљући другима поруку!

 

Блог Српски лако у 2013.

The WordPress.com stats helper monkeys prepared a 2013 annual report for this blog.

Here’s an excerpt:

The Louvre Museum has 8.5 million visitors per year. This blog was viewed about 340,000 times in 2013. If it were an exhibit at the Louvre Museum, it would take about 15 days for that many people to see it.

Click here to see the complete report.

Пекарски дани

Радионица

На Пекарским данима, традиционалној манифестацији Пољопривредне школе ,,Шуматовац“ која се сваке године роди богатија и привлачнија, Никола Петровић, ученик 3. разреда ОШ,,Стојан Живковић Столе“ одељење у  Крушју добио је 1, награду на литерарном конкурсу за млађи основношколски узраст, а Клара Митић, ученица 4. разреда ОШ,,Љупче Николић“ из Алексинца добила је 2. у истој категорији.

Обоје су полазници наше радионице и то они ,,стари“ 🙂  друга година.

Прича о једном хлебу,  Никола Петровић 

Пробудио сам се. Било је баш лепо време. Нисам ни приметио да је дошло лето, али сам се задовољно раширио на сунцу. Почео сам да растем и растем. Одједном, нашао сам се у великој просторији окружен браћом и сестрама.

Нашем мирису нико није могао одолети. А ја нисам могао одолети сјају једне устрептале переце. Видео сам да и она мене гледа. Најпре смо се обоје постидели. Али када нам корпе протресоше и приближише сасвим једну уз другу, наша срећа…

View original post 146 more words

У сусрет светском Дану учитеља (5. октобар)

„Живети није лако ни мраву у мравињаку, ни птици на грани, а камоли човеку усамљеном у овом суровом свету“, речи су Иве Андрића записане пре више од пола века, а ипак једнако свеже и актуелне и данас. Опстати, а остати човек са људским ликом, данас више него икада раније, значи истрајати у корачању по трновитој стази. Сваки корак причињава напор и бол, али ићи стазом људскости треба да буде мотив сваког човека, учитеља поготово.

Учитељи данас у Србији, а верујем свуда у свету, сањају исти сан  – да оправдају наду коју виде у очима родитеља када под окриље нашех духа ћушну своје дете, тог радозналог несташка или постиђену вилу који тек закорачују у чудесни свет бројки и слова. Сви се упињемо да откључамо бескрајни свет дечјих интересовања и у сталној смо потрази за правом речи, поступком, идејом која омогућава прелазак преко  климавог балвана на реци Неповерења.

Нема оног ко не жели да ти поверени пилићи израсту у дивне лабудове, којима ће правда и знање бити највећи животни светионици. Знањем унапређујемо себе и свој живот, дарујемо светлост својој породици, народу, завичају. Зналац не мора да буде ни гласан, ни нападан. Не треба да прати искривљене трендове, ни политичке опције. Битно је знање, али и наш сопствени дух, јер ми не учимо за школу, већ за живот. Није важна гомила механички попамћених чињеница, које ће у глави бити пар дана. Битно је да стечено знање послужи животу.

Ово смутно време донело је и нама, али и будућим нараштајима неке другачије аршине. Затрпани шумом прописа и правила преписаних из неких других култура, несаображених времену и менталитету нашег човека, изгубили смо звезду водиљу. Почели смо и сами да мислимо да је диплома само парче папира, а не године труда, рада, јачања својих способности. Све је више и међу нама оних који мисле да је представа о некоме много битнија од њега самог. Тако се лажне вредности увлаче у наш живот као постулати савременог доба. Почели смо да верујемо да рад и труд воде самоунапређивању које се не може наплатити, а у друштву материјалних вредности оно што не може да се уновчи, као и да није вредност.

На срећу, онда када се чини да је шума непроходна, појави се светлост будућности. Одушевим се кад уђем у зборницу и чујем да се говори о деци – о њиховим креацијама, успесима, радовима, осмесима, лапсусима. Осмехнем се чак и када се прича о несташлуцима, јер све док има колега који рађе причају о деци, него се жале на папирологију – има наде, а ,,док има наде, могућа је победа!“.

Сви који учимо децу у овим смутним временима, не смемо ни на тренутак дозволити да помислимо да нам је неко у генерацији „изгубљен“! Морамо се борити, указивати пут. Њиме се ређе иде, тежак је пут стицања знања, а не звања. Друштво које њиме корача је мало и усресређено. Тихо је, јер знање и правда говоре и убеђују, а незнање и неправда урличу и прете. Ипак, пут на који изводимо своје пилиће, иако тежи, много је вреднији и дуготрајнији од сваке лагодне и истовремено безвредне животне пречице.

Зато, колеге учитељи, кад вам се учини да сте се изгубили у шуми правилника и папира, ослушните смех својих малишана. Вредност  вашег знања и чистота њихове душе сигурно усмерава заједничке кораке на прави пут.