Tag Archive | дипломски

Najčešće greške prilikom izrade referata, maturskih i seminarskih radova

Računarstvo i informatika

Bez obzira da li je reč o izradi referata, seminarskih ili maturskih radova, učenic ponavljaju uglavnom iste greške. Odlučila sam da na jednom mestu navedem najčešće greške i savete za njihov izbegavanje u nadi da će se broj grešaka smanjiti, a jednog dana možda i potpuno iščeznuti 🙂

View original post 1.518 more words

Мотив и симболика моста у прози и есејистици Иве Андрића, Марија Милосављевић

У В О Д

 Исписујући прве речeнице есеја Мостови, Андрић започиње једну велику тему у свом приповедаштву, тему о мостовима. Она се наставља приповетком Мост на Жепи, а савршен стваралачки израз добија у роману На дрини ћуприја. У овим Андрићевим делима мост је везивни мотив, најмања тематска целина која обједињује опште и појединачно, историјско и митско, локално и многовековно.

Мостови више него и један други мотив одређују Андрићево приповедаштво чинећи га лако препознатљивим. Мотив моста има различите функције.  Мост писац помиње и онда када описује, и када покреће радњу или изазива одређено расположење.

Иво Андрић посматра мостове, описује их, покушава да их „расприча“, али они све време стоје стамено мирни и одолевају не само људима, већ и временима. Писац  их види како настају из потребе, а остају велики чувари, обележја, медаљони сваког града, села, насеља у ком изникну. Њима се не прелази само с једне на другу обалу, иако су сви „они су у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према своме схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“ [1]

Мостови су симбол живота, јер се на њима одвија живот града чији заштитни знак временом постану. Самим постојањем они служе добру, спајајући обале повезују људе. Али, они својом добром наменом пркосе злу и нечовештву. Они су човеков одговор на препреку, на пролазност, на одвојеност, самоћу. Прича о мосту је начин за превазилажење страха и један пут ка излазу из немоћи:

„Оним што значи, и оним што посредује мост се намеће као изузетна животна вредност и заузима високо, ако не и највише место у хијарархији животних вредности у роману.“ [2]

Мост је сведок минулих и будућих времена, који својим опстајањем на балканској ветрометини пркоси лошем, нечовечном. Људи су преметнули преко главе бројне периоде владавине зла. И претекли су. Зато, Андрићеви мостови ћутањем поручују патницима: „И то ће проћи!“

„Мост види турску силину и страховладу, памти османлијске походе и погроме, гордост и дрску самосвест победника, пркосну покуњеност раје, види лагани али неминовни залазак турског господства, дочекује нове господаре, Аустријанце; опет непромењен, вечан, неуништив, претура преко својих облих леђа и драматику првих година нашег столећа, дочекује српску војску. Људи, које таласи векова носе поред моста, гледаће га увек новим очима, очима свог времена, своје вере и своје индивидуалности; мост ће примати многу нијансу новине под дејством другачијег гледања, а остаће вечно млад и вечно нов….Али, ипак изнад људи, јер његова основна константа није подложна до краја њиховом релативизму, он је, рекли смо, и један апсолут, једна основна окамењена истина, сама трајност над чијим је отсуством Андрић тако дуго ламентирао, и коју је, коначно цементирао у овој градњи ћудљивог и расипног живота.“ [3] Наставите са читањем

На Дрини ћуприја, Иво Андрић (тек да начнем)

„Београд, јули 1942 – децембар 1943.“[1]

Један народ цвили под немачким терором, стрељања, вешања, хапшења свакодневица, зверско истребљивање  негерманског становништва основни је циљ, народ обезглављен, јер су вође побегле, обичан човек уплашен за голи живот, уметници одбијају да глуме, играју и певају онима који им зверски муче народ…време зла на делу. А један човек пише!? Пише, а заглушен је буком немачких авиона који су бомбардовали невин уснули град,  рафалима који извршавају пресуде без кривице, злокобним лелујањем лешева под својим прозором…

Један човек пише, и то о мосту!?

Али, то није обичан човек. То је некадашњи гимназијалац, који је ватрени поборник интегралног југословенства, припадник напредног националистичког покрета „Млада Босна“ и страствени борац за ослобођење јужнословенских народа од Аустроугарске монархије; то је некадашњи студент, који је после атентата на Фердинанда прекинуо школовање и зовом бившег револуционара вратио се у домовину, да би га одмах аустроугарске власти ухапсиле; то је дипломатски посленик Југославије у Грацу, Риму, Букурешту, Мадриду, Женеви, а затим и опуномоћени министар и изванредни посланик Краљевине Југославије у Берлину 1939. године; то је писац, који на позив уваженог професора др Миховила Комбола да му уврсти песме у Антологију новије хрватске лирике писмом одговара: „…Не бих никада могао учествовати у једној публикацији из које би принципијелно били искључени други наши мени блиски песници само зато што су или друге вере или рођени у другој покрајини. То није моје веровање од јуче него од моје прве младости, а сад у зрелим годинама таква се основна вредновања не мењају“[2]; то је добитник највиших државних одликовања Француске и Пољске, за чије научнике и писце одведене у логор после немачке окупације, интервенише код немачких власти и спасава многе од њих; то је, мимо своје воље, званични представник Југославије у Бечу на потписивању Тројног пакта; то је дипломата поражене земље, који дан после бомбардовања престонице одбија понуду немачких власти да оде у безбедну Швајцарску, већ бира повратак у окупирани Београд; то је интелектуалац поробљног народа, који одбија да потпише Апел српском народу којим се осуђује отпор окупатору; то је писац који одбија да му Српска књижевна задруга објави приповетке за време „док народ пати и страда“; то је човек који у времену зла верује само одјецима вечних истина утканих у приче дедова и сопственој спознаји.  Писац осећа сву своју усамљеност, издвојеност, обележеност слободном мишљу и оригиналним промишљањем. Он схвата да сваки човек улаже напор да победи зло, али је истовремено и свестан узалудности тих појединачних напора лако поразивих временом. Зато Андрић сматра да напор треба усмерити ка стваралаштву, уметности, лепоти. Наставите са читањем