Tag Archive | дијалекат

Danilo Kocić: Govor Leskovca i juga Srbije

Извор: Danilo Kocić: Govor Leskovca i juga Srbije

Advertisements

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Fataj cvrsto, pa arči štotije ostalo, ako možeš i ako imaš kojo

NEGOSLAVLJE

Sedim si, kad mi takoj dojde na dušu teško, pa bi lajal i na nebo i na zvezde i na svi andjeli što me ne pogledaše kad mi vreme beše, što mi pamet ne dadoše, ko’i ju davaju,  kad mi je trebala  i kad bi s nju znal kakvo bi… I što mi dušu opustelu zalediše, pa mi taj, duša moja, služi samo da se smrknem i po bel dan i u t’mninu, kad se smrači.

Lelke, nemo’mi zameriš, dušu ti izedem,  što si  se zaoratujem, nekako, kad mi žal padne na dušu, polesno mi da si pričam kako deda mi, kad beo malečak, pa me turi na kolena i vrevi mi, a ja ga sve ne razabiram, al mi lepo dokle me klacka na njegova kolena i pomalko grebe s bradu dva dana nebrijanu. A iz brkovi, požuteli, širi se miris na duvan, ko’i je sam uvijal u Politiku, kad…

View original post 352 more words

Ću se spoturam po moj dvor, dok mogu na noge

NEGOSLAVLJE

Kvo ću  praim?Spoturam se, eve,  po ovija dvor, opustel dabogda, kolko mi je se u njeg dosadilo i kolko sam muke u njega vidjuvala. Dokle se ja privrćujem ovdeka, neće bude ametom pusto, a kada i ja jemput otidem odovde na onija svet,  ovde se ima pavučina navata na direci i na vrata, pavit ima pokrije ovija prozori, a iz krov ima samo iskačaju mačke i divlja piletija, kad negde nešto šušne pa gi uplaši. 

Ne može se više, i toj ti je. Do lani nekako i moga, al od lani mi se ote rabota, i noge i ruke izdadoše, samo si tike idem po ovija svet, kolko da me ima. Da ne reknu, štuče Varadinka,ene ju u kuću si, belo videlo ju više ne vidjuje.

381629_10150586285086579_227154491578_11046978_1122220424_n

Ete takoj, kad neki projde, pa imam s kuga da provrevim, ono mi nekako bude lesno na dušicu, pa i zaboravim ponekad kude…

View original post 407 more words

Караџић, часопис за историју, етнологију, археологију и уметност

k1

У петак, 25. јануара, у Алексиначкој гимназији промовисан је нови број Караџића, часописа који је некада уређивао професор те школе Тихомир Ђорђевић, а који се бавио народним животом и обичајима. Овај четврти број, који као и претходне издаје Завичајни музеј Алексинца под покровитељством Министарства културе Републике Србије, посебно се дичи међународном редакцијом врсних стручњака из области историје, лингвистике, уметности…

kПочаствована сам што је главни и одговорни уредник Драган Алексић прихватио мој рад, а задовољство и понос је немерљив што сам члан овакве редакције једног од најстаријих часописа на Балкану.

k 002

КУЛИНАРСКА ЛЕКСИКА СЕЛА КАТУНА

Маја Радоман Цветићанин, проф. српског језика

Алексинац

 

УВОД

Село Кaтун је село Алексиначког Поморавља, које лежи на десној страни Јужне Мораве, негде на половини пута између Алексинца и Ниша, и то на знаменитом Цариградском друму. Име му се помиње у првом списку села и домова у нахији алексиначкој и ражањској 1827. године,[1] као село са 17 домова.

Мали број домаћинстава у Катуну може се објаснити близином Цариградском друму и страху од Турака и Арнаута у временима када је било боље не излазити им на пут. Само годину дана после ослобођења Алексинца од Турака 1834. у Катуну је било скоро двоструко више домова – 32 и то са 105 житеља. Исти попис сведочи да је те године у селу пописано 846 брава (оваца) у 17 домаћина. Још један попис из исте године, који наводи спахијске приходе (главницу, жировину, попашу, кљук…), бележи 35 домаћинстава.

Бавили су се пољопривредом, како под Турцима, тако и после ослобођења од њих. Сејали су пшеницу, имали ливаде под травом, гајили коње, говеда, козе, свиње, а највише оваца и нешто мало пчела. Било је и винограда, а доста стабала шљива 1808. Број кућа који је општини алексиначкој плаћао данак је 61, а подразумевао је 81 пореску главу.[2]

Најживље миграционе струје, које су се уливале у овај предео, потицале су из Македоније и са Косова, али је било досељеника из других крајева. Данашњи становници села Катуна име свог насеља повезују са великим стадима оваца, које су чобани „спуштали“ са околних планина да презиме, па су правили својеврсне насеобине – катуне:

Катун је добио име зато што је ту раније била шума, велика храстова шума. И ту се раније чувале овце. Зато је добио име Катун, јер су чобани доста били ту, а они боравили у катуни.“                              

казивач: Радивој Здравковић

Катун – туна између Доњи Крупац и Катун, ту су биле лозе неке, пустињак, и ту тија људи правили колибе и завукували се под овче коже да се не виде. Тија људи што су становали, они се звали Катуни и село назвали Катун диг се они твали тако. Терали стоку, па зато катуни.“                         

 казивач: Чедомир Милошевић Наставите са читањем

МỜРЕ? МОРЕEE…Виолета Јовић

Да не вашар у паланку и понека слава, свадба, ел сарана у фамилију, не би ти ја мрднула из село докле сам жива. А и после, куде ће ме носе? Гробишта на крај село. Па ћу си туј.
Моја сестра Винка помлада од мен три годин, а лани ишла на море. Ајде, што иде, колај работа, али кад се врну, па кад вану да прича на сва уста, надугачко и нашироко како се убаво провела там на море. Ишла сас ћерку и сас зета у Будву. Не ми криво што ишла, ајде де, нека је, али ми криво зашто ја несъм.
Велим на старца:
–Дедо, како би било да и ми једанпут у наш век отидемо да видимо тој море?
Он ме погледа како бодљиво говече, па ће ми рекне:
–Јебем ли ти семку замајану, какво тој дробиш?! Ел си ти крштевана, бабо?
Ајд што ме напцува, не ми ни чудно. Тој си код нас, у наше село нормална работа. Чудно би ми било да не. Тој код нас дојде некако како «добар дан». Сви пцују у сваку прилику. И никој се на никога не љути. Знамо да разликујемо кад те неки пцује онак си проз разговор и кад те пцује кад је љутит.
–Крштевана сам, како несъм? Зашто ме тој съг питујеш.
–Питујем те што неси при здраву памет. Џабе те у цркву носили и бађав ти поп чътел!
–Не бађав. Платила му баба.
–Знам да не бађав. Него, не имала никаква вајда од тој појање и кађење. Тебе се тој крштевање не приватило ама ич!
–А зашто? Какво ми фали? Цел век работим какво треба. Никакву глупос не напраји. Нигде те несъм осрамотила нити обрукала. Три сина како три јабуке сам ти родила, изшколувала, одомила…!
–Ама, све је тој како треба. Само, овој што съг вревиш не ваља.
–Зашто не ваља?Да л` смо ми па последње гоље да једън пут у век не мож да отидемо на море?
–Гоље несмо, ама, шћемо там? Не тој за нас. Какво ће ми там да работимо?
–Какво други, такво ћемо и ми.
–Да манем кућу, стоку и поље, па дим да отезам голи краци въздън по туђу државу? И још да платим затој што ме слънце пржи голога на гол песък? Тој исто слънце имам си џабе у Дубраву. А имам и ладавину у забран, па кад упече, ја се скутам. И велиш да си крштена?
–Не тој исто слънце!
–Како не исто? Колко ти мислиш да слънца има? Слънце је једно, а под њега свашта има. Ја ћу си код кућу.
–Кућа неће утекне. Стоку има кој да намири. А по поље кад се сработи, тъг ће идемо. Нећемо јутре. Нећемо ни у сред жетву. А што па да не одморимо мълко, да л` смо под казну, па цел век работи?! Само тегљи, како вол! Наставите са читањем

Виолета Јовић

Када сте последњи пут чули речи: работа, шњевам, наклади дрва, ћошак, изокати уместо позвати, карати уместо грдити, крпче, грбина… Јесте ли уопште чули? Да ли и ви припадате генерацији којој треба преводири Шотрину Зону и Манета? Или можда и ви као и ја верујете да огањ породицу сабира, а дијалекат језик освежава?

Када песник пише поезију коју деца воле и која им улепшава живот, јасно је да је прави, јер деца не умеју да лажу или да се претварају. Истовремено му прети опасност да у овом времену површности и брзе размене основних информација, буде неправедно проглашен само на основу дела свог стваралаштва песником за децу. То јесте дивно занимање, деца су једина увек и свуда искрена, њихов суд  је најмеродавнији. Деца су радо примила песме Виолете Јовић у своје главице, воле да читају њене песме, радују се њеним стиховима.

Али деца не умеју да вреднују оно о чему их одрасли не обавештавају као о највећем благу једне нације. Зато желим гласно да кажем свима да је Виолета Јовић чувар народног духа, који се одувек и заувек напаја на изворима дијалекатског говора. Она пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Међутим, други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже “скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта“. Пише поезију напајајући се на изворном врелу српског језика чувајући тако  сврљишко-заплањски и призренско-тимочки дијалекат. Тако брани свежину српског језика који више не може да ухвати дах од силног “лајковања“, “даунлодовања“, “сејвовања“, “фешн-викова“ и других чудеса, којима смо одлучили да нам матерњи језик више није потребан, јер шта ће нам језик кад имамо ленгвиџ, шта ће нам трава кад имамо грас, шта ће нам лако кад имамо лајт, шта ће нам конкурс кад имамо тендер, шта ће на праћење кад имамо мониторинг…

Одушевљена Виолетиним стваралаштвом на изворном језику, пожелела сам да своје расположење поделим са вама. 🙂 Неколико бисера из њене песничке ниске нека буду позив да заједно чувамо свој језик, јер смо му ставили омчу својом небригом и немаром, па сад тешком муком хвата дах. Док је оживљавање (нема потребе рећи реанимација, осим ако не желиш да полечиш неки свој комплекс) могуће, помозимо језику и освежимо га дијалектима!

РАБОТА ЖЕНСКУ ДУШУ ОДМАРА
Моја се мати сабајле диза
још не съвнуло, још спе петлови,
на небо сјаји од звезде низа,
а ја још шњевам најслатки снови.

Кад ме изока дојде ми криво
што ми сьн кида, што ме с ноћ буди,
докле по поље још спи све живо
и док по куће спе други људи.

– Дизај се, ћерко, дрва донеси!
Кућу помети, огањ наклади, 
сеј бело брашно, лебац замеси,
из бунар ладну воду извади!

Јоште сањива по матер одим,
а она, како и да не спала:
– Не дреми, ћерко! Време прооди!
Учи се док се неси одала!

Док си код матер буди те слънце
и мати да те oвој научи:
За живот мораш да имаш срце!
Ако га немаш, има се мучиш.

Свекрва неће да те замени
и нећеш да се наспиш код мужа,
под груди ће се туга скамени
и дьн по дьн ће свенеш, ко ружа.

Ако си лења, ће пројдеш лоше.
Милос сас мужа брзо ће мине.
Свекрва има дува по ћошке
и да те једе куде год стигне.

Ако си вредна и рано раниш,
неће да има што да те кара.
С работу ће се од муку браниш.
Работа женску душу одмара.

________________________________
сабајле – рано
диза се – устаје
сьвнуло – свануло
спе – спавају
изока ме – позове ме (овде: позове из сна, пробуди)
дува по ћошке – љути се, зановета
кара те – грди те
работа – рад

КРПЧЕ 
На дно мамин сандьк, поза врата,
најдо с повој уврзано басмо,
умотано како грумен златан,
како неко големо богатство.

Крпче просто, ручно изаткано,
од пртено грубо бело сукно,
сас лилаву свилицу проткано,
па узокол порубено ручно.

Пита матер зашто крпче крије
како да су од злато дукати?
Грубо басмо, што ће од њег шије?
Она вели: – Дала ми га мати.

Тој је љуљка што сам у њу снила.
Упрти ју мати на грбину,
по сво поље у њу ме носила.
Крпче чува муку материну.

Ја сам тебе у овој носила
исто куде мене мати моја.
За тебе сам крпче остајила
да у њега снију деца твоја.

Тој се крпче чува – икона је!
Молим Бога да потраје крпче,
да је срећа, мир и здравје да је
да у њега заљуљам унуче.

________________________________
басмо – платно
лилаво – љубичасто
(песме објављене у књизи ОДМИЦА ЖИВОТ Виолета Јовић)

МИЛОСТИВНА
Ономад поведо моју жену Милостивну на вашар у паланку.

Не она овак млого милостивна. Милостивно јо само име и онија речи што вревеше комшика Драгутинка кад дојде једну вечер у нас да навадаџише за њу. Запе врата сас дупе, седе, попи каву, па ће: 
„Моја деверична Милостивна убава како убав дън, вредна како пчела радилица, уста има–језик нема, на рану да ју привијеш, одма да ти зарасте“…
Какво ти не наломоти докле ми ју на грбину не укачи, па съг не знам куде ћу сас њу. Сецам ју како бисази, ел како злу судбину, не мог да се курталишем од њу.
Елем, запела да ју водим, ел ће цркне.
Вели:
– Сви људи воде жене кад некуде појду, само ти мен нигде неће водиш.
– Како, велим, нећу? Па, водим те на њиву сваки дън.
– На њиву, ааа! Пуста ти остала! И њива и ливада. Води ме на вашар да ме проведеш проз свет, да ми купиш нешто. Да се и ја једанпут пременим у нове дреје, ће ми се здувају у сандък од стојање, па да искочим у људи. Да се омијем по очи од брашно, турим белило на лице, да забрадим шамију што сам чувала за ново… 
Докле ју такој слуша, дојде ми просто жал за њу. Мислим си, нема ме остај на мир докле ме не натера да ју поведем. Има мозак да ми попије. Ће џвањка сву ноћ. Неће ми даде мир да сън уватим овуј ноћ. 
Куде ћу, сави шипке, па ју поведо.
Додуше, беше мирна до станицу. Ја одим напред, а она по мен, како је и ред. Реч не прозбори, што ми се учини мълко чудно, ел дома уста не заклапа, како трлица. Добро је, мислим си, да се и мен уши мълко одморе.
Али, знал сам ја да тој њојно ћутање неће на добро да искочи, да тој што мора да истороче, не мож да оћути. Тој што је норма за једън дън, мора да издроби, ел ће цркне, у сън ноћу има да бунца тој што преко дън не стигла да исприча. Тера ју такој.
Колко што стигомо на станицу и ото да купим карте за воз, она нашла сас кога ће се свађа, куне и рани.
Пет минута се несъм замајал. Немаше гужва. Кад се врну, видим народ се окупил у круг, како на гувно, а у сред круг моја Милостивна и Милосија, жена онам на комшију преко реку, Живорода. Подрипују како петлови, накострешиле се и устремиле једна на другу па ће си очи поваде.
Мисле се да разгрнем онија људи и да улегнем у круган да ји развадим, али се пишмани. Нека ји, нека си косу оскубу кад су замлаћене обе. Еј, не сме човек да трепне, а кам ли за ћош да замине, а да женава не напрај неко чудо и не заподене неку размирицу. Ајд` по кућу што се свађа сас матер ми окол све и свашта, тој и мог да разумим. И мати ми, јес да ме родила, неје цвеће из градину. И она си често задере на своју страну, па не попушта. Али, туј им се никој не меша. Данъс се поџапају, јутре се помире и иде живот. Сас јетрве што се свађа, тој разумим. Куде има јетрве па да живују? Несу сестре, него јетрве. Мора се жљуву. Али сас комшилък? Сас кога има што неподељено? Али, не дава му ђавол мир и тој ти је.
Људини се смејаше, гуркаше, неки и пцуваше, а оне се потерале па им не пада на памет да се мањују, да су жене домаћице и газдарице и да не брукају само себ, него и куће из које су и мужи си…
У тъј заман увати ме за мишку комшија Живород:
– Комшијо, какво ће работимо сас овеј наше брљивке брљиве? Ће ли ји развађујемо, ел ће ји пуштимо да се поубивају пред съв овъј народ?
– Слушај, Живороде, оне су се већ обрукале колко су повише могле. Туј више нема лек. Него, ајде да идемо ти и ја да попијемо по једно чокањче ракију доле у дућан преко пругу. Неће воз још пола сат.
– А оне?
– Туј ће. Занимацију видиш да имају. Ракију и онак не пију.
– Ама, за какво се доватише? Какво има оне да распраљају? Ел нумеју како жене домаћице убаво да се разговарају? 
– Какав разлог треба на две брљиве жене?
– Не ми се ишло на вашар, комшијо. Због њу сам пошъл.
– Ма, ја сам мислел да идем. А она запела и њу да водим. На глав ми се укачи докле не пристадо да ју поведем. На зор ме натера да ју поведем, а погле ју съг?
Уземо си по чокањче и седомо на басамаци да попијемо. Не разбира се какво галаме и галате онеј наше шунтаве жене, само се чује да креште и да се народ смеје. 
Испимо ракију и остајимо чокањчићини, па преко пругу. Ете га воз, свирну.
Разиде се народ. Баталише брљиве жене и вануше се претицају који ће се први укачи у воз. Једно сеца џакови сас вуну, друго крошње сас јајца, које какво има…
Живород и ја се само погледамо.
Воз улеже у станицу и људи се почеше каче једън по једън. Ми уватимо наше две жене под мишку и повукомо ји подаље од воз, те им не дадомо да се укаче.
– Зашто ме вучеш? Оћу на вашар! – обе прикрешташе у исти заман.
– Епа – велим ја – ви сте ваше извашарувале. Не само за данъс, него за цел век. Ел такој, комшијо? Напрајиле сте овде поголемо вашариште него на Дервенски вашар.
До дома су ћутале обе.
Живород и ја се успут разговарамо од све по мълко, али њи не чумо да проговорише. И не завревувамо ји ништа.
Има одотле неколко годин. 
Не мог да рекнем да се Милостивна нешто попрајила. Овак, у снагу, мож је додала које кило, али у понашање си иста. Казују људи да вук длаку мења, али ћуд никад. Исто си намћорише и по кућу и по поље. Само, од вашар се не завревује. Нити питује да иде, нити ми што казује кад поодим, ни кад се вртам.
(из књиге прича ДЕВЕТИ ТОРНИК Виолета Јовић)

Кад сам била млађа, стидела сам се браће са села, јер нису говорили правилно и “брукали“ су ме пред друштвом. Стално сам их исправљала, мада је то понекад било бескорисно, јер после једног ГУ, чучало је ГИ и тако непрекидно. смешак

Временом сам схватила да су дијалекти извор животности језика, доказ виталности, врело живописности. Какави би били Тика Шпиц или Радашин да не говоре дијалектом?Може ли Мане и Зона другачије да звуче него онако како их чујемо у Шотрином филму…

Зато, поштујте своје рођаке са села, учите о својим коренима откривајући мозаик језика и не заборавите да различитост чини живот! 🙂

Ова песма није на дијалекту, али је сведок жалосне стварности:

ТРОШНА КУЋА, Виолета Јовић

Ова је трошна кућа 
некада била нечији дом.
Неки су се људи овде рађали и радовали,
славили славу и свадбовали,
туговали и умирали
и рађању се новога дана
као рађању новога живота надали.

Стари оџак
нагрижен зубом времена пада
и више се не нада заљубљеном пару рода
да у априлу свије ту гнездо
и бели се на старом оџаку
као пелене што их снаша простире у дворишту
између старог ораха и дуда.

Овде више нема живота
и нема наде да ће га бити.
Онај кога је последњег овде љуљала бела пртена љуљка
умро је, нико се не сећа када,
а рука незнанца му је бацила у раку грумен иловаче
и окренула последњи пут
стари кључ у зарђалој брави.

И нема никога 
ко ће незнанцу, путнику намернику,
ако пита, рећи чији је ово био дом,
који су се људи овде рађали и радовали,
славили славу и свадбовали, 
туговали и умирали
и рађању се новога дана,
као рађању новога живота надали. 

и још једна из рукописа ЗНАКОВИ ПОРЕД СТРАНПУТИЦЕ

НЕ ДОЗВОЛИ МИ…
Виолета Јовић

Не заборављај пртена торбо,
чувару мојих мисли и снова,
да сам од грубог исткана сукна,
старога ткања, а кроја нова,
да се не могу кидати конци
вештом Ткаљином руком уткати
зима и жега и људоломци
не могу ткање разаткати!
Када изнутра почну да бесне
сва разјарена дивља звериња,
што су им душе одаје тесне,
па пече ужарена буктиња,
Ти гаси ватру дахом извора
и замириши мирисом смиља,
не дозволи ми да заборавим
да сам изникла из дивљег шибља,
с поља луцерке и зрелог жита,
гривама дивљих коња плетена,
кроз брдо дуге Сунцем шарана,
водом с` кладенца причешћена.
Не дозволи ми да заборавим,
тешки облаци кад се навуку,
могу од мрака да се одбраним
са очију да померим руку
и пустим Сунце, распрострем дугу
и поветарац лаки с планине,
зеленило и снагу свежине
бескрајних поља детелине…
Не дозволи ми да заборавим,
ни у тренутку кад сам рањива,
да нисам свила, већ пиревина
са брдовитих балканских њива!

19.02.2016.

Када песник пише поезију коју деца воле и која им улепшава живот, јасно је да је прави, јер деца не умеју да лажу или да се претварају. Истовремено му прети опасност да у овом времену површности и брзе размене основних информација, буде неправедно проглашен само на основу дела свог стваралаштва песником за децу. То јесте дивно занимање, деца су једина увек и свуда искрена, њихов суд  је најмеродавнији. Деца су радо примила песме Виолете Јовић у своје главице, воле да читају њене песме, радују се њеним стиховима. У Виолетиним књигама нема компјутерских игрица, чаробака, вештица и надреалних бића. Она детету указује да се игра и живи сопствено детињство које је богато и лепо ако умемо да се осврнемо око себе и широм отворимо очи за лепоту која нас окружује, да се играмо, учимо и радујемо се. Она детињство, онакво какво заиста јесте, дели деци осмехом и лепом речју коју претаче у стихове о љубави према породици, природи, осталим живим бићима, родном крају, старим занатима, отаџбини, својој вери.

Као писац за децу Виолета је обишла скоро све школе у Републици Србији, не само као учесник најзначајнијих фестивала (Змајеве дечје игре, Лимске вечери поезије, Фестивал хумора за децу Лазаревац, Фестивал песника за децу БУЛКА Црвенка и многи други), већ и као ентузијаста који сматра да свако дете у свакој школи има право да разговара са писцем, да буде подстакнуто на читање и љубав према књизи. Са Русомиром Арсићем (који је идејни творац акције) оснива удружење „Школама на ивици опстанка”. Kао секретар Удружења, које је до сада обишло више од 200 школа са малим бројем ђака и пред претњом затварања, Виолета Јовић и личним познанствима даје све од себе да се деци обезбеде књиге, школски прибор и остале потребне ствари. На крају, а можда заправо на почетку, са децом овим патуљастух сеоских школа проводи квалитетно креативно време.

Виолета Јовић је идејни творац и директор МЕДИЈАНА ФЕСТИВАЛА ДЕЧЈЕГ СТВАРАЛАШТВА И СТВАРАЛАШТВА ЗА ДЕЦУ чији организатор је Градска општина Медијана Ниш. Фестивал је за осам година постојања окупио хиљаде талентованих ученика основних и средњих школа из Србије, Црне Горе, Републике Српске, Хрватске, Словеније, Италије, Бугарске, Македоније, Русије, српске дијаспоре из скоро свих европских земаља. Објављено је 8 зборника Фестивала, од којих је сваки једна антологија радова талентованих ученика и најпознатијих стваралаца за децу које Србија има, на преко 300 страна. Мисија Фестивала јесте промоција књижевности за децу, неговање читалачких навика, развијање љубави према књизи и српском језику. У програму фестивала, поред најпознатијих имена српске писаније за децу, активно учествују основне школе, библиотеке, остале установе у култури… Фестивал се одржава у месецу марту сваке године, и то 21. и 22. марта у Нишу.

Виолета Јовић је и чувар завичајног говора, чувар народног духа, који се одувек и заувек напаја на изворима дијалекатског говора. Она пише за децу сматрајући да својом искреношћу и неокаљаношћу заслужују најбољи део нас, одраслих. Међутим, други део свог стваралаштва посветила је обичном човеку, како она каже “скрајнутом и заборављеном, остављеном да изумре као ретка сорта“. Пише поезију напајајући се на изворном врелу српског језика чувајући тако  сврљишко-заплањски и призренско-тимочки дијалекат. Тако брани свежину српског језика који више не може да ухвати дах од силног “лајковања“, “даунлодовања“, “сејвовања“, “фешн-викова“ и других чудеса, којима смо одлучили да нам матерњи језик више није потребан, јер шта ће нам језик кад имамо ленгвиџ, шта ће нам трава кад имамо грас, шта ће нам лако кад имамо лајт, шта ће нам конкурс кад имамо тендер, шта ће на праћење кад имамо мониторинг…

У свом крају Виолета говори матерњим језиком, сврљишко-заплањским дијалектом, чију лепоту описује у својим књигама, које су (језик није сметња) међу најчитанијим у српским библиотекама, чак и у подручјима која говоре стандардом српскога језика (нпр. Осечина, где је 2013. најчитанији роман ДРУГА, а 2014. роман НЕМА КЊИГА, Виолете Јовић).

Виолета Јовић је од 1980. године члан КУД „Абрашевић” Ниш, са којим има око 1500 концерата у земљи и иностранству. Свира хармонику. Израђује народну ношњу и опанке и дуже од деценије, поред активног фолклорног стажа као играч, води гардеробу израђујући костиме народа Србије и региона. Има четири заната. Рад „Абрашевића” је прекинут 1995. године, због рушења зграде у којој је радио, али Виолета са групом ветерана Друштва наставља да води борбу за обнову Културно уметничког друштва “Абрашевић”, знајући да је превасходни задатак свих нас очување националног бића српског народа кроз очување његове културе, игре, песме, језика… Успева у тој борби и децембра 2013. године поново почиње да ради КУД „Абрашевић” Ниш, при Нишком културном центру. Виолета је председник Управног одбора Друштва, али и моторна снага, пример да се истрајност и упорност на правом путу увек исплати. Искуство и знање преноси младим људима који долазе и пстају у добром друштву “Абрашевића”.

Виолета Јовић је члан Удружења књижевника Србије, Удружења књижевника и књижевних преводилаца Ниша, Удружења ликовних уметника … Награђивана за књижевност. Вечерње новости су јој 2012. године за књигу СВИТАЦ У ОЧИМА доделиле награду ГОРДАНА БРАЈОВИЋ за најбољу књигу намењену деции. Поезија и проза преведена на неколико језика (руски, енглеск, з француски, немачки, италијански, јапански, румунски, ромски, русински, бугарски, грчки, мађарски, словеначки, словачки и др.). Заступљена у антологијама савремене српске књижевности, књижевним часописима, часописима за децу и зборницима. Члан редакције књижевног часописа „Бдење“ и неколико часописа за децу и младе.

Виолета Јовић се бави и сликарством. Добитник је значајних признања републичних и међународних, за свој рад и један је од оснивача Удружења ликовних уметника ЛУНА Ниш.

На крају, а вероватније на почетку, Виолета Јовић је заједно са Властом Ценићем од самог почетка песник домаћин, а сада амбасадор Читалића, манифестације која промовише књиге и читалаштво од 2013, а до 2015. се реализује као Републичка смотра читалаштва ,,Читалићи“ и део је Калнедара такмичења и смотри МНТР Србије. Представљајући себе и вредности које цени, Виолета с поносом представља и Читалиће свуда где борави и дружи се са децом.

ВИОЛЕТА