Tag Archive | дијалекат

Ми то тако

Ми то тако.

Advertisements

За мелодију матерњег говора, Соња Ђорђевић

Веза ће вас одвести на блог Убави кутак србутак – вреди погледати! 🙂

За мелодију матерњег говора.

Здравица, Мија Туткал (село Катун, 2006)

Драги гости и пријатељи,

свуда у овој нашој лепој Србиуји,

где се пева, игра, свира и весели,

где долазе гости и позивају се званице,

весеље се не почиње без оне наше

старе добре српске здравице.

Па, зато и подижем ову чашу

да наздравим здравицу

вама свима колико вас има!

Овако се дуговечно састајали

и све важније датуме

братски и пријатељски  прослављали!

Дуго година славили

ниукад не заборавили

и млађима оставили!

Нека вам Бог да пмњт у главу

и мир у државу!

Нек нам ово сунце дуго сија

и нека нам живи Србија!

ЖИВЕЛИ!

Е, а сада као што је обичај

у овом нашем крају

дозволите ми да једну чашицу

наздравим и нашем домаћину,

да му се на гостопримству захвалим,

а и да се кроз здравицу

са њим мало нашалим!

Здрав си теби, Брко домаћине!

Здрав нам био!

Све ти здраво и весело било!

У пољу ти родила пшеница-белица,

у брду ти се повила винова лозица,

а у кућу ти се играла све мушка дечица,

у свако ћошенце по једно детенце,

а на средину, е вала, нек ти коло воде десетину!

Али, домаћине,

овај благослов нер мора много да те плаши!

Дабогда ти све били свирачи и хармоникаши,

јер како ова наша пољопривреда циркус прави,

за мотику више нико неће ни да се јави!

Домаћине, као што ти година ова берићетна била,

тако ти се у штали стока множила;

краве ти се телиле,

овце близниле,

крмаче ти се прасиле –

мале седморо, велике дванаесторо доносиле!

Здрав си, домаћине!

Здрав нам био!

Увек пио, бос одио, коло водио,

синове женио, кћери удаво,

а имање, води рачун,

па по мало продаво!

Синови те волели, поштовали

и с тебе коло играли,

и то ситно коли – Смедеревку,

а ако се превариш,

па им препишеш имање,

ти ће си сам играш – нишку Преперевку!

Ћерке удаво, зетови добио

и од њи се с тојагу бранио,

јер зетови су незајажљив јаз,

још ти није ни руку пољубио,

он тражи мираз!

Као што у подруму имаш вина и ракије

тако ти у кућу долазиле

све помлађе шзрњаје, свастике и прије!

Али, домнаћине,

кој те мразио, на шаку лазио,

да има да зајма, да нема да враћа

у Влашко да иде паре да заради,

дом да донесе, и оно што му у кућу фали,

никад да не набави;

с чергу да се загрне,

па да се дом врне;

трн по њег да влачи,

а у кућу да нема ништа да завлачи!

Али, домаћине, оставимо грешнике, душмане и ситне душе,

важно је да су нама пуне гуше,

све ће то једног дана бити сређено,

него, што оно наш народ каже,

не било ти заповеђено,

ајд до подрума скокни,

па нам једно винце токни!

И пре него што ти пожелим радост и срећу,

а ти ми донеси једну чашку, ал мало повећу,

да пијем за здравље твоје,

за мужа жене моје,

за сина моје мајке,

за девера моје снајке,

за стрица мога синовца,

и за сина мога оца!

Ајде, помози Боже,

па нас сачувај од тесни сокаци,

дугачки чобрњаци,

кратке гаће и моравске коприве,

а највише од жене брбљиве!

Еј, ракијице, мученице,

кој те пије добро стеко,

кој те пије жив био,

а ко те по много пије,

без жену ће спије,

а кој те много ака,

у јарак ће да скака!

У буре си паметна и мудра,

а у главу си луда и правиш дибидуз чуда!

Е, ово је боца мога оца,

он је велику мераклија био

из ње је пио, а ја је од њег наследио.

Е, боже драги,

па да л се овако ки ја мучи сваки?!

Ал шта да радим,

ни мени није мило

сваки дан да пијем из кило;

шта ћу, немање ме убило.

А кад се свака мука на нас сељаци овако навије,

човек се мора понекад и опије!

Само то није лако,

кад попијем прву, иде много траљаво, ко кроз трње,

а другу мало боље, као слама,

а трећа отидне низ гушу сама!

Само си имам једну ману,

кад попијем трећу ја више не умем да кажем нећу.

Е, фала ти, драги Боже,

што нам даде стомак од коже,

јер да је од артију,

поцепао би се од ракију,

а да је од платно,

пукнуја бу од вино!

Нека смо живи и здрави, весели и прави,

коме што фали, нек се озноји, па нек си набави.

Ко пије умреће,

а ко не пије – и пре ће!

И на крају

желим да вам свака чаша буде увек до врха пуна,

много вас поздравља до неког скорог виђења

наздравичар чика Мија из Катуна!

ЖИВЕЛИ!

 

Ову дивну, оригиналну здравицу записала сам 2006. у Катуну, селу поред Алексинца, а сад је поклањам свима који би у специјалним приликама желели нешто паметно да кажу, а не знају како, уз савет да се у свакој недоумици треба загледати у народ и традицију! 🙂

 

Казивања о настанку села Катуна и појединим локалитетима

Кад данашњој деци поменете распуст, пред очима им севну идеје како ће имати довољно времена за Фејс, базен и изласке у град (ја познајем клинце из свог окружења, а код нас још увек постоји “корзо“ мада у измењеном облику, али свакако клинци иду у град, тј, излазе…). Ја сам волела да идем у село код бабе и деде по мајци. Док сам била млађа, стално сам исправљала своје рођаке који нису користили све падеже, акценат,а заменице непотребно черсто изговарали…Временом сам схватила да је то лепота говора коју треба чувати и неговати, јер говор завичаја је лични печат сваког од нас! 🙂

‘Катун је добио име зато што је ту раније била шума, велика храстова шума. И ту се раније чувале овце. Зато је добио име Катун, јер су чобани доста били ту, а они боравили у катуни.

 Падалиште – некад је био велики сабор. Налети нека врана. Понесе неки обојак и пушти га у народ. Народ се није разбежао. Наиђе нека силна војска и побије тај силан народ. И зато се то место зове Падалиште.

Меанџиски брег се зове тако, зато што је за време Турака ту била меана. И ту је била размена поште, пошто се пошта носила коњима. а ту је некад била граница између Србије и Турске. Овамо било српско, а онамо турско.

Крс – ту има једно дрво и на њега крс. то је запис. поред то дрво, крушку, има и један камен. Кажу да је тај камен Краљевић Марко бацио малим прстом и он је ту пао поред то дрво.

Равница – тако се зове зато што је на раввно, лежи на равно.

Вучићева страна – човек неки је био и то је његово било, па се зове вучићева страна.

Неине њиве – између Липовца и Катуна. И то зато што било неког човека, а он се звао Неја. Ту се врше ископине. Ту налазе старе ћупове, посуђе, паре старе…“

казивач: Радивоје Здравковић

село Катун

записала: Маја Радоман

“Катун – туна између Доњи Крупац и Катун, ту су биле лозе неке, пустињак, и ту тија људи правили колибе и завукували се под овче коже да се не виде. Тија људи што су становали, они се звали Катуни и село назвали Катун диг се они твали тако. Терали стоку, па зато катуни.

Меанџиски брег – ту су били Турци. До тај брег била међа. дражевчани били у турско, а ми смо нили овам. Зато Дражевчани зову турци. И Доњокрупчани и Горњокрупчани зову Турци. Они од турско били, ко зна колко године било то.“

казивач: Чедомир Милошевић

село Катун

записала: Маја Радоман

 

“Падалиште то је било на Тасић-ћуприју. То је тамо било турско, а овамо српско. Био сабор на Прокоповдан и цркву. И кажу гавран грактао, а пуна авлија била, сабор био. А гавран у кљун имао обојак, па га пушти у народ. И они људи почели се буне шта је то. и наиђе војска и све то побије.

     Кад наишо онај гавран, пре то, овдека много народ било. Катун тамо до Липовац био. Ходила мачка, кажу, по једну маију од Катун до Липовац. То је била чандрија до чандрију. Као зграде куће биле близу као варош. Све тако до Липовац.

Кажу тија људи што ту живели, много велики били. Један човек као дваданас. Ал` после кад та борба била, све се то раскућило и сваки си одвојено живео – те Станци, те Катун…“

казивач: баба Вуке

село Катун

записала: Маја Радоман

 

“Некад је овде била некаква катаклизма. Овде је од Тасић ћуприју до Липовац постојао град са десет хиљада људи. Био град све то. Мачка могла да хода од тасић ћуприју до липовачки споменик све по једну маију. Све то било спојено. био град под један кров.

И ту живели огромни људи. Они били дупло већи од нас данас. Мој деда наш`о једну лобању к`о две његове. Много велики људи били. Њи`ова цеваница била дупло већа него наша. Такав то огроман народ био, али их ето нека катаклизма уништила. то је отприлике била она велика вода, па се само Ноје спасао. и њему дао Бог да се спаси и од њега смо ми постали. А ти први људи, ти пре нас, много велики народ био.“

казивач: Госе

село Катун

записала: Маја Радоман

Савин кладaнац (Савин извор)

Црна Трава и њена околина ових дана помиње се по отежаном животу под наносима снега, али оно што заслужује прве минуте дневника, свакако је вест о посебном дечаку из села ове општине.

Никола Митић сваког дана путује по 4 км од своје куће до школе и назад. Не воли граматику, али обожава књижевност. Има предивну машту и талентован је за сањарења. Други наставници у њему не виде таленат, али му признају способност да о обичним стварима износи своју филозофију!

 На срећу, наставница српског Соња Ђорђевић довољно се разликује од осталих колега да је одмах препознала даровитост овог дечака и пружила му безрезервну подршку. Зато ће се обоје радовати 28. јануара  када Николи у Руском дому у Београду буде додељена и званично награда на Светосавском литерарном конкурсу Друштва Свети Сава из Београда на коме је међу више од 400 радова Николин рад по оцени жирија заслужио 2. место.

Савин кладaнац

У мојој махали, махала Дел (село Градска, општина Црна Трава), постоји место које је добило назив по имену Светога Саве. То је један извор који стари називају Савин кладанац. Слушао сам ову дедину причу о томе како је кладанац добио име: 

„У оној време живели су стари људи који су имали веру у Бога, имали су своју славу. У тој време, људи су причали, сретнеш Светог Саву и питаш га: “Куде идеш?“, а он носи стовне у руку и котле на обрамицу, па каже: “Идем на кладанац.“ Пошто је било такво време, људи су били побожни, веровали су у Бога и свеци, а, у тој време, Свети Сава је бил монарх (свештеник), имал је обичај да обилази села и вароши, па оној које му се свидело и видел да је добро (народ туј да је добар), он је онда у тој место тај кладанац осветил и дал му његово име  и рекал би тад: „Овој од саг Савин кладанац.“ Тако било и остало до данашњег дана.“

Дијалекатске речи:

кладанац – извор

стовне – посуде за воду

на обрамицу – на рамену, о рамену

                                                                      Никола Митић,

7. разред

наставница Соња Ђорђевић

ЗАДАЦИ ЗА РАД НА ТЕРЕНУ

1. ИСТРАЖИВАЊЕ НАРОДНОГ ЈЕЗИЧКОГ БЛАГА (сакупљање народних песама, приповедака, легенди, пословица, загонетки, здравица, басми…)

– распитати се о причама везаним за настанак неких делова Сталаћа;

– питати о закопаном благу;

– приче о нечастивим силама;

– свадбени обичаји и песме које се певају, важни сватови;

– како се лече од урока и сл, записати бајалице…

 

2. ИСТРАЖИВАЊЕ ЛОКАЛНОГ ГОВОРА (сакупљање грађе за речник локалног говора)

– називи дела тела људи и животиња;

– називи за обућу и одећу;

– називи за кућу и њене делове;

– називи покућства (посуђе и намештај);

– називи оруђа и алата;

– називи оружја, прибора, превозних средстава и сл.

– називи за домаће и дивље животиње, биљке и сл.

 

3. ЗАВИЧАЈНИ ОНОМАСТИКОН

– антропоними (презимена, имена и надимци људи);

– хидроними (имена вода, река, језера, мочвара, потока);

– ороними (имена брда, планина, брежуљака, узвишица);

– топоними ( имена места, села, заселака, краја, вођњака, винограда, њива, шума, ливада, котлина и др.)

 

 

Речи записивати доследно, са објашњењем значења, понегде и са цртежом. Приче и песме записивати дословце како их казивач говори, без поштовања књ. норме. За песме покушати да се запамти мелодија.

Свуда записати време и место бележења, име и презиме казивача, годину и место рођења казивача, занимање.

Непресушно врело народног говора

 капија – ВРАТНИЦА

ограда од прућа и дрвета – ПЛОТ

необрађена тараба – ПРОШКА

дрвени стуб – ДИРЕК

балкон – ТУМБАС

штала – ЈАР

обор – КАЧАР

прасад – КЕЗМАД

    штап – ТОЈАГА

плуг – РАЛИЦА 

пећ– КУБЕ

ормар – КРЕДЕНАЦ

орман – ШИФОЊЕР

под – ПАТОС

радио – РАДИОН

кофер – КОВЧЕГ 

торба за пијацу – ЦЕГЕР

торба за пијацу –ЗЕМБИЛ

путне торбе – БИСАЗИ 

ћебе – ГУБЕР

чаршав – ПРОСТИРКА

чаршав – ПЛАХТА

пешкир – КАНАВАЦ

ћебе за децу – СТРУКА

завеса – ФИРОНГА

женске плетене чарапе-ФУСУКЛЕ

сукња – ЗАПРЕГА

џемпер – ВАНЕЛА

марама – ШАМИЧЕ

панталоне – ЧАКШИРЕ

вунени капут – ГУЊЧЕ

за ткање – РАЗБОЈ

за пређу – МОТАВИЛО

за конопљу – ТРЛИЦА

 димњак – ОЏАК, КАМИН

ватра – ОГАЊ

шпорет – ОГЊИШТЕ,

ВЕРИГА, БАКРАЧ

сто – АСТАЛ

сто за ручавање – СОВРА

кашика – ЛОЖИЦА

виљушка – ВЕЉУШКА

вангла – КАРЛИЦА

оклагија – КОЛЕНИКА

за мешење хлеба – НАЋВЕ

плех – ЦРЕПУЉА

поклопац – САЧ

лонац – ГРНЕ

дрвена посуда – ВАГАН

глинена чинија – ЂУВЕГ

посуда  – ПАНИЦА

посуда  – КАЛЕНИЦА

посуда  – ЧАНАК

посуда  – ЧОРБАЛУК

ћуп – КУПИЦА

сланик – ЗАСТРУГ

за воду – ТЕСТИЈА

за чување ракије – ИБРИК

лонче за кафу – ЏЕЗВА

кафа – КАВА

РЕЧИ ЗАПИСАЛЕ:

АЛЕКСАНДРА БАБИЋ

И МАРИНА МАРКОВИЋ,

VIII РАЗРЕД

Сталаћ, 2007. године