Tag Archive | дијалекат

Казивања о настанку села Катуна и појединим локалитетима

Кад данашњој деци поменете распуст, пред очима им севну идеје како ће имати довољно времена за Фејс, базен и изласке у град (ја познајем клинце из свог окружења, а код нас још увек постоји “корзо“ мада у измењеном облику, али свакако клинци иду у град, тј, излазе…). Ја сам волела да идем у село код бабе и деде по мајци. Док сам била млађа, стално сам исправљала своје рођаке који нису користили све падеже, акценат,а заменице непотребно черсто изговарали…Временом сам схватила да је то лепота говора коју треба чувати и неговати, јер говор завичаја је лични печат сваког од нас! 🙂

‘Катун је добио име зато што је ту раније била шума, велика храстова шума. И ту се раније чувале овце. Зато је добио име Катун, јер су чобани доста били ту, а они боравили у катуни.

 Падалиште – некад је био велики сабор. Налети нека врана. Понесе неки обојак и пушти га у народ. Народ се није разбежао. Наиђе нека силна војска и побије тај силан народ. И зато се то место зове Падалиште.

Меанџиски брег се зове тако, зато што је за време Турака ту била меана. И ту је била размена поште, пошто се пошта носила коњима. а ту је некад била граница између Србије и Турске. Овамо било српско, а онамо турско.

Крс – ту има једно дрво и на њега крс. то је запис. поред то дрво, крушку, има и један камен. Кажу да је тај камен Краљевић Марко бацио малим прстом и он је ту пао поред то дрво.

Равница – тако се зове зато што је на раввно, лежи на равно.

Вучићева страна – човек неки је био и то је његово било, па се зове вучићева страна.

Неине њиве – између Липовца и Катуна. И то зато што било неког човека, а он се звао Неја. Ту се врше ископине. Ту налазе старе ћупове, посуђе, паре старе…“

казивач: Радивоје Здравковић

село Катун

записала: Маја Радоман

“Катун – туна између Доњи Крупац и Катун, ту су биле лозе неке, пустињак, и ту тија људи правили колибе и завукували се под овче коже да се не виде. Тија људи што су становали, они се звали Катуни и село назвали Катун диг се они твали тако. Терали стоку, па зато катуни.

Меанџиски брег – ту су били Турци. До тај брег била међа. дражевчани били у турско, а ми смо нили овам. Зато Дражевчани зову турци. И Доњокрупчани и Горњокрупчани зову Турци. Они од турско били, ко зна колко године било то.“

казивач: Чедомир Милошевић

село Катун

записала: Маја Радоман

 

“Падалиште то је било на Тасић-ћуприју. То је тамо било турско, а овамо српско. Био сабор на Прокоповдан и цркву. И кажу гавран грактао, а пуна авлија била, сабор био. А гавран у кљун имао обојак, па га пушти у народ. И они људи почели се буне шта је то. и наиђе војска и све то побије.

     Кад наишо онај гавран, пре то, овдека много народ било. Катун тамо до Липовац био. Ходила мачка, кажу, по једну маију од Катун до Липовац. То је била чандрија до чандрију. Као зграде куће биле близу као варош. Све тако до Липовац.

Кажу тија људи што ту живели, много велики били. Један човек као дваданас. Ал` после кад та борба била, све се то раскућило и сваки си одвојено живео – те Станци, те Катун…“

казивач: баба Вуке

село Катун

записала: Маја Радоман

 

“Некад је овде била некаква катаклизма. Овде је од Тасић ћуприју до Липовац постојао град са десет хиљада људи. Био град све то. Мачка могла да хода од тасић ћуприју до липовачки споменик све по једну маију. Све то било спојено. био град под један кров.

И ту живели огромни људи. Они били дупло већи од нас данас. Мој деда наш`о једну лобању к`о две његове. Много велики људи били. Њи`ова цеваница била дупло већа него наша. Такав то огроман народ био, али их ето нека катаклизма уништила. то је отприлике била она велика вода, па се само Ноје спасао. и њему дао Бог да се спаси и од њега смо ми постали. А ти први људи, ти пре нас, много велики народ био.“

казивач: Госе

село Катун

записала: Маја Радоман

Савин кладaнац (Савин извор)

Црна Трава и њена околина ових дана помиње се по отежаном животу под наносима снега, али оно што заслужује прве минуте дневника, свакако је вест о посебном дечаку из села ове општине.

Никола Митић сваког дана путује по 4 км од своје куће до школе и назад. Не воли граматику, али обожава књижевност. Има предивну машту и талентован је за сањарења. Други наставници у њему не виде таленат, али му признају способност да о обичним стварима износи своју филозофију!

 На срећу, наставница српског Соња Ђорђевић довољно се разликује од осталих колега да је одмах препознала даровитост овог дечака и пружила му безрезервну подршку. Зато ће се обоје радовати 28. јануара  када Николи у Руском дому у Београду буде додељена и званично награда на Светосавском литерарном конкурсу Друштва Свети Сава из Београда на коме је међу више од 400 радова Николин рад по оцени жирија заслужио 2. место.

Савин кладaнац

У мојој махали, махала Дел (село Градска, општина Црна Трава), постоји место које је добило назив по имену Светога Саве. То је један извор који стари називају Савин кладанац. Слушао сам ову дедину причу о томе како је кладанац добио име: 

„У оној време живели су стари људи који су имали веру у Бога, имали су своју славу. У тој време, људи су причали, сретнеш Светог Саву и питаш га: “Куде идеш?“, а он носи стовне у руку и котле на обрамицу, па каже: “Идем на кладанац.“ Пошто је било такво време, људи су били побожни, веровали су у Бога и свеци, а, у тој време, Свети Сава је бил монарх (свештеник), имал је обичај да обилази села и вароши, па оној које му се свидело и видел да је добро (народ туј да је добар), он је онда у тој место тај кладанац осветил и дал му његово име  и рекал би тад: „Овој од саг Савин кладанац.“ Тако било и остало до данашњег дана.“

Дијалекатске речи:

кладанац – извор

стовне – посуде за воду

на обрамицу – на рамену, о рамену

                                                                      Никола Митић,

7. разред

наставница Соња Ђорђевић

ЗАДАЦИ ЗА РАД НА ТЕРЕНУ

1. ИСТРАЖИВАЊЕ НАРОДНОГ ЈЕЗИЧКОГ БЛАГА (сакупљање народних песама, приповедака, легенди, пословица, загонетки, здравица, басми…)

– распитати се о причама везаним за настанак неких делова Сталаћа;

– питати о закопаном благу;

– приче о нечастивим силама;

– свадбени обичаји и песме које се певају, важни сватови;

– како се лече од урока и сл, записати бајалице…

 

2. ИСТРАЖИВАЊЕ ЛОКАЛНОГ ГОВОРА (сакупљање грађе за речник локалног говора)

– називи дела тела људи и животиња;

– називи за обућу и одећу;

– називи за кућу и њене делове;

– називи покућства (посуђе и намештај);

– називи оруђа и алата;

– називи оружја, прибора, превозних средстава и сл.

– називи за домаће и дивље животиње, биљке и сл.

 

3. ЗАВИЧАЈНИ ОНОМАСТИКОН

– антропоними (презимена, имена и надимци људи);

– хидроними (имена вода, река, језера, мочвара, потока);

– ороними (имена брда, планина, брежуљака, узвишица);

– топоними ( имена места, села, заселака, краја, вођњака, винограда, њива, шума, ливада, котлина и др.)

 

 

Речи записивати доследно, са објашњењем значења, понегде и са цртежом. Приче и песме записивати дословце како их казивач говори, без поштовања књ. норме. За песме покушати да се запамти мелодија.

Свуда записати време и место бележења, име и презиме казивача, годину и место рођења казивача, занимање.

Непресушно врело народног говора

 капија – ВРАТНИЦА

ограда од прућа и дрвета – ПЛОТ

необрађена тараба – ПРОШКА

дрвени стуб – ДИРЕК

балкон – ТУМБАС

штала – ЈАР

обор – КАЧАР

прасад – КЕЗМАД

    штап – ТОЈАГА

плуг – РАЛИЦА 

пећ– КУБЕ

ормар – КРЕДЕНАЦ

орман – ШИФОЊЕР

под – ПАТОС

радио – РАДИОН

кофер – КОВЧЕГ 

торба за пијацу – ЦЕГЕР

торба за пијацу –ЗЕМБИЛ

путне торбе – БИСАЗИ 

ћебе – ГУБЕР

чаршав – ПРОСТИРКА

чаршав – ПЛАХТА

пешкир – КАНАВАЦ

ћебе за децу – СТРУКА

завеса – ФИРОНГА

женске плетене чарапе-ФУСУКЛЕ

сукња – ЗАПРЕГА

џемпер – ВАНЕЛА

марама – ШАМИЧЕ

панталоне – ЧАКШИРЕ

вунени капут – ГУЊЧЕ

за ткање – РАЗБОЈ

за пређу – МОТАВИЛО

за конопљу – ТРЛИЦА

 димњак – ОЏАК, КАМИН

ватра – ОГАЊ

шпорет – ОГЊИШТЕ,

ВЕРИГА, БАКРАЧ

сто – АСТАЛ

сто за ручавање – СОВРА

кашика – ЛОЖИЦА

виљушка – ВЕЉУШКА

вангла – КАРЛИЦА

оклагија – КОЛЕНИКА

за мешење хлеба – НАЋВЕ

плех – ЦРЕПУЉА

поклопац – САЧ

лонац – ГРНЕ

дрвена посуда – ВАГАН

глинена чинија – ЂУВЕГ

посуда  – ПАНИЦА

посуда  – КАЛЕНИЦА

посуда  – ЧАНАК

посуда  – ЧОРБАЛУК

ћуп – КУПИЦА

сланик – ЗАСТРУГ

за воду – ТЕСТИЈА

за чување ракије – ИБРИК

лонче за кафу – ЏЕЗВА

кафа – КАВА

РЕЧИ ЗАПИСАЛЕ:

АЛЕКСАНДРА БАБИЋ

И МАРИНА МАРКОВИЋ,

VIII РАЗРЕД

Сталаћ, 2007. године

Лепота завичајног говора

ПРИЧА О НЕЧАСТИВИМ

 СИЛАМА

“Једно вече скупиле се девојке и пошле на седељку. Родитељи су их пустили, ал сам до поноћи. После поноћи никако. Девојке су биле у магарећим годинама и никог нису слушале.

После дванест су се појавили вампири. Нису дошле кући док се није свануло. После свитања отац и мајка су пошли да их траже. Прошли су поред ограде са трњем и на то трње су нашли црева од те девојке. Појели и’ вампири!“

казивач: Десанка Бабић

рођена: 15. 6. 1925. Сталаћ

место становања: Сталаћ

записала: Александра Бабић,

VIII разред

ПРИЧА О ЗАКОПАНОМ БЛАГУ

“У мом комшилуку су стално кружиле приче о неком закопаном благу. Једном је то била прича о три цела ћупа у виноград изнад комшијске куће. Они паметни људи у то нису поверовали, али, ћери моја, увек се нађе по нека будала.

После једно дваес дана кад смо заборавили на ту причу и кад се све смирило, неста један човек из села. Код куће се није враћао три дана. Та породица није била богата, него сиромашна као и сви ми. Четвртога дана се вратио у ново одело пун пара и поклона за цело село.

Сви смо знали да је нашао то благо. Сви смо му завидели, али, ћери моја, то благо сигурно није од божје руке било дано. Његова срећа је трајала три месеца су сви по кући почели да му се разбољевају од најмлађе ћерке до најстаријег сина. И све тако док сви нису помрели. Он је препоставио због чега је све то тако.

Неки после кажу да је остало благо вратио, а неки да се убио, а други опет кажу да се поново оженио. Углавном, о том се човеку ништа више није знало!“

казивач: Десанка Бабић

рођена: 15. 6. 1925. Сталаћ

место становања: Сталаћ

записала: Александра Бабић,

VIII разред

 

БАСМА ПРОТИВ УРОКА

 

“Чудан старац чудне овце чува по чудне ливаде,

Чудно млеко музе, чудно га подлева, чудно га продава,

Пошто зашто, за лулу дувана!“

 

казивач: Десанка Бабић

рођена: 15. 6. 1925. Сталаћ

место становања: Сталаћ

записала: Александра Бабић,

VIII разред

БАЈАЛИЦА  ПРОТИВ УРОКА

 

“Урок иде уз село, урочица низ село,

урок уриче, урочица разриче,

које мушко урочило нек бега уз поток,

које мушко урочилонек бега низ поток,

Усту!

Ту ти место није,

Ту се вила окопилила, место испоганила!

Усту! Усту! Усту!“

 казивач: Десанка Бабић

рођена: 15. 6. 1925. Сталаћ

место становања: Сталаћ

записала: Александра Бабић,

VIII разред

БАСМА ПРОТИВ БОЛА

 

“Пођо путем коловитем, валовитем,

убодо се на трново, на глогово,

на змијин нос, на тешки зуб!

Усту!

Ту ти место није,

Ту се вила окопилила, место испоганила!

Усту! Усту! Усту!“

 

 

казивач: Десанка Бабић

рођена: 15. 6. 1925. Сталаћ

место становања: Сталаћ

записала: Александра Бабић,

VIII разред

Сталаћ, 2007. године

Отето од заборава

 Ученици ОШ“Војвода Пријезда“-Сталаћ у оквиру активности литерарне секције записивали казивања старијих мештана Сталаћа и придружили се “борцима“за очување српског језичког блага!

 

“Имали смо стару собру. У њу имали лонци, шерпе, креденци, шифоњери, па смо онда имали огњиште на теме куће. Пили смо из грнићи од блата, а јели смо из купице од земље. Кућа се састојала кад се слама, сено и блато помеша са воду, па се то стврдне и од тога људи правили куће. Кубе имали смо. Кад огњиште се чисти, па ми заложимо кубе. Е, то је било тешко време.

Ношња се састојала од кецеље коју исто звали гуја. бабе старе плеле вунене сукње, запреге, имале тежињаве сукње. Кошуље се носиле исто тежињаве, а јелечићи – јелк од вуне, црн па са рози и бели цветићи. Носили се опанци који су људи правили кад се закоље пастрма па она кожа што се сушила е од њу правили опанци. Вунене чарапе биле од црне вуне, па се везује, па имале красне шаре. Испод сукње дучачке, носиле жене подсукње да им буде топлије.“

 

записала Валентина Газибарић,

6. разред

‘Кад сам била мала, волела сам да слушам истините приче. Имала сам бабу која нас је чувала и причала о њену прошлост. Баба нам је причала кад су се њени доселили, имали су неко злато, које се у то време сакривало. Ја сам то волела да слушам. Рекла нам је да је то злато било негде закопано, а пд живих је само она знала де је то место. Често смо је ми деца молили да нам каже де је то место, али она никад није тела да нам каже. Кад је требала да умре, опет смо је молили да нам каже за то место, али она нам је само свима рекла да сви ту пролазимо, а не знамо где је.

после неколико дана баба је умрла. Сада колико година је прошло и никад ти златници нико није пронашао.“

 

записала Катарина Крстић, 6. разред 

Док сам био још млад, купио сам неку њиву, а она била запуштена. На њу нарасло багрење. И свако вече у средину њиве чују се неки гласови и врисци. Скупио сам још људи из села и пошли смо да посечемо та дрва.

Кад смо послекли дрва, видели смо неку рупу и басамци увучени унутра. Почео сам сам да силазим низ басамци и дошо унутра и видеовелика дебела врата. На врата су била цртана римска слова и неки лавови. Отворио сам врата и видео два-три гроба и мало даље златници. Кад сам видео златници и гробови, уплашио сам се и затворио врата.

Научницима нисам хтео ништа да причам, јер кад би дошли, однели би ти златници. Тео сам само што пре да затрпам ту рупу да нико за то не зна. Па сам тако у ту рупу бацао смеће и песак док је нисам затрпао. А кад сам је затрпао, чуо се поново неки врисак и после тога се више није чуо.“

 

записала Катарина Крстић, 6. разред