Tag Archive | Есеји, састави

Вук као реформатор српске културе, Нина Ћирић

ПИСМЕНИ ЗАДАТАК НАГРАЂЕН ПРВОМ
НАГРАДОМ

(Друштво за српски језик и књижевност)

Нина Ћирић, II5
Гимназија, Лесковац
Предметни професор: Наташа Томић

Вама служим свакодневно. Веома се често срећемо. Изговарате моје име већ и несвесно. Мислите да ме знате. Заправо, сигурни сте. Али, да бисмо се познавали, потребно је да знате моју суштину, потребно је да знате моју историју, моје зачетке.
Ја сам, дакле, слово Љ. Моја прича почиње у не тако давном деветнаестом веку. Сећам се, још увек је био мрак. Тешко се живело. Пре мог рођења, кажу ми, окови људског незнања саплитали су моје претке. Као робови сваког појединца са пером, били су препуштени искључиво његовим идејама. Нису били срећни. А и како би? Србија је била мртво море. У то
доба, причају ми, владао је хаос. Дакле, „велики људи” – мала писменост. Жалосно доба… Вођен је рат о томе како писати, на чијем би крају свако излазио као победник. Језик стран, отуђен од народа, отргнут од говора.
У таквим је тренуцима рођен мој отац. Мој тата се звао Вук. Њега многи савременици нису подржавали. Нису га волели због идеје да у тадашње мртво море доведе живот, да дâ народу папир и оловку. Наставио је мисију још једног великог човека, Доситеја Обрадовића. Велики учитељ пронашао је још већег наследника. Вођен разумом, мој отац устаје против дотадашњег система. Био је храбар. Нажалост, у људској је нарави да све што је другачије сматра погрешним.
Тада сам отприлике рођен и ја. Ја потичем из велике
породице. Имам четворо рођене браће и сестара. Нешто касније, у нашу породицу дошло је и усвојено Ј. Тако смо ми, у то доба још увек незаконита деца, нашем оцу приредили многе невоље. Неки људи нас једноставно нису признавали, тата је био жустро нападан и неприхваћен. Сећам се свих његових напора које је улагао да би нама обезбедио будућност. Колико ли је само ноћи провео смишљајући нове начине да укаже на значај нашег постојања. Скоро целу деценију трајала је трка са човеком искључивим по природи, Јованом Хаџићем. Хаџић је био заробљен у кругу сопствених схватања, налик многима тога доба. Ипак, светлост из тог тунела видео је тата остављајући своје противнике у мраку.
Са не тако бројном, али изузетном армијом пријатеља
и следбеника по духу и врлинама, прославио је победу. Распевани Бранко, замишљени Његош, научник Даничић били су његова највећа подршка. Те 1847. године коначно је сунце обасјало наше животе. Могли смо да одахнемо јер смо савладали све постављене препреке.
Међутим, ја поносно могу да кажем да сам био запослен доста пре признања. Наиме, мој отац је волео народ и као човек из народа разумео га је. Дивио се сваком сељаку, његовој искреној речи, искричавом духу. Није одолео искушењу да ту реч и запише. Тада су осећања народа по први пут била
обједињена корицама. Моја браћа и ја смо нашли своје место у збиркама песама, пословица, приповедака.
Такође, у народу је мој отац имао добрих пријатеља.
Неки од њих су били хајдуци, хероји свога времена и
једини обновитељи пламена наде у погубним моментима.
Одушевљен њиховом величином и пожртвованошћу, тата одлучује да своју захвалност искаже на најбољи начин – речима. Њихове животе овековечио је мастилом. У њима налази нову снагу, узор и подстрек за битку чиме се издиже на ниво јунака какви су и они били.
Дошла је 1864. и време да се растанемо. Остали смо у
рукама његовог пријатеља, Ђуре Даничића. Он је преузео ту одговорност на себе, борио се, чувао нас и користио. Године су одмицале, након неколико лета и сами смо званично добили српско држављанство.
Љубазност. Жеља. Љубичица. Пријатељ. Љупко. Само
су неке речи којих сам почаствовани део. Затворите очи и у тишини изговорите: „Љубав”.
Суштина живљења исказана једном речју. Зар не звучи лепо?

објављено у Информатору са 55. зимског семинара

Advertisements

Мама гурачица у свету непредузимљивих родитеља

Пре пар година сасвим случајно се нађем у друштву људи који почеше да причају о мом оцу не знајући ко сам и ја чух оно што знам, али је непроцењива драгоценост чути од других људи о поштењу, способности, раду, човечности оног ко вам је тако битан у животу. И само потврдих оно чему су ме васпитавали  – оно што је на нама и око нас јако је мало и небитно у поређењу са оним што је у нама.

images (28)

Да, држим радионицу писања због свог сина!

Да, активна сам у многим видовима јавног живота, јер желим да моја деца имају различите могућности да се развијају!

Да, желим да мој син учи у складу са својим могућностима и без ограничења!

Да, не могу да седим и чекам да други откривају таленте моје деце, развијам их сама!

Да, ја волонтерским радом учим дете да је битнија пуна душа од пуног џепа!

Да, ја сам амбициозна мајка која свом детету даје пример!

Да, мој син је одлучио да преко свог Фб налога позове другаре да организују удружење ,,Заштитници природе“!

imageiius

СВЕТОСАВЉЕ, А. Мацић

Српски роде, осетиш ли у себи исконску наду у зацељење давнашњих рана, окрени се и загледај у тунеле векова. У мноштву ликова угледаћеш великане прошлих времена, лучоноше. Не дозволи да сећање на њих и њихове заслуге мине. Они су нам оставили духовна и материјална добра, због чега им морамо бити захвални и увек их истицати као моралне водиље младима у данашњем, искривљеном времену и погледу на живот.

Почнимо од првог, најсветијег Србина, од Бога послатог – Светог Саве. Његов глас мудрости и молитве и данас одјекује из Хиландара, Студенице, Милешева… за Св.Саву нас на посебан начин веже танана нит. Не видимо га, али знамо да је с нама по светлости која нас обасјава, у љубави коју осећамо према ближњима, у томе што умемо да праштамо.

Чудотворче, небесниче, пошаљи благослов за будућа покољења! Растерај облаке, припреми ноћ за јутро, јутро за дан. У сну нашем заноћи и спаси уништиво од уништења.Помози да Срби у вечност путују. Донеси мир и утеху свом народу. Наша жеђ води нас твојим изворима. У теби препознајемо себе – ту нам је корење! Управо зато, душмани би да униште твој лик и дело, желећи да тако сасвим сатру наш род. Но, узалуд! Светосавље је пред нашим покољењима присутно као жива сила, плодна земља, у којој је посејано семе културног напретка и духовне узвишености; светосавље је синоним родољубља, љубави према свим људима, вера у живот; светосавље је наше друго име.

Свети Саво, ти си уистину јединствен, Свечовек: и учитељ, и ктитор, и писац, и државник… и визионар! И према непријатељу, чија се сенка не ретко надвијала над српски род, односио си се мудро, дипломатски, са стрпљењем монаха. Са тобом сагори свака нада туђина. Више од свих спознао си и пословичну српску неслогу, па си реч дубоку, гласну ко звоно међу нас бацио – да љубимо ближњега свога и боримо се за истинске, свеколике људске вредности. У аманет си нам оставио и да будемо своји и истрајемо; да се уздамо у доброту и мудрост; да помажемо невољнику и опростимо посрнулом; да љубављу оплеменимо живот.

Зато ми, ововремени Срби, знамо шта ти дугујемо. А твој дан вечно нек остане дан који ће нас подсетити да никад не изгубимо вољу за животом и да се трудимо да радимо и стварамо свет по твојој мери – свет без мржње и похлепе, свет наде, свет вере и доброчинства.

Вањке нашег доба

Ако сте помислили да ћете овде наћи анализу Чеховљеве драме или тему за писмени, морам вас разочарати, јер ћу поставити само линк ка страници на чијем ћете крају прочитати најаутентичнију интерпретацију овог дела, коју сам ја икада прочитала – Вањка, А. П. Чехов

vanjka

Како се дивим људским умовима

Мајка ме непрекидно замара читањем! Непрекидно говори како је било у њихово време! И онда почне паљба о књигама и читању, јер онај ко чита богати свој речник, па може да одговара уместо географије хемију и добиће бар двојку! Кад бих могао сада да заколутам очима, била би сасвим јасно какво ми је психичко стање том приликом. Овако, могу само да кажем: „Уууухххх!“ и седнем за рачунар. А онда, када ме затекне за рачунаром без књиге, почиње друга тура дреке!

Данас је изговорила нешто што ме је заинтересовало. Каже моја мајка да је Никола Тесла читао ноћу уз светлост свеће, а пошто му је отац бранио да чита, он би најпре затворио све отворе куда би светлост могла да провири из његове собе. Тада сам се запитао да можда нема истине у речима моје мајке о читању?!

Да није било Николе Тесле и његовог фантастичног ума, не бисмо данас могли да играмо игрице, нити да користимо интернет у рачунаре уопште, не би било мобилних и много тога што ради на струју. Сигурно би нам живот био сасвим другачији од овог.

Осим Николи Тесли, овакав живот дугујемо многим паметним људима као што су Александар Бел без кога не бисмо телефонирали, Томас Едисон, који је изумео сијалицу, Александар Флеминг без кога би обична упала плућа и данас била смртоносна, Исак Љутн и Алберт Ајнштајн без чијих теорема и закона би свет био другачији…

Сви ови људи били су посебни од рођења. Имали су осим велике интелигенције и жељу за откривањем, истраживачки дух. Истражујући сазнао сам колике жртве учинили да бисмо ми данас уживали у њиховим открићима. Иза великих достигнућа налазе се године покушавања, неуспеха, упорности, одсуствовања од породице…

До сада нисам размишљао о великим умовима на тај начин. Никад нисам имао на уму њихову посебност и другачији живот од живота обичних људи. Сада све више схватам да се ниједан таленат не добија без разлога. Схватам да таленат није довољан за успех. Уз њега мора да постоји велики рад и учење, улагање у себе сама, па тек после низа искушења, као у бајкама, долазе победе. Због тих победа, ове људе помињемо и данас. Ја са, пак, почео да размишљам о својим талентима.

Сви ми кажу да лепо пишем. Можда и ја имам неки задатак. Узимам у руке књигу једног нашег знаменитог писца. Можда ћу овако најбоље одати почаст свим великим умовима. Изграђивањем сопственог талента.

Дневник Ане Франк – мој утисак, Милена

Деца мог узраста имају потребу да  исказују своја осећања, али често, због природне   несигурности или  стидљивости, нису склони да о свом интимном преживљавању отворено говоре. Зато је дневник скоро идеална књижевна форма у оквиру које деца сликају свој унутрашњи свет.

Разлози за писање дневника су , углавном , усамљеност, неповерење у људе, несигурност, недостатак пријатеља, али и жеља за литерарним усавршавањем, опуштањем, или потреба да се неки   занимљиви моменти или догађаји запишу и одбране од заборава.

У традицији писања дневника посебно место заузима, данас већ класични ,,Дневник Ане Франк“, који је безазлена јеврејска девојчица водила усред ратних ужаса и прогона Јевреја у Холандији у Другом светском рату. У њеном дневнику изражена је хумана порука о људском праву на достојанствен и нормалан живот. Својим интимним записом, Ана Франк је надживела нацистичку окупацију, остављајући будућим поколењима у аманет да чувају право човека на слободан и безбрижан живот, без обзира на њихову националну припадност, боју коже и вероисповест. Због своје маштовитости, духовитости, непосредности, туге, страха, стрепње, али и вере у будућност, „Дневник Ане Франк је дело које и дан данас никог не оставља равнодушним. Спонтаност и искреност коју је Ана исказала утиче на многе да се поистовете са својом вршњакињом и, самим тим, схвате снагу њеног лика.

Тако је и са мном. Посебно ме погодила трагика, нада, хуманост осећања и мисли  ове дивне девојчице. Дело је у мени изазвало потресеност, мучно осећање туге, бола, огорчености, али и револт, бес, очај што је њена младост згажена и уништена. Кроз Анин лирски текст, идентификујући се са њеним емоционалним светом, такође осуђујем и презирем рат, дивећи се уједно Ани, која, иако одсечена од света, усамљена и несхваћена од своје околине, потискује осећања и покушава надом да се одбрани од депресије и злослутних мисли.

Још пре доласка у скровиште, Ана осећа да нема сродне душе којој би се могла поверити. У мислима ствара слику блиског бића, за којим чезне већ одавно – своју другарицу Кети. Једино је њој поверила своје мисли, недоумице, скривене тајне, наде, чежње, без бојазни да ће је та имагинарна другарица икада изневерити и повредити. У Аниној свести Кети израста у најоданију другарицу која верно слуша дрхтај Аниних мисли и немим разумевањем блажи њене страхове, уливајући јој толико потребну наду.

Морам признати да сам неретко замишљала да сам баш ја та Кети и да баш мени Ана поверава све оно што је мучи. Замишљала сам како заједно гајимо веру у лепоту живота и људски хуманизам и да зло које нас окружује  побеђујемо добротом душе и племенитошћу мисли и поступака.

Анин свесни отпор против депресије и тежња  за душевним миром одводи је у свет књига и маште. Књига постаје њен одани пријатељ, тачније, прозор у свет. У томе смо, такође, сличне. И ја, када сам тужна и сама, читајући књиге, као и Ана, повлачим се у свој интимни простор. Зато тако јако осећам Анину патњу, доживљавајући је као своју. Остајем нема пред њеном визионарском реченицом: ,,Понекад лутам путевима или наше ,,Тајно скровиште“ гори, или долазе и одводе нас ноћу“ , додајући, ,,видим све то као да се заиста дешава и зато ми се чини да се то уистину може десити врло брзо“ .

У мени, сведоком њеног дневника, посебну тугу и нелагодност изазива Анино предсказање дана у којем је 9 месеци касније породица Франк откривена и одведена у логор смрти. Визије о ,,животу после рата“ за Ану су нестварне куле у ваздуху. Свесна је да, ако и преживи, више никада неће бити иста безазлена Ана. Рат ју је променио. У њеној свести се мешају и укрштају страшне, апокалиптичне визије са претходним идиличним животом и она више не зна у шта да верује.

Доживљавам је као птицу у кавезу, која прижељкује слободу и мир, али јој они измичу. Њен очајнички вапај и молба да ужаси престану у мени прерастају у њену молитву слободи и нади у хуманост човечанства. Њена трагична судбина , као и патња 6 милиона Јевреје највећа осуда људског безумља, расизма и рата. Остаћу јој вечно захвална на томе што ми је несебично указала колика је вредност слободе, херојства, хуманости и борбе против црног круга који затвара плаветнило слободног неба! 

Мотив пролазности у песми „Септембар“ Стевана Раичковића

Прочитати шест стихова песме Стевана Раичковића не тако оригиналног назива „Септембар“ значи одвојити само пар тренутака живота, можда чак и секунди. Ипак, заиста прочитати и разумети ову невелику песму, значи замислити се над њом и покушати откупити улазницу за песнички свет, коју песник овим стиховима нуди.

Само онај ко је макар једном покушао написати нешто, зна шта значи седети пред белином папира. Ко год је пробао проникнути у дубину сопствених немира, сусрео се са игром тражења праве речи. А кад до свести ствараоца дође сазнање да речи на папиру нису само израз сопствених болова и радости намењен њему самом, већ споменик за будућност, који, уз то, може прочитати свако, почиње игра без граница.

Питање на које песник и не очекује одговор, није обична констатација да се живело, већ песниково неверовање у то како се живело. Најлепше сате свог живота песник је подарио песми. Никада задовољан изреченим, уверен да тајанствена одаја његове душе није пронашла праве речи, којима би поплочао пут откровења, песник се изнова враћа песми. Своје дело прерађује, даје му нове облике, нада се савршенијем изразу. Све је то тегоба и напор, јер су права, истинска дела књижевности комадићи откинути од живота и душе творца. И нису само пуко препричавање стварности, већ огледало ствараочеве душе.

Истовремено, свака је песма споменик културе, нешто што вечно траје изложено очима сваког. Зато песник и не дозвољава да његово дело буде доступно сваком. Своја осећања закључава у одаје песничког израза и само онима, који се дубоко замисле над његовим делом, откриће се чаробни свет уметничке илузије.

Довољно је тешко просто изразити своја осећања, а још то и шифровати песничким знацима, значи уложити целог себе. То значи да песма украде целог песника, читаво његово биће. Због тога он, иако бит живота куца његовим стиховима, гледа како му сопствени живот исклизава с врхова прстију. Можда га је стварање попут дроге мамило и можда је зарад песме жртвовао све важне, за обичног човека драгоцене тренутке. За разлику од обичног човека, који је у таквим тренуцима уживао и делио с најближима, стваралац их је примао и песми даривао.

И сада када своде рачуне и песник и његова песма, на површину испливава рачуница да је пролазност живота незаустављива и непобедива. Сада, у септембру сопственог живота, песник схвата да је песми даривао најлепше своје дане. Та лака пена, која му је прекривала најлепше дане живота, ипак не испуњава га трагиком, већ сетом. Последњи стихови песме не доносе песнику жељу за одрицањем свог животног сапутника. Свој живот уградио је у песму, а она је најсавршенији изум човека против сурове пролазности његове. Све пролази, све се мења, али песма остаје. Закључан у њу, остаће песников дух да пркоси времену и сопственој пролазности.