Tag Archive | Есеји

Што се чудимо?!

Данас свет обележава 100 година примирја у Првом светском рату. У Србији последњих дана филмови и емисије о Великом рату као да нико после данашњег дана неће говорити о њему. И као да нико не говораше о њему до овог дана. А можда и јесте тако?

Знамо ли довољно о Милунки Савић, нареднику Другог пука српске војске „Књаз Михаило“, о српској сељанки којој су и француски генерали салутирали, о жени са највише одликовања у историји ратовања која је петнаест година после рата радила најпрљавије и најтеже послове у Србији одбивши понуду да у Француској живи на рачун своје ратне славе?

О Милунки Савић на сајту → Ризница српска 

Знамо ли довољно о војводи Петру Бојовићу, команданту Прве армије, ослободиоцу Београда, човеку према коме су се и немачки официри у Другом светском рату односили с дужним ратничким поштовањем, а обесни млади ослободиоци Београда, унуци његових војника, га до смрти претукли?

О Петру Бојовићу на сајту → Ризница српска

Знамо ли довољно о мајору Драгутину Гавриловићу, хероју одбране Београда, нинбершком заробљенику у Другом светском рату, за комунисте – човеку бившег краљевског режима?

О Драгутину Гавриловићу на сајту → Википедија

Знамо ли довољно и о другим Србима, знаним и незнаним, који су упркос страху, изнемоглости после балканских ратова, умору, инаџијски псујући ред немачке генрале, ред српског краља, јуришали, бежали, ишли, падали, устајали, страдали, ослобађали…

За десетак година просветарског рада нисам имала прилику да прочитам добар есеј о домовини, отаџбини, завичају, наравно примерен узрасту… Реч родољубље потпуно је непозната српским ђацима, потомцима оних који су оставили овакву статистику свету:

 

Сва срећа да српски ђаци знају шта значи насиље, толеранција, дигиталне технологије… То је изгледа много значајније!

Што се онда чудимо што је норвешко образовање боље, немачко небо светлије, канадска трава зеленија, америчко сунце сјајније?

P.S.

Данас у Србији ни на једном каналу националне фреквенције није било знака Наталијине рамонде.

 

Advertisements

Ђуле, праштам ти надменост и гард…

Био једном један мали град и у њему кућа, и у кући неред. Дођоше неки паметујући људи, па смеће почистише, смрадове на све стране развејаше и одоше. Остадоше људи у малом граду да шапућу и распредају како су све то они нешто знали.

И прође време. И нико не желеше да крочи у кућу. Много је смрдело. Понеки запушише нос и размрдаше се.

И опет прође време. И појави се Госн Во ниоткуда. Каже – Имам идеју!

Е, па кад имаш идеју, изволи, покажи се!

И дадоше Госн Волу кућу, а Госн Во беше добар и вредан, паметан и дружељубив, ал имаше и једну ману – тврдоглавост.

Намисли да очисти кућу – и очисти је!

Намисли да се у кући игра, пева, свира и глуми – и дођоше свирачи, играчи, певачи, глумци!

Намисли да песма и игра буду вредност – и пролазише кућом познати и прави, вољни и духом здрави, весели, сигурни, благословени.

Заигра и град, заигра и душа градска. Али…

Као у свакој причи, и у овој постоји зла вила. Додуше у овој више комада и облика злих вила, али госн Во и на њих беше спреман. Тврдглаво то…

Госн Волу није све ишло ко по лоју. То му и рекоше они што га послаше – Неће ти бити лако! И није било лако. Они што га дочекаше, помислише – И тебе ћемо испратити, али… Неке он испрати, некима се обрадова, завидне комшије препозна, лисаца се пази, цврчке опколи, мравима се окружи.

Реши Госн Во да позове чувене госте. И дођоше гости надалеко познати. Одушеви их искрен аплауз људи у овом чудном малом граду великих идеја, значајних подвига и људи оперисаних од престоничких културниох вредности још увек недовољно сраслих перади из _упета.

И месецима Госн Во цигулигура над подвизима давних и садашњих суграђана и увек међу гостима бираше оне без перади а са корењем из овог града. И одабра неке ни отуд, ни одовуд, ни од оних, ни од ових, наше а светске…

Преговори су били тешки и не без жртава. Разочаран и уморан Госн Во схвати с ким има посла, баци још жетона и откупи финоћу престоничко-бањско-рудничко-паорско-геџинске госпођице. Настрада неколико сујета, много живаца и безброј добрих утисака, али Госн Во и Госпођица Фина ипак се сретоше.

Дива из великог града, углађена, фина, избљува своју надменост, подиже нос и оде иза сцене. Госн Во преврну очи, тврдоглаво стисну уста, пружи руку и изведе Фину на бину.

И запева Фина, заигра град, заискраше осећања, заварничи разумевање. И призна Фина своје предрасуде. И опрости Госн Во. И насмеши се град.

 

У сусрет Вуковој недељи

Духовна и материјална култура нашег народа

бранила се мачем и пером

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену, којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити кулутрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне бечке праље говориле су деци својих госпођа да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио ћопави безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно разваљују нам цркве, гробља, школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Међе

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити култuрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне праље говориле су деци својих газди да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио хроми безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки међу нама ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно нам разваљују цркве, гробља , школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Да сам нека власт, Димитрије Петровић

Да сам нека власт, на пример председник света, увео бих нека правила и направио бих једну лепу заједницу Бамбалу.
У моме свету свако би имао куче, то би било обавезно. Никад, апсолутно никад, не би било ратова ватреним оружјем, али би било играња фудбала и тако би се решавали проблеми. Новац не би значио пуно. Свакодневно би особа добијала толико хиљада колико има година, па никоме ти папирићи не би загорчавали живот. Увео бих закон да се у школу иде седам пута у недељи, али по пола сата и једино што би се учило била би математика. Деца би могла возити било коју марку аутомобила, али на аутопуту за децу, а одрасли се не би бактали аутомобилима, возили би авионе. Свако би морао да једе пет пута дневно. Три од пет јела била би слаткиши, а у остало се не бих мешао. У моме свету могли бисте радити шта год пожелите, једино не бисте смели да се тучете. Онај ко би се потукао, добио би казну – читав дан би морао да проведе у школи, сам самцијат. Сви би били чисти јер би закон гласио: Обавезно је два сата дневно провести у ђакузију. Људи би имали своје зграде и напредну технику, па би глупост звана “reality show” ускоро свима дојадила и то би се законом укинуло за сва времена. Пошто бих ја био председник света, морао бих имати неку плату. Та плата би износила два милиона евра. Од силних новчаница у сатима доколице правио бих тапете, авионе и украсе за новогодишњу јелку. То би била идеална прилика да коначно научим основе оригамија.
Моја заједница Бамбала била би најбоља творевина свих времена. Сада ми је већ жао што не постоји. Решио сам, потрудићу се, па једнога дана можда и успем да нешто слично оснујем.

Димитрије Петровић,

ОШ,,Нада Поповић“ Крушевац 5/5,

наставница српског језика Александра Лукић

новембар 2014.

Мој најбољи пријатељ, Саша Васић

Пријатељство је једна од најбитнијих ствари на овом свету. Веома је моћно. Важно је имати пријатеља и дружити се са њим. Пријатељ је нешто попут брата, рука која те штити, скривено место за тајну и шифра за срећно детињство.
Мој најбољи пријатељ је Беким. Он је Муслиман. Његова породица се са Косова доселила у Крушевац због рата. Преживели су многе ружне ствари, зато Беким има тужне очи. Он је тамнопут као и ја. Има црну косу и најпегавији нос на свету. Његова сестра каже да смо нас двојица слични. То је тачно, само ћу признати једно – он је бољи голман. Беким је четири месеца старији од мене. То сам сазнао из његове здравствене књижице. Зашто одатле? Зато што сам није умео да ми каже. Има тих ствари везаних за њега које ми уопште нису јасне. Сваку реченицу почиње са „Па..“, често муца док говори, од школског градива зна једино колико је пет плус пет, али је сјајан пријатељ.
Мој брат је имао неку вртешку, Беким му је помагао да се то прода, па смо провели силно време заједно и прошли различите животне ситуације. Увидео сам да је мој пријатељ много другачији од људи које сам познавао. Јако је повучен. Не воли да се туче. Понекад ми се чини да је спреман да се остави многих победа, малих и великих, само да се не би издвојио. Допада ми се његова смиреност и доброта. Има он и мана, наравно. Уме да псује кад се човек најмање нада, а зна и да слаже. Једном се десило да смо Димитрије ( мој брат ) и ја упали у неки проблем са извесним људима. Том приликом је Беким „масно“ испсовао једног, а онда побегао. Викао сам за њим: „Остани ако си мушкарац, једино жене беже!“, али моја дрека није ништа променила, Беким је побегао. Данима сам био љут на њега. Онда смо се случајно срели и више нисам имао срца да се љутим. Када је Беким тужан, свет посиви. „Кукавица сам, извини“, рекао је, а очи су му биле празне. Оставили смо то иза себе.
Беким воли музику као и ја. Уме да пева тако да све престане да постоји. Ако га пустим да пева, а зажмурим, постанем сасвим сигуран да су чуда могућа.
Волим Бекима зато што је по много чему посебан. Не знам објаснити шта је то, али знам да би моје детињство у махали било сасвим другачије да није њега. Надам се да нас године неће превише изменити. Волео бих да останемо пријатељи и онда кад се у наше животе озбиљно умешају неке девојчице.
P.S. Тешко да ће им поћи за руком да нас намагарче и раздвоје.

Саша Васић,

ОШ,,Нада Поповић“ Крушевац, 5/5,

наставник српског језика Александра Лукић

новембар 2014.

Писање састава по моделу ,,рибља кост“

Чујем пре неки дан децу како сутра имају писмени па се спремају. Како писмени из српског није учење формула и дефиниција, већ пресек континуираног описмењавања, провера усвојености правописних и граматичких правила, а поврх свега – празник читалачке културе!

Дакле, недељама смо читали, па сад да покажемо како смо обогатили речник и свој стил!

Ја их запитам како се то спремају. Наравно, они мене упуту на најпопуларније сајтове на којима се могу наћи готови састави за писмени за све разреде. 😦

Ја рекох деци да постоје 3 правила припремања за писмени:

1. ЧИТАТИ

2. ЧИТАТИ

3. ЧИТАТИ!!!!

Како они нису имали времена за читање, морали смо да прибегнемо експрес припремању за писмени, што је обичај савремених ђака. 😦

Предложила сам им да прво направе скицу онога о чему ће писати и дала нека основна упутства како се структурира задатак. Модел који сам им предложила, а који нисам ја измислила, већ професори Педагошке академије у Алексинцу, а усвојили њихови добри ђаци, садашњи учитељи и моје друге колеге, назвали смо ,,Модел рибља кост“ и представља основну струкутру сваког задатка:

images (12)         0

 

Кажу клинци – па нећемо рецепт за рибљу чорбу, него за састав! 🙂

Ево, овако изгледају етапе у писању, тј, кошчице које се формирају око главних мотива:

1

 

2

 

3

 

4

 

5

 

ВАЖНО!

Структура пасуса:

Прва реченица сваког пасуса је његова тема, следећом ту тему развијамо да би последња реченица писауса уједно била и веза са следећом темом, са новим пасусом, који ће имати нову тему, причаћемо о нечем другом што развијаглавну тему (ону из налсова) а ја је зовем ,,лепак реченица“.

Срећно писање, али и ЧИТАЊЕ!!!!!