Tag Archive | Есеји

У сусрет Вуковој недељи

Духовна и материјална култура нашег народа

бранила се мачем и пером

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену, којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити кулутрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне бечке праље говориле су деци својих госпођа да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио ћопави безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно разваљују нам цркве, гробља, школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Advertisements

Међе

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити култuрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне праље говориле су деци својих газди да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио хроми безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки међу нама ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно нам разваљују цркве, гробља , школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Да сам нека власт, Димитрије Петровић

Да сам нека власт, на пример председник света, увео бих нека правила и направио бих једну лепу заједницу Бамбалу.
У моме свету свако би имао куче, то би било обавезно. Никад, апсолутно никад, не би било ратова ватреним оружјем, али би било играња фудбала и тако би се решавали проблеми. Новац не би значио пуно. Свакодневно би особа добијала толико хиљада колико има година, па никоме ти папирићи не би загорчавали живот. Увео бих закон да се у школу иде седам пута у недељи, али по пола сата и једино што би се учило била би математика. Деца би могла возити било коју марку аутомобила, али на аутопуту за децу, а одрасли се не би бактали аутомобилима, возили би авионе. Свако би морао да једе пет пута дневно. Три од пет јела била би слаткиши, а у остало се не бих мешао. У моме свету могли бисте радити шта год пожелите, једино не бисте смели да се тучете. Онај ко би се потукао, добио би казну – читав дан би морао да проведе у школи, сам самцијат. Сви би били чисти јер би закон гласио: Обавезно је два сата дневно провести у ђакузију. Људи би имали своје зграде и напредну технику, па би глупост звана “reality show” ускоро свима дојадила и то би се законом укинуло за сва времена. Пошто бих ја био председник света, морао бих имати неку плату. Та плата би износила два милиона евра. Од силних новчаница у сатима доколице правио бих тапете, авионе и украсе за новогодишњу јелку. То би била идеална прилика да коначно научим основе оригамија.
Моја заједница Бамбала била би најбоља творевина свих времена. Сада ми је већ жао што не постоји. Решио сам, потрудићу се, па једнога дана можда и успем да нешто слично оснујем.

Димитрије Петровић,

ОШ,,Нада Поповић“ Крушевац 5/5,

наставница српског језика Александра Лукић

новембар 2014.

Мој најбољи пријатељ, Саша Васић

Пријатељство је једна од најбитнијих ствари на овом свету. Веома је моћно. Важно је имати пријатеља и дружити се са њим. Пријатељ је нешто попут брата, рука која те штити, скривено место за тајну и шифра за срећно детињство.
Мој најбољи пријатељ је Беким. Он је Муслиман. Његова породица се са Косова доселила у Крушевац због рата. Преживели су многе ружне ствари, зато Беким има тужне очи. Он је тамнопут као и ја. Има црну косу и најпегавији нос на свету. Његова сестра каже да смо нас двојица слични. То је тачно, само ћу признати једно – он је бољи голман. Беким је четири месеца старији од мене. То сам сазнао из његове здравствене књижице. Зашто одатле? Зато што сам није умео да ми каже. Има тих ствари везаних за њега које ми уопште нису јасне. Сваку реченицу почиње са „Па..“, често муца док говори, од школског градива зна једино колико је пет плус пет, али је сјајан пријатељ.
Мој брат је имао неку вртешку, Беким му је помагао да се то прода, па смо провели силно време заједно и прошли различите животне ситуације. Увидео сам да је мој пријатељ много другачији од људи које сам познавао. Јако је повучен. Не воли да се туче. Понекад ми се чини да је спреман да се остави многих победа, малих и великих, само да се не би издвојио. Допада ми се његова смиреност и доброта. Има он и мана, наравно. Уме да псује кад се човек најмање нада, а зна и да слаже. Једном се десило да смо Димитрије ( мој брат ) и ја упали у неки проблем са извесним људима. Том приликом је Беким „масно“ испсовао једног, а онда побегао. Викао сам за њим: „Остани ако си мушкарац, једино жене беже!“, али моја дрека није ништа променила, Беким је побегао. Данима сам био љут на њега. Онда смо се случајно срели и више нисам имао срца да се љутим. Када је Беким тужан, свет посиви. „Кукавица сам, извини“, рекао је, а очи су му биле празне. Оставили смо то иза себе.
Беким воли музику као и ја. Уме да пева тако да све престане да постоји. Ако га пустим да пева, а зажмурим, постанем сасвим сигуран да су чуда могућа.
Волим Бекима зато што је по много чему посебан. Не знам објаснити шта је то, али знам да би моје детињство у махали било сасвим другачије да није њега. Надам се да нас године неће превише изменити. Волео бих да останемо пријатељи и онда кад се у наше животе озбиљно умешају неке девојчице.
P.S. Тешко да ће им поћи за руком да нас намагарче и раздвоје.

Саша Васић,

ОШ,,Нада Поповић“ Крушевац, 5/5,

наставник српског језика Александра Лукић

новембар 2014.

Писање састава по моделу ,,рибља кост“

Чујем пре неки дан децу како сутра имају писмени па се спремају. Како писмени из српског није учење формула и дефиниција, већ пресек континуираног описмењавања, провера усвојености правописних и граматичких правила, а поврх свега – празник читалачке културе!

Дакле, недељама смо читали, па сад да покажемо како смо обогатили речник и свој стил!

Ја их запитам како се то спремају. Наравно, они мене упуту на најпопуларније сајтове на којима се могу наћи готови састави за писмени за све разреде. 😦

Ја рекох деци да постоје 3 правила припремања за писмени:

1. ЧИТАТИ

2. ЧИТАТИ

3. ЧИТАТИ!!!!

Како они нису имали времена за читање, морали смо да прибегнемо експрес припремању за писмени, што је обичај савремених ђака. 😦

Предложила сам им да прво направе скицу онога о чему ће писати и дала нека основна упутства како се структурира задатак. Модел који сам им предложила, а који нисам ја измислила, већ професори Педагошке академије у Алексинцу, а усвојили њихови добри ђаци, садашњи учитељи и моје друге колеге, назвали смо ,,Модел рибља кост“ и представља основну струкутру сваког задатка:

images (12)         0

 

Кажу клинци – па нећемо рецепт за рибљу чорбу, него за састав! 🙂

Ево, овако изгледају етапе у писању, тј, кошчице које се формирају око главних мотива:

1

 

2

 

3

 

4

 

5

 

ВАЖНО!

Структура пасуса:

Прва реченица сваког пасуса је његова тема, следећом ту тему развијамо да би последња реченица писауса уједно била и веза са следећом темом, са новим пасусом, који ће имати нову тему, причаћемо о нечем другом што развијаглавну тему (ону из налсова) а ја је зовем ,,лепак реченица“.

Срећно писање, али и ЧИТАЊЕ!!!!!

 

Искористи дан, Огњен Мутавџић

Никада раније нисам размишљао о пролазности живота. Некада сам желео да неки дан прође што пре, да би неки други, жељени, дошао што пре. Био сам потпуно несвестан чињенице да недеља,  од јуче, да данас, никада више неће да се врате. Међутим, цело моје виђење света и сва размишљања или неразмишљања променили су се када сам упознао Андрију.

Једног поподнева седео сам сам у парку испред своје зграде. Био сам нерасположен и видно нервозан. Због неког неспоразума, мислио сам да ми је потонуо цео свет. Ни данас не знам како сам ступио у разговор са жгољавим дечаком. Имао је шарену мараму повезану око главе и бистре плаве очи.

Пазите, живео је у мојој улици, а ја га до тада никада нисам видео!

Имао је чудан, дубок глас и из мене је извукао немир због кога сам седео сам. Од тог сусрета протекло је годину дана, Андрији сам постао најбољи пријатељ, и данас сам то, иако мој Андреш одавно спава са анђелима.

Он је често у мојим мислима,од њега сам научио многе ствари, а посебно ми је урезана једна реченица са којом се он будио сваког јутра:

„Carpe diem!“

Био је тешко болестан и свестан чињенице да је сваки нови дан који доживи за њега био дар од Бога. Андреш се није предавао, није плакао, често сам ја то чинио за њега. Није проклињао, није престао да мисли,упијао је сваку мрвицу живота и терао ме да мислим позитивно. Више је читао, више је шетао, више се радовао, сваки минут који је провео на овој планети није био узалудан и без облика. Једном ми је рекао:

„Немој да си тужан, сви смо ми само на једном путовању овде! Неко је у могућности да путује мало дуже, а неко веома кратко. Учини да ти то путовање буде екстра без обзира на дужину. Не дозволи да ти живот буде равно и монотоно путовање према гробу, искористи сваки дан.“

Схватио сам његову поруку.

Осмехнућу се, удахнути ваздух пуним плућима, избацити из главе слутње, нерасположење и лоше мисли и живети живот сваки секунд, сваки трен. Живот је само један и нећу дозволити да прође поред мене. Наш живот ће бити добар ако у сваком трену пронађемо радост и лепоту, ако му дамо смисао.

Зато – искористи сваки дан!

Српски лако на Фестивалу пролећне риме

Наставница српског језика у ОШ,,Ћеле кула“ у Нишу Ирена Златковић са својим сарадницима организовала је први Фестивал пролећне риме риме, ноте и слике.

Ја сам имала срећу не само да мој ученик Петар Миленковић прими похвалницу и вредан дар, већ и да се радујем успеху својих радионичара – Митре Богдановић, Катарине Стојадиновић, Јоване Петровић, Кристине Латински, које су похваљене за литерарне радове:

http://radionicapisanja.wordpress.com/

Добра организација, љубазна домаћица и насмејана деца била су предуслов да се наша радионица писања најлепше пролећне песме успешно реализује.

Почели смо моделом рибље кости, написали најпре састав на тему пролећа:

Календар каже да је дошло пролеће. Ипак, ништа не изгледа тако. Киша нам досађује скоро сваки дан. Ужелели смо се звука, мириса и боја пролећа. Кад провири пролеће, баш му се радујемо.

 Лептири се шарене. Подсећају на разиграну децу.Облећу цветове, круже око дрвећа, завирују у кошнице, истражују гнезда. Њихова игра цео дан не престаје.

Трава је зелена и густа.Избујала после великих киша. У густој трави скоро је немогуће видети ливадске становнике. Ипак, трагови их одају. Преврнута земља указује на вредне мравиће, а немирни скакавци одају се сами.Један скакавац скоро ме прескочи. Застајем за тренутак и уживам у лепоти призора.

Боје и мириси разнобојног цвећа опијају. Беле раде и маслачци заносно миришу. Умивени  јутарњом росом очекују прве госте. Пчелице застају на њима да се напију свежег слатког сока.

Сунце се широко осмехује. Облака нема ни на видику. Поглед у ведар дан и разигране становнике ливаде сунцу баш прија. Запевало би од милине. Све је сјајно и весело…

Деца су весела. Јурњава је сада у моди. Дечаци јуре за лоптом, а девојчице су у сталној потрази за лепим цвећем. Сви се радују пролећу.

Звукови пролећа улепшавају дан. Песма зрикаваца одаје становнике травнате прашуме. Њима се придружује весело зујање ужурбаних пчела. Оне не дозвољавају да их збуне разиграни лептири. Збуни их само понека птичица која лепетом крила разбије њихово зујање…

Кажу да је ове године пролеће мало другачије.  Наљутила се природа. Зато, сваку пролећну победу сви славимо. Уживамо у бојама, мирисима и звуцима пролећа кад год нам се пружи прилика.

А онда се пропоетисали, па редове претворили у стихове и добили  најлепшу пролећну песму:

Сунце се смеши

време више не греши,

облаци се склонили,

радост деци донели!

 

По шареном тепиху

дечаци се јуре,

девојчице као беру цвеће,

ал` за момцима погледима журе!

 

И све блиста, и све буја

док пролећни хор славуја јавља: 

За нас више нема зиме,

стижу распеване нишке риме!

DSC00113 10305969_10202330827373944_5576726463511673271_n DSC00106 DSC00107 DSC00108 DSC00109 DSC00110 DSC00112