Tag Archive | историја

Романтизам за основце

Уметност је емоција њених твораца изражена покретом, бојом, звуком, речју… Емоције појединаца носе у себи и дашак окружења, животних околности, дешавања, искуства. Зато се уметност не може одвојити од друштвених дешавања. Књижевност прати друштво можда више од осталих уметности, јер вековима покушава да га поправи, или да у љутњи негира стварност посвећујући се себи. Један књижевни правац смењује други, па имитирајући живот обично негира претходника у жељи да покаже сопствени квалитет и важност. Тако се ренесанса супротставља средњем веку, барок ренесанси и хуманизму, просвећеност бароку, а романтизам класицизму и просветитељству …

Романтизам се јавља после Буржоаске револуције (1789), крајем 18. и почетком 19. века, а траје до средине 19. века (револуција 1848. године у већини европских земаља). Није се јавио у свим земљама у исто време и као јединствени програм.

Песници романтизма наследници су идеја француске буржоаске револуције. Они бране слободу, једнакост, братство (3 идеала ове револуције). Међутим, сва три идеала су им оспоравана, тако да се разочаравају и затварају у свет својих осећања тугујући ,,светски бол“, јер они сматрају себе осећајнијим од других људи, па тиме и позванијима да болују патње својих сународника.

Романтичари се отимају  разуму, који доминира претходном епохом (просветитељство и рационализам) и желе да прикажу живот, осећања,  стварност. Инспирацију налазе у природи и народном стваралаштву, које сматрају самом суштином једног народа. Отуда велика заинтересованост европских романтичара (Гетеа, Хердера, Шилера, Копитара) за народну књижевност српског народа коју упознају први пут у сусрету с Вуком.

И све ово што сам вам досада написала личи на све оно што можете прочитати свуда под одредницом романтизам. Али, ипак ништа вам није јасно. 🙂

Зато, идемо другим путем. Јесте заобилазан, али потребан.

Година је 1787. 

У Србији, поробљеној турској покрајини, где већ вековима влада туђин, поткупљивост, сујеверје, пркос и неписменост, родио се Вук Стефановић Караџић. Име му наденула сујеверна мајка како би спасила породицу од урокљивих очију и злих језика.

У Европи победоносно Наполеоно оружје кроји границе држава – Млетачка република биће укинута, а Илирске провинције основане. Маршал Мармон је на путу за Дубровник, турски султан троши и до 20.000 златника за издржавање големе послуге, харема, штала, Катарина Велика угњетава руске сељаке али напредује у освајању Отоманског царства, а Беч се диви генијалности Моцарта, Бетовена и Хајдна.

Једини познати Србин тог доба, Доситеј, бежи због руско-турског рата у Далмацију и тамо наставља да подучава. У Србији нема кога да подучава, јер неписменост влада, а ни не зна се којим би језиком писали. Народ говори једним језиком, црквени оци, носиоци културе и писмености, тај народни језик не познају, оно мало писмених људи пише мешавином црквенословенског и рускословенског…

Е, што је све ово битно за нашу лекцију о романтизму?

Зато што се у оваквој друштвеној стварности и културним условима развија романтизам у Европи, а са Вуком и у Србији. Европа има романтичаре који болују ,,светски бол“ и сањају о мистици далеких крајева, а Срби грцају у зулумима дахија, одметника од турске власти. Приридно је да онда ни теме нису исте – Гете пише Фауста, Пушкин Евегенија Оњегина, а Вук оставља запис о Хајдук-Вељку и тајне списе о књазу Милошу, Његош Горски вијенац, Ђура Јакшић Отаџбину. Док једни жуде за исконским духом народнаим, други се боре за слободу народну.

Дакле, није чудно што романтизам српских писаца одише борбом за национално ослобођење.

Истражи даље сам…

А најлепше реченице о животу, његовим успонима и падовима у једном устаничком времену забележио је прота Матија Ненадовић на почетку својих Мемоара:

,,Бурна времена новије српске прошлости била су тесно скопчана са мојим животом; и као што су она променљива била, тако је и мој живот био променљив. Ја сам служио и господарио, поповао и војводовао; путовао по народном послу далеке путове и код куће мирно седио и у мојој башти воће каламио; војевао сам опасне ратове и уживао благодет општег мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад збунио ме је говор простог кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њи’; живио у сваком благу и изобилију и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће и гледао и’ из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су у сребро окићени арапски хатови и возио сам се у својим неокованим таљигама; војводе ишчекивали су заповести из моји’ уста и опет судба ме доводила да пред онима што су били моји пандури на ноге устајем. — То је, децо, вечна променљивост судбине коју сам рано познао и на коју се нигда тужио нисам; из те променљивости научите: да се не треба у срећи гордити, ни у несрећи очајавати.“

Дневник Ане Франк

Дневник Ане Франк

200px-Ana_Frank

За истраживање:

Крвава бајка, Десанка Максимовић

Колико год пута читала ову песму, и колико год пута говорила о догађају који својом монструозношћу надјачава свако зло, никад емоције не изостану. И никад довољно времена да понудимо деци све што могу сазнати о догађају који је песникињу инспирисао да напише бајку о догађају којем место није ни у бајци, а камоли у реалности. Ипак, није био бајка.

Живот се на овим просторима никад није много ценио, а ни у савремености стање није много другачије. Осуђујемо зло, насиље и фашизам, али никад се не запитамо заиста шта те речи значе, коју суштину крију. Знамо да се злочин десио, одведемо децу на екскурзију, стужимо лица десетак минута и наш живот иде даље, ни једног тренутка истинскине примивши у свест  ту информацију о страдању. Јесмо ли их научили да цене живот, да саосећају, прихватају различитост, из историје уче, а будућност креирају?

Зато, децо, упућујем вас да сами истражујете, и нека ово буде први корак ваше истраживачке шетње у историјске догађаје Другог светског рата на нашим просторима. Истовремено, то је лекција о животу, о насиљу и насилницима, о злу које никад не спава.

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

 

За истраживање:

Култура сећања у књижевности и едукација о холокаусту и злочинима нацизма

Учионица историје

seminar_naslovnaНародна библиотека Србије, Кућа Ане Франк из Амстердама, Међународна мрежа Тераформинг Штокхолм-Амстердам-Нови Сад

у оквиру представљања пројекта ”Дани сећања” организују семинар: Култура сећања у књижевности и едукација о холокаусту и злочинима нацизма 

Семинар је део сарадње Народне библиотеке Србије, Куће Ане Франк из Амстердама и мреже Тераформинг из Штокхолма, Амстердама и Новог Сада на пројекту ”Дани сећања”. Пројекат је подржала Међународна алијанса за сећање на Холокауст (International Holocaust Remembrance Alliance – IHRA).

Место: Народна библиотека Србије
Датум: 29. април 2014.
Време: 13:00 – 17:30

logoЧитамо и пишемо са Аном Франк

Поред предавања гостију из Холандије, у оквиру семинара ће бити представљена и отворена едукативна изложба ”Читамо и пишемо са Аном Франк”. Изложба је преведена и адаптирана за употребу у библиотекама у Србији.

У оквиру сарадње на пројекту ”Дани сећања”, едукативна изложба и радионица ”Читамо и пишемо са Аном Франк” је преведена и адаптирана за употребу у библиотекама у Србији. Концепт је развијен у Кући Ане Франк у Амстердаму…

View original post 401 more words

Кратко и јасно- МИЛУНКА САВИЋ

ИСТОРИЈА У УЧИОНИЦИ

456px-MilunkaSavic

Милунка Савић рођена је крајем 19. века у селу Копривница, недалеко од Рашке. Учествовала је у балканским ратовима под именом Милун Савић. Шишала се и повијала груди како се не би открило да је жена. Милункина „тајна“ откривена је пошто је у Брегалничкој бици (1913) рањена у груди.
У Првом светском рату била је део чувеног „Гвозденог пука“, најелитнијег Другог пука српске војске „Књаз Михаило“.
У јесен 1915. године Милунка је, у Македонији, тешко рањена у главу и тако повређена повлачила се преко Албаније. После неколико месеци опоравка вратила се на Солунски фронт где је учествовала у биткама које српска војска води на лето и јесен 1916. године.
После рата, хероина Великог рата радила је у Босни и Херцеговини као куварица, болничарка, прегледачица у фабрици војних униформи. Тада се удала за Вељка Глигоровића, са којим је добила кћерку Милену, али је убрзо усвојила још три ћерке: Вишњу, Радмилу и Зорку.

View original post 85 more words

Живот на селу у доба Немањића

Учионица историје

4Становници села

Становници села су се бавили пољопривредом и сточарством. To су били меропси (земљорадници), власи – сточари, сеоске занатлије, сокалници (слуге), отроци (најсиромашнији сељаци). Ову групу зависног становништва Душанов законик назива себрима.

Изглед села

Села су била подизана на месту где постоји пијаћа вода, река или неки мањи извор. Била је битна и близина обрадиве земље, шума, пашњака и пута. Куће и друге зграде биле су углавном груписане на једном мањем простору. Просечно село је бројало око 40 кућа. Често се у средишту села или на оближњем брежуљку налазила сеоска црква око које се простирало гробље.

Изглед цркве

Сеоске цркве су једноставне и скромне грађевине, претежно зидане од камена, или у комбинацији са опеком. Понекад су имале куполу. Црква је у селима заузимала централно место у животима мештана, пошто су се сви важни догађаји одвијали око сеоског храма: крштење, венчање, недељна и празнична богослужења, прославе празника, опело и сахрана…

View original post 425 more words

Фотографије говоре више од речи 4. део

Учионица историје

Читали сте:

Фотографије говоре више од речи 1. део

Фотографије говоре више од речи 2. део

Фотографије говоре више од речи 3. део

 

Легендарне фотографије XX века које говоре више од речи. Слободно их можемо назвати и иконама XX века. На њима су забележени догађаји који су мењали историју, померали границе и утицали на свест људи. Свака од фотографија је прича за себе…

 

Падајући војник

Падајући војник је чувена фотографија мађарског ратног фотографа и фоторепортера Роберта Капе, настала током шпанског грађанског рата 1936-1939. На фотографији је ухваћен тренутак смрти републиканца Федерика Борел Гарсије, који пада погођен од непријатељског хитца. Аутор је тврдио да је фотографију снимио 1936. године током битке код Церо Муриана, међутим након што је објављена у француском магазину ВУ, била је предмет многих критика и оспоравања. Оспораван је идентитет војника, за кога се сматра да је погинуо у поменутој битци, али док је тражио скровиште иза оближњег дрвета…

View original post 1.244 more words