Tag Archive | Књиге

Дворац од ружа Љиљане Крстић – приказ

Дворац од ружа, Љиљана Крстић

 

Прегледи књижевног стваралаштва, историје, осврти… углавном памте имена стваралаца који су видно утицали на велике временске периоде и ствараоце. То су чувари културне вертикале једног народа. Чувари завичајног стваралаштва, уливају се у тај исти ток, али њихово је дело у великим временским освртањима често скрајнуто и каснијим генерацијама недовољно видљиво. Кад нам историчари књижевности поставе оквир, често пак недостаје материјал за слику – слику једног времена, културе, свести, залагања, васпитања…

Љиљана Крстић несумњиво је темама, начином обраде, лепотом стила, препознатљивим изразом – значајан писац с правом заступљен у српским и међунарондим антологијама, зборницима, прегледима, освртима. Но, тај оквир упркос изузетним бојама њеног стваралштва, често остаје ускраћен за улогу коју она има у својој средини, у средини из које је потекла, у којој ствара, израста и битише. Тиха, ненаметљива и скромна, увек спремна да подржи манифестације за децу, децу ствараоце, школарце, изванредни сарадник просветних и културних посленика, својом најновијом књигом потврђује трајност, аутентичност и мисију књижевног ствараоца.

Дворац од ружа, збирка прича, само именом и досадашњим стваралаштвом аутора, упућује на децу. По свему осталом – насловом, изгледом, мисијом, порукама… ово је књига о универзалним белезима људског постојања, бар у српској култури. Појединац не постоји ако није срећан, а унутрашње задовољство почива на слози, љубави, раду, другарству, пријатељству, очувању природе и јединству с њом, машти… А где је машта, ту је школа, ту су књиге и читање. Овим белезима Љиљана Крстић омеђава свет који нам дарује, простор дворца од ружа, грађевине коју треба да гради у себи свако од нас.

Збирка има три целине – На корак до песме, Кључарев кључар и Гласам за птице.

Први део збирке чини неколико песама у прози, које ће већ насловима заголицати дечју пажњу, као нпр. Крилати слон. Домишљатост, фразе које ће дете препознати или се над њима запитати, жеља да се читалачки капацитет младог читаоца изграђује, доминирају овим минијатурама које дају камене темељце Љиљине поетике – живот без свађе, уз помирење, слогу и разумевање, живот ојачан маштом која је свемогућа, породица чија је љубав једина амајлија, осуда технолошких одвлачивача пажње и борба за живот у природи и са природом. А на крају, ту је и оно што само песник види – после краја није почетак,  већ се почетак иза књиге крије!

У другом делу збирке насликан је чудесни свет природе. Са ових страница поздравиће нас кључареви кључари – задихани зечићи, одлучне лисице, добродушни медведи, јежићи, сложни мрави, нежни лептирићи, вредне пчелице, тврдоглаве осице, услужне бубамарице, уздрхтали свици, вилини коњици, јеленак, мува… Обрадоваће нас лагани ветрић, шумски поточић, свежа јутра, обасјана поднева, латице булки, затрептала крила, таласасте боје росе… Ненаметљиво, али сасвим јасно запитаће нас писац сликом сивог суморног града има ли краја људском себичлуку, докле ће дрвеће бити без грана и хоћемо ли препознати пријатеља у сваком дрвету, сваком славују, свакој капи кише и насмејаном облаку.

И кад помислимо да је пред нама идилични свет природе у коме владају другарство и слога, свет у коме свако мора свима бити на услузи, свет изграђен радом, залагањем, посвећеношћу, свет љубави и лепоте, пријатеља добре воље… супротставиће нам слику летећег смећа, немара савременог детета, његове усамљености, породичне отуђености и дечје упућености на телефоне, игрице и друге технолошке занимације. На све оно што савремено дете чини усамљеним, окренутим неком имагинарном свету туђих вредности. Но, нада постоји.

Дарује нам је писац у трећем тематском делу, оном у коме се гласа за птице, за породицу, игру, школу, дружење – за белеге одрастања у српској култури. Подсетићемо се да љубав испуњава све празнине, а породица је љубав; да су човекове потребе ведре мисли, радост и осмеси толико значајни да их треба пресовати као биљке у хербаријуму; да је природа лек свих проблема савременог одрастања, а заљубљеност зачин сваког одрастања; да је природа савршенство из кога настаје поезија, а игра спас од усамљености. И на крају, а можда сасвим на почетку – само ће породица учинити свет подношљивим местом, јер једино она дарује детету сунце у остави.

 

У Алексинцу,

јул, 2020.

 

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

 

Српска књижевна задруга

Прича о Српској књижевној задрузи може имати много дирљивих почетака, јер је њена најпознатија едиција пратила и прати Србе где год су бежали, емигрирали, одлазили… Тристотинак ретких и повлашћених власника првих кола Задругиних свакако ће о њима говорити као о најзначајнијој породичној реликвији. Учени Срби говориће са дужним поштовањем о издавачкој кући која опстаје 125 година – кроз ратове, бежанију, политичке и моралне кризе. Непознанице су једино нове генерације. Значи ли још увек нешто традиција, посебност, задругарство?

Уверена у неисцрпну и непоколебиву снагу знања и младости, као и у искрену приврженост стубовима српске културе сваког младог човека који да би знао пут у будућност сагледава трагове својих предака, подсећам на једну дивну традицију удруживања зарад књиге и трајања српске књижевне традиције:

,,Српска књижевна задруга, наша најстарија издавачка установа, једна је од малобројних културних институција српског народа основаних у XIX веку, које су успеле да се одрже дуже од сто двадесет година упркос тешкоћама и искушењима кроз које су пролазиле.
Српска књижевна задруга основана је 29. априла 1892. године (односно 16. априла по старом календару), у Београду, у згради тадашње Српске краљевске академије, у Бранковој улици број 15. Њени оснивачи били су Стојан Новаковић, Јован Јовановић Змај, Љубомир Стојановић, Љубомир Ковачевић, Светислав Вуловић, Андра Гавриловић, Љубомир Јовановић, Милан Ђ. Милићевић, Милан Јовановић Батут и други тадашњи српски, значајни писци и научници. За првог председника Задруге изабран је историчар и филолог Стојан Новаковић, за потпредседника песник Јован Јовановић Змај, који је нацртао и познати знак СКЗ, за тајника (секретара) Љубомир Ковачевић, за књижничара Андра Гавриловић и за благајника Урош Благојевић. И доцније су на челу Задруге и у њеном управном одбору били најзначајнији српски писци и научници, од Павла Поповића, Јована Скерлића, Милована Глишића, Симе Матавуља, Исидоре Секулић, Јаше Продановића, Тихомира Ђорђевића, Иве Андрића, Вељка Петровића, Милоша Н. Ђурића до Радована Самарџића, Војислава Ђурића, Добрице Ћосића, Ристе Тошовића, Милана Ђоковића, Бранка В. Радичевића, Десанке Максимовић, Меше Селимовића, Ивана В. Лалића, Јована Христића, Слободана Селенића, Васка Попе и других.
Оснивачи Задруге су, на дан оснивања, потписали Правила Српске књижевне задруге, њен основни и правни оснивачки акт. У Правилима су, између осталог, нагласили да се Српска књижевна задруга оснива „У намери да помогне правилније ширење одабраних дела из лепе књижевности и из опште корисне поуке и тако да ствара књижницу за све редове народа“.
knjiga-knjige-skz_500x300
У другој тачки Правила стоји да ће се Српска књижевна задруга старати:
„да критички приређује издања старијих и новијих књижевника српских, да издаје изабрана дела из сувремене лепе и опште корисне књижевности, да предњачи избором у превођењу и позајмици из словенских, иностраних и класичних књижевности, да у опште припомогне ширем развићу народне књижевности, олакшавајући издавање и ширење књига свима средствима која јој буду на расположењу.“
Основни орган Српске књижевне задруге, према Правилима, јесте Скупштина, која се „састаје редовно сваке године о Ђурђеву дне“. „На скупштину долазе и одлучују чланови добротвори и оснивачи.“ Прва Скупштина Српске књижевне задруге одржана је 22. маја (односно 9. маја по старом календару) 1893. године. На њој је Стојан Новаковић изговорио познате речи да су оснивачи Српске књижевне задруге „остављали на страну све што би нас могло делити“, да би, с друге стране, „јаче потражили оно што нас може зближити и саставити“, што је остао један од основних принципа у раду Српске књижевне задруге током свих сто двадесет три године њеног постојања…“

Задруга је – ЗАДРУГА ЧЛАНОВА. Чланство је слободно и добровољно.

Подразумева годишњу чланарину, али и љубав за Задругину традицију: чланство у тој традицији писаца и читалаца, ћирилске књиге с класичним и модерним вредностима.

Члан може бити сваки појединац, као и правно лице: установа, школа, библиотека, предузеће.

untitled

Постаните део традиције и учланите се у СКЗ!

Све информације можете наћи на сајту СКЗ овде.

 

Мајкл Морпурго

Не дешава се често да ме одушеви нека књига толико да пожелим да је јавно препоручим свима који посећују мој блог. Скоро никад се није десило да издвојим име страног писца. Писац кога вам представљам одушевио ме је свим својим делима које сам прочитала

zlatna_dolinaslon_u_bastisenka1 ratni_konjbeli_lav

Било која од ових књига могла би да буде део изборне лектире за основце, али мој фаворит је ,,Златна долина“ коју препоручујем ученицима од 3. до 6. разреда.

Добро дошли у клуб Морпургових обожавалаца, јер сам сигурна да ћете после једне прочитане књиге пожелети да прочитате и остале.

Кликом на сваку од сличица, доћи ћете до описа књиге и биографије писца, који припада кругу омиљених и најнаграђиванијих дечјих писаца данашњице.

8080