Tag Archive | књижевници

Мајкл Морпурго

Не дешава се често да ме одушеви нека књига толико да пожелим да је јавно препоручим свима који посећују мој блог. Скоро никад се није десило да издвојим име страног писца. Писац кога вам представљам одушевио ме је свим својим делима које сам прочитала

zlatna_dolinaslon_u_bastisenka1 ratni_konjbeli_lav

Било која од ових књига могла би да буде део изборне лектире за основце, али мој фаворит је ,,Златна долина“ коју препоручујем ученицима од 3. до 6. разреда.

Добро дошли у клуб Морпургових обожавалаца, јер сам сигурна да ћете после једне прочитане књиге пожелети да прочитате и остале.

Кликом на сваку од сличица, доћи ћете до описа књиге и биографије писца, који припада кругу омиљених и најнаграђиванијих дечјих писаца данашњице.

8080

Advertisements

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Мошо Одаловић

У временима нечитања или читања само статуса на друштвеним мрежама, а то је реченица или две, и писци блогова морају да буду сажети ако желе да неко прочита оно што пишу. Утиске о Моши Одаловићу, једном од најпознатијих песника српских, тешко да може ико сместити у пар реченица, но, то и није проблем, јер се његове песме не налазе само у папирним или електронским књигама, већ се носе у срцу од раног детињства, а певуше целог живота:

МАМА ЈЕ ГЛАГОЛ ОД ГЛАГОЛА РАДИТИ

Родити, подојити, повити, покрити,
прићи, обићи, опет подојити;
стално је ту, нећеш се прехладити —
мама је глагол од глагола радити.

Доручак, ручак, ужина, вечера,
двадесет слатких и пет без шећера;
минут надокнадити, несаницу зарадити —
мама је глагол од глагола радити.

Посоли, досоли, замеси, подмеси,
добар дан, изволи, побогу, где си?
Коприву вадити, ружу садити —
мама је глагол од глагола радити.

Помети, полети, оплети рукавицу,
окрпи сину десну ногавицу,
таблету попити, облогу хладити —
мама је глагол од глагола радити.

А тата ништа неће па неће,
да бар понекад купи цвеће;
стално рецитуј, треба му досадити —
мама је глагол од глагола радити.

,,Мошо Одаловић је велика, племенита дечачина савремене српске поезије, једна од њених покретачких снага… Иза… наоко лаких, лепршавих стихова назире се једно богато, плодно, у основи тешко животно искуство, превазиђено игром, шалом и љубављу према свету и животу. Песник је много видео и доживео, осетио и разумео. Снашла га је велика заједничка мука недавно завршеног века: морао је, у дугој колони избеглица, напустити родну кућу у Старом Грацком, код Липљана, да би се, баш као у временима кад су наши патријарси са народом повлачили према северу, настанио у подножију смедеревске тврђаве. Отети завичај је духовно благо чија се вредност непрестано повећава; он постаје тајна, невидљива баштина, прелази у посед маште, где људско зло нема приступа.“

Милован Данојлић

Упознала сам Мошу. Сусрели смо се на другој завршници ,,Читалића“ када је као  гост песник дошао да поздрави алексиначке клинце и клинцезе. Био је спонтан, деци очекујуће интересатнан, пријатан, љубазан. Нисмо причали, уз њега је била његова Гордана, он је погнуто црткао, осмехивао се свима, мало причао, изгледао одсутан а претпостављам све чуо и видео… У тој затвореној отворености, осетила сам… тугу.

Срели смо се још једном. Опет је Моша у стилу затворене отворености просуо љубав према својим пријатељима, свету, деци, а ја сам поново осетила неку недореченост и …тугу.

Лепота савременог интернет доба јесте и то што можете да будете ,,пријатељ“ људима који својом уметношћу обезбеђују себи бесмртност. Мома има Фб профил. Пратила сам његове објаве на Фејсбуку и видела огромну љубав према породици расутој по свету, али и оно чега се они који се питају стиде – јасно исказане љубави према свом завичају. А Момин завичај је завичај свих нас:

ИМАМ ТАПИЈУ, ОВЕРЕНУ БОНОМ ДУШОМ

557554_399186850130014_456391423_n

ОНАМО, ГДЕ ДУШЕ УТИХЛИХ ЖЕТЕЛАЦА НАСТАЊЕНЕ ЈЕСУ

23.7.1999 – 23.7.2016.

,,Дан када се пуцало у хлеб. Отад у мом селу постоји клетва „Убио вас хлеб којим се храните!“ На адресу човечанства, а глад увелико почела. Ко је масакрирао жетеоце; секли им руке да се не бране, стопала – да не беже, спаљивали очи на ауспуху, а најмлађем међ њима, Новици Јанићијевићу, извадили срце и бацили у трње !?! Нато, Пентагон, Клинтон, Солана, Олбрајтова, Блер, Кушнер, Вокер…… и народни херој Фадиљ Хоџа. То је онај који је, априла 1943. године, у истом Старом Грацком, убио 13 младих људи. Као, повео их у НОБ, према Голеш планини, и побио с балистима. Зарад уверљивости, и ово: његов син Шар редовно је, у „Божуру“, тражио за мезе две српске и једну црногорску главу… Не би Фадиљ тако жестоко напредовао, да не беше добро крвавијех руку. Сад вам је јаснији увид у вртоглаво напредовање зликоваца Тачија и Харадинаја…
Моје уцрњене сусељанке и родбину снимих о првој годишњици изгинулих жетелаца. Сви истом стазом, избегавајућ мине и нову погибију. Жене у црном су оне којима изгибоше најрођенији и најмилији, а не оне београдске девизне рашчепуље, перформанс-гамад, нахрањена србофобијом… Драге у амбасадама, а стална им подршка у НВО кокошињцима и свињцима.
Својим издисајем, у ових 17 година, половина њих с фотографије настанила се онамо где душе утихлих жетелаца настањене јесу. СЛАВА ИМ И МИЛОСТ МИЛОГА БОГА, док је овога неба над нама!“

Моша Одаловић

(преузето са Фб профила, 23. јула 2016)

Никад нисам била на Косову.

Одрастала сам уз пријатеља својих родитеља, песника Биначке Мораве и Алексиначког Поморавља, који је Прековце волео више од својих полавековних пријатеља и оставио аманет да га тамо сахране. Сусрећем људе који су дошли са Косова и проводе овде деценије, а опет сањају своја огњишта уткана у приче њихове деце која никад нису запалила свећу на гробљима својих предака. Чујем да има и људи који се Србима зову, а кажу – Докле више то Косово? 

Прочитах у једном Момином интервјуу:

,,Песничким „одрастањем“ наиђох на најстравичнију промисао у нашој епици: „Мртва се глава преко поља ваља и већем се злу нада.“ Језиво, да језивије не може бити. Кад наиђем на овако нешто, побегнем „из читања“ – бар у своју башту, кад већ немам куд.“

5

А Г А П И Ј Е

Агапије, Гапа из Речана код Каменице,
броји цркве, као да броји птице.
Пази ово, сине:
Каменица, Убожац, Огоште,
Ваганеш, Бостане –
свугде црква, да се без радос` не остане.
И на другу страну дадох се пешке:
Драганац, Врбовац, Витина, Бирач, Смира…
Због тебе ово деда и бира и пресабира.
Са ове ноге, него са које:
Кметовце, Коретин, Крајни Дол,
Лисоцка, Десивојце, Љајчић,
Ајкобила, Браина, Дабишевце…
Као молитва, сине,
за тебе и Бога и свеце.
Па низдоле, на Македонију:
Топоница, Кормињане, Подграђе,
Билинце, Дунаво, Ђурђев Дол, Паливоденица…
Све је то видела ова зеница!
ДА УПАМТИШ ЗА КРАЈ:
За све које познаваш, ништа да не додаваш!
Сад је важно, синко, да смо млоооого здрави!
ДАЋЕ БОГ ДА СЕ БОГ ЈАВИ…
(1998)

4

https://mosoodalovic.wordpress.com/

Власта Ценић

Не могу да верујем!

Листам странице овог блога и просто не верујем да нисам писала о Власти, најсарадљивијем колеги кога познајем на овим просторима, несебичном човеку, великом песнику, чувару завичајног говора. Делила сам његове песме, чак и збирку песама ,,Бате ће се жени“(наравно као Властин дар свима који воле поезију народног говора), али без приче о Власти, овај блог остао би умногоме сиромашнији – ускраћен за сазнање да постоји наставник српског који пише драмске текстове не само за своје ђаке, већ и за колеге, а онда осим што представу режира, у њој и глуми, као што рекох, заједно са својим ђацима и колегама; ускраћен за спознају да постоји наставник српског језика који безрезервно и несујетно дели са колегама своје наставне материјале, али и материјале колега који га посебно одушеве; сиромашнији за причу о човеку који је успео да уједини просветне раднике – ствароце за децу не само дружењем у свом родном Кочану, већ и зборником њихових песама ,,Цветник“ који је у букет спојио песнике просветаре раздвојених простора Балкана; много, много сиромашнији без сазнања да постоји песник – просветитељ који позове своје пријатеље да дарују књигама школске библиотеке, а онда пошта у Дољевцу ради у три смене како би испоручила пакете који Власти стижу из целе Србије и окружења. 🙂

Поштујући још једно правило овог блога – оригиналност, упутићу вас на Властину биографију и библиографију,  а пре тога поделити неколико својих сећања на Власту. Упознали смо се 2013. када су Власта и Виолета Јовић били песници домаћини прве Смотре читалаштва ,,Читалићи“ у Алексинцу. сарадњу смо наставили на дечјој песничкој колонији у Дољевцу, а онда је све постало нормално, јер се слични сличнима радују или како Власта често шали кад сретне енергију сличну нашој – ,,луд као ми“ :). Сарађивати са човеком од кога увек можете да учите није задовољство, већ привилегија!

Власта Ценић и Виолета Јовић нераздвојиви су песнички тандем југа Србије, али и најпознатији Читалићи, амбасадори манифестације која различитим програмима промовише читалаштво. И као што међу Виолетиним познаницима нема оних који нису чули за Читалиће, тако међу Властиним пријатељима песницима нема оних који нису даривали неколико својих књига школским библиотекама Читалића. И нема Читалића који се не поноси својим ,,амбасадорима“.

власта

На крају ове приче почиње прича која се никад неће и не сме завршити – брига о матерњем језику и његовом очувању, а како су дијалекти лична карта књижевног језика, значај Властиног рада у овој области немерљив је. Многоликост делања Властиног не допушта да се вагају делови његовог рада, али ако би се нечим и мерила свестраност његовог рада, песништво на завичајном говору, које представља један од најсветлијих бисера српске дијалекатске књижевности, свакако је дело које остаје у аманет.

И још завирите овде Цветник ,,Заувек ђаци“, приређивач Власта Ценић, а можете и овде. 🙂

Градимир Стојковић

Када сам спремала матурски рад о Његошу, обожаваном писцу због кога сам и изабрала студије књижевности, моја средошколска професорка рекла је да очекује да се појавим на одбрани у црногорској ношњи спремна да заиграм коло као насред цетињског гувна. А онда ми је рекла, после два месеца рада на теми – кад одеш кући, лепо се наједи и седни да пишеш рад испочетка! 🙂 А све због тога што кад сам одушевљена нечим, желим својим одушевљењем и друге да заразим, па моје усхићење постане разливено и неефикасно.

Онда сам научила да спутавам своје мисли и осећања и јасно кажем оно што желим. Писац кога сам насловом најавила неће замерити стилску разливеност, јер се о његовом делу не може говорити сведено и смирено с обзиром да се ради о писцу серијала о најчувенијем српском хајдуку после Малог Радојице, оном о чијим догодовштинама читају и лоши ђаци, о писцу кога представљају најчитанијим писцем за децу ових простора, а који за себе каже да је само обичан човек који воли да деца читају.

Љубав према романима Градимира Стојковића за мене била је љубав на први поглед, онда када смо као студенти добили на читање тетралогију о најчувенијем београдском хајдуку – Глигорију Пецикози. Док сам читала прву књигу, размишљала сам о свим оним девојчицама и дечацима који долазе у нову средину, а ни не помислимо колико је тешко привикавање на ново друштво, навике, обичаје и моду; код друге књиге била сам одушевљена могућношћу да све оне досадне старомодне школске лектире буду освежене једном савременом дечачком авантуром на Дунаву; трећа књига вратила ми је сећање на немир својих средњошколских дана, када сам и сама често желела да се послужим олуком а не степеницама, али нисам се усуђивала – ни тада, не бих ваљда ни сада – Хајдук је то урадио за мене :); четврта књига заузела је и заувек остала на посебном месту моје душе. Читајући је, тада сам замишљала себе с друге стране у својој бившој школи, касније сам почињала своју страницу летописа у неким другим школама драматизацијом Хајдука за школске свечаности, а сада сваке године нову генерацију упознајем са Хајдуком и уживам у њиховом неодбијању да прочитају! А то је сан и наставника, и писца. 🙂

Ове године, Ауторски тим ,,Читалића“, акције у неговању и развијању вештине читања и разумевања прочитаног, понудио је основцима широм Србије, Балкана и српске дијаспоре наслове неких Градимирових дела – Хајдук у Београду, Хајдук против ветрењача, Све моје глупости, са жељом да им понуди интересантно и поучно штиво, које ће усмеравати њихове читалачке навике. Уз то, Градимир је био песник домаћин ,,Читалића 2015.“ у Алексинцу маја 2015.

Својом приврженошћу промоцији читалаштва и подршком акцији ,,Читалића“ на радост Ауторског тима, Градимир је пристао да уз Виолету Јовић и Власту Ценића, понесе скромну, али свим Читалићима посебну титулу – ,,Амбасадора Читалића“ једне мале читалачке државе која се сваке године у мају расцвета жагором деце и наставника у некој другој школи Србије. 🙂

града

Интервјуом са Градимиром Стојковићем, који сам приредила за часопис Друштва школских библиотекара Србије, желим да завршим, надам се, на почетку првог или поновног читања Градимирових дела. 🙂

Интервју са Градимиром Стојковићем

Тешко је говорити о писцима омиљених књига, јер од велике жеље да се представе на најбољи начин својим саговорницима, покуља бујица мисли, идеја, одломака, па на крају заглуши и говорника, и слушаоца. Можда је најбоље о Градимиру Стојковићу говорио Драгомир Ћулафић давне 1997. године:

Времеплов капетана Градимира Стојковића

Градимира Стојковића већ дуже од једне деценије бије глас да је „најпопуларнији писац”, уз то још и „најподеранији хајдук”. И, збиља, његове књиге у библиотекама су лако препознатљиве, као да никада нису биле нове, увек исто искрзане, савијене, изломљене, а кад отворите књигу, испадне по који лист, као да сте затресли јесење стабло. Његове књиге не пате од усамљености, једни их враћају, други их одмах односе, оне, у ствари, не станују у библиотеци. А онај који их врати, обично пита, као дете коме су се усладили колачи, има ли још. А Градимир Стојковић је благодарна душа, зна он добро шта деца и млади воле, па седне и напише нову књигу. Свеједно да ли је то роман, збирка песама или прича. Свуда је он један Градимир Стојковић, јасан, читак и питак, занимљив, узбудљив, писац који зна да нема приче без приче, који уме као нико да вас заголица, помази, засмеје, али и уозбиљи, зачуди, да вас натера и да поцрвените, он, једноставно, не воли оне што даве, досађују и гњаве, на страни је дечјих слобода и увек „гласа за љубав”.

 

Школски библиотекар: Ви сте последњих двадесет година најчитанији прозни писац за децу. Многи кажу да деца не воле да читају; ми, школски библиотекари, сведоци смо дечје наклоности према књигама, али одређеним. Наравно, Ваше су у самом врху по броју корисника. Шта ви кажете – да ли деца воле да читају или је то давно заборављена дисциплина?

Градимир Стојковић: Нисам сигуран да сам још увек најчитанији прозни писац за децу. Дошло је време, свакако, да неко млађи, другачији и свежији, преузме ту улогу. Само, и проза намењена деци мења облик.

Нема више правог i grada1999романа, чак ни правих прича. А ако и постоји оно што наликује романескном облику, то више није писано тако да буде занимљиво обичном, школском читаоцу. И проза „намењена деци“, као и она „намењена одраслима“ постају све неразумљивија, дакле постају намењена елитизованом читаоцу. Али то је мало сложенија тема, и мислим да јој овде није овде место. Напокон, чини ми се да читање још увек није „заборављена дисциплина“, бар не док су нам деца у основној школи.

Школски библиотекар: Можете ли описати Ваш најдражи сусрет са читаоцима?

Градимир Стојковић: На жалост, не могу! У мом тзв. књижевном животу било је на хиљаде сусрета, а мислим да је готово сваки од њих био посебан на свој начин. Не памтим их, бар не толико. Могу да издвојим понеки сусрет са необичним догодовштинама, а то се, ипак, не може назвати најдражим, зар не?

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку младим читаоцима?

Градимир Стојковић: Имам – читајте књиге!

Школски библиотекар: Можете ли навести, за будуће читаоце и писце, неке од својих омиљених књига?

Градимир Стојковић: За млађе: А. А. Милн: Вини Пу; Јан Лари: Карик и Ваља; В. Осејева: Васек Трубачов; Кенет Грејем: Ветар у врбаку; Димитар Инкиов: Ја и моја сестра Клара; Весна Видојевић Гајовић: Пуженко и његова кућица; Милоје Радовић: Продавци смеха; Гордана Тимотијевић: Кутија за звезде

За мало старије: Гроздана Олујић: Гласам за љубав; Миленко Матицки: Журка; Славка Петковић Грујучић: Љубав на први корак; Весна Алексић: Карта за летење; Драган Лукић: Појављивање великих девојчица

Видите, нема оних, свима познатих писаца, која деца и овако и онако читају или морају да читају. Њих сам намерно прескочио, што не значи да их не препоручујем, напротив!

Школски библиотекар: Велики део свог радног века провели сте као школски медијатекар. Неки кажу да је ова професија код нас тек у заметку, други и то оспоравају, трећи проблем технолошких вишкова решавају овим радним местом – шта Ви мислите о свему?

Градимир Стојковић: О свему томе не мислим ништа посебно. Већ сам дуго ван тих токова, али школска библиотека/медијатека мора да постоји. И у њој морају да раде врло, врло стручни људи, не технолошки вишкови. С таквим стварима није се играти. Да ли ововремски министри, поред својих министарских звања, имају и образовања нешто више од основне школе? Јер ако су послењи пут одлазили у библиотеку док су били основци, не вреди им ништа објашњавати. А понашају се управо тако, на жалост.

Школски библиотекар: Очигледно је да библиотекарство све више наликује медијатекарству и да ће будућност библиотекарства бити пружање информација у сваком облику – електронском највише. Да ли смо на путу да таблети замене књиге?

Градимир Стојковић: Неће таблети заменити књиге, то је извесно. Није фотографија заменила сликарство, није филм заменио позориште, мада је код књиге будућност специфичија: чини се да ће књига постати екслузива доступна само онима чија је истинска култура далеко изнад ове коју стварамо народу по узору на евроамерички модел. Дакле, књигу ће читати пробрани и изабрани, остали ће се занимати таблетима и сличним будућим изумима за безнапорно битисање онога што данас називамо човечијим умом.

Школски библиотекар: Знамо да нам деца више времена проводе на Фејсбуку него у учионицама, а и кад су у учионици, често су на Фејсбуку. Шта мислите о друштвеним мрежама и њиховој примени у настави? Да ли је Фејсбук благослов или пошаст 21. века?

Градимир Стојковић: Ни једно, нити друго. Фејсбук је управо оно о чему сам малочас писао: ствар народне (не)културе по узору на евроамерички модел. Само смо криви за то. Кукамо да нам деца проводе време за рачунаром, да не излазе из соба, да се не играју, да су отуђена од света и једно од другога. A ко их томе учи? Нађите бар један (за савремену децу) довољан разлог да се играју нпр школице, или кликера, а да не спомињем жмурке, нека бије, што, претпостављам, не знају чак ни њихови родитељи! Спорт? Тренирају клинци од пет-шест година да би постали једнога дана професионалци, па зарађивали голиму лове, наравно. Фејсбук је, дакле, последица и нема говора о некаквој примени у настави. Једино да би се мувало, можда.

i hajduk2Школски библиотекар: Ваш Хајдук је књига коју читају и лоши ђаци. Многи писци се упињу да „уђу“ у школску лектиру, Ви сте већ тамо, али не тако срећни тим статусом, јер не можете да контролишете дистрибуцију, па самим тим ни ауторска права. Да ли се у Србији може живети од писања?

Градимир Стојковић: Грешка! Ниједна књига о Хајдуку није у школској лектири! Можда само онако: по слободном избору. Никада не бих дозволио да било која моја књига буде у лектири. Лектира је морање. Не бих да ми деца замрзе књигу, јер морају да је читају! Уосталом, ко мене, аутора, пита!? А што се тиче ауторских права, хајде да о томе не причамо! У Србији то не постоји. Бољерећи зависи од односа издавача према аутору. Ту тренутно имам среће, јер је мој данас примарни издавач Пчелица из Чачка, поштен и одговоран. До пре пет-шест година живео сам од писања. Данас не. Данас буквално од писања не живи нико, а од умешности у пласирању себе и својих дела живи једва десетак људи у овој области званој „књижевност намењена деци и младима“.

Школски библиотекар: Увек ме је интересовало да ли постоји неки прототип за лик Глигорија Пецикозе. Можете ли рећи нешто о томе?

Градимир Стојковић: Не постоји прототип. Хајдук је скуп неколицине ликова клинаца из мог просветарског живота, оних који су долазили у Београд отуда, „Богу иза кичме“, па урањали у београдски живот. А Београд је био као из оног вица: „пливај сине или се удави“. Хајдук је рађен по судбинама клинаца који су испливали и постали часни и вредни људи. Има и нешто мојега, наравно: мисли као ја, као онај који га је осмислио и написао.

Школски библиотекар: У тешким временима, а чини ми се да су у Србији увек таква, каже велики писац да се Библија отвара на својим најтамнијим страницама и наш ужас или наше неразумевање нађу древне речи као једини израз. Кад ћутање говори више од речи?

Градимир Стојковић: Аух! Озбиљно питање за неозбиљног „дечјег писца“. Dавно, давно у доба када сам мислио да сам „озбиљан“ песник, тј. у доба моје младости, написао сам и објавио у другој својој књизи „Туђа врата“ један стих. Нека он буде одговор (јер паметније ништа не могу да смислим): ЋУТАЊЕ ЧЕСТО НА ГОВОР ЛИЧИ.

Школски библиотекар: Да ли је битније оно што је у нама од оног што је око нас?

Градимир Стојковић: Ето, опет! Не волим да будем толико озбиљан, а терате ме на то! Када сам био мали учили су ме, углавном, да је јако важно оно што је око мене и да треба да се „понашам“ тако да будем као то око мене. Када сам се први пут побунио, јер ми је било битније оно што је у мени од онога што ме окружује, а то је било кад сам са први пут истински, до ушију заљубио у, по ономе што ми је околина моја говорила, „погрешну девојку“, урадио сам (по свом обичају) околини за инат – оженио сам се.

Школски библиотекар: Вреди ли борити се? Наведите неки пример.

Градимир Стојковић: Вреди, па иако знаш да је узалуд. Пример? У раном детињству перфорирало ми је слепо црево, довезен сам сеоским колима из Мраморка у Панчево и стављен на операциони сто клинички мртав. Преживео сам. Као маторог погодио ме је мождани удар – нисам могао да говорим. За писца – језиво! Преживео сам. За непуна два месеца сам се вратио у нормалу: и говорио, и писао. Изборио сам се. Оперисали су ме потом. Рекоше ми да 25% преживи такву операцију. Преживео сам. И, шта велите, вредили се борити?

Школски библиотекар: Препреке на путу до циља нас јачају или слабе?

Градимир Стојковић: А има ли пута без препрека?

Школски библиотекар: Тешкоће су лакше уз…

Градимир Стојковић: …неког ко је на твојој страни: мајка, пријатељ, девојка, жена, а на крају, кад останеш сам, лакше су уз могућност да се склониш у сан.

Школски библиотекар: Да ли је тачно да је победа могућа све док постоји нада?

Градимир Стојковић: Питајте Наду.

Школски библиотекар: Да ли су различитости дар или проклетство људи?

Градимир Стојковић: Ма, откуда!? Ни дар нити проклетство – различитости су нормалне.

Школски библиотекар: Вреди ли данас пословица „Чини добро – не кај се, чини зло – надај се?“

Градимир Стојковић: Не знам. Чинио сам и добро и зло. Кајао сам се и покајао безброј пута и због зла и због добра. А мало, тако мало сам се надао – увек безуспешно.

Школски библиотекар: Имате ли неку поруку за колеге школске библиотекаре и медијатекаре?

Градимир Стојковић: Будите истрајни у свом светом послу, јер сте углавном ви последња острва културе у дечјим животима.

Разговорала са Градимиром Стојковићем
Маја Радоман Цветићанин

преузето са
 http://www.skolskibibliotekari.edu.rs/glavni/aktivnosti/publikacije/casopis/55-izdavacka_delatnost/casopis/123-gradimir_stojkovic,
19.02.2016.

Још о Градимиру Стојковићу овде, а после правац библиотека или књижара! 🙂

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851)

udicazasrce

“Треба служит чести и имену.
 нека буде борба непрестана,
 нека буде што бити не може -
 нек ад прождре, покоси сатана!
 На гробљу ће изнићи цвијеће
 за далеко неко покољење.”

522403_470763726300280_1469221691_nЊегош (Јосип Томинц, уље, 1837)76358_156264347750221_6002617_nКућа Његошевих родитеља у Његушима

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним…

View original post 14.139 more words

Душко Радовић

Душан Радовић
(Ниш, 29. новембар 1922- Београд, 16. 08. 1984)

Народна библиотека ,,Стеван Сремац“ Ниш приредила је током септембра 2012. године електронску изложбу поводом деведесет година од рођења Душана Радовића.
Изложба је садржала биографске, библиографске и филмографске  податке, познатије и мање познате цитате, песме и фотографије.

Аутор: Александра Аџић

Уредник: Небојша Васић

презентација