Tag Archive | матурски

Najčešće greške prilikom izrade referata, maturskih i seminarskih radova

Računarstvo i informatika

Bez obzira da li je reč o izradi referata, seminarskih ili maturskih radova, učenic ponavljaju uglavnom iste greške. Odlučila sam da na jednom mestu navedem najčešće greške i savete za njihov izbegavanje u nadi da će se broj grešaka smanjiti, a jednog dana možda i potpuno iščeznuti 🙂

View original post 1.518 more words

Ана Карењина, матурски рад Анђеле Лазаревић (лектура Маја)

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица несрећна је на свој начин

„Нико није задовољан својим положајем,

 али је свако задовољан својом памећу.“[1]

 

У В О Д

„Унутар велике епохе руског реализма, Лаву Николајевичу Толстоју (Лев Николаевич Толстой, 1828-1910) припада изузетно значајно место. Никао из огромног наслеђа духовне културе Истока и Запада и из једног већ оствареног књижевног језика иза којег су стајала имена Пушкина, Љермонтова и Гогоља, Толстој, природом свога дара и своје јединствене личности, као да је био предодређен за ону монументалну уметничку синтезу коју су природно и историјски наметали ход и развој руске културе и руског књижевног искуства.Отуда Толстој својим огромним и непоновљивим делом није напросто исписивао само једно богато поглавље у историји руске књижевности XIX века, већ готово целу једну самосталну, синтетичку историју те књижевности, у којој су у новом облику била садржана сва врхунска индивидуална искуства руског реализма: Гогољева сатирична бриткост, Тургењевљев лиризам, психологизам и филозофичност Фјодора Достојевског, па чак и критичко-социјални патос руске разночинске литературе.“[2]

У време када је Толстој задубљен у своја стваралачка трагања за новим темама после „Рата и мира“, у руском друштву одвијају се судбоносни тренуци преломних седамдесетих година деветнаестога века када се сасвим јасно осећају промене у односима племства и сељаштва изазване Декретом о ослобођењу сељака из 1861. године. Заокупљеном прошлошћу, собом и сопственим идејама, Толстоју, ипак нису промакле корените промене на руском селу које се постепено раслојава, као ни јачање једне економски нове класе у граду „која успоставља нове односе и постепено подрива не само економску снагу него и моралне и духовне вредности у дотадањем руском друштву у целини.“[3]

У то време одвијало се „грозничаво престројавање званичних владајућих кругова и свеопште настојање да се законским прописима и реформама друштвених институција усмере, ограниче и зауздају ти економски и социјални процеси, да се спољнополитичким мерама заокупи пажња најширег слоја житеља Русије привидом њене моћи у свету и да им се ту отворе видици излаза из њених противречности.“[4] Ова питања нису заокупљала само јавност Русије, већ су двојила и књижевну сцену на два табора – један у коме се доказивало да су мере владе једини пут ка излазу из њене тешке ситуације после „кримског рата“ и „кметске реформе“, и други који је у свим тим мерама видео само систем нових обмана и замки власти. Зато су ови први (словенофили) распламсавали патриотска осећања истичући положај „мајке Русије“ као велике силе у словенском свету, ови други (демократе) убедљиво су доказивали „империјалистички карактер руског мешања у те покрете и тежњу руске империје да прошири свој утицај у Европи.“[5]

„У Толстојевим дневницима, преписци и публицистичким написима из тога времена, и упркос његовој опседнутоститемама прошлости, дошла је до изражаја његова озбиљна забринутост за руску ситуацију његова времена…Најзад, у то време је међу значајним реформама у области брачног и породичног законодавства било у јавности третирано и питање развода брака. То питање Толстоја није могло оставити равнодушним, јер га је и много раније, као писца, мучио проблем „породичне среће“ [6]

Криза у руској, нарочито феудалној породици тих година је достигла свој врхунац, па није чудо да писци јасно уграђују овај проблем у своје романе. Није случајно у то доба и Достојевски тако интензивно говорио о проблемима „случајне породице“ објашњавајући да се те породице формирају и одржавају по принципу „Е, нека буде шта буде, шта има ми да се бринемо, рашће деца као и сви; развиће се већ некако…Тако настаје неред, разједињеност и случајност руске породице…“[7]

 „Једно од основних попришта на коме настају те нове појаве у овом Толстојевом роману јесте породица. Он већ у првој својој реченици носи то одређење, обећава да ће се ограничити на међу двеју основних типова породице – срећне и несрећне. Али већ у тој првој својој констатацији да су „све срећне породице налик једна другој, свака несрећна породица је несрећна на свој начин“ отвара се тај безброј међусобно различитих несрећних породица чији су узроци несрећа како личној тако и још много више у друштвеној сфери, па се међе пишчевог приповедања шире на необухват свеукупних друштвених процеса који се сваки пут на друкчији начин несрећно преламају у породици и породичним односима.“ [8]

Основна тема којој су у центру породица и љубав, а која се развија сликањем породичних ситуација пет породица: Облонских, Карењина, Шчербацких, Љевина и Вронских, покреће и читав низ других тема и проблема од осиромашења племства преко пропадања села до критике друштва, јер пропадањем породице „настају проблеми у васпитању деце, заоштравају се генерацијски проблеми очева и деце, долази до отуђења коме је разлог недостатак љубави у најранијем детињству и ишчезавање љубави из међуљудских односа уопште, јер – ако није развијена у породици, у детињству, љубав нема корена из кога би се развила.“ [9] Наставите са читањем

“Корени“ Добрице Ћосића, матурски рад Дијане Стојковић (лектура Маја)

У В О Д

За село Дренову, надомак Трстеника, чуо је мало ко од оних даље од Морава, али село је ипак познато. Памтиће га и српска историја, и то не само по патријарху Српске православне цркве господину Герасиму, већ још и пре, по његовом сестрићу Добросаву, кога читалачка публика не само српског говорног подручја, познаје као писца Добрицу Ћосића. Овај писац из срца Србије, запојен водом Морава, заплетен у троречје српске кичме, својим књижевним опусом обележиће српску књижевност двадесетог века, а многе читаоце позвати на неми дијалог.

Романом Корени, тада млади и храбри писац, „отворио је срце Србије, загледао се у њега и није устукнуо.“ [1] И поглед му се зауставио на Аћиму Катићу, обреновићевском опозиционару и бунтовнику, стаменом и одлучном да укорени породичну лозу случајено преживелог Луке Дошљака, на Аћимовом обожаваном сину Вукашину, „школцу“ који ће ујести оца за срце лишавајући га себе и свог потомства с ћерком највећег противника, на Аћимовом другом сину, „јаловаку“ Ђорђу, који сања да у звецкању дуката чује плач наследника, макар био и туђе семе, на Аћимовој снахи, одлучној Симки, која би и ђаволу душу продала да осети највећи бол – благослов само женама дарован… Сви несрећни, и сви истом жељом мучени – трајати, бити, укоренити се, продужити се.

Добрица Ћосић овим романом понире у амбијент српског села на прекретници двају векова, деветнаестог и двадесетог, али одлике тог времена задржава само као декорацију једне људске, сељачке драме о укорењивању, али и расипању породице. Он првенствено говори о човеку, о слабим и јаким људима, о битним и мање битним животним околностима.

Ћосић је одбацио идиличност и фолклор. Његови ликови интензивно живе сопственим карактером, снагом, болећивошћу, немоћи. То и нису сељаци, већ људи што само живе на селу, корени једног широког лиснатог стабла које тек треба да се разграна.

Корени су моја велика жеља да наговестим велику сложеност и компликованост конституције оне категорије која се у литератури и социологији зове сељаштво, да покажем њену трагику и њен анахронизам у цивилизацији овог савременог потенцијала…Ја сам се замислио ко су и какви су ти који су нас родили. Чија је све то и каква је то крв у нашим жилама. И зашто смо се ми тако нагло и снажно одрекли идеала и визија очева и дедова, па сасвим друкчије замишљамо срећу и другчије се боримо за њу…Почео сам да размишљам о тој давној ужасној страсти за трајањем. Трајањем против свега. Чинило ми се да је код човека то што хоће нечим да се продужи после смрти, што хоће и може себе да надживи. На том сазнању написани су Корени…Отишао сам у 19. век да нађем корене нашим страстима, клонућима и немирима. Чепркам по старим гробљима која су још увек млада и незатрављена. И што боље видим те наше узнемирене старце, убедљивија ми је истина: овде се од живота исувише тражило. Наша је прошлост велика драма и ја сам један од оних који су покушали да један њен тамни делић изнесу на видело.“[2]

Наставите са читањем