Tag Archive | певани песници

Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“

Мало је фестивала који се могу похвалити дводеценијским постојањем, а на прсте се могу набројити они чији су лауреати најзначајнији српски писци друге половине 20. века. Поред Змајевих дечјих игара, најзначајнијег фестивала за децу и о деци на балкану, тим путем корача Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“, који ће у 2018. години 21. пут окупити децу и песнике, љубитеље књижевног стваралаштва и носиоце посебног стваралачког дара, алексиначке домаћине и њихове госте из свих крајева Србије, али и из дијаспоре.

Још није касно да обезбедите себи место у првим редовима. 🙂

Више о Фестивалу овде.

Више о Гордани Брајовић овде.

Кишобран за двоје, Гордана Брајовић

На крају књиге трава,
По трави роса
И један дечак плави
И једна девојчица боса…

И тај дечак плави
Погази траву,
Погази росу
И пољуби девојчицу босу…

Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје, о, о, о, о!
Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје!

Advertisements

Ој, дјевојко, селен велен

Ој Девојко, селен велен (нар. песма)

Ој Девојко, селен велен —
Не узвијај обрвама,
Не задаји јад момцима;
И мени си јад задала:
Коња водим, пешке одим;
Чизме носим, а бос одим;
Леба носим, а гладан сам;
Воду газим, а жедан сам.

Ао, ноно бјела

Клетва

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијар ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао ноно бела,
Вода те однела
Па — мени донела!

(1845, март)

  • Песме Бранка Радичевића I., У Бечу у јерменскоме намастиру, 1847.

Риба и девојка, нар. песма

Дјевојка сједи крај мора,
Пак сама себи говори:
„Ах мили Боже и драги!
Има л` шта шире од мора?
Има л` што дуже од поља?
Има л` што брже од коња?
Има л` што слађе од меда?
Има л` што драже од брата?“
Говори риба из воде:
„Дјевојко, луда будало!
Шире је небо од мора,
Дуже је море од поља,
Брже су очи од коња,
Слађи је шећер од меда,
Дражи је драги од брата.“

Емина, Алекса Шантић

ЕМИНА
Синоћ, кад се вратих из топла хамама,
Прођох покрај баште старога имама;
Кад тамо, у башти, у хладу јасмина,
С ибриком у руци стајаше Емина.
Ја каква је, пуста! Тако ми имана,
Стид је не би било да је код султана!
Па још кад се шеће и плећима креће…
– Ни хоџин ми запис више помоћ неће!…
Ја јој назвах селам. Ал’ мога ми дина,
Не шће ни да чује лијепа Емина,
Но у сребрен ибрик захитила воде
Па по башти ђуле заливати оде;
С грана вјетар духну па низ плећи пусте
Расплете јој оне плетенице густе,
Замириса коса ко зумбули плави,
А мени се крену бурурет у глави!
Мало не посрнух, мојега ми дина,
Но мени не дође лијепа Емина.
Само ме је једном погледала мрко,
Нити хаје, алчак, што за њоме црко’!…
1903.

Укор, Бранко Радичевић


Где си душо, где си храно!
Где си, данче мио?
Где си, сунце огрејано?
Где си досад био?
Та синоћ се теби млада
Баш зацело нада’!
Сунце зађе – паде тама –
А ја остах сама!
Ала љубиш, моје лане,
Ала грлиш славно!
Грли, љуби, док не сване –
Та већ неси давно!
Већ недеља дана прође
Како ми не дође!…
Јао злато, тако т’ Бога,
Та како си мога’?!

 

Ово се не слуша, ово се осећа! 🙂

Даница Обренић пева.

Бранко Радичевић и Здравко Чолић

Клетва

Зелена је трава,
Мома на њој спава,
Вијер ветар пирну,
У сукњу јој дирну,
Сукњица се шири
А ножица вири,
Ао, ноно бела,
Вода те однела
Па – мени донела!

http://www.youtube.com/watch?v=H8T6InfJO7Y