Tag Archive | поезија

Ако одеш прије мене, Јадранка Регоје

Ако одеш прије мене
наћи ћу те у дну ноћи.
Ако одеш прије мене
можда ћеш у снове доћи.
Ако одеш прије мене
бићеш облак, вјетар, дуга…
Ако одеш прије мене
дозваће те моја туга.
Ако одеш прије мене
јави ми се кроз кап кише.
Ако одеш прије мене
нек’ ти душа замирише
к’о влат траве, к’о купина,
к’о посљедња чаша вина.
Ако одеш прије мене
не постоји раздаљина.

Advertisements

Јужно од Ибра, Миодраг Милуновић

На распетом пољу косовскоме
где црн пастир тишину напаса.
Црно звоно, црних богомоља,
на јутрење призива, без гласа.

Ноћ притеже опуту од бола,
јутро нам се у синору крије.
Залуд јармиш волове у кола
касно ти је стићи, Арсеније.

Твоја стада разгонише вуци.
Ноћ у оку, плаћа виду данак.
Преци нам се у парлогу скрише
ко затрављен сеоски опанак.

Ћирилицу, српску словарицу,
крстаче нам чувају, на гробљу.
Што опадне не дочека зору,
то гаврани двоглави позобљу.

Црном ноћи, верном заручницом,
венчава нас рука агарјана,
па нам свадбе на тамјан миришу,
на кандила и на тиховања.

Свадбујемо као крајпуташи,
крај кумова прекланих у јарку.
На димњаку, роде устрељене,
греју нејач, на мртвом угарку.

Црне свеће, смерне монахиње,
тумарају метохом, без вида.
Разапету зору, о бездање,
у очима скрива, Симонида.

Зло је доба. Зна то нечастиви,
док нам кости о заборав мрви,
да досоли косовску вечеру,
крсни колач, наш данак у крви

Као вода растаче се народ,
што заграбиш, кроз прсте се слије.
У наћвама пауци се легу
касно ти је стићи, Арсеније.

Колевке се њишу мртвородне,
немаш кога да спасиш од зала.
У огњишту гусле сагорле,
светлст нам се у ноћ закључала.

У Грачаници
02.08.2010.

images-2

 

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Међе, Светлана Биорац Матић

МЕЂЕ

Још деди нокти не помодреше
а стриц и отац кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове.

Стрина и мајка пребројаше све кашике,
шерпе и лонце,
распараше ћилиме ткане,
преломише и колач славски
на равне части…

Посвађаше се око старог дуда
под којим смо, некад, крунили звезде
ушушкани у топло повесмо кукурузне свиле
и пили ширу која се цедила
из тек смуљаног грожђа.

Писну гугутка кад прва псовка паде.
Зајаука икона, залајаше сеоски пси.
Развезаних марама жене почеше
пребирати по клетвама…

После смо окретали главе једни од других,
тражили рођене у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и кришом миловали погледима.

Однесоше године свадбовања и рађања,
занемели више се нисмо ни сећали старог дуда,
ал’ ћутњу не умесмо расточити.

Кад се низ друм разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете,
затекох оца како нариче и тражи
ону половину срца запретену у међе.

А оне у коров зарасле, кућу раскућиле,
па чекају да се вратимо са све четири стране
на које се у ћутњи разиђосмо.

А горе, на старом гробљу, у сенци липе,
један крај другог, стриц и отац
поравнали међе.

Светлана Биорац Матић

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Крвава бајка, Десанка Максимовић

Колико год пута читала ову песму, и колико год пута говорила о догађају који својом монструозношћу надјачава свако зло, никад емоције не изостану. И никад довољно времена да понудимо деци све што могу сазнати о догађају који је песникињу инспирисао да напише бајку о догађају којем место није ни у бајци, а камоли у реалности. Ипак, није био бајка.

Живот се на овим просторима никад није много ценио, а ни у савремености стање није много другачије. Осуђујемо зло, насиље и фашизам, али никад се не запитамо заиста шта те речи значе, коју суштину крију. Знамо да се злочин десио, одведемо децу на екскурзију, стужимо лица десетак минута и наш живот иде даље, ни једног тренутка истинскине примивши у свест  ту информацију о страдању. Јесмо ли их научили да цене живот, да саосећају, прихватају различитост, из историје уче, а будућност креирају?

Зато, децо, упућујем вас да сами истражујете, и нека ово буде први корак ваше истраживачке шетње у историјске догађаје Другог светског рата на нашим просторима. Истовремено, то је лекција о животу, о насиљу и насилницима, о злу које никад не спава.

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

 

За истраживање:

Град који волим, Слободанка Живковић

Траговима оних који су ми свети

и чији су корени део мене саме,

походе ме данас осећања, мисли,

дозивају прошло да шикне из таме.

 

Караван сараји и друмови царски,

Хајдук Алекса, кастел Миларека,

тврђаве под Градиштем, Алексинац варош

и оно далеко доба средњег века.

 

 

Туда су нам преци ходили одавно,

с буктињом у срцу од зла одлазећи,

опанак и гуњ с цариградског друма

застали да с Моравом сањају о срећи.

 

А земља им плодна отворила срце,

Морава им даровала своја недра бела,

разлили се снови, тајне сакривене,

рађао се Алексинац и малена села.

 

И док време потоње у небо јуриша,

у свечаном миру са храмовних звона,

граде мој рођени, стопалом те љубим

као што су моји стари од искона.

 

Срцем те ослушкујем, погачом и сољу,

желим да си радост и ватра клијања,

да би као роса сав могао стати

у осмеху трава и лепоти грања.

 

Желим да сав будеш у обручу сунца,

сав у тражењима да да цветаш, да грлиш,

небо да те празнује с рађањима јутра,

на крилима ветрова вечности да хрлиш.

 

И упркос болу што га упи време,

у име љубави ти отвараш врата

док Морава шуми, та Моравка вила –

Пријатељу овде си вреднији од злата.

images