Tag Archive | поезија

Етичко чишћење, Душан Поп Ђурђев

Да знам да пишем поезију, волела бих да пишем као Поп. А кад имам прилику да читам поезију, бирам да читам одличну – као Попову!

img_20190814_081924-e1565769137483.jpg

Нова збирка поезије Поп Д. Ђурђева ,,Етичко чишћење“ (Бревијар јутутунских похвала лудости) – вришти, изазива, опомиње, констатује… теши? (Добро је, нисам сама/једина/луда… )

Свака песма могла би да послужи као позив за читање.  Ово је једна од позивница:

 

Заборавио сам јутрос песму једну ја

 

Масу из тих зона, мање-више сивих,

очекивали смо, да к нама похрли,

јер међу брисаним са спискова живих

најмање је оних који су умрли.

 

У судбину никад нису веровали,

навикли да секу па тек онда кроје,

брже би се дигли него што су пали,

да би могли себе у жртве да броје.

 

Уз пратњу гусала чује се белканто,

ако ништа друго бар да слушам умем,

али матерњи им нови есперанто,

па не могу речи песме да разумем.

 

Можда бих и мого ако се удубим,

али ћему све то без преке потребе –

што мање добијам то мање и губим,

од народа који се одрекао себе.

 

Из Поговора:

,,Вероватно, нема нам спаса. Али, ево поезије која нам може послужити као она Тарабићева шљива. Можемо се у свом, истовремено, и туробном и катарзичном доживљају савремености, склонити у њену сенку. Да ли ћемо стати – не знам.“

Јован Љуштановић

IMG_20190814_092455

 

 

Advertisements

Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“

Мало је фестивала који се могу похвалити дводеценијским постојањем, а на прсте се могу набројити они чији су лауреати најзначајнији српски писци друге половине 20. века. Поред Змајевих дечјих игара, најзначајнијег фестивала за децу и о деци на балкану, тим путем корача Фестивал ,,Књижевни сусрети Гордана Брајовић“, који ће у 2018. години 21. пут окупити децу и песнике, љубитеље књижевног стваралаштва и носиоце посебног стваралачког дара, алексиначке домаћине и њихове госте из свих крајева Србије, али и из дијаспоре.

Још није касно да обезбедите себи место у првим редовима. 🙂

Више о Фестивалу овде.

Више о Гордани Брајовић овде.

Кишобран за двоје, Гордана Брајовић

На крају књиге трава,
По трави роса
И један дечак плави
И једна девојчица боса…

И тај дечак плави
Погази траву,
Погази росу
И пољуби девојчицу босу…

Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје, о, о, о, о!
Кишобран за двоје,
кишобран за двоје,
Кишобаран за двоје!

Ако одеш прије мене, Јадранка Регоје

Ако одеш прије мене
наћи ћу те у дну ноћи.
Ако одеш прије мене
можда ћеш у снове доћи.
Ако одеш прије мене
бићеш облак, вјетар, дуга…
Ако одеш прије мене
дозваће те моја туга.
Ако одеш прије мене
јави ми се кроз кап кише.
Ако одеш прије мене
нек’ ти душа замирише
к’о влат траве, к’о купина,
к’о посљедња чаша вина.
Ако одеш прије мене
не постоји раздаљина.

Јужно од Ибра, Миодраг Милуновић

На распетом пољу косовскоме
где црн пастир тишину напаса.
Црно звоно, црних богомоља,
на јутрење призива, без гласа.

Ноћ притеже опуту од бола,
јутро нам се у синору крије.
Залуд јармиш волове у кола
касно ти је стићи, Арсеније.

Твоја стада разгонише вуци.
Ноћ у оку, плаћа виду данак.
Преци нам се у парлогу скрише
ко затрављен сеоски опанак.

Ћирилицу, српску словарицу,
крстаче нам чувају, на гробљу.
Што опадне не дочека зору,
то гаврани двоглави позобљу.

Црном ноћи, верном заручницом,
венчава нас рука агарјана,
па нам свадбе на тамјан миришу,
на кандила и на тиховања.

Свадбујемо као крајпуташи,
крај кумова прекланих у јарку.
На димњаку, роде устрељене,
греју нејач, на мртвом угарку.

Црне свеће, смерне монахиње,
тумарају метохом, без вида.
Разапету зору, о бездање,
у очима скрива, Симонида.

Зло је доба. Зна то нечастиви,
док нам кости о заборав мрви,
да досоли косовску вечеру,
крсни колач, наш данак у крви

Као вода растаче се народ,
што заграбиш, кроз прсте се слије.
У наћвама пауци се легу
касно ти је стићи, Арсеније.

Колевке се њишу мртвородне,
немаш кога да спасиш од зала.
У огњишту гусле сагорле,
светлст нам се у ноћ закључала.

У Грачаници
02.08.2010.

images-2

 

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Међе, Светлана Биорац Матић

МЕЂЕ

Још деди нокти не помодреше
а стриц и отац кућу поделише,
међе омеђише,
ударише колце и плотове.

Стрина и мајка пребројаше све кашике,
шерпе и лонце,
распараше ћилиме ткане,
преломише и колач славски
на равне части…

Посвађаше се око старог дуда
под којим смо, некад, крунили звезде
ушушкани у топло повесмо кукурузне свиле
и пили ширу која се цедила
из тек смуљаног грожђа.

Писну гугутка кад прва псовка паде.
Зајаука икона, залајаше сеоски пси.
Развезаних марама жене почеше
пребирати по клетвама…

После смо окретали главе једни од других,
тражили рођене у нерођенима,
мимоилазили се ћутке
и кришом миловали погледима.

Однесоше године свадбовања и рађања,
занемели више се нисмо ни сећали старог дуда,
ал’ ћутњу не умесмо расточити.

Кад се низ друм разлеже јаук
и барјак црни у небо узлете,
затекох оца како нариче и тражи
ону половину срца запретену у међе.

А оне у коров зарасле, кућу раскућиле,
па чекају да се вратимо са све четири стране
на које се у ћутњи разиђосмо.

А горе, на старом гробљу, у сенци липе,
један крај другог, стриц и отац
поравнали међе.

Светлана Биорац Матић

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić