Tag Archive | поезија

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Крвава бајка, Десанка Максимовић

Колико год пута читала ову песму, и колико год пута говорила о догађају који својом монструозношћу надјачава свако зло, никад емоције не изостану. И никад довољно времена да понудимо деци све што могу сазнати о догађају који је песникињу инспирисао да напише бајку о догађају којем место није ни у бајци, а камоли у реалности. Ипак, није био бајка.

Живот се на овим просторима никад није много ценио, а ни у савремености стање није много другачије. Осуђујемо зло, насиље и фашизам, али никад се не запитамо заиста шта те речи значе, коју суштину крију. Знамо да се злочин десио, одведемо децу на екскурзију, стужимо лица десетак минута и наш живот иде даље, ни једног тренутка истинскине примивши у свест  ту информацију о страдању. Јесмо ли их научили да цене живот, да саосећају, прихватају различитост, из историје уче, а будућност креирају?

Зато, децо, упућујем вас да сами истражујете, и нека ово буде први корак ваше истраживачке шетње у историјске догађаје Другог светског рата на нашим просторима. Истовремено, то је лекција о животу, о насиљу и насилницима, о злу које никад не спава.

Десанка Максимовић: КРВАВА БАЈКА

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану,
умрла је мученичком смрћу
чета ђака
у једном дану.

Исте су године
сви били рођени,
исто су им текли школски дани,
на исте свечаности
заједно су вођени,
од истих болести сви пелцовани
и сви умрли у истом дану.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

А педесет и пет минута
пре смртног трена
седела је у ђачкој клупи
чета малена
и исте задатке тешке
решавала: колико може
путник ако иде пешке…
и тако редом.

Мисли су им биле пуне
и по свескама у школској торби
бесмислених лежало је безброј
петица и двојки.
Прегршт истих снова
и истих тајни
родољубивих и љубавних
стискали су у дну џепова.
И чинило се сваком
да ће дуго
да ће врло дуго
трчати испод свода плава
док све задатке на свету
не посвршава.

Било је то у некој земљи сељака
на брдовитом Балкану
умрла је јуначком смрћу
чета ђака
у истом дану.

Дечака редови цели
узели се за руке
и са школског задњег часа
на стрељање пошли мирно
као да смрт није ништа.
Другова редови цели
истог часа се узнели
до вечног боравишта.

 

За истраживање:

Град који волим, Слободанка Живковић

Траговима оних који су ми свети

и чији су корени део мене саме,

походе ме данас осећања, мисли,

дозивају прошло да шикне из таме.

 

Караван сараји и друмови царски,

Хајдук Алекса, кастел Миларека,

тврђаве под Градиштем, Алексинац варош

и оно далеко доба средњег века.

 

 

Туда су нам преци ходили одавно,

с буктињом у срцу од зла одлазећи,

опанак и гуњ с цариградског друма

застали да с Моравом сањају о срећи.

 

А земља им плодна отворила срце,

Морава им даровала своја недра бела,

разлили се снови, тајне сакривене,

рађао се Алексинац и малена села.

 

И док време потоње у небо јуриша,

у свечаном миру са храмовних звона,

граде мој рођени, стопалом те љубим

као што су моји стари од искона.

 

Срцем те ослушкујем, погачом и сољу,

желим да си радост и ватра клијања,

да би као роса сав могао стати

у осмеху трава и лепоти грања.

 

Желим да сав будеш у обручу сунца,

сав у тражењима да да цветаш, да грлиш,

небо да те празнује с рађањима јутра,

на крилима ветрова вечности да хрлиш.

 

И упркос болу што га упи време,

у име љубави ти отвараш врата

док Морава шуми, та Моравка вила –

Пријатељу овде си вреднији од злата.

images

 

РАСТКО, Соња Ђорђевић

Родио се дана

кад су вуци завијали

уз крошње храстових стабала.

 

Виле суђаје

посуле су његову колевку

храстовим семеном
а небеса припуцала

тек реда ради.

 

Његове су очи

први пут у мајчине погледале
разумевши једну од највећих истина

– истину љубави.

 

Очево жезло

лежало је

нехајно ослоњено

уз стуб стола.

 

Нису му поданици

донели ковчеге блага.

Смирени себри те ноћи

унели су у своје стаје сламу

и нежно ишчеткали стаду крзна.

 

Била је зима или лето…

Важно, летописац је закаснио

за годишње доба

заборавивши га у торби

преко бродогаза журећи.

 

Знало се само да је трећи

-онај који осигурава престо

ако несрећа осване гладна

уз зидине Раса.

 

Први чуперак му је ласта загладила

осмехнувши се повратку домовини.

 

И ту му удари жиг.

 

Једне ноћи,

док су мачеви падали са зидова,

Ана се насмеја,

а Немања забрину

стегнувши тајно руком

врећицу са праменом косе

на грудима.

 

Његовог првог пролећа

петлови су чудним гласом

дозивали зору

све док Немања не одлучи

да принца прикаже свету.

 

Малени се осмехивао широко

трупкајући му уз колена

по прашњавом путу

остављајући дубљи траг

на ону анђеоску ногу, десну.

 

Загледавши се у трагове по земљи

себри су до поноћи ћутали,

а онда у једној колиби освану песма.

 

Много векова касније,

једино што од ње оста запамћено

тежаци су сашаптавали у земљу,

као тајну,

сваког јануара:

„У његовим стопама

вукови небеса љубе.“

Запис над плавом гробницом, Светлана Биорац Матић

Ево ме где стојим над безданом плавим

са погнутом главом од срама и стида,

и све ми се чини шапућу ми прекор

наслагане кости  крај каменог Вида.

Затрепери море измаглицом лаком,

а мени се чини то опет корача

горди Шумадинац са шајкачом старом

преко Албаније до далеког Драча.

У торби  му грумен са кућнога прага,

у руци му мрва скамењене проје,

а у оку огањ неугасле ватре

у ком чува жижак и огњиште своје.

Избрисан из строја без гроба и крста,

о далеком селу још и данас снива,

сања зреле шљиве и ливаде росне,

у долини златна од  пшенице  њива.

Закликта над морем један галеб сињи,

о стене се разби неки  талас мали,

а мени се чини питају ме кости –

где смо досад  били, где смо залутали.

Јер ја , светски путник, видех многа чуда,

обиђох чувене светске метрополе,

дивих се лепоти многих небодера,

али још не стигох до славнога Цера.

Поклоних се Сени, провозах се Темзом,

усликах Рону, Дњепар и Лоару,

гондолом крстарих  Венецијом старом,

само још не видех мутну Колубару.

Прошетах се важно до Кинеског зида,

испех се на гротла угаслих вулкана,

не стигох да видим сва  војничка гробља

и не спустих цвеће   крај  Кајмакчалана.

Обиђох пустиње Туниса у тури,

видех споменике лепе им и свете,

фалило ми само још то пола дана

да обиђем српско гробље крај Бизерте.

Са  погнутом главом над гробницом плавом

јер, уз уздах горки, истина не вара –

педесет држава српска гробља има,

а само заборав по њима тумара.

Петар II Петровић Његош (1/13. новембар 1813 — 19/31. октобар 1851)

udicazasrce

“Треба служит чести и имену.
 нека буде борба непрестана,
 нека буде што бити не може -
 нек ад прождре, покоси сатана!
 На гробљу ће изнићи цвијеће
 за далеко неко покољење.”

522403_470763726300280_1469221691_nЊегош (Јосип Томинц, уље, 1837)76358_156264347750221_6002617_nКућа Његошевих родитеља у Његушима

1813. Рођен је 1. новембра (по јулијанском календару) у селу Његушима, главном селу Катунске нахије, под Ловћеном и надомак Јадранског мора, као Раде (Радивоје), син Тома Маркова Петровића и Иване (рођене Пророковић) из истог села. Имао је два брата (Пера и Јована) и две сестре. Његова породица владала је у Црној Гори више од двеста година и дала јој пет владика (Данило (1700-1735), Саво (1735-1750 и 1766-1782), Василије (1750-1766), Петар I (1782-1830), Петар II (1830-1851)) и два световна владара (Данило (1851-1860) и Никола (1860-1918)).У то време, Црна Гора је била савез племена и није имала атрибуте државе, њене границе нису биле одређене а централна власт скоро да није постојала. У међународним…

View original post 14.139 more words

ЖЕЉА, Светлана Биорац Матић

Да је мени да  откријем

како спава неман плава,

да л’ је бела стена жуља

када бура морем дува?

 

Кад бих мог`о да  помазим,

храбро, смело,

жутом лаву моћно чело,

баш у подне неке среде

да га слушам како  преде.

 

Све на свету баш  бих дао

кад би крила ја  имао

да одлетим до тог Нила

међу крдо  крокодила

да их питам:

 – Што без везе људе мезе?

 

Тад ми не би могла рећи  Ања,

што станује до мог  стана,

да сам мали,

да сам клиња,

како преча посла  има

него са мном да се смара

и без везе разговара.

 

А и онај Игор плави,

што се око Ање мота

(и каже ми да сам смота)

преда мном би мирно стао

за храброст ми честитао.

 

Шапнем тати жеље своје

а он мени:

– Пиле моје, дођи, седи,

буди храбар, снове следи,

ал`  не купуј пријатеље

пријатељство то не  вреди.

 

Знај, једном ће да се деси

волеће те неко снажно

баш онаквог какав јеси,

е, то ти је оно важно

такву љубав чувај, брани,

сваком храбро на  пут стани

 сачувај је од  немани

 и од буре

и до лава

и од мутне реке Нила

и од свих тих крокодила

не дај ником да га квари

тако бићш  јунак прави.

 

Слушам тату, чешкам главу,

све што каже је у праву,

само једно не увиђа

да се Ања мени свиђа!

 

Солунац, Војин Цветићанин

Пишем домаћи

претурам речи

солунац шта значи

не умем рећи.

 

Мама и тата

журе на посао

и кажу сложно

то ником данас није важно.

 

Чуо је деда моје питање

па ме на крило ставио

и дуго ми, дуго

о прецима својим говорио.

 

Солунац је име свето

за оне који се нису плашили да гину

за родну груду, огњиште и њиву

образ частан и Србију.

 

А онда се на длану дедином

медаља прадеде солунца нађе

и на лицима нашим осмех се јави

породични понос свету објави.

поводом 95. годишњице пробоја Солунског фронта

Константину у част

Полазници Радионице писања Српски лако заједно са ,,великим“ другарима из Књижевног клуба ,,Велимир Рајић“ – Алексинац учествовали су у суботу 27. јула 2013. на прослави обележавања 1700 година од објављивања Миланског едикта. Све нас је окупио ђакон Ненад Поповић уз благослов старешина алексиначке цркве ,,Свети Никола“.

Осим чланова Књижевног клуба ,,Велимир Рајић“ – Алексинац, вече су улепшали својим дивним гласовима чланови Црквеног хора ,,Свети Никола“, чланови Мешовитог градског хора ,,Шуматовац“ из Алексинца,  чланови фолклорног ансамбла ,,Рутевац“ из Рутевца.

Посебно задовољство је свима причинила мала Катарина Пирц која је својим звонким гласићем, као што чини и сваке недеље за певницом цркве, била посебан драгуљ у ниски дечјих дарова те вечери. Осим Катарине још четворо најмлађих учесника ове прославе показали су таленат који обећава:

Свет и ја, Клара Митић

(једна од десет равноправно награђених песама на Фестивалу ,,Међу нарцисима“ – Чајетина, 2013. године)

Свет чини и један малени цвет.

Свет чини птичији лет.

Дечији смех.

Свет чини пчеле рад, мрава глад.

И један жути сунчев зрак.

Свет чини поток плав и дуг.

Славујев луг.

Ма, нека буде здрава и срећна цела планета,

Заштитимо је од таме.

И нека људи живе срећно,

А не да чаме!

Константинов дар, Војин Цветићанин

У давна времена  таме и плача

кад су краљеви оштрицом мача

силу своју показивали

људи су једино од Бога спас очекивали.

Битка је била тешка

ал` издржа Константин цар

и кад уместо мача  узе  крст

победа му дође к`о дар.

Док  је победу славио

народу  је наду поклонио

и свима веру дозволио.

Дао је да се сви који хоће крсте

у име оца, сина и духа светога

и да љубав препозн ају у души свакога.

Православни крст, Сара Станковић

Православни крст од злата

кроз векове сија, сија,

оне је симбол наше вере

и светиња најмилија

Вера наша правиславна

што нас учи раду, срећи,

што говори о лепоти

и благошћу тугу лечи.

Све од цара Константинашто

нам даде православље

са поносом крст носимо,

да нам штити срећу, здравље.

 

Волим славе, волим православље, Стеван Стевановић

Откад знам за себе волим наше празнике и обичаје везане за њих. Рођен сам деветог јануара, на дан светог Стевана, и моји родитељи тај дан славе као мој имендан. Наша крсна слава је Свети Никола. Тог дана у куци влада празнична атмосфера, а мене највише радује када са татом и дедом сечем славски колач. Од разних ђаконија припремљених за тај дан мени се највише допада славски пасуљ.

Волим и Бадње вече када се у куцу уноси Бадњак и то ми је јединствена прилика да тату гађам орасима, а да се он не љути. Најлепше је наредног јутра на Божић када сам положајник, па пожурим код баке и деке да џарам ватру, а од њих заузврат добијем разне поклоне.

У пролеће волим Врбицу када идемо у цркву и после приредбе се са друговима гурам у реду да што пре дођем до врбице и звончића за мене и моју млађу сестру.

Ипак, најлепши празник од свих је свакако Ускрс. Поред тога што је то најрадоснији празник, јер слави васкрсење Христа, за децу је најзанимљивији, јер се тог дана куца јајима, и бира се најјаче јаје. Мени је бака једном купила дрвено јаје и ја сам се правио важан, јер сам све победио, а тада нисам знао да су ме намерно пустили, јер сам био мали.

Има још много празника, сваки од њих је леп за себе и зато мислим да је православље најлепше.

галерија слика

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“…

TAMOiOVDE

TAMOiOVDE________________________________________________________________________________________________________________________________________

Šarl Bodler (fr. Charles Pierre Baudelaire) , jedan od najvećih francuskih lirskih pesnika i jedan od najistaknutijih pisaca evropske moderne literature, rođen je na današnji dan, 9. aprila 1821. godine u Parizu.

Kada se Bodler rodio njegovom ocu, uglednom državnom činovniku bilo je šezdeset i dve, a majci samo dvadeset i osam godina. Rano je ostao bez oca, a teško mu je pala majčina preudaja. Bodlerovo detinjstvo bilo je u znaku neprestane čežnje za majkom i ljubomore i otpora prema očuhu. Bodler je još od rane mladosti pokazivao impulsivnost, prezir i pobunu prema svemu tradicionalnom. Bio je, kako je sam govorio, „predodređen na večnu samoću“.

***

OPORI MIRIS „CVEĆA ZLA“

GODINE 1857. još jedan francuski pisac umesto da bude slavljen, tužen je i izveden pred sud.

feljton-bodler_310x186Petnaest godina je Šarl Bodler pisao stihove, u koje je „utkao celo svoje srce“, kako je pisao jednom prijatelju. Posle…

View original post 1.288 more words