Монашење Растково, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Слика прва

На почетку хор пева химну Светом Сави.

У првој слици су два монаха који говоре о новом искушенику који је дошао у манастир

 

Наратор долази и чита: (отвара савијутак од хамер папира који треба да  изгледа као пергамент)

Од давнина постоје правила о томе шта све треба да издржи неко ко жели постати монах. У време Светога Саве било је много више монаха него данас. Зато су игумани доста више водили рачуна о томе кога примају у манастир. Тај период од кад неко дође у манастир до тренутка монашења зове се искушеништво, а онај који се спрема да постане монах назива се искушеник. Свети Сава је имао имао само пар месеци да се покаже да је достојан  монашког чина. Зато су му игуман , монаси и радници руског манастира Светог Пантелејона давали најтеже послове и задатке које један искушеник може да добије.

Методије: Помаже Бог брате Григорије!

Григорије: Бог ти добро дао Методије ! Како се осећаш после првог дана од монашења? После првог дана твог новог живота?

Методије: Као што си и рекао нови живот. Осећам се као да сам тек рођен. Три године сам чекао тај дан, и игуман  ми је јуче указао милост и дозволио ми да положим завете . Било је тренутака када сам помишљао и да се вратим кући, када ми је било јако тешко. Има када сам једва успевао да издржим пост. Некада ми је и рад на манастирском имању био превише тежак. Болела су ме и леђа од дугих богослужења. Помишљао сам да седнем или да изађем из цркве на тренутак, али сам издржао и привикао се. Сада ми је прелепо. Сада  је у потпуност овај манастир постао мој дом.

Григорије: Баш ми је драго што си издржао. Јеси ли чуо да смо јутрос добили новог искушеника?

Методије: Новог искушеника?

Григорије: У питању је син неког српског владара. Веома је млад и зове се Растко.

Методије: Кажеш син владара? Ако је мислио ће овде моћи да влада ту се много прешао.

Григорије: У праву си. Неко ко је од рођења живео у раскоши сумњам да може да издржи све што један монах да треба може. Немамо ми ни укусна јела, ни раскошну одећу.  Нити имамо слуге као што је он имао. Мислим да он неће издржати. Чуо сам и још нешто.

Методије: Шта си чуо?

Григорије:Чуо сам да треба да се замонаши за мање од два месеца.

Методије: Па то није у реду (одговара љутито). Ја сам чекао три године и мучио се и служио а он за мање од два месеца. Зашто су за њега правила другачија , по чему је он бољи од осталих искушеника?

Григорије: И о томе сам понешто чуо. Кажу да је од малих ногу читао хришћанске књиге  и да је имао одличног духовника. Иако има само шеснаест година мудар је као да му је тридесет.

Методије: Ја у то чисто сумњам . Видећемо наредних дана. Њему је отац владар а ми нисмо владари већ слуге и он ће то морати да схвати ако жели да овде остане.

Григорије: Његово монашење мора бити ускоро зато што његови родитељи не знају да је побегао у манастир.

Методије: Да ли је oпасан тај његов отац- владар?

Григорије: Чуо сам да је чак и против византијске војске ратовао. Да је од њих бивао заробљен и да се неповређен ослобађао.

Методије: Па шта је оцу игуману то требало? Јао нама ако се отац побуни!

Григорије: Зато он мора бити замонашен пре него што му отац стигне.

Методије: Шта ако га отац на силу отме из манастира а нас избатинају?

Григорије: Не брини, не бој се, то се неће догодити. Пре монашења би га можда отео али замонашеног не. И његов отац је веома побожан и поштује светиње.

Методије: Хвала Богу да је тако! Ево га иде са игуманом хајде да се склонимо.

Григорије: Хајде! (одлазе са сцене)

 

Слика друга

Хор пева неку духовну песму

У другој слици су  игуман Серафим и Растко. Угуман га упознаје са начином живота у манастиру и излаже му углавном само негативне стране.

 

Игуман Серафим: Драго чедо овде сви долазе слободном вољом и нико не остаје присилно. Живот у манастиру је веома тежак. Нема никаквих удобности. Богослужења су дуга и напорно је стајати. Имамо велико имање које тражи да се пуно ради. Имамо животиње за које се треба побринути.  Храна јескоро безукусна са врло мало зачина. Доста постимо па је некима и то претешко. Мислиш ли да си способан да издржиш?

Светосавска приредба – бекство у манастир, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Слика прва

Химна

Лица:Коментатор, Растко, Војник Угљеша

 

Коментатор: Млади принц Растко је нестао са двора . Без поруке или поздрава. Настала је велика пометња. Стефан Немања шаље  потеру на неколико страна. Један старији војник (који је некада био у пратњи младог краљевића  и био му доста близак) доноси тачан закључак  и почиње да јури сам у добром правцу. Тај војник се зове Угљеша. Следећег дана испред  једне крчме Угљеша опажа неког  монаха који му изгледа познато. Прилази му и на своју велику радост  препознаје Растка. Прво му  се поклонио а онда га загрлио и обратио му се.

 

-Помаже Бог часни принче.

-Бог ти помог’o Угљеша.

-Напокон те нађох. Како си?

-Добро сам. Жив и здрав, као што видиш.(осмехује се)

-Твој отац је послао потеру по целој земљи да те траже.

-Већ?( изненађено одговара)

-Шта си мислио да нико неће приметити твоје одсуство?

-Па речено је да сам отишао у лов?(збуњено прави малу паузу) Зар не?

-Твоја мајка се није дала преварити. Она је  прва посумњала и узбунила све редом. Није требало дуго да схвате да ниси нигде у близини.

-Жао ми је али сам морао да кренем крадом. (као да се оправдава)

-Зашто? Не разумем?

-Моји родитељи овај мој пут не би прихватили ни одобрили.(тужно слеже раменима)

-Зашто си обучен као монах?

-Зато што то желим и да постанем.

-Али ти треба да постанеш владар! Не смеш да напустиш свој народ и да изневериш  оно што отац од тебе очекује.

-Нећу оставити свој народ. Нити ћу изневерити очева очекивања.

-Како ћеш онда као монах владати?

-Не желим престо. Желим  мир. Мир који ми недостаје.

-Зашто не желиш да владаш? Многи се грабе за т о. Погледај оне властелине на двору твога оца..

-Не желим да гледам завист, мржњу и похлепу у очима других. Завист и мржња једна другу рађају. Гомила лепих речи које сам добијао су у ствари маска за те две ствари. Ласкање је маска за завист и мржњу. Не желим да будем окружен улизицама и тако слушам лажи у своју част. Колико год да је примамљива лаж не може добра донети.

-Али не верујем да би ико могао лагати када о теби говори добро?

-Ја знам  и свестан сам, и својих  врлина и својих мана. А непријатељ рода људког се увек труди да од нас сакрије наше слабости. То сам јасно увидео за ово кратко време моје владавине. Нисам кукавица и нећу напустити свој народ.

– Па  шта ћеш онда?

-Борићу се против мржње у њему .

-Како ?

-Као и сви свети људи до сада вером , молитвом и постом.

–Нека те Бог чува. Могу ли ти како помоћи?

-Побрини се да имам довољно времена да стигнем до Свете Горе пре него потера дође до мене.

-Часни принче твоје речи су за мене заповест

 

 

Слика Друга

(тек треба изабрати песму пред почетак друге слике)

Коментатор, Стефан Немања ,  Ана

Путовања Светог Саве, ђакон Младен Маринковић (вероучитељ)

Хор пева химну Светом Сави

(На сцени је столица нека мало лепша која треба да представља престо Стефана првовенчаног. )

 

Наратор:

Ko рођене сестре црква и држава,

То беше у време кад Стефан и Сава,

Владаше заједно, мудро и поштено,

Tо два беху брата ал’ краљевство једно.

 

Дивљаху се људи и многи народи,

Како Божија рука српски народ води,

Тада Свети Сава одлучи да крене,

У град  Јерусалим, све до Свете земље.

 

 

Трубадур: (држи трубу у руци .. два-тона дуне и узвикује) : Његово краљевско височанство, краљ Стефан Немањић Првовенчани!

Стефан Првовенчани: (излази на сцену са војводом, полако и  достојанствено седа на престо) Тешко свуда своме без својега. Мој млађи брат је много пута по мудрости био старији и од мене и од Вукана. Када смо ратовали ја и Вукан један против другога, једино Растко – овај мислим Сава је био способан да нас помири.

Војвода: Да није њега колико би само људи погинуло

Стефан Првовенчани: Ма он је заиста имао, и још увек има силу Божију у себи.

Војвода: А како то знаш?

Стефан Првовенчани: То се мој војводо једноставно осети. Као што знам ваздух који дишем тако знам и да његова молитва пред Богом вреди пуно.

Војвода: И у Византији га веома цене

Стефан Првовенчани: Неки страни владари га поштују више него мене, и више него што су поштовали нашег оца великог жупана Немању. А није што ми је брат него заиста заслужује и част и поштовање.

Војвода: Кад он није ту и на месец дана баш се осети. Људи некако постану другачији. Када он није ту почињу сукоби и свађе. Његова вештина да помири људе је стварно изванредна.                           (Сава улази на сцену)

Стефан и војвода у глас: Помоз Бог Саво!

Сава: Бог вам помог’o! Бог је највећи миротворац, ја се само помало угледам на Њега.

Војвода: Читао сам и ја Свето Писмо али нисам никада успео да толико добро разумем као ти.

Сава: Бог свакоме даје да разуме колико је потребно. Мени се рецимо дешавало када читам из Светог Писма делове који говоре о Христу као да га видим на гори Таворској. Као да чујем плач Богородице када је Христос разапет. Као да видим радост на лицима апостола када је Христос васкрсао.

Војвода: Твоја прича стварно помаже да више верујемо у Бога. Твоја проповед је заиста јака.

Сава: Учим већ годинама људе науци Божијој али осећам у срцу једну празнину.

Стефан Првовенчани: Какву празнину брате? Реци шта те мучи?

Сава: Осећам празнину и недостаје ми једно место. Веома често сањам да сам тамо. Када се молим  имам осећај да ће ми тамо молитва небројено пута бити јача.

Стефан Првовенчани: Где то?

Сава: У Светој земљи Палестини брате мој. У земљи где је живео Господ Исус Христос Бог и Спаситељ наш. Пошао бих тамо али ми је жао да оставим народ у овим тешким временима. Страх ме је да се нека невоља Србији не деси а ја не будем ту.

Војвода: Па ништа неће бити за месец или два.

Сава: Војводо то није путовање које траје месец дана. Пут за Јерусалим Свети град траје скоро целу годину. За такво путовање треба  и доста новаца.

Стефан Првовенчани: „Куд се ђеде цар Немање благо? Седам кула гроша и дуката?“ Ти као да си заборавио на ову песму?

Сава: Нисам али…

Стефан Првовенчани: Ако треба благо да се троши, нека се троши на такав начин. Твоје молитве вреде више и од седамдесет кула блага а камоли једне године путовања! Ако немаш код себе довољно новаца ево царских ризница, за тебе су отворене.

Сава: Хвала брате.

Стефан Првовенчани: Када будеш спреман можеш одмах да кренеш и још неколико људи са собом да поведеш. Само ме једна ствар брине. Када ти одеш, шта ако племићи почну да се боре за власт како ћу их помирити, како да учиним да буду сложни?

Сава: Не брини око тога. Са тог места где идем молитве много брже стижу до Бога. У наредних неколико година нико се неће борити око власти. Само владај праведно и поштено и побеђиваћеш и даље све који ти буду противници. И овде и у Јерусалиму и у царству небеском Србија ће увек бити у мојим молитвама. За седам дана крећем

Стефан Првовенчани: Па онда нека ти је срећан пут