Tag Archive | проза

Пиши, вреди!

У свакој генерацији имала сам понеког ко ми се урезао у сећање толико да он постаје синоним генерације. Сећам се једне предане Анђеле, мајсторице кратке приче из Ћићевца, једног риђокосог враголастог Данијела, најбољег рецитатора из Сталаћа, дивне Јелене, савршеног казивача српских народних песама из Катуна…

Постоји један дечак, без кога ниједна школска приредба моје садашње школе у последње три године не би била оригинална и незаборавна! Био је главни глумац у свакој коју сам ја спремала. У међувремену, игра фудбал, омиљен је у друштву, поготово девојчица, добар пријатељ и добро дете. Није бубалица, ни превише ревностан ђак, али уз глуму, он је одличан писац, само што писање схвата … ево како…

Ово је управо прегледани школски писмени задатак, који доноси сву његову ведрину, непосредност и делић талента који ће се тек развијати и брусити.

Не дозволи да ти језик грми,

ако ти снага шапуће

Да се не лажемо, нисам неко ко баш уме да прећути, да се повуче и да се угризе за језик. Више волим да пркосим људима, ма колико били већи и моћнији од мене. Ма, и да ме бију, нећу да побегнем, нема шансе! Дефинитивно, то није баш најбољи избор, али покушаћу да се променим, иако знам да не умем да прећутим.

О последицама не размишљам, једном живим, а и време не може да се враћа, а ја не желим ништа да пропустим.

Сваки човек кога знам макар једном ми је рекао ,,Држи језик за зубима, завежи га понекад!“ У последње време одлучио сам да смирујем то што у мени кључа. ,,Провалио“ сам да сам бесан кад прећутим и једно време нисам имао појма како да то избацим из себе…Па, када немам у шта да ударим или неког душмана да се побијем са њим, ја седнем и пишем.

Извадим папир и пишем о окружењу, о ономе што ме чини срећним, али и о ономе што ме чини бесним. Имао сам лоше искуство због свог језика – некад казна, некад туча, а некад повредим неког ко ми највише вреди. Понекад помислим да је ипак боље да их мало повредим, а да ипак чују моје  мишљење. Можда и грешим, али …

Ако си ти, ти што читаш ове редове, неко налик мени, могу ти рећи да знам како ти је… Кад прећутиш и бесан си, извади папир и кажи све. Веруј ми да вреди.

Знам да сам мало скренуо са теме, али небитно. Рекао сам оно што мислим. Ево опет…,,Тебра“, из личног искуства ти кажем, прећути, па избаци на папир, вреди.

Advertisements

Лав Лукић

На Завршној смотри Читалића у Крушевцу захваљујући ангажовању дивне Алексанадре Лукић, упознала сам дечака који је био 5. разред а већ био познат међу песницима које Александра познаје! Била сам одушевљена његовим талентом, али остала без контакта и тако…

Лепо је рећи и којом смо се приликом поново срели. Спојио нас је Фестивал ,,Гордана Брајовић“ у Алексинцу. Зачудио ме је младић који је изашао да прими награду у категорији узраста од 5. до 8. разреда. Дечко висок скоро два метра, сасвим налик средњошколцу, а потврдише – 6. разред!
Лав је добио награду у две категоије – поезију и прозу. Поделио је са публиком најпре песму, добио диван аплауз, али када је прочитао прозни текст, сви смо остали затечени. Лав је добио 2. место потврђујући поново да сви велики таленти морају искушeњима да докажу свој таленат.

Саmо пар дана касније, Лав Лукић је на 10. међународном фестивалу ,,Дјечије пјесничко царство“ у Бања Луци освојио главну награду – престижну титулу ,,Принца Дјечијег пјесничког царства“, и то у изузетно јакој конкуренцији од 4000 учесника из региона, који су послали 6500 песама.

 Слушајући Лавово читање сопственог рада, поново сам занемела, а само да се зна, то је немогућа мисија кад сам ја у питању. 🙂

Хвала, Лаве, за дивну причу и још многе које ће доћи!

 

Књижевни лик

Доживео сам велико изненађење. Сазнао сам да је међу мојим прецима и војвода Лазар Мутап. Једва сам чекао да дођем до неких књига, енциклопедија или интернета па да сазнам нешто више о њему.

Нисам нашао његов портрет. Гледам зато очи рођака и видим све су плаве, једино тата личи на бакину маму. Мора бити да си и ти пра, пра, пра деда имао једну кап неба у очима такође. У детињству си сигурно био плав. Јер ми смо сви плави бар до дванаесте године, а после како ко. Не верујем да си био много висок, јер било је тада више деце око стола него комада хлеба на столу. Бркове си имао сигурно, јер  бркове једино још не гајим ја и мој млађи брат од тетке. Прочитао сам да си био љутите нарави у једној књизи из историје, али ја верујем да си умео и да се смејеш, бар онда када си побеђивао. Таман сам мислио да сам прочитао оно што се о теби могло сазнати када сам наишао на народну песму Лазар Мутап и Арапин.  Ни тамо није било неког ближег описа твог лица. Народни певач те је наравно оденуо у свилу и кадифу, а и коњ ти је био нагиздан. У песми на позив Карђорђа муњевито си се одазвао и иако ниси знао о чему је реч претпоставио си да је у питању неки бој. Био си у праву јер те је Карађорђе молио да га одмениш у двобоју на видинском пољу и ту се потучеш са Арапином. Пристао се одмах. Не верујем да се то догодило, али верујем да те је народ као храброг и поузданог замптио па си зато такав и у песми. Бој није само проста туча и зато у песми ти од првог момента смишљаш статегију. Ишао си са пратњном која се маскирала у турску војску јер си веровао да ће те Турци напсти ако победиш. Пре двобоја си рекао војницима да ако погинеш не улазе у сукоб јер те неће тако у живот вратити, већ да чувају главе. Народ те је описао као паметног и саосећајног. Каже песма да идеш преко поља као звезда преко неба. Био си вољен. Наравно победио си у двобоју.

Шетао сам твојом улицом на Врачару. Она је близу Храма Светог Саве и Завода за трансфузију крви. Драги пра, пра, пра деда давао си крв, веровао у правду и бога и сада си тамо где ти је и место.

Лав Лукић, 6. разред

Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Извор: Leskovački pisci i njihovo doba, dvotomna studija – autor Danilo Kocić

Леви и десни партер

Никад нисам завидела људима који живе у великим градовима. Тамо је гужва, људи су отуђени, у сталној журби и под притиском. Уз то, људи у великом граду морају да савладају велики број чудних вештина – како одвести старије дете у школу, а млађе код баке на другом крају града пошто га је васпитачица вратила због мало шмрцања, како стићи на шефово дриблање пред свима а таксија ни на видику јер пада киша, како попити кафу у паузи која никако да почне и сл.

У поређењу с овим, живот у малом месту је благослов – свуда стижеш пешице, куда год да кренеш сретнеш неког познатог, бака сервис ради неограничено а и лако је доступан, таксисту позовеш махнувши руком кроз прозор, а није баш ни да ти је потребан кад свуда стижеш пешице за петнаест минута, и ако те нико не поздрави (читај: опсује) од моста до цркве, као и да ниси у граду.

Једино због чега жалим што живим у малом граду јесте скроман културни живот. Неколико важних догађаја културе ипак улију довољно енергије до наредног сличног дешавања. И таман кад у јесен после стресног почетка школске године, будем на резерви, културни живот нашег градића оживи. Скоро и не поверујемо како је цела година прошла од претходних позоришних сусретања. И онда, месец дана уочи отварања почиње трка око резервације карата, а само недељу дана пре почетка, преузмеш карте и скоро си на циљу. Наравно, кад преузмеш карте, не пада ти ни на памет да провериш седишта која си добио. А и зашто би?

Вече отварања. Добра атмосфера, осмеси, гужва, а чак и није спортски догађај. Лепота! Још само пар тренутака. Аха, одлична представа. Крушевачко позориште. Они увек имају добре представе. Ко каже да је Београд позоришна престоница?! Крушевљани су закон… Аха, ево ту смо. Ти седи овде…Ја ћу…

Пљас! Неко је на мом месту?!

Један, два…шест, седам, осам. Да, тако је. Осећам да црвеним. Један-два…пет,шест. Да, тако је?! Ух, ал ми је вруће. Десни партер и…ЛЕВИ ПАРТЕР!!! Чекај, лево од улаза или одавде? Уф, врти ми се у глави.

Вришти ми се! Ма, сад ћу је убити! Дала ми десни и леви партер!

Молим Вас, може једно место налево? Да, да, цео рeд, моје је оно пето с те стране. Хвала, хвала! Извините, извините, хвала, извините!

О, јебем ти, што нисам гледала!!! И мајку му, имају само тај један фестивал годишње, па да су цртали карте, средили би их како треба за годину дана! У, мајку вам идиотску! Значи, јебаћу јој мајку, само да је сутра нађем!…

Зврррр!

Драга, па ти немаш појма каква је била представа! Ма, не могу да ти препричам! Ово се једноставно мора видети! И причаће се о њој! Лепо сам ти рекла да узмеш боловање и дођеш да гледамо.

Зврррррр!

– Знаш каква је била представа! Фантастична, не могу ти описати. Било ми мука што ниси ишао. Нисам имала с ким да поделим, ово није за децу. Ово је било за паметне одрасле! Мајке ми, много добра представа. Одушевљена сам!

Звррррррр!…

Друго вече. Коментарисање синоћне вечери. Добро расположење. Ишчекивање.

Јеботе, опет морам да замолим да се људи повуку! Разбићу је сутра, мајке ми!

– Молим Вас, може једно место налево? Јесте, опет као синоћ. Извините, молим вас. Хвала, хвала! Извините, извините, хвала, извините!

Хм, није лоше, али… ма , ништа нарочито. Мајка је била супер. Њој су требали да доделе награду. Но, добро.

– Извини, молим те! Да, види стварно – леви и десни партер. Моја грешка. Много резервација, неки отказали и онда сам се нашла у проблему. Молим те, извини. Уопште нисам видела. Извини, извини, молим те!

– Ма, све у реду. Нема проблема. Дешава се, није намерно.

Треће вече. Оооо, помоћне столице. Па да, богови. Хм, ајд да видимо и то чудо. Јао, опет морам…ух…

– Молим Вас, може једно место налево? Јесте, опет као синоћ. Извините, молим вас. Хвала, хвала! Извините, извините, хвала, извините!

Хаха…богови…заиста божански пламен, цврц!

– И?

– Шта и?! Не смарај! Тезгарење! Грррр!

Четврто вече. Фино, није гужва. Добро, волим овог писца. Сигурно ће бити боље него синоћ. Јао, опет морам! Ааааа!

– Молим Вас, опет као синоћ. Извините, молим вас. Хвала, хвала! Извините, извините, да, то тамо је моје, извините, хвала много!

Уффф…па добро, није лоше. А увек сам се питала како је преживео … ни с овима, ни с онима. Интересантно. Јао, сутра ће опет бити фрка! Гужва. Јеботе, опет морам да дижем људе. И то кога све померам. Жена ми обезбедила карте, а ја је померам. Мислим, стварно, где си гледала кад си узимала! Уф, кад сам глупа!

Пето вече. Опет помоћне столице. Па да, опет звезде. Горе од богова не може бити. Ајд, видећемо. Уф! Опет морам! Јаооооо!

– Молим Вас, може једно.

– Знаш…

– Дакле, пето јубиларно померање! Осмех – као.

– Ма, грешка, леви и десни партер. Тамо је моје место.

– Па, што онда не седиш тамо? Осмех – као. И ја осмех – као.

Јебем ти, како се ово увек мени дешава? Гледај, глупачо, следећи пу! Карте су да се гледају. Види, супер се сналази с колицима. Па, што онда не седиш тамо? Па, лепо жена каже. А шта је па мука и да се помере једно место. Ал`, пет вечери! Па, јесте, глупа сам! Ух, што мрзим ово! Е, види и њега. Аха, она је баш супер! Па, да ми смо друштво предрасуда. Тачно! Аха! добро је… Фино! Фино! Људи професионалци! Али, оно прво вече је било – уф, не-по-нов-љи-во! Страва!

– Гласачке листиће можете убацити у кутију испред.

– А где је тај листић? Ја нисам добила.

– Нисам ни ја.

– Како? Па, било је с комплетом.

– Мени нису дали.

– Ни мени. Идем да питам.

Ма, све што нећу! Ја знам шта је било најбоље. Изгласаће их остали. Немам намеру да сад идем и за листић. Јеботе, преседе ми фестивал! Али, она прва представа била је најбоља!

Али, стварно! Како да се извиним женама?! Па што не седиш на свом месту? Осмех… Ипак, баш ми глупо. И кога сам померала! Уф, брука!

И даље не завидим људима који живе у великим градовима. Чак ни због мноштва позоришта. Тамо никад не бих успела да пет вечери заредом померам људе за једно место у лево.

P.S.

Пето и шесто вече сам прескочила. Ипак, и ја знам за срам.

P.P.S.

Прва представа – најбоља! Браво и за стручни жири!

ТЕМЕЉИ

Сусрет са Мајдевом увек је сусрет са прошлим које ме дозива осликавајући прошло време као живо. Пре него да уђем у авлију у измаглици се појави велика дрвена капија разапета целом ширином пута. Велика је и гломазна сва зелена од маховине, природног покрова за дрво, која својом свежином наговештава топлоту иза ње. У десном углу, одмах до великог дирека је мала капијица за човека, њен други дирек је уствари тараба којој је једним делом ограђен јабучњак и шљивак.

Сада је остао само један, леви, дирек окован за њега неприродном жицом, попут заборављеног зуба у осмеху нама драгог деде. Ту негде у врзини стоји још један дирек од бетона место састанка Карпоша, чика Мисе и Миладина Кембрића на коме би када стигне парадајз увече уз ракију причали шта је некад било.

У авлији ме увек дочека шум ораха без обзира у које време долазим у њиховом говору је увек нека мешавина свега времена али највише пролећа и лета. Њихова сенка се наслања на сенку мале, од каменa штале, а ова опет на зграду из које смо, како су ми тада рекли, на пут испратили Маја Љубинку. Није ми било јасно како се то креће на пут лежећи и што сви плачу. У штали су скупа Мара, Вида, Рујка, Цвејка, Дуна, Шарка, Мара, Була, е ту се прекида низ јер почиње нечије туђе детињство.

Сада на месту где је била Зграда остао је само бетон пода, али када се зањишу ораси бременити мислима осетим мирис сламарице у којој сам снивао своје снове, али не и овакву стварност. Прашина сламарице ми није сметала, а слатко од дуња на шифоњеру је од самог погледа у човеку стварало осећај лепог.

  Испод крпара и черги у више слојева није било хладно зими јер покривени преко главе били смо слободни од хладноће. У мирису шушке и штале која је била одмах иза зида мишеви су по целу ноћ радили и причали своје приче. Сада тога нема све је савремено и пуно зграда и другачијег живота. Пуноћа живота је очигледан само је некако статична.

Штала је сада велика и функционална само у њој нема Рујке и Цвејке, којима нас је Бог хранио. Не ту је сада нешто што се зове крава али је то уствари пре машина за производњу млека и телади. Пре је човек имао животиње да би имао храну и производио је храну. Сада је само питање робе, што више, што већа количина робе то боље за зараду.

 Од старог обора ни трага ни гласа. Пре када се окоти свиња или отели крава могао си и морао си да преспаваш у јаслима, да заједно са тим новим бићем пробдиш прву ноћ, сада не! Сада су јасла од бетона а човек више не мора да се труди за тај дар живота од Бога и да га воли довољан је професионалац – ветеринар. Изгубила се веза јер је све савремено и доноси новац и зато не треба губити време јер оно је новац.

Не, и не време није новац но једна страница у оквиру нашег спасења. Све те промене су суштински највидљивије на бунару. Споља гледано он се није много променио иако нема стогова сена око њега, још му стоји капа коју му је наместио Жива Златкин, али све остало је промењено. Мртав је, вода му није за пиће, отровала га савременост! У њему су се играле рибе и гасила жеђ ма колика жеђ била а сада стоји поломљено дрво и шут у води опраној од живота разним прашковима и напрецима. Узалуд сантрч стоји са прорђалом кофом, неће се скоро из њене воде гасити жеђ.

Савременост полако улази у земљу, пере се собом од живота и чини је мртвом. Она све паралише и претвара у слику онога што не постоји, баш као и римокатолички сакраменти. Човек удаљен од Бога удаљио се и од природе, шта ће се десити када се све осавремени и када потпуно постанемо зависни од стандарда машина? Живимо као мртви, јер само смо покретни али не живототворни. Но то је добро јер темељи са којима се сусрећем су ми дали да …

Но сва та савременост је само преглавица прождрљивости која је маска за страх да се живот не пропусти. Трзаји вилица као кљешта дана и ноћи расецају туђу смрт да би нам принели живот. Семе туђег живота је залог смрти за нас, јер оно ће хранити нама као и ми њиме.

Празни се суд круга времена да би истицао у понор нестајања којим пунимо своје прзнине. Покрети руку су грчеви мисли којима се језик не усуђује да се обуче, јер онда би се свукао и постао оно што јесте иако не жели да није. Крај нема трешања…

Јереј Бобан Миленковић

Калимнос (Грчка)

Домовина Сунђер Боба

Док многи у овим врелим летњим даним хрле у туристичке агенције како би потврдили већ резервисане аранжмане или обезбедили нешто од оног ,,у последњи час“, ја сам добила прилику да упознам …не –  да удахнем, омиришем, зароним и осетим диван свет једног грчког острва. Писац је својим записом урадио баш оно што путопис треба да донесе читаоцу – очарао га лепотом предела, атмосфером, менталитеом људи који тамо живе, нудећи своја осећања а не фотографије.

Славећи путопис и магију даровитог казивача путописца, делим са вама лепоту једног грчког острва. На крају, сигура сам да се нећете запитати како ово острво заиста изгледа, јер ћете га већ имати пред очима. Уживајте!

KАЛИМНОС[1]

Уколико би се тражила домовина Сунђер Боба онда би у најужи избор ушао Калимнос са својим морем пребогатим сунђером. Но у сваком случају, ако Калимнос и не би баш победио сигурно би доказао да у његовим водама живи сва остала, ужа и шира, родбина Сунђер Боба. Речју острво Калимнос јесте место загрљаја камена и воде, камени бисер на грудима Егеја. Својом тајанственом мирноћом употпуњује тајну сусрета Истока и Запада у водама и острвима Егеја. Додир два космополитизма хришћанско-источног и хеленско-западног очигледан и живостваралачки на сваком кораку или замаху по стазама или водама овог острва.

Својим стеновитим планинама израња из пречистог мора попут старогрчког Титана спремног да изазове на двобој и сам Олимп у одмеравању хтонске снаге и силе која се крије у његовом камену. Међутим, та титанска снага стихије овенчана је у свом подножју зеленим тракама које стеновите масиве претварају у пријатно место за живот. У зеленилу су се скрасила насеља Потиа са луком, Хорио, Миртијес, Масури, Кастели, Аргинонда, Скаља, Емборио, док су на страни према Турској Паљонисос, Вати … и свако од њих се крунише  плажама од којих су неке и вулканског рада дело. Радили су потреси и вулкани овде толико много да су и један део Калимноса одвојили у посебно острвце Телендос, које је у свему Калимнос у малом, али о томе други пут.

То само говори да су овде људи и стена у миру и међусобној симбиози заједно са морем. Данас се то види и по бројним планинарима по стенама Калимноса који су на њима често нанизани као разнобојни украси на том стеновитом јелеку Калимноса. Планинара има са свих страна света и сви су једногласни да тако изазовних стена ретко где има још у Европи.

Пећине Калимноса су посебна и велика тајна овог острва. У безбројним пећинама су се Калимњани скривали чувајући своју будућност од пропасти у само њему знаним ходницима стена. Наиме, пећине су биле место где се чувала светлост апостолске вере у црквама заједно са школама. Тим скривеним ризницама националног духа народ Калимноса се бранио од оних који су хтели да их превере и одроде, а било их је много кроз историју; најдуготрајнији су били Турци (до 1912) и Италијани (1912-1948). И данас на Калимносу има „безброј“ цркава, манастира и капела којима је проткан као жилама куцавицама. Почевши од ранохришћанских на Телендосу, затим цркве Јерусалимског Христа (сазидана на остацима прехишћанског храма са подним мозаицима), преко манастира Светог Пантелејмона у пећини и цркве Светог Николаја у којој се чува део моштију овог великог светитеља, до манастира Светог Саве (ученика Светог Нектарија Егинског) чији празник представља догађај значајан за целу Грчку – оне стоје као, рекао би неко, неми посматрачи или историјски споменици, али то је само привид. Црква на Калимносу место је које се без преке потребе не гради, али се ни у највећој недаћи не затвара нити руши, већ ако мора, онда се склања у пећину.

Та се везаност за цркву, карактеристична за Грке, најбоље осети када је дан неког црквеног празника, а нарочито за Васкрс када просто све експлодира од славља и празничног, васкрсног расположења. Можда слављење Васкрса толико и не чуди, јер је велики празник, али њихове прославе Дана устанка против Турака који је почео на дан Благовести (25. 03. 1821. године) и других црквено-националних празника и догађаја је посебна прича, јер тада се организују параде у којима учествују једном речју сви становници са свом историјом Калимноса. Предивно је видети на једном месту школску децу у народној ношњи Калимноса, са сунђерима или макетама старих бродова у рукама, где попут почасне претходнице наступају испред славске иконе коју парадним кораком прате припданици војске …  То је тешко описати, али је лепо доживети.

Велики допринос мирном животу Калимноса даје море, које је не само лепо за купање и сунчање, већ је и преблагословено рибом и осталим чарима морског живота. Калимнос је, када је море у питању, пре свега препознатљив по вађењу и трговином морским суђерима, којима су Калимњани, може се рећи, вековима трговали широм света. Токoм деветнаестог века је у (тада) руском граду Одеси постојала је јака заједница Грка са Калимноса који су се бавили трговином суђерима, а током двадесетог века присутни су широм земаљске кугле. Свежа морска риба, лигње, октоподи и шкољке су саставни део свакодневне понуде и вреде сваке паре којом се плате због свог квалитета кога нема у залеђеној риби било ког супер-маркета. Поштујући правило да риба мора три пута да плива и то – у води, у уљу и у вину, на Калимносу се риба припрема на маслиновом уљу домаће производње и пије се вино од домаћег грожђа кога нема много за опијање, али га има сасвим довољно за истинско уживање у благодетима доброг вина. Наравно, поред грожђа ту су пре свега смокве које због своје сладости веома брзо нестају када се појаве у продаји, а тако је и са домаћим мандаринама и поморанџама. По речима људи са околних острва воће, као и маслине, са Калимноса имају најбољи укус и дају најбоље уље, а такво признање од комшија, сложићемо се сви, је тешко заслужити.

Ред је да вам откријем и једну тајну Калимноса и Србије – Калимнос је можда слабо познат код нас, али смо ми веома познати на Калимносу. Калимњани су свесрдно помагали наш народ у периоду санкција, а и сада је Митрополија послала прикупљену помоћ за пострадале у поплавама у Србији. 

Речју – Калимњани нису оптерећени рекламирањем и претварањем свог живота и острва у свет туризма по сваку цену. Не оптерећују се рекламирањем већ нуде и дају доживљај стварног, мирног живота у коме има места за сваког по његовој мери. Цркве и плаже нису у рату, миран породични живот кроз традиционалне таверне и ресторане није угрожен радом ноћних барова и целоноћних игранки на плажама, јер за сваког има по нешто на његовом месту.

Јереј Бобан Миленковић

[1] Калимнос је грчко острво које припада групи Додеканеса у југоисточном делу Егејског мора. Са површином од 110, 581 квадратног километра, четврто је острво у тој групи после Родоса, Коса и Астипалее. Најближе острво му је Кос, а од Турске обале је удаљено 6 наутичких миља. На острву живи око 15 000 становника.

Башта сљезове боје, Бранко Ћопић

Мајини средњошколци

BASTA_SLJEZOVE_BOJE_Branko_Copic

(Не)досадни додатак:

Последња шетња Бранка Ћопића

Само моје размишљање:

Никад нисам волела да читам критике, али су ми некако увек биле потврда сопственог доброг промишљања (наравно, док сам размишљала за потребе школе и предмета). Онда сам отишла на студије књижевности и престала да читам. 🙂 Шала, али скоро истинита. 😦 Тамо ником није потребно много паметовања, све док понављате издиктирано, на правом сте месту. Шачица професора, којих се данас радо сећам, научише ме много чему потврђујући својом изуизетношћу правило просечности већине. Довољно су нас упућивали на различите изворе и нудили широку литературу како бисмо схватили живот, а не стил једног времена…етикеција и универзалност…чујем и сад. 🙂

Какве сад ово везе има са Бранком Ћопићем? – сигурна сма да се питају моји средњошколци. 🙂 Врло једноставна реченица из одличне књижевне интерпретације коју они читају много рађе од самог дела, навела ме је на то. У њој стоји реченица да су…

View original post 627 more words