Tag Archive | просвета

Такмичења и смотре српскога језика и књижевности

Нема наставника српског језика који може да одоли изношењу теорије о томе Чији је наш језик? као ни оног који ће порећи лепоту српског језика, мелодију његове интонације, савршеност писма, заокруженост граматичког система, изражајност његових акцената и дужина… И нема наставника који неће пожелети да макар једном оде у Тршић и дичи се својим учеником, граматичким генијалцем, или у Ваљево да послуша не само свог фаворита у исказивању стихова и реченица, већ сваког талентованог ученика који ће у исказан стих или реченицу унети боју, звук и живот свог краја. Но много је ментора, али и родитеља, па и организатора такмичења и смотри који су дозволили да жеђ за победама, амбиција и бесомучно јурцање с једног такмичења на друго обесмисли концепт најпре организованог представљања па тек онда одмеравања знања и вештина.

Развијање и неговање љубави према српском језику и његовој књижевној традицији, очараност звуком и мелодијом изговорених речи, поштовање граматичке и правописне савршености, стилска оригиналност – најважније су вредности које један ментор треба да усади у своје ученике. Неговати српски језик значи познавати његову књижевност, не прљати га туђицама кад за то нема потребе, поштовати његове законе и правила, али и препознавати лепоту дијалекта. Да, негује се језик такмичењима и смотрама, али не оваквим какве се данас реализују – испуњене бесомучним лактањима ментора и родитеља, имитирањем, проваљеним тестовима, нападима на све и сваког кад нам се нешто не свиђа…

Да ли ће моје рођено дете или мој ђак победити ако му израдим читалачки дневник, ако га натерам да стотину пута одслуша снимак песме коју казује чувени глумац, ако му припремим ,,пушкицу“. Вероватно хоће. А хоће ли све ово помоћи да заволи српски језик, језик својих предака, први језик који проговара, језик који нас идентификује и као појединце и као нацију. Сасвим сигурно неће!

Па, онда, људи, шта чинимо?!

Организатори такмичења – маните се аритметике и вероватног броја финалиста, латите се стандарда и привилегију постојања свог такмичења/смотре у Календару искористите да што више деце стигне до завршног нивоа како би душу напојили традицијом са најлепших изворишта српског језика и писма!

Ментори – одбаците сујету и инспиришите делом и суштином а не преваром и приказом!

Родитељи – негујте даровитост, посвећеност и рад своје деце, а не лажно самопоуздање, болесну амбицију и плаћене таленте!

Сви заједно – вратимо се тежем, истинском и трајном неговању српског језика и књижевности!

Маја Радоман Цветићанин,

проф. српског језика

Advertisements

А да укинемо школу?

Ако сте део просветног система Србије, ако имате дете школског узраста, ако учествујете или организујете такмичења ђака, мислим да би било занимљиво да прочитате овај текст. Он јесте само моје размишљање на реакције родитеља и просветних радника на такмичења деце, али некако и више од тога.

Запазићете да сам написала – осврт на реакције родитеља и ментора на такмичења. Нема реакције деце, која би прва требала да реагују и на такмичења, као што реагују на много тога што им се не свиђа  и то јасно на својим друштвеним профилима. Да, имају их, упркос политици оснивача друштвених мрежа о заштити малолетника, наравно, одлуком њихових родитеља. Запажам да су дечји профили испуњени сличицама ратних игрица, крволочних вампирских филмова, сатанистичких серија, јунака Фарме и Парова, Пинк звездица и сл. Друштвени профили родитеља и ментора ученика такмичења вриште забринутошћу за просвету и министарство које не прати како се вршља по такмичењима, па су њихова деца истраумирана непримереним питањима и под стресом, наставници љути и забезекнути а сви заједно увређени и у порицању такмичења – истих оних на које пристају самим тим што учествују. Успут, исти ти ментори данима кукају у оквиру просветарских друштвених група како су родитељи навалентни, деца ништа не уче, и нико бише никога не поштује.

Лично мислим да не само да треба укинути такамичења, већ треба укинути и оцене. Ма шта оцене?! Треба укинути школу! Шта ће нам наставници који ништа не раде, имају зимски и летњи распуст и  годишњи одмор 6 пута дужи од обичних запослених људи Србије који успут раде да би њихову плату зарадили? Шта ће нам такмичења кад их праве незналице и дунстери (ова квалификација узима се условно и не примењује онда када се дете коментатора пласира на следећи ниво). На крају шта ће нам школа, ако родитељи све знају и сами своју децу могу да подучавају код куће!

Ето, поштовани министре, размишљач и измишљач овог чланка дође спонтано до решења свих Ваших мука – укините школу и нећете морати више да бијете главу са унапређењем наставе, стручним усавршавањем наставника, надзором, евалуацијом и стандардима. Додуше, биће проблема са технолошким вишковима, али ако узмете у обзир да се залажемо за целоживотно учење, па трећину пензионишете, трећину отпустите, а трећину преквалификујете у онлајн менторе-стручне сараднике родитеља подучавалаца своје деце, сви Ваши проблеми биће решени а свемоћни посматрачи наставног процеса демократки проглашени најбољим и најпаметнијим, па самим тим задовољни.

Нема везе што су сви упознати са чињеницом да је свако такмичење стрес и да значи победу мањине а стрес већине, нема везе што би дете које се такмичи требало да зна више од обичног ученика са одличном оценом и познаје и оно што носи наслов ,,За оне који желе да знају више“ (можда не ко је Грујо Мехаџић и евентуално још нека питања у тесту за српски језик, али од 20 требало би да зна бар 15; проблем је било пар питања ове године, а не сва!!!), нема везе што додатним радом дете никако не губи, јер знање и вештине трајно се стичу и дограђују, нема везе што је стицање радних навика и посвећеност, као и амбиција али и прихватање пораза – део одрастања и највећа добробит такмичења. Ништа није битно, сем да нам деца буду срећна!

Дакле, укинимо школу!

Додатак истине ради:

Има и родитеља који не дозвољавају друштвене мреже, игрице и слично, посвећени су својој деци, уче с њима, упућују их приватним менторима, бдију над њиховим оценама и успехом. То су углавном талентована деца, али није увек њихов таленат оно што родитељи желе изграђивати код њих. Можда желе успех? Да ли дете сваки успех чини испуњеним? (Смем ли да одбијем учествовање на тој активности, ако ми они оволико помажу и улажу у мене?! Али, ја мрзим да се такмичим! или Нисам добро урадио, дакле глуп сам!)

Има и родитеља који сматрају да су такмичења за неку децу мотиватори, а за неку ,,разочаратори“.

Пример 1.

Дете учествује на свим такичењима, активно, кретивно. Углавном добри резултати. Родитељи подржавају. Разочарење поразом пропрате подршком и уверењем да ће бити боље следећи пут. Како модраста – све мање суза, хистерије и секирације после пораза, само жеља да се буде бољи.

Пример 2.

Дете се пред свако такмичење унервози, унезвери, трчи у тоалет. Не зна и оно што зна. Одлична глумац, добар сликар, фантастичан говорник. Такмичења нису његова ,,вода“, јавни наступ и аплауз јесу. И звезда је рођена!

Дакле, не сме бити генерализација ни у чему. Нити су сва такмичења глупост, нити су сви просветари нерадници, нити сви организатори незналице, нити сви родитељи навалентни, нити сва деца разочарана поразом или усхићена победом. Или што би рекао један мој друг:

Кад сви раде свој посао – свако има посао! 

Муке по Грују Механџићу

Поштоване колеге професори српског језика,
Данас је одржан општински ниво такмичења ,,Књижевна олимпијада“ и скоро целог дана пратим путем друштвених мрежа ваше љуте коментаре. Најинтереснатнији ми је био онај који ми је појаснио синовљево питање које ми је поставио око поднева, одмах по доласку са такмичења, сав срећан што се ратосиљао даљег седења у учионици (инструкција да нико не сме да изјури после 15 минута :))
Како сам се мало одмакла од просвете, али и остала довољно близу да још увек осећам све експериметне Министарства, па и Друштва (седмак и предшколац у кући, колеге у пројекту са свих страна Србије, дневним активностима везана за културу-дакле упућена на просвету) мислим да имам довољно материјала за ову причу.
Готово свако тестирање из Српског језика (или треба написати српског језика?! :)) изазове буру коментара и емоција – тешки тестови, непримерени, глупости, цеола страна за читање, то су деца, бодовање ко за аутомате, ко ће да им иде даље… Очигледно, неко прође даље, јер у супротном не би било такмичења, па би се организатори запитали о чему се ту ради. Сличне реакције изазива и тестирање малих матураната, само што се тада ради о минималним захтевима и нема могућности неуспеха (теоретски можда има, у пракси мислим да ни намерно не може да дође до тога да ученик не положи Завршни), па нема ни буре негодовања. Да се којим случајем пред осмаке стави тест на који треба да одговори ученик оцењен ,,тројком“ и то према стандардима, мислим да би 50% основаца ,,пало“.
Причам глупости. Чини ми се, ипак не. 😦
Наставници ће и даље грајати дан два после сваког нивоа такмичења из Српског језика, Друштво се неће оглашавати конкретним редлозима и променама осим смањењем прага и тренутним гашењем пожара, она група наставника којима је 45 минута мало да све испричају и покажу још ово и ово – брбљаће углавном себи у браду о лудим временима, незаинтересованој деци и паду вредности, друга група наставника углавном ,,усредњених“ (савесни а никад ,,добровољци“) ,,опалиће“ по Друштву, Министарству, власти, деци, родитељима, уџбеницима и којечему, а један део преданих стручних вредних посвећених наставника – ћутаће.
ЋУТАЊЕ је једини озбиљни показатељ краја!
Мислим да га је Друштво приметило и отуда за многе ситни, али за пажљиве посматраче огромни помаци. Позив да наставници писањем питања учествују у раду Друштва диван је покушај отварања Друштва практичарима, али искуство организатора једног тестирања у овој области јасно ми говори да то није баш тако лако. И то нема везе са овим питањима, јер су данашња питања вероватно правили они који су их правили и до сада, само што су сада имали примере оног на шта деца могу да одговоре, речју – добили су прилику да универзитетско теоријско знање повежу са нивоом способности даровитијег ученика у Србији.
Данас су се такмичила даровитија деца – четворке и петице, како схватам резултати су лоши, али то није мој утисак дана и година!
Суштина ове приче нешто је сасвим друго!
Ми живимо у друштву које деценијама образује децу на исти начин – велики број информација, широко образовање, темељност, студиозност. Пре педесет година 20% оних који нису могли да одговоре да захтеве Учитеља, Наставника, Професора (пишем намерно влеиким словом имена ових занимања, јер су у то време њихови носиоци такав статус и имали, а и заслуживали га својим знањем, културом, понашањем) прибегавали су бубалаштву. Током пола века 20% бубалица прерасло је у 80% просечних ђака. Народ Тесле, Пупина, Андрића…
Дакле, драге колеге, проблем није Друштво за српски језик, нису немотивисани ученици, нису тестови ни безвезна питања и ником потребни бескорисни одговори до којих се може доћи једним кликом. Није ништа од тога, јер је све то последица козметичких промена, несарадње завода које МПНТР именује, решавања проблема по принципу гашења пожара и проналажења топле воде.
Како нада последња умире, а зарад сопствене деце коју многи од нас шаљу у школу, можемо да чекамо да се нешто промени или – да будемо Учитељи, Наставници, Професори!
То велико слово не добија се коментарисањем на друштвеним мрежама, јурњавом пред долазак екстерне, проналажењем криваца у другима – друштву, временима, моди…
Замерајте се, свађајте се, питајте, оспоравајте! Браните свој предмет свим расположивим средствима! Укључите се у све од креирања маршуте ексурзије до договарања матурске вечери! Не поклањајте ђаке улици, шунду и кичу, пролазним вредностима! Борите се за туђу и своју децу, за свој предмет и светлост српске просвете, за будућност!
И не усуђујте се да ми кажете – За коју плату?!!!
Ако сте то и помислили – изађите из просвете! Паре се зарађују на многе начине, просвета није збириште, већ чистилиште!

Борба против глади и мир у свету

Супротно својој животној филозофији да треба радити оно што волиш и све ће ствари доћи на своје место, нађох се у главној улози организатора неколико такмичења, смотри, фестивала… или бар у улози која је врло близу те организаторске, па са потпуном компетенцијом могу исписати следећих неколико редака.

На основу радова који пристигну на литерарне конкурсе, као и на основу понашања ментора приликом прегледања тестова на такмичењима, али и њиховог понашања пре самог одлучивања о учествовању на такмичење, закључујем да постоји неписани Правилник, па је ред да га неко обзнани и у писаном облику. Што да се подразумева?!

  1. На литерарни конкурс пошаљи све саставе и песме које иоле личе на песму или причу, ко то још чита, важно је послати!
  2. Никако не поштуј тему конкурса, шта те брига што су мозгали како фестивал треба да изгледа и које циљеве да задовољи, они то све ионако раде за плату!
  3. Поправи рад свог ученика/детета до непрепознавања, шта зна комисија шта дете може да напише у ком узрасту!
  4. Учествовањем на такмичењудобијаш оцену коју заслужујеш, иначе ћу ти је смањити – то што си ти неамбициозан ђак не значи да сам ја неамбициозан просветни радник!
  5. Иди на пет такмичења истовремено, важно је да се свуда помиње твоје име, ионако живимо у временима приказа, а не суштине!
  6. И да – залагаћемо се за борбу против глади и мир у свету!

Инспирација или иритација

,,Моја сестра јуче се вратила из школе срећна што губи час српског језика. Поражена њеним усхићењем што ће губити час из предмета који је мој животни позив, запитала сам се где грешимо. Мислим да је одговор у образовању наставника. Када смо се пријављивали на ову групу, већина је желела да се бави новинарством, сањала о водитељским пословима, лектури. На прсте се могу набројати они од нас који су заљубљени у наставнички посао. Можда законодавац треба промислити и стручњацима омогућити научни рад, а онима који су стручни  али и спремни и способни за рад са децом, омогућити знање и вештине потребне за ово најсветије од свих занимања.“

Ово што сте прочитали, изговорила сам пре скоро 20 година пред својим студијским колегама на вежбама из методике. Жао ми је што морам да кажем да је мој син пре неки дан изразио потпуно исту усхићеност – нема часа српског језика!

Мало одмакнута од просвете, а загледана у своју рођену децу, своје донедавне ђаке, али и колеге, питам се ко ту греши. Неке колеге решавају ми дилему својим ловом на језичке грешке, истицањем форме, језичким чистунством и моралисањем.

Да, признајем да за разлику од њих – не знам све! Не знам напамет сва граматичка правила, не дајем петице за набубане песмице, не оцењујем саставе преписане са интернет или оне које су писале маме, баке, тетке стрине, сестре и остала ближа и даља родбина, не гањам децу да иду на такмичења и постижу резултате како бих се ја на друштвеним мрежама хвалила њиховим (читај: својим) успехом!

Оно што сам својим колегама понудила као решење пре 20 година, мислим и данас. за наставнички позив мораш се родити, онда красти занат, а кад прођеш статус шегрта, па калфе још много мораш да радиш на себи да би постао мајстор! А мајстор није онај ко зна и друге учи знању. Мајстор је инспиратор!

У веку интернета и проналажења било које информације за трептај ока, варају се сви који мисле да је жива реч, поготово њихова, неприкосновена. Све што ја изговорим на часу, моји ученици могу да пронађу на интернету за десетак минута. Проблем је само навести их да потраже. Потребна им је инспирација. Само мотивисан ученик спреман је да учи и посвети се проблему. А задатак савременог наставника је да инспирише и мотивише. Информације су ту, надохват руке, само треба желети за њима посегнути.

Драге колеге, ако не желите да се деца радују изгубљеном часу, будите инспирација, а не иритација!

 

Библиотекари имају реч

У четвртак, 6. октобра 2016 у Регионалном центру у Нишу одржан је Актив школских библиотекара коме нису присуствовали само школски библиотекари Ниша, већ и школски библиотекари југа Србије. Колегама из Ниша придружиле су се школски библиотекари, учитељи, наставници из Лексовца, Алексинца, Александровца, Београда.

Богата агенда обећавала је радну атмосферу, која је и постигнута присуством компетентних говорника и увек пажљивих и сарадљивих библиотекара.

У нади да ће се статус школских библиотекара у основним школама изједначити са статусом средњошколских библиотекара, као и да ће МПНТР Србије имати више слуха за потребе не само школских библиотекара, већ школског система Србије уопште, делим делић атмосфере са овог неформалног стручног скупа, надајући се да школски библиотекари ипак нису сами.

А о овом скупу и стању у српском библиотекарству писале и Нишке новине.

Школски библиотекар 8.

Тема овог броја часописа Друштва школских библиотекара Србије мора свима бити важна, тако да ел. верзију часописа свакако треба прлеистати!

Школски библиотекар 8