Tag Archive | радионица писања

ТЕМЕЉИ

Сусрет са Мајдевом увек је сусрет са прошлим које ме дозива осликавајући прошло време као живо. Пре него да уђем у авлију у измаглици се појави велика дрвена капија разапета целом ширином пута. Велика је и гломазна сва зелена од маховине, природног покрова за дрво, која својом свежином наговештава топлоту иза ње. У десном углу, одмах до великог дирека је мала капијица за човека, њен други дирек је уствари тараба којој је једним делом ограђен јабучњак и шљивак.

Сада је остао само један, леви, дирек окован за њега неприродном жицом, попут заборављеног зуба у осмеху нама драгог деде. Ту негде у врзини стоји још један дирек од бетона место састанка Карпоша, чика Мисе и Миладина Кембрића на коме би када стигне парадајз увече уз ракију причали шта је некад било.

У авлији ме увек дочека шум ораха без обзира у које време долазим у њиховом говору је увек нека мешавина свега времена али највише пролећа и лета. Њихова сенка се наслања на сенку мале, од каменa штале, а ова опет на зграду из које смо, како су ми тада рекли, на пут испратили Маја Љубинку. Није ми било јасно како се то креће на пут лежећи и што сви плачу. У штали су скупа Мара, Вида, Рујка, Цвејка, Дуна, Шарка, Мара, Була, е ту се прекида низ јер почиње нечије туђе детињство.

Сада на месту где је била Зграда остао је само бетон пода, али када се зањишу ораси бременити мислима осетим мирис сламарице у којој сам снивао своје снове, али не и овакву стварност. Прашина сламарице ми није сметала, а слатко од дуња на шифоњеру је од самог погледа у човеку стварало осећај лепог.

  Испод крпара и черги у више слојева није било хладно зими јер покривени преко главе били смо слободни од хладноће. У мирису шушке и штале која је била одмах иза зида мишеви су по целу ноћ радили и причали своје приче. Сада тога нема све је савремено и пуно зграда и другачијег живота. Пуноћа живота је очигледан само је некако статична.

Штала је сада велика и функционална само у њој нема Рујке и Цвејке, којима нас је Бог хранио. Не ту је сада нешто што се зове крава али је то уствари пре машина за производњу млека и телади. Пре је човек имао животиње да би имао храну и производио је храну. Сада је само питање робе, што више, што већа количина робе то боље за зараду.

 Од старог обора ни трага ни гласа. Пре када се окоти свиња или отели крава могао си и морао си да преспаваш у јаслима, да заједно са тим новим бићем пробдиш прву ноћ, сада не! Сада су јасла од бетона а човек више не мора да се труди за тај дар живота од Бога и да га воли довољан је професионалац – ветеринар. Изгубила се веза јер је све савремено и доноси новац и зато не треба губити време јер оно је новац.

Не, и не време није новац но једна страница у оквиру нашег спасења. Све те промене су суштински највидљивије на бунару. Споља гледано он се није много променио иако нема стогова сена око њега, још му стоји капа коју му је наместио Жива Златкин, али све остало је промењено. Мртав је, вода му није за пиће, отровала га савременост! У њему су се играле рибе и гасила жеђ ма колика жеђ била а сада стоји поломљено дрво и шут у води опраној од живота разним прашковима и напрецима. Узалуд сантрч стоји са прорђалом кофом, неће се скоро из њене воде гасити жеђ.

Савременост полако улази у земљу, пере се собом од живота и чини је мртвом. Она све паралише и претвара у слику онога што не постоји, баш као и римокатолички сакраменти. Човек удаљен од Бога удаљио се и од природе, шта ће се десити када се све осавремени и када потпуно постанемо зависни од стандарда машина? Живимо као мртви, јер само смо покретни али не живототворни. Но то је добро јер темељи са којима се сусрећем су ми дали да …

Но сва та савременост је само преглавица прождрљивости која је маска за страх да се живот не пропусти. Трзаји вилица као кљешта дана и ноћи расецају туђу смрт да би нам принели живот. Семе туђег живота је залог смрти за нас, јер оно ће хранити нама као и ми њиме.

Празни се суд круга времена да би истицао у понор нестајања којим пунимо своје прзнине. Покрети руку су грчеви мисли којима се језик не усуђује да се обуче, јер онда би се свукао и постао оно што јесте иако не жели да није. Крај нема трешања…

Јереј Бобан Миленковић

Калимнос (Грчка)

Advertisements

Домовина Сунђер Боба

Док многи у овим врелим летњим даним хрле у туристичке агенције како би потврдили већ резервисане аранжмане или обезбедили нешто од оног ,,у последњи час“, ја сам добила прилику да упознам …не –  да удахнем, омиришем, зароним и осетим диван свет једног грчког острва. Писац је својим записом урадио баш оно што путопис треба да донесе читаоцу – очарао га лепотом предела, атмосфером, менталитеом људи који тамо живе, нудећи своја осећања а не фотографије.

Славећи путопис и магију даровитог казивача путописца, делим са вама лепоту једног грчког острва. На крају, сигура сам да се нећете запитати како ово острво заиста изгледа, јер ћете га већ имати пред очима. Уживајте!

KАЛИМНОС[1]

Уколико би се тражила домовина Сунђер Боба онда би у најужи избор ушао Калимнос са својим морем пребогатим сунђером. Но у сваком случају, ако Калимнос и не би баш победио сигурно би доказао да у његовим водама живи сва остала, ужа и шира, родбина Сунђер Боба. Речју острво Калимнос јесте место загрљаја камена и воде, камени бисер на грудима Егеја. Својом тајанственом мирноћом употпуњује тајну сусрета Истока и Запада у водама и острвима Егеја. Додир два космополитизма хришћанско-источног и хеленско-западног очигледан и живостваралачки на сваком кораку или замаху по стазама или водама овог острва.

Својим стеновитим планинама израња из пречистог мора попут старогрчког Титана спремног да изазове на двобој и сам Олимп у одмеравању хтонске снаге и силе која се крије у његовом камену. Међутим, та титанска снага стихије овенчана је у свом подножју зеленим тракама које стеновите масиве претварају у пријатно место за живот. У зеленилу су се скрасила насеља Потиа са луком, Хорио, Миртијес, Масури, Кастели, Аргинонда, Скаља, Емборио, док су на страни према Турској Паљонисос, Вати … и свако од њих се крунише  плажама од којих су неке и вулканског рада дело. Радили су потреси и вулкани овде толико много да су и један део Калимноса одвојили у посебно острвце Телендос, које је у свему Калимнос у малом, али о томе други пут.

То само говори да су овде људи и стена у миру и међусобној симбиози заједно са морем. Данас се то види и по бројним планинарима по стенама Калимноса који су на њима често нанизани као разнобојни украси на том стеновитом јелеку Калимноса. Планинара има са свих страна света и сви су једногласни да тако изазовних стена ретко где има још у Европи.

Пећине Калимноса су посебна и велика тајна овог острва. У безбројним пећинама су се Калимњани скривали чувајући своју будућност од пропасти у само њему знаним ходницима стена. Наиме, пећине су биле место где се чувала светлост апостолске вере у црквама заједно са школама. Тим скривеним ризницама националног духа народ Калимноса се бранио од оних који су хтели да их превере и одроде, а било их је много кроз историју; најдуготрајнији су били Турци (до 1912) и Италијани (1912-1948). И данас на Калимносу има „безброј“ цркава, манастира и капела којима је проткан као жилама куцавицама. Почевши од ранохришћанских на Телендосу, затим цркве Јерусалимског Христа (сазидана на остацима прехишћанског храма са подним мозаицима), преко манастира Светог Пантелејмона у пећини и цркве Светог Николаја у којој се чува део моштију овог великог светитеља, до манастира Светог Саве (ученика Светог Нектарија Егинског) чији празник представља догађај значајан за целу Грчку – оне стоје као, рекао би неко, неми посматрачи или историјски споменици, али то је само привид. Црква на Калимносу место је које се без преке потребе не гради, али се ни у највећој недаћи не затвара нити руши, већ ако мора, онда се склања у пећину.

Та се везаност за цркву, карактеристична за Грке, најбоље осети када је дан неког црквеног празника, а нарочито за Васкрс када просто све експлодира од славља и празничног, васкрсног расположења. Можда слављење Васкрса толико и не чуди, јер је велики празник, али њихове прославе Дана устанка против Турака који је почео на дан Благовести (25. 03. 1821. године) и других црквено-националних празника и догађаја је посебна прича, јер тада се организују параде у којима учествују једном речју сви становници са свом историјом Калимноса. Предивно је видети на једном месту школску децу у народној ношњи Калимноса, са сунђерима или макетама старих бродова у рукама, где попут почасне претходнице наступају испред славске иконе коју парадним кораком прате припданици војске …  То је тешко описати, али је лепо доживети.

Велики допринос мирном животу Калимноса даје море, које је не само лепо за купање и сунчање, већ је и преблагословено рибом и осталим чарима морског живота. Калимнос је, када је море у питању, пре свега препознатљив по вађењу и трговином морским суђерима, којима су Калимњани, може се рећи, вековима трговали широм света. Токoм деветнаестог века је у (тада) руском граду Одеси постојала је јака заједница Грка са Калимноса који су се бавили трговином суђерима, а током двадесетог века присутни су широм земаљске кугле. Свежа морска риба, лигње, октоподи и шкољке су саставни део свакодневне понуде и вреде сваке паре којом се плате због свог квалитета кога нема у залеђеној риби било ког супер-маркета. Поштујући правило да риба мора три пута да плива и то – у води, у уљу и у вину, на Калимносу се риба припрема на маслиновом уљу домаће производње и пије се вино од домаћег грожђа кога нема много за опијање, али га има сасвим довољно за истинско уживање у благодетима доброг вина. Наравно, поред грожђа ту су пре свега смокве које због своје сладости веома брзо нестају када се појаве у продаји, а тако је и са домаћим мандаринама и поморанџама. По речима људи са околних острва воће, као и маслине, са Калимноса имају најбољи укус и дају најбоље уље, а такво признање од комшија, сложићемо се сви, је тешко заслужити.

Ред је да вам откријем и једну тајну Калимноса и Србије – Калимнос је можда слабо познат код нас, али смо ми веома познати на Калимносу. Калимњани су свесрдно помагали наш народ у периоду санкција, а и сада је Митрополија послала прикупљену помоћ за пострадале у поплавама у Србији. 

Речју – Калимњани нису оптерећени рекламирањем и претварањем свог живота и острва у свет туризма по сваку цену. Не оптерећују се рекламирањем већ нуде и дају доживљај стварног, мирног живота у коме има места за сваког по његовој мери. Цркве и плаже нису у рату, миран породични живот кроз традиционалне таверне и ресторане није угрожен радом ноћних барова и целоноћних игранки на плажама, јер за сваког има по нешто на његовом месту.

Јереј Бобан Миленковић

[1] Калимнос је грчко острво које припада групи Додеканеса у југоисточном делу Егејског мора. Са површином од 110, 581 квадратног километра, четврто је острво у тој групи после Родоса, Коса и Астипалее. Најближе острво му је Кос, а од Турске обале је удаљено 6 наутичких миља. На острву живи око 15 000 становника.

Портрет – улепшавање текста

Као и код писања пејзажа, и приликом описивања неког лика, користимо ЕПИТЕТЕ, али има једна песничка алатка, која опис лика може да учини живописнијим. 

Поређење је стилско средство којим поредимо две особине, појма или појаве по сличности.

Лола је румена као булка.

Састоји се из три дела:

1. оно шта се пореди (Лола)

2. оно са чим се пореди (булка)

3. заједничка особина (руменило)

* увек има КАО

 Сигурна сам да ћете се лако сетити поређења, јер их стално чујемо у говору, а и један лик из популарне серије их стално користи. Он најчешће користи народна поређења која чине српски језик живописним и оригиналним:

Истег`о се к`о шаров!

Немо` се бечиш к`о аждаја!

Држи се к`о пијан плота!

Ћу те посадим ту к`о карамфил!…

Чик погодите ко ово изговара! 🙂

И на крају, изволите – коментаришите поређења – своја или народна! 🙂

Портрет – душа и тело

Можда сам вас збунила насловом, али када се присетите шта вам траже када описујете неког, биће вам сасвим јасно. Ако сте бацили поглед на наше истраживање у претходној лекцији, сасвим је јасно да описати неког не значи само навести како изгледају његове очи, нос, уста…И сликар кад слика, пренесе бојама емоцију. Сликар кад осликава очи може да изабере безброј нијанси, на лицу може да створи боре које одају старост или забринутост, у поглед могу да сакрију и радост, и бригу, изгледом тела могу да одају смерност, чежњу, патњу…Безброј нијанси им је на располагању и нарвно техника…

Писац нема безброј нијанси, али зато има безгранично много израза, речи. Лепотом реченице и избором правих речи могу да осликају речима боље него фотографијом. Најпре, да изаберемо праве речи:

ПИСАЊЕ ПОРТРЕТА:

1. ОПИСИВАЊЕ ИЗГЛЕДА (ТЕЛО)

 Шта крију надимци?Како настају надимци? Шта они наглашавају – физичку, карактерну или неку другу доминанту особину, зар не?

rep-nadimci_310x186 nadimci

Кад не можете да се сетите неког, искрсне вам пред очи оно по чему је он другачији од осталих. То је оно што треба нагласити и кад га описујете.

karikatura2

karikatura

 

Како би се ови звали? ЗУБА, ОКАЦ…Дајте ви неке надимке, имена, презимена која су одлика неке особине лика, физичке, карактерне…

надимци по физичким особинама: ______________________________

 

СЛИКАЊЕ ИЗГЛЕДА РЕЧИМА

 облик главе:_________________________

 коса:_______________________________

 очи: _______________________________

 нос: _______________________________

 уста: ______________________________

 брада: ____________________________

 образи: ____________________________

 тело: ______________________________

 __________________________________

 

Драги моји, плаве црте остављене су да ви допишете своје примере. То можете и овде у коментару на овај текст, укуцајте своје предлоге а на крају можете да се потпишете надимком 🙂

Пејзаж – улепшавање текста

Описивали смо јесен, али онда смо добили неме слике пуне златне боје. искористили смо сликарску технику и све речима насликали. Ипак, писање има предност над сликањем – можемо да оживимо текст.

То ћемо учинити употребом стислких средстава, тј. песничких алата који омогућавају да оно што пишемо постане испуњено животом, а не само реч на папиру.

Када описујемо користимо пуно придева, које научници у књижевним текстовима зову ЕПИТЕТИ:

55

кишни, плави, велики, таман, мрачан…

Тако смо добили лепе описе – златножуто лишће, шарени кишобрани, тмурни облаци…

Али, ако бисмо користили само епитет, састав би нам био досадан и личио на оне које пишу и остала деца. Зато, можемо да унесемо мало оригиналности, користећи та песничка изражајна средства (речи за замлаћивање :))

Кад желите да оживите састав, дајте неживим стварима људске особине. Све ће изгледати лепше и веселије, а ви ћете користити ПЕРСОНИФИКАЦИЈУ, а да тога и нисте свесни. Пазите, и само име вас наводи да ово песничко средство има везе с људима – ПЕРСОНА = ОСОБА.

oblak-2

насмејано облак, намрштено сунце, стидљиво сунце, ратоборно сунце, уплакан облак…

Али, рећи ћете – задатак је леп, али опет некако тих. Е, па да бисмо унели звукове у њега користићемо ОНОМАТОПЕЈУ – песничко средство којим се имитирају звукови и гласови из природе.

vetar

фијуче, хуји, хучи…

Е, сад, можете да оне саставе које сте написали описујући јесен, зиму или нешто слично да улепшате користећи ова песничка средства! 🙂

Писање портрета по моделу ,,рибља кост“

Опет смо имали ликовно баш пре часа српског, а обоје наставника тражили су да радимо исто. Сликали смо портрет мајке, а после смо то писали! 

Портрет значи да смо на часу ликовног сликали мајку бојом, а на часу српског смо описивали речима њен изглед. Али, наставница српског је рекла да смо у писању у предности – кад се гледа слика, не знамо ко је каква особа,тј, само можемо да нагађамо по оделу, држању…А кад описујемо речима неког, имамо могућност да покажемо и какве особине поседује, како с епонаша у одређеним ситуацијама или једноставно речено можемо да покажемо и како изгледа, и каква је особа.

Обоје су нам дали да изаберемо драги лик који ћемо представити, а скоро сви смо се одлучили за мајку.

images

Оно што смо насликали, гледали смо током писања састава, а наставница је тражила да не описујемо набрајајући боју очију, косе и сл. као да правимо попси у прдоавници, већ да улепшамо.

Нисмо могли ни особине да издвојимо тиме што бисмо их само набројали, већ је наставница тражила да то урадимо на примеру.

Кад нас је тотално ,,сморила“ решили со да направимо тај њен чувени модел ,,рибља кост“:

1. стајна тачка – обожавам своју мајку, иако понекад смара уредношћу собе

(Наставница каже да почетак мора да буде занимљив, јер ако сви описујемо мајку на исти начин, нико неће хтети да чита сваки рад);

2. спољашњи изглед – личимо

(Али не као попис, него занимљиво, д аима разлог зашто сма баш то издвојила)

3. особине

(Али опет не као попис, већ на освнову неког обајшњења, ситуације, доживљаја);

4. занимљивост/шала – ово не мора, али не би било лоше да се рад оживи и уде занимљивији;

5. закључак – повежи са уводом

(Наставница каже да прича мора да има оквир и ако смо мушицу поменули на почетку, са дона може д аполети :)) – мало,,смара“ али није лоша 🙂

И ево како сам написала свој рад:

Моја мајка

      Данима ми мајка гунђа о соби у нереду. овај викенд је крајњи рок да све средим. Чујем како долази, па се бацам на посао.

      Волим совју мајку, Посебно је обожавам кад овако почне да гунђа и хиљадити пут понавља исти монолог. Има плаве очи, али су сад од беса постале љубичасте. А и коса јој није онако уредна како је уобичајено. Све јој се подигле плаве антене.

        Кажу да личим на мајку. Кад овако галами, волим да не верујем у нашу сличност, али много је ситуација у којима смо сличне. И моја мама има пуно пројатеља, окружеан је људима и воли да се дружи. Сви воле њену веселост и спремност за шалу. Чак и у лошим ситуацијама, она нађе нешто да нас насмеје.

          Сећам се да су нас једном зауставили полицајци, тата је гунђао како само траже паре, а мама је рекла да бисмо вероватно купили храну, па уместо да се гојимо, сад смо на дијети. И увек тако. Моја је мама увек спреман да све окрене на шалу.

               Често се заклињем да ниада нећу своју децу гњавити сређивањем собе. Ипак, како у много ему ичим на маму, верујем да ћу и ту дреку наследити. А све ми се више чини да то и није тако лоше.

Наравно, после прве верзије, увек иде улепшавање речима за ,,замлаћивање“. 🙂