Tag Archive | рецитаторско такмичење

Киплинг и Нушић

Шта везује ова два велика писца?

Осим књижевног талента и посебног уметничког сензибилитета, и трагична чињеница да су обојица изгубили синове у Првом светском рату. И обојица су писали у име свих родитеља чији се синови нису вратили, а надају им се.

Песма Радјарда Киплинга проглашена је за најбољу песму 20. века. Аутор ју је посветио своме сину и добио је Нобелову награду за њу 1907.

Ako (превод Иве Андрића)
Ако можеш да сачуваш разум кад га око тебе
Губе и осуђују те;
Ако можеш да сачуваш веру у себе кад сумњају у тебе,
Али не губећи из вида ни њихову сумњу;
Ако можеш да чекаш а да се не замараш чекајући,
Или да будеш жртва лажи а да сам не упаднеш у лаж,
Или да те мрзе а да сам не даш маха мржњи:
И да не изгледаш у очима света сувише добар
Ни твоје речи сувише мудре:

Ако можеш да сањаш а да твоји снови не владају тобом,
Ако можеш да мислиш,
А да ти твоје мисли не буду (себи) циљ,
Ако можеш да погледаш у очи Победи и Поразу
И да, непоколебљив, утераш и једно и друго у лаж;
Ако можеш да поднесеш да чујеш истину коју си изрекао
Изопачену од подлаца у замку за будале,
Ако можеш да гледаш –
Твоје животно дело срушено у прах,
И да поново прилегнеш на посао са поломљеним алатом;

Ако можеш да сабереш све што имаш
И једним замахом ставиш све на коцку,
Изгубиш, и поново почнеш да стичеш
И никад, ни једном речју не поменеш свој губитак;
Ако си у стању да присилиш своје срце, живце, жиле
Да те служе још дуго, иако су те већ одавно издали
И да тако истрајеш у месту, кад у теби нема ничега више
До воље која им говори: „Истрај!“

Ако можеш да се помешаш са гомилом
А да сачуваш своју част;
Или да општиш са краљевима и да останеш скроман;
Ако те најзад нико,
Ни пријатељ ни непријатељ не може да увреди;
Ако сви људи рачунају на тебе, али не претерано;
Ако можеш да испуниш минут који не прашта
Са шездесет скупоцених секунди,
Тада је цео свет твој и све што је у њему,
И што је много више,
Тада ћеш бити велики човек, сине мој.

If

If you can keep your head when all about you
Are losing theirs and blaming it on you;
If you can trust yourself when all men doubt you,
But make allowance for their doubting too:
If you can wait and not be tired by waiting,
Or, being lied about, don’t deal in lies,
Or being hated don’t give way to hating,
And yet don’t look too good, nor talk too wise;

If you can dream—and not make dreams your master;
If you can think—and not make thoughts your aim,
If you can meet with Triumph and Disaster
And treat those two impostors just the same:.
If you can bear to hear the truth you’ve spoken
Twisted by knaves to make a trap for fools,
Or watch the things you gave your life to, broken,
And stoop and build’em up with worn-out tools;

If you can make one heap of all your winnings
And risk it on one turn of pitch-and-toss,
And lose, and start again at your beginnings,
And never breathe a word about your loss:
If you can force your heart and nerve and sinew
To serve your turn long after they are gone,
And so hold on when there is nothing in you
Except the Will which says to them: „Hold on!“

If you can talk with crowds and keep your virtue,
Or walk with Kings—nor lose the common touch,
If neither foes nor loving friends can hurt you,
If all men count with you, but none too much:
If you can fill the unforgiving minute
With sixty seconds’ worth of distance run,
Yours is the Earth and everything that’s in it,
And—which is more—you’ll be a Man, my son!

Шта се десило са сином? → види овде

Бранислав Нушић је највећи српски комедиограф и по томе је углавном и познат читалачкој публици. Међутим, током Првог светског рата Нушић се заједно са војском и народом повлачио према Албанији. Сустигла га је и велика породична трагедија, погинуо му је син јединац. Своја, као и осећања целокупног народа, описао је у књизи ,,Деветстопетнаеста: трагедија једног народа“. Кроз судбине малих, обичних људи, што књизи даје животност какве нема у сувопарним историјским делима, Нушић је непоновљиво приказао ову непојамну трагедију српског народа, у спомен свима који су изгубили своје животе и за наук будућим генерацијама.
Нушићев син јединац Страхиња Бан борио се у Скопском ђачком батаљону, познатијем као 1300 каплара. Погинуо је 1915, а у писмима оцу и вереници наговештавао је свој трагичан крај.

„Драги Аго, не тугуј за мном. Ја сам пао на бранику отаџбине за остварење оних великих идеала, које смо тако сложно проповедали 1908. године.“

Савременици су забележили да Нушић никада није прежалио сина. Дуго након његове смрти није писао комедије, а свој бол исказао је у прозном делу „Деветсопетнаеста – трагедија једног народа.“

Advertisements

Тоде Николетић

Мој син је са само пар месеци живота имао прву књигу, а у 1. години је већ био окружен брдом књига. Наравно, толико сам га сморила сликовницама и песмицама да је почео да одбија чак и да учи песмице за оне приредбице у вртићу. Ипак, враголан у њему му није дао да заборави првонаучене стихове. Само што је проговорио, мало пре првог рођендана научио је песмицу Није ноша тако лоша Тодета Николетића. Уз ову враголасту Тодетову песму и растанак од омиљеног предмета 🙂 лакше је поднео. Васпитачицу смо очарали другом Тодетовом песмом, коју је знао још пре поласка у вртић, а понављао толико пута да је сада сви знамо:

Од данас за мене више не важе

татине приче шарене лажи.

Нек неком другом

ту причу прода

да ме је на свет донела рода.

Имам и ја у рукаву кеца

знам како се рађају деца.

Не слажем се са том методом

да је тата спавао са родом!

Док су друге маме куповале за 8. март поклоне, ми смо за све важне жене из наших живота спремили  песму, наравно  Тодетову 🙂 Растем као див.

Месец март је између осталог познат и као месец тражења песама за рецитаторско такмичење. Некада су уобичајене песме на овој манифестацији биле Десанкине, а сад Тодетове. Збирка Волим те, козо једна тада је најпозајмљиванија из моје кућне библиотеке,  а у школској је током целе године скоро и не виђам, је риде из руке у руку. не знам кад сам срећнија – кад ми је клинци врате, па могу да је проследим другом ученику или кад видим да ми је враћа неки баш баш ретки посетилац библиотеке и још тражи неку сличну њој! 🙂

Овим чланком честитам омиљеном песнику свог сина рођендан и желим му још много дивних песама, које разгоне тмурне облаке и над главама, и у мислима. Тоде, срећан рођендан! 🙂

Још нешто о Тодету 🙂

Очију твојих да није, Васко Попа

Очију твојих да није
Не би било неба
У малом нашем стану

Смеха твога да нема
Зидови не би никад
Из очију нестајали

Славуја твојих да није
Врбе не би никад
Нежне преко прага прешле

Руку твојих да није
Сунце не би никад
У сну нашем преноћило.

Васко Попа  (Гребенац, 29. јун 1922 – Београд, 5. јануар 1991)

Када ми недостајеш, Мика Антић

 

Мислим туђе мисли
Крадем своје време
Провлачим га
Између облака, снова,
Даљине и снега…

Када пожелим
Да ти недостајем
Одсањам песму
Затворим очи
И на калдрми замислим
Цвет бели.

Када те нема
Јер тако хоћу
Заледим осмех
У себи кажем име
Удахнем дубоко
И помислим

Тако ми недостајеш… 

Песма жени, Јован Дучић

Ти си мој тренутак и мој сен
и сјајна моја реч у шуму
мој корак и блудња
и само си лепота колико си тајна
и само истина колико си жудња.
Остај недостижна, нема и далека
јер је сан о срећи више него срећа.
Буди бесповратна, као младост.
Нека твоја сен и ехо буду све што сећа.
Срце има повест у сузи што лева,
у великом болу љубав своју мету.
Истина је само што душа проснева.
Пољубац је сусрет најлепши на свету.
Од мог привиђења ти си цела ткана,
твој плашт сунчани од мог сна испреден.
Ти беше мисао моја очарана,
симбол свих таштина, поразан и леден.
А ти не постојиш, нит’ си постојала.
Рођена у мојој тишини и чами,
на Сунцу мог срца ти си само сјала
јер све што љубимо – створили смо сами. 

Јабланови, Јован Дучић

Зашто ноћас тако шуме јабланови,
Тако страшно, чудно? Зашто тако шуме?
Жути месец споро залази за хуме,
Далеке и црне, ко слутње; и снови.
У тој мртвој ноћи пали су на воду,
Ко олово мирну и суву, у мраку.
Јабланови само високо у зраку
Шуме, шуме, чудно, и дрхћу у своду.
Сам, крај мутне воде, у ноћи, ја стојим
Ко потоњи човек. Земљом према мени,
Лежи моја сенка. Ја се ноћас бојим,
Себе, и ја стрепим сам од своје сени.

Свакога дана, Драган Лукић

Свакога дана кад с посла дође
мој тата мени косу чупне,
мој тата мене шаком лупне
и каже: – Јак си као гвожђе. 

Свакога дана кад пере руке 
он насапуни сестри лице, 
и прска водом канаринце,
и с нашом мачком игра жмурке. 

Свакога дана кад за сто седне 
мој тата брата за носић дирне, 
мој тата брату на уво свирне
и вади неке бомбоне медне.

А после ручка, свакога дана,
капетан тата и ми морнари 
узмемо само најпрече ствари, 
седнемо журно на кауч стари
и испловимо из нашег стана.