Tag Archive | састави

Кад прваци пишу

Да подсетим како може да изгледа рад ученика 1. разреда, јер сам прегледајући неке радове као члан комисија за литерарне конкурсе стекла утисак да немамо у Србији ученика 1. и 2. разреда!

Да се разумемо, и ово што читате мало је умивен рад просечног првака или рад надареног ,,првака“. Не познајем дете, али ми је рад послао неко коме верујем. 🙂

АВАНТУРЕ ЈЕДНЕ СЕМЕНКЕ

Једног лепог сунчаног дана са помало ветра мала семенка је живела на једној шареној ливади.

Са те ливаде ју је ветар носио далеко од куће. Њој је можда било страшно, али је касније било узбудљиво и лепо. Семенка је током пута видела пуно ствари – градове, села, дрвеће, школе, куће, животиње, људе и много цветова.

Питала се какав ће цвет бити.

После неколико дана је слетела на једну лепу ливаду. Њено семе је расло и порасло у леп цвет.

Цвет је био розе боје и звао се лала.

Сара Милановић,

1. разред,

ОШ ,,Великa Ломницa“ код Крушевцпа

Пиши, вреди!

У свакој генерацији имала сам понеког ко ми се урезао у сећање толико да он постаје синоним генерације. Сећам се једне предане Анђеле, мајсторице кратке приче из Ћићевца, једног риђокосог враголастог Данијела, најбољег рецитатора из Сталаћа, дивне Јелене, савршеног казивача српских народних песама из Катуна…

Постоји један дечак, без кога ниједна школска приредба моје садашње школе у последње три године не би била оригинална и незаборавна! Био је главни глумац у свакој коју сам ја спремала. У међувремену, игра фудбал, омиљен је у друштву, поготово девојчица, добар пријатељ и добро дете. Није бубалица, ни превише ревностан ђак, али уз глуму, он је одличан писац, само што писање схвата … ево како…

Ово је управо прегледани школски писмени задатак, који доноси сву његову ведрину, непосредност и делић талента који ће се тек развијати и брусити.

Не дозволи да ти језик грми,

ако ти снага шапуће

Да се не лажемо, нисам неко ко баш уме да прећути, да се повуче и да се угризе за језик. Више волим да пркосим људима, ма колико били већи и моћнији од мене. Ма, и да ме бију, нећу да побегнем, нема шансе! Дефинитивно, то није баш најбољи избор, али покушаћу да се променим, иако знам да не умем да прећутим.

О последицама не размишљам, једном живим, а и време не може да се враћа, а ја не желим ништа да пропустим.

Сваки човек кога знам макар једном ми је рекао ,,Држи језик за зубима, завежи га понекад!“ У последње време одлучио сам да смирујем то што у мени кључа. ,,Провалио“ сам да сам бесан кад прећутим и једно време нисам имао појма како да то избацим из себе…Па, када немам у шта да ударим или неког душмана да се побијем са њим, ја седнем и пишем.

Извадим папир и пишем о окружењу, о ономе што ме чини срећним, али и о ономе што ме чини бесним. Имао сам лоше искуство због свог језика – некад казна, некад туча, а некад повредим неког ко ми највише вреди. Понекад помислим да је ипак боље да их мало повредим, а да ипак чују моје  мишљење. Можда и грешим, али …

Ако си ти, ти што читаш ове редове, неко налик мени, могу ти рећи да знам како ти је… Кад прећутиш и бесан си, извади папир и кажи све. Веруј ми да вреди.

Знам да сам мало скренуо са теме, али небитно. Рекао сам оно што мислим. Ево опет…,,Тебра“, из личног искуства ти кажем, прећути, па избаци на папир, вреди.

У сусрет Вуковој недељи

Духовна и материјална култура нашег народа

бранила се мачем и пером

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену, којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити кулутрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне бечке праље говориле су деци својих госпођа да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио ћопави безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно разваљују нам цркве, гробља, школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Међе

Када је самоуки хроми Србин крочио на европску културну сцену којом се шепурила европска елита, нико се није надао да ће открити култuрну ризницу насред Балкана. Чак и обичне праље говориле су деци својих газди да тамо преко Саве и Дунава живи једно племе дивљака које прождире живе људе и да се отуда они који залутају не враћају. А онда се појавио хроми безобразник и запевао Хомеровим језиком спустивши културну елиту Европе у наклон.

Сами несвесни богатства које поседујемо, вековима га олако поклањамо другима. Шта српском сељаку значи реч, она проста, која извире из његовог завичаја, из срца, мајчиног говора. Ако се не стиди дулека, наћви, карличета, међе, њиве, бразде, резе…сигурно се и не хвали њима, не схватајући исконски звук предака и вредност нематеријалне културе које поседује.

Ретки међу нама ипак препознају лепоту завичајног говора, драж српске ћирилице, изванредност српског народног песништва, па се животом заложе да је заштите. Немају често одобравања ни међу својим сународницима, којима је ћирилица знак заосталости, народна песма глупост, а звук гусала национализам. Ипак, праве вредности наше културе несмањено зраче, јер само такве вредности могу да опстану и трају кроз векове.

Нападају нам ћирилицу, језик разлажу, у навике туђинство уводе. Једнако снажно и страшно нам разваљују цркве, гробља , школе… Ипак, још увек се бранимо. А све док се чује глас бранитеља, нада постоји.

Да сам нека власт, Димитрије Петровић

Да сам нека власт, на пример председник света, увео бих нека правила и направио бих једну лепу заједницу Бамбалу.
У моме свету свако би имао куче, то би било обавезно. Никад, апсолутно никад, не би било ратова ватреним оружјем, али би било играња фудбала и тако би се решавали проблеми. Новац не би значио пуно. Свакодневно би особа добијала толико хиљада колико има година, па никоме ти папирићи не би загорчавали живот. Увео бих закон да се у школу иде седам пута у недељи, али по пола сата и једино што би се учило била би математика. Деца би могла возити било коју марку аутомобила, али на аутопуту за децу, а одрасли се не би бактали аутомобилима, возили би авионе. Свако би морао да једе пет пута дневно. Три од пет јела била би слаткиши, а у остало се не бих мешао. У моме свету могли бисте радити шта год пожелите, једино не бисте смели да се тучете. Онај ко би се потукао, добио би казну – читав дан би морао да проведе у школи, сам самцијат. Сви би били чисти јер би закон гласио: Обавезно је два сата дневно провести у ђакузију. Људи би имали своје зграде и напредну технику, па би глупост звана “reality show” ускоро свима дојадила и то би се законом укинуло за сва времена. Пошто бих ја био председник света, морао бих имати неку плату. Та плата би износила два милиона евра. Од силних новчаница у сатима доколице правио бих тапете, авионе и украсе за новогодишњу јелку. То би била идеална прилика да коначно научим основе оригамија.
Моја заједница Бамбала била би најбоља творевина свих времена. Сада ми је већ жао што не постоји. Решио сам, потрудићу се, па једнога дана можда и успем да нешто слично оснујем.

Димитрије Петровић,

ОШ,,Нада Поповић“ Крушевац 5/5,

наставница српског језика Александра Лукић

новембар 2014.

Мој најбољи пријатељ, Саша Васић

Пријатељство је једна од најбитнијих ствари на овом свету. Веома је моћно. Важно је имати пријатеља и дружити се са њим. Пријатељ је нешто попут брата, рука која те штити, скривено место за тајну и шифра за срећно детињство.
Мој најбољи пријатељ је Беким. Он је Муслиман. Његова породица се са Косова доселила у Крушевац због рата. Преживели су многе ружне ствари, зато Беким има тужне очи. Он је тамнопут као и ја. Има црну косу и најпегавији нос на свету. Његова сестра каже да смо нас двојица слични. То је тачно, само ћу признати једно – он је бољи голман. Беким је четири месеца старији од мене. То сам сазнао из његове здравствене књижице. Зашто одатле? Зато што сам није умео да ми каже. Има тих ствари везаних за њега које ми уопште нису јасне. Сваку реченицу почиње са „Па..“, често муца док говори, од школског градива зна једино колико је пет плус пет, али је сјајан пријатељ.
Мој брат је имао неку вртешку, Беким му је помагао да се то прода, па смо провели силно време заједно и прошли различите животне ситуације. Увидео сам да је мој пријатељ много другачији од људи које сам познавао. Јако је повучен. Не воли да се туче. Понекад ми се чини да је спреман да се остави многих победа, малих и великих, само да се не би издвојио. Допада ми се његова смиреност и доброта. Има он и мана, наравно. Уме да псује кад се човек најмање нада, а зна и да слаже. Једном се десило да смо Димитрије ( мој брат ) и ја упали у неки проблем са извесним људима. Том приликом је Беким „масно“ испсовао једног, а онда побегао. Викао сам за њим: „Остани ако си мушкарац, једино жене беже!“, али моја дрека није ништа променила, Беким је побегао. Данима сам био љут на њега. Онда смо се случајно срели и више нисам имао срца да се љутим. Када је Беким тужан, свет посиви. „Кукавица сам, извини“, рекао је, а очи су му биле празне. Оставили смо то иза себе.
Беким воли музику као и ја. Уме да пева тако да све престане да постоји. Ако га пустим да пева, а зажмурим, постанем сасвим сигуран да су чуда могућа.
Волим Бекима зато што је по много чему посебан. Не знам објаснити шта је то, али знам да би моје детињство у махали било сасвим другачије да није њега. Надам се да нас године неће превише изменити. Волео бих да останемо пријатељи и онда кад се у наше животе озбиљно умешају неке девојчице.
P.S. Тешко да ће им поћи за руком да нас намагарче и раздвоје.

Саша Васић,

ОШ,,Нада Поповић“ Крушевац, 5/5,

наставник српског језика Александра Лукић

новембар 2014.

Писање састава по моделу ,,рибља кост“

Чујем пре неки дан децу како сутра имају писмени па се спремају. Како писмени из српског није учење формула и дефиниција, већ пресек континуираног описмењавања, провера усвојености правописних и граматичких правила, а поврх свега – празник читалачке културе!

Дакле, недељама смо читали, па сад да покажемо како смо обогатили речник и свој стил!

Ја их запитам како се то спремају. Наравно, они мене упуту на најпопуларније сајтове на којима се могу наћи готови састави за писмени за све разреде. 😦

Ја рекох деци да постоје 3 правила припремања за писмени:

1. ЧИТАТИ

2. ЧИТАТИ

3. ЧИТАТИ!!!!

Како они нису имали времена за читање, морали смо да прибегнемо експрес припремању за писмени, што је обичај савремених ђака. 😦

Предложила сам им да прво направе скицу онога о чему ће писати и дала нека основна упутства како се структурира задатак. Модел који сам им предложила, а који нисам ја измислила, већ професори Педагошке академије у Алексинцу, а усвојили њихови добри ђаци, садашњи учитељи и моје друге колеге, назвали смо ,,Модел рибља кост“ и представља основну струкутру сваког задатка:

images (12)         0

 

Кажу клинци – па нећемо рецепт за рибљу чорбу, него за састав! 🙂

Ево, овако изгледају етапе у писању, тј, кошчице које се формирају око главних мотива:

1

 

2

 

3

 

4

 

5

 

ВАЖНО!

Структура пасуса:

Прва реченица сваког пасуса је његова тема, следећом ту тему развијамо да би последња реченица писауса уједно била и веза са следећом темом, са новим пасусом, који ће имати нову тему, причаћемо о нечем другом што развијаглавну тему (ону из налсова) а ја је зовем ,,лепак реченица“.

Срећно писање, али и ЧИТАЊЕ!!!!!