Tag Archive | семинарски

Приче о Нику, Хемингвеј

Марија Дејановић, семинарски рад

У В О Д

 

„- Је ли тешко умрети, тата?

– Не, ја мислим да је прилично лако, ник.

То све зависи…“[1]

 

 

Хемингвеј се родио 21. јула 1989. године у предграђу Чикага. Његов отац Кларенс био је психијатар који је волео живот спортисте и ловца, док су његову мајку Грејс привлачиле музика и религија. Ернест је покупио особине оба родитеља. Био је ловац, спортиста, али и уметник савршено предан свом позиву.

 Рођен је као друго од шесторо деце, а имао је једног брата и четири сестре. Тврдио је да не воли своје име јер га подсећа на наивног и приглупог јунака драме Оскара Вајлда Важно је звати се Ернест. Док је ишао школу, није седео у првим клупама, али то што није био међу најбољим ђацима, није му сметало да постане уредник школског листа јер је умео чисто и лепо да пише. Од 1913. до 1917. године похађао је средњу школу Oak Park и River Forest где је развио љубав према спорту. Бавио се боксом, атлетиком, полом и фудбалом.

С обзиром на то да је занемарио класично универзитетско образовање, потражио је запослење у листу Сигар, једном од познатијих часописа тог времена који је излазио у Канзас Ситију. Потом се запослио и као репортер у листу Канзас Цитy Стар. Тамо је новим начином писања поставио темеље својој будућој каријери писца. Почео је да користи кратке реченице, уводе и снажан изворни енглески језик.

 Авантуристички дух и активизам нису му давали мира, па га је урођена радозналост гонила у истраживање не само свакодневних појава, већ и оних којима се човек нада да неће постати део његовог искиства. Када је почео Први светски рат, пријавио се Црвеном крсту да би већ 1918. године, као шофер амбулантних кола, био упућен је у америчку санитетску јединицу у Италији. Са непуних деветнаест година, те 1918. године, био је рањен. Ово искуство никада није заборавио, па су насиље и рат постале битне теме његовог књижевног опуса.

Хемингвеј је волео живот чији су синоними путовања, лов, корида, пиће, жене. Зато је путовао, ратовао, уживао у лепотама живота и непрекидно писао. Када се из рата вратио у Америку, физички и психички рањен на италијанском ратишту, није могао да се смири. Уговорио је дописнички рад за један амерички лист, оженио се и вратио се у Париз, који је у то време био средиште књижевног и културног живота старог континента. Наставите са читањем

Језик Хероја на магарцу Миодрага Булатовића, Јована Новковић

УВОД

 

,, Ако га не пустим да уђе у Удружење књижевника кроз врата,

тај ће кад-тад ући кроз димњак.“

Иво Андрић

 

Српска је књижевност препуна великих талената, људи посебне духовности, урођене елоквенције, осећајника који добро запажају живот и његове ситнице. Ипак, мало је храбрих. На нашим просторима у целом десетвековљу само пар њих – Свети Сава, Вук Караџић и  Миодраг Булатовић, сва тројица спремна да постављају темеље и руше стереотипе. Да би градили, морали су рушити, а да би срушили, морали су имати шта ново и право понудити.

У временима зла, уметник има потребу да проговори снажније од обичних људи, да се његов глас јаче и дуже чује. Бити уметник рушилац стереотипа, тешко је и у много либералнијим друштвима, а у народу који у генетски код уткива митску прошлост звуком десетерца, свако ко руши стереотипе и жигоше рат као катастрофу у којој нема „правих“, унапред је осуђен на жиг.

Миодраг Булатовић је рођен у Окладима, селу поред Бијелог Поља, 20. фебруара 1930, а умро у 61. години живота и Игалу. Преживео је стрељање оца, ратне страхоте, глад и оскудицу. Нередовно се школовао. Гимназију је завршио у Крушевцу 1950. године, а на  Беогадском универзитету је студирао психологију и књижевност. Нередовно школовање, судбина сирочета и тежак живот нису му сметали да постане један од најпознатијих писаца модерне српске књижевности, али и врстан познавалац главних европских језика – француског, италијанског, немачког, енглескоги. Брзо је учио и друге стране језике, најчешће уз преводиоце својих књига на све европске језике, јер су уз дела Ива Андрића, његови романији најчешће превођени са српског на друге европске језике.

Био је романописац и драматичар. Најпознатија дела су му: Ђаволи долазе (1955), Вук и звоно (1958), Црвени петао лети према небу (1959), Херој на магарцу (1967), Рат је био бољи (1969), а за роман Људи са четири прста (1975) добио је НИН-ову награду 1975. После тога настали су романи Пети прст (1977), Gullo Gullo (1983) и Тетовирање срца. 

Миодрага Булатовића, људи из књижевних кругова чешће су називали српским Бокачом, Раблеом или Сервантесом, него његовим надивком. Дакле, својим ванредним телантом и начином његовог испољавања сврстао се међу највеће браниоце људског разума у савременој књижевној историји. Сваким својим делом Булатовић потврђује ово виђење својих савременика увек се изнова сусревши у стварању са вечном муком савремених стваралаца – како не заћутати, како рећи, све рећи, а не настрадати од оних који имају моћ и одређују шта је истина, а од света праве место несреће? Јесу ли сви нараштаји и сва времена иста? Како сачувати ведрину у тминама света, како бити јавно активан, а остати слободан, независан дух?

Кад на овим нашим просторима дар и памет мачеве укрсте са охолошћу и незнањем, обично посустану ови први, животворнији, али безвласни. Миодраг Булатовић не припада ни овима што одустају, ни овима што владају. Обавеза према ванредном таленту и психолошки склоп писца који види неправду и урличе против ње, нису му дозволили да безвласност победи. Зато, Булатовић тамо где се мешају зуби и мозгови узвраћа несуздржаним смехом, гротеском, ругалицом. Он не негира сурову стварност, а жели је демаскирати. Зато исмева и деградира рушећи све стеротипе који продужавају време зла.

Туђ међу својима, оригиналан међу туђима, био је спреман и на ломаче и на париску славу. Говорио је својим гласом без страха од одмазде и свестан висина у које су га позвани уздигли. И једним, и другим образом заслужио је да његово дело стоји равноправно са најлепшим словенским приповедачима – Достојевским и Бором Станковићем.

 

Језик романа  Херој на Магарцу

 

 

О књижевном делу Миодрага Булатовића написане су хиљаде страница. Речено је да је његових седам томова: Ђаволи долазе, Вук и звоно, Црвени петао лети према небу, Херој на магарцу, Рат је био бољи, Људи с четири прста и Гулло гулло, пуно чуда којих само његова уста беху кадра да их изговоре. „Булатовић није гледао неизбежни и незагледани камен живота, већ људе (свакојаке) и њихове приче и судбине. Ако у овим причама нема љубави и нема самилости, у њима има много туге, много јада, много промашености. Свако ту хоће да постане своје усамљеничко острво, а у ствари су сви тужна, замагљена, изгубљена острва.“ [1]

После низа стваралаца епских оквира, јавио се у српској књижевности човек који је највеће зло натерао да пева. Стављен пред загонетку допирања до  ума оних чија су дела оличење зла, писац одлучује да их и саме саблазни не би ли их поколебао у нељудским намерама. Језик Булатовићевих дела, па и Хероја на магарцу препун је псовки и опсцених израза:

„Кажи да ћеш се сликати са мном“, рече Марика мазно.

Пуковник је ћутао, ослушкивао пулсирање својих муда.

„Ако не обећаш – нема од јеба ништа!“ рече девојка и цимну му мошње.“[2]

 Ипак, они нису у функцији секса и сексуалности, јер Булатовић се сваким овим изразом, сваким описом у ствари руга.  У његовим исказима нема јефтине поруге, краткотрајног позива на смех. Он се на сваком кораку труди да се ,,руга“ свету и то дубоко и разложно:

„Рећи ћу да су и синоћ код тебе били другови из оне твоје Свјетске револуције, то јест уз штаба Петсто прве црногорске армије…Они су по оду прострли пелерине од наших офарбаних шатора. Јебали су се говорећи ти да је борба против фашизма истовремено и борба за слободну љубав. Другарице су дахтале, плазиле језичине као кучке, док су другови торпедовали помињући имена наших дивизија и називе црногорских армија.“ [3] Наставите са читањем

Милош Ковачевић и савремени српски језик, Маша Симоновић

УВОД

 

Говорењем о судбини српског језика данас се баве више удружења за заштиту ћирилице, него институције у чијем називу стоји одредница српски језик. Ћирилицу бране љубитељи калиграфије, правописом се баве наставници ентузијасти, граматичку норму одређују аутори многобројних основношколских уџбеника, по броју неписмених српски језик жалосно се може похвалити двоцифреним бројем, а српски језик који се вољом моћника трансформише у хрватски, бошњачки, црногорски бране новинари. Старо је правило да су изузеци потврда тачности изнесене тезе, па тако и рад проф. Милоша Ковачевића, једног од водећих српских лингвиста представља потврду правила.

Милош Ковачевић рођен је у Пресједовцу код Калиновика, ФНРЈ, 31. март а1953. Доктор је лингвистичких наука и редовни професор за Савремени српски језик, Синтаксу, Стилистику и Општу лингвистику.

Радио је на Филолошком факултету у Београду, Филолошком факултету Рурског универзитета у Бохуму, филозофским факултетима у Сарајеву, Никшићу, Нишу, Петрињи, Бањалуци и Српском Сарајеву. Сада је запослен као редовни професор на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу(ФИЛУМ).

Области његовог интересовања су синтакса, семантика, стилистика и историја српскога књижевног језика.

У више од 300 научних и стручних радова, 16 уџбеника  српскога језика за основну и средњу школу, 16 књига, много усмених предавања Милош Ковачевић износи своје ставове о данашњем статусу српског језика борећи се за истину о нашем језику и писму.

 

 

 

ПОГЛЕДИ МИЛОША КОВАЧЕВИЋА НА

САВРЕМЕНИ СРПСКИ ЈЕЗИК

 

Једну од студија Милош Ковачевић почиње спомињањем Вука:

„Тешко је данас било шта рећи о Вуку што није речено. О Вуковом животу и раду написане су двије исцрпне монографије (Стојановић 1924; Поповић 1987) десетине књига и на хиљаде радова. Готово је немогуће „ископати“ какву нову чињеницу која већ није откривена. Чињенице су, дакле, ту…“

Проф. Ковачевић уопште не оспорава Вукова решења и чини се да не припада групи савремених лингвиста који Вука сматрају инсајдером великохрватског подухвата отимања српског језика и ћирилице. У студији Значај Дубровника за стандардизацију српског књижевног језика Ковачевић разматра Вуков „сусрет“ са Дубровником на исход његове језичке реформе. Вук је запазио у језику становника Дубровника ијекавско јотовање и глас х. Управо су ове две језичке одлике „имале далекосежан значај за систем и структуру каснијег Вуков(ск)ог српског књижевног језика. Те двије „разлике“ критеријална су основа у измјени Вукових теоријских погледа на српски језик и/или његову стандардизацију. За Вука је дотада, могло би се рећи, једини и основни критеријум био критеријум грађе.“ [1] Наставите са читањем

Najčešće greške prilikom izrade referata, maturskih i seminarskih radova

Računarstvo i informatika

Bez obzira da li je reč o izradi referata, seminarskih ili maturskih radova, učenic ponavljaju uglavnom iste greške. Odlučila sam da na jednom mestu navedem najčešće greške i savete za njihov izbegavanje u nadi da će se broj grešaka smanjiti, a jednog dana možda i potpuno iščeznuti 🙂

View original post 1.518 more words

Јелена, жена које нема – Марија Дејановић, студент

У В О Д

„Тако она долази увек, са љупком шалом,

 са музиком или мирисом“.

И. Андрић

Говорити о Андрићу обично значи при самом почетку поменути Нобелову награду и таленат, који је у једном тренутку успео да материјализује мишљење и осећања свог „домаћина“ и свет упозна не само са његовим стваралаштвом, већ и са читавом једном књижевношћу. Андрић сваким исписаним својим редом, показује да је његова књижевност оваплоћење његовог размишљања, ризница лица, слика предела…

Рођен у Сарајеву, детињством везан за Вишеград, а зрелошћу за многе европске градове, Андрић је дозволио да се сваки град, свака стаза, лице, предео прелију из живота у стваралаштво показујући сав сензибилитет и раскош његовог књижевног талента.

„Потомак симболистичке књижевне епохе која се називала „епохом исповедања“, Андрић је био прави писац свога доба. Припадао је песницима који су целовитост и израз сопствене душе тражили у себи, у унутрашњем свету и заплетеном лавиринту свога бића. Слутили су да их протвиречност у којој су се нашли води у још дубљу интиму, у самоћу и резигнацију.“ [1]

Суочена са сиромаштвом, мајка Катарина свога јединца дала је на чување мужевљевој сестри Ани и њеноме мужу Ивану Матковшику у Вишеграду, где је Андрић завршио основну школу, а потом се вратио мајци у Сарајево. Тамо 1903. године уписује Велику гимназију, најстарију босанско-херцеговачку средњу школу и за гимназијских дана почиње да пише поезију да би 1911. године у Босанској вили објаво своју прву песму У свитање.

„Самотничка меланхолична нота, исповедан тон и горка резигнација, што су се јасно примећивали већ у првој Андрићевој песми „У сумрак“, били су део општег духовног и стилског усмерења епохе. Био је то знак сетног мисаоног лиризма коме је песник остао веран не само у првим песмама, него и у осталим песмама, и лирским записима које је писао до краја живота, а који су махом пронађени у оставштини“. [2]

Упознао је самоћу одвајањем од мајке, а потврдио и продубио ту језу у сарајевској тамници. Самоћа ће одредити његов живот остављајући му довољно простора за размишљање и стварање оригиналне филозофије, која се преточила у романе На Дрини ћуприја, Травничка хроника, Проклета авлија. За писца окренутог себи и својим размишљањима сваки трен проживљеног је битан, а сваки гест, покрет, поглед инспирација. Наставите са читањем

Мотив и симболика моста у прози и есејистици Иве Андрића, Марија Милосављевић

У В О Д

 Исписујући прве речeнице есеја Мостови, Андрић започиње једну велику тему у свом приповедаштву, тему о мостовима. Она се наставља приповетком Мост на Жепи, а савршен стваралачки израз добија у роману На дрини ћуприја. У овим Андрићевим делима мост је везивни мотив, најмања тематска целина која обједињује опште и појединачно, историјско и митско, локално и многовековно.

Мостови више него и један други мотив одређују Андрићево приповедаштво чинећи га лако препознатљивим. Мотив моста има различите функције.  Мост писац помиње и онда када описује, и када покреће радњу или изазива одређено расположење.

Иво Андрић посматра мостове, описује их, покушава да их „расприча“, али они све време стоје стамено мирни и одолевају не само људима, већ и временима. Писац  их види како настају из потребе, а остају велики чувари, обележја, медаљони сваког града, села, насеља у ком изникну. Њима се не прелази само с једне на другу обалу, иако су сви „они су у суштини једно и подједнако вредни наше пажње, јер показују место на коме је човек наишао на запреку и није застао пред њом, него је савладао и премостио како је могао, према своме схватању, укусу, и приликама којима је био окружен.“ [1]

Мостови су симбол живота, јер се на њима одвија живот града чији заштитни знак временом постану. Самим постојањем они служе добру, спајајући обале повезују људе. Али, они својом добром наменом пркосе злу и нечовештву. Они су човеков одговор на препреку, на пролазност, на одвојеност, самоћу. Прича о мосту је начин за превазилажење страха и један пут ка излазу из немоћи:

„Оним што значи, и оним што посредује мост се намеће као изузетна животна вредност и заузима високо, ако не и највише место у хијарархији животних вредности у роману.“ [2]

Мост је сведок минулих и будућих времена, који својим опстајањем на балканској ветрометини пркоси лошем, нечовечном. Људи су преметнули преко главе бројне периоде владавине зла. И претекли су. Зато, Андрићеви мостови ћутањем поручују патницима: „И то ће проћи!“

„Мост види турску силину и страховладу, памти османлијске походе и погроме, гордост и дрску самосвест победника, пркосну покуњеност раје, види лагани али неминовни залазак турског господства, дочекује нове господаре, Аустријанце; опет непромењен, вечан, неуништив, претура преко својих облих леђа и драматику првих година нашег столећа, дочекује српску војску. Људи, које таласи векова носе поред моста, гледаће га увек новим очима, очима свог времена, своје вере и своје индивидуалности; мост ће примати многу нијансу новине под дејством другачијег гледања, а остаће вечно млад и вечно нов….Али, ипак изнад људи, јер његова основна константа није подложна до краја њиховом релативизму, он је, рекли смо, и један апсолут, једна основна окамењена истина, сама трајност над чијим је отсуством Андрић тако дуго ламентирао, и коју је, коначно цементирао у овој градњи ћудљивог и расипног живота.“ [3] Наставите са читањем

Мој Крит

Ћевапчић, јок, ајде, јастук, јорган, уф…можда би овај низ тачака требало да се дуплира, јер ко зна како би звучао српски кад бисмо избацили све речи које су нам Турци оставили. Ипак је шест векова утицаја неизбрисив траг једне културе.

А, оно што овој сили није успело оружјем, сасвим сигурно успева серијама, а када бисмо били нација која заиста чита онолико колико говори о читању, сасвим сам сигурна да би нас турска књижевност очарала. Недавно сам на препоруку једног драге девојке, која сада студира Турски језик и књижевност, прочитала роман Мој Крит, који ме је очарао! И сада су ми неке сцене из романа живе у сећању, као и размишљање о сличности судбина и, патњи, срећи…Како се опростити од родног града, јер више не припада твом народу, од пријатеља из детињства само зато што припадају другој нацији, од гробова својих предака, јер мораш ићи у завичај, који је теби непозната земља?

Не, ово нису питања из наше националне прошлости или садашњости. Али…Зар нису?

Нека овај Дијанин есеј о роману и вама отвори врата у чудесни свет турске књижевности:

Судбина критских муслимана

 у светлу романа

Мој Крит Сабе Алтинсај, 

(Дијана Стојковић, студент Филолошког факултета)

Људи са наших простора вечито су у доказивању шта је чији завичај и који је народ старији уверени да је њихова мука највећа. Бол за напуштеним завичајем за муслимана са Крита Ибрахима, на Криту Јармакамакиса, а у Турској Алтинсаја, толико је била велика и заувек присутна у мислима и телу, јер му је душа на Криту остала, да је његова унука удахнувши са врела дедине туге излила бол свих критских муслимана на белину папира. Њена прича не умањује жал коју су потомцима пренели стари, али сигурно доноси нове видике сваком ко са свог парченцета завичаја посматра остатак „балканског бурета барута“, нове видике и запитаност – Шта човека чини човеком? Име? Порекло? Језик? Вода у којој је крштен и земља која га храни? Завичај? Националност? Слобода мисли, духа и тела?…Или све то заједно?

После приповедачког првенца Сабе Алтинсај, романа Мој Крит, емоције заглушују разлике и остаје спознаја праве људске среће: „Постоје само две земље, које су моје, рекао ми је један човек…Једна је земља на којој је човек рођен, а друга гроб. Када је то двоје исто место, знај да је тај човек срећан човек.“[1] Наставите са читањем